Uporabnik:Stebunik/peskovnik11 - sl-sh

slovensko besedilo

Stran je v pripravi, zato prosim ne popravljaj ničesar

sl https://sl.wikipedia.org/w/index.php?title=Uporabnik:Stebunik/peskovnik1&action=edit

sh https://sl.wikipedia.org/wiki/Uporabnik:Stebunik/peskovnik11_-_sl-sh

03 Najnovejši razpored poglavij skrajšano in preurejeno

Bog vse obrača na dobro

Zlatomašnikovi spomini

Moje novomašno in tudi zlatomašno geslo

»Tistim, ki ljubijo Boga, vse pripomore k dobremu« (Rim 8,28)

Uvod 1

Dragi bralec! Pred seboj imaš spomine zlatomašnika na prehojeno pot, pa tudi spodbudo mladim, da bi se odločili za potovanje z Jezusom, ki je najbolj zanimiva pustolovščina, ki se lahko zgodi človeku in je zato vedno razburljiva in privlačna.

Danes primanjkuje dobrih duhovnih poklicev; to je posledica pomanjkanja dobrih družinskih očetov in mater, propadanje družinskega življenja, predvsem pa pomanjkanja čuta za nadnaravno. Če se človek namreč zaveda, da ima nad seboj nekoga, kateremu je odgovoren in kateremu bo na koncu svojega življenja dajal odgovor, bo seveda drugače živel kot tisti, ki ni prepričan, da je Bog človekov Stvarnik in Dobrotnik – nekoč pa bo tudi človekov Sodnik, ki dobro plačuje in hudo kaznuje.

Prepričanje, da nad nami čuje Božja Previdnost, odganja bivanjski strah: glede nas samih, glede naših potomcev, glede naše sedanjosti in prihodnosti.

Kljub temu, da živimo pravzaprav v času tretje svetovne vojne – saj ves svet čuti njene posledice – tako tisti, ki so vanjo vpleteni neposredno, kakor tudi tisti, ki jih tepe zaradi tega nastala draginja ali pomanjkanje – kristjana tolaži zavest, da ne pišejo zgodovine zemeljski veljaki, pa naj bo njihovo ime še tako zveneče in njihova moč še tako velika – ampak vsemogočni Bog, ki po krivih črtah človeške zmot piše ravno - ter ureja Božjo zgodovino.

Iz domače družine – kljub mnogim preskušnjam in težavam med drugo svetovno vojno in še bolj po njej – sem ponesel v svet prepričanje, da Bog vodi našo usodo in da »kar Bog stori, vse prav stori, četudi nam se prav ne zdi.« V naši stari Klemšetovi hiši sta bili v spalnici uokvirjeni sliki angelčkov z napisoma:

»Ti o Bog si moj Gospod, jaz tvoj služabnik« (Ps 103,1); ter: »Upaj v Gospoda in delaj dobro« (Ps 37,3)!

Če človek živi v tem zaupanju v Božjo vsevednost, vsemogočnost in vseprevidnost, potem bo rad sprejemal tudi potomstvo iz Božjih rok, kot so to delali mnogi krščanski, pa tudi moji starši. Kljub novim in »modernim« tokovom in metodam, kljub okolju, ki je bilo življenju sovražno, so v veri sprejemali otroke iz Božjih rok. Zavedali so se, da je največji dar, ki ga lahko dajo Cerkvi, narodu in človeštvu, novo otroško življenje.

Človek namreč ne živi samo na tem svetu, ampak ima pred seboj vso večnost, za katero se odloča tu na tem svetu, s svojim življenjem; otrok je torej veliko večja vrednost, kot je avto ali hiša ali denar, saj bo večno živel, ker mu Bog pri spočetju ustvari neumrljivo dušo.

Pred vsakim človekom je torej izbira: ali bo živel tako, »pride nekoč v nebesa«, ali pa »da pride v pekel.« Tako smo se že v prvem razredu učili pri pripravi na birmo 1952, ko smo dobili okrog sto vprašanj, in se je prvo vprašanje glasilo takole:

»Čemu smo na svetu? – Na svetu smo zato, da bi živeli po Božji volji in se zveličali.«

To je tako preprosto, pa tudi tako zanesljivo, da pred tem onemi učenost tega sveta. Potemtakem ima vsako človeško življenje neprecenljivo vrednost in ga je treba ohranjati, nerojenemu otroku omogočiti, da pride na ta svet in da prejme primerno vzgojo, kot je dejal don Bosko: »Da postane dober kristjan in pošten državljan.«

Vsako človeško življenje – tudi še nerojeno – je torej največja dragocenost vesolja, ali kakor bi dejal pokojni zdravnik in branitelj nerojenega življenja Anton Lisec: »Pri spočetju nastaja največja vrednota v najmanjši možni veličini in v najmanjšem prostoru.« 

V tej večnostni povezavi ima končno smisel druga rečenica istega profesorja: „Življenje je polno izgubljenih priložnosti.“ Te male priložnosti dobivajo svoj smisel le, če obstaja tudi velika Priložnost – a to je srečno življenje z Bogom v nebesih – drugače pa sploh nobena priložnost ne bi odgovarjala na zadnji „zakaj?“ in „čemu?“ Življenje brez Boga bi bilo torej življenje brez smisla.

Koliko nevšečnosti je morala naša mati prestajati od le v ta svet zagledanih ljudi ob pričakovanju nas otrok, ki smo prihajali na svet ravno v tistem času, ki številnim družinam ni bil naklonjen, izraža tale mamina pesem:

Pričakovanje (del; slovenski izvirnik)	Očekivanje (del; srbohrvaški prevod)
Četudi svet s sovraštvom te sprejema In zlobno posmehuje se obema, da včasih prav do smrti mi bridko je – Le s tvojim srčkom mi srce utripa – In željno tistega že čakam hipa, Ko se v oči zazrem ti, dete moje! (Marija Jelen Brenčič: Pričakovanje. Samozaložba 1970, v: Mir sinje višave 17)	Iako svet sa mržnjom vreba tebe I zlobno ismijava obadvoje, da nekad sve do smrti gorko mi je – Jedino srcem tvojim meni srce kuca – I željno čas očekuje mi duša, Kad ugledam ti oči, dete moje! (Marija Jelen Brenčič: Očekivanje. Samoizdat 1970, u: Mir plave visine 17 - Preveo Stebunik)

Če se človek zaveda odgovornosti pred Bogom, in da mora dobro in pravilno uporabljati zmožnosti, ki mu jih je Bog dal, se bo varoval greha in bo delal dobro ter izkoristil priložnosti, ki mu jih ponuja življenje. Iz take čvrste vere bodo rastli vrli in pošteni poklici, pa tudi novi in dobri duhovni poklici; če pa je družina ogrožena – in danes hudi duh uporablja za njeno uničenje vsa sredstva – je seveda že v kali zatrta rast dobrega, koristnega in poštenega poklica.

Ta zapis ne želi biti podoben morda Liutprandovi (920-972) »Antapodosis« (Obračun, Maščevanje), kjer je znameniti zgodovinar očrnil svoje resnične in domnevne nasprotnike, tako iz posvetnega kot iz cerkvenega življenja – tukaj sem se tej morebitni podobnosti želel izogniti.

Niti ne bo podoba Avguštinovih »Izpovedi« ali Finžgarjevega »Leta mojega popotovanja«, kjer je veliko osebnih podatkov in notranjih dogodkov.

Bo pa v njem od vsega po nekaj z namenom, da bi vsakdo našel zase kako spodbudo.

Ob tej priliki poudarjam, da so to spomini; spomin je pa kot rešeto, skozi katero marsikaj gre v pozabo, drugi dogodki se pa prikažejo v osebno pobarvani luči. Zato morebiti kaka trditev ali sklep v knjigi ne odgovarja stvarnemu stanju, ampak je zapisano, kakor sem stvar slišal ali kakor sem jo dojemal.

Na ta način bodo moji tukajšnji verniki, številni prijatelji in znanci dobili vpogled v mojo življenjsko pot – in spodbudo za lepo življenje v slogi in miru ter za potrpežljivo prenašanje vseh težav po Jezusovem zgledu, saj »Bog vse obrača na dobro« - seveda tistim, ki ga iskreno iščejo in ga v globini srca ljubijo, kar poraja ljubezen do sočloveka.

Predstavljal sem si, naj bi to bil pravzaprav poučno-zanimiv življenjepis v poglavjih, ki pokrivajo posamezne teme oziroma področja, ki bi torej bralcu povedal nekaj novega, in mu morda prek opisanega dogajanja odgovoril na kako njegovo vprašanje ali pa mu pokazal izhod iz dileme. Na ta način sem se omejil le na nekatere zadeve in področja iz mojega dosedanjega življenja in delovanja, kolikor mi jih je uspelo odstreti izpod tenčice pozabe. Proza je manj urejena, a pesmi so skbno sestavljene.

Kolikor se spomnim, sem prvo pesem kot osemnajstletnik napisal v noviciatu 1962 na Reki na ulici Narodnog ustanka 62, sedaj Tržaški ulici. Tedaj smo bili še mladi in smo z odprtimi očmi sanjarili, zato nas ni bilo težko spodbuditi k pisanju pesmi.

Tistikrat smo šli novinci z magistrom Serafinom Peliconom na izlet na Učko – in na razpis smo se priglasili trije: Eno pesem je napisal Tone Krnc, drugo jaz, za tretjo se pa ne spomnim, kdo da jo je napisal. Med besedilom bo torej vmes tudi kaka pesem, ki naj popestri moje pisanje. Moja mati Marija r. Brenčič je namreč bila pesnica in pisateljica, moj oče Anton Jelen je bil sicer umen drevesničar in sadjar, vendar tudi pisatelj in poročevalec, pa ima to nagnjenje tudi več mojih bratov in sester, med drugimi sestra Marica, ki rada poroča o krajevnih dogodkih, brat Blaž pa piše pesmi-črkospeve.

Za konec tega uvoda pa naj bo pesem mužljanskega pesnika Lászla Kovácsa, in se v izvirniku glasi: „János atya”. V ustreznem prevodu bi to pomenilo isto kot »oče Janez«. Naj ta pesem pokaže, kako me moji Mužljanci imajo radi, skoraj tako, kot jaz njih – da bi jih vsaj nekaj pridobil za Kristusovo ljubezen. Kdor bo to pesem v prozi prebral, se ne bo čudil, zakaj sem tako rad med temi dobrimi in prisrčnimi ljudmi, med katere me je Božja Previdnost poslala že davnega leta 1984 ter sem z njimi in zanje vztrajal v miru in vojni, v zdravju in bolezni, v veselju in žalosti. Se razume, da si ne domišljam, da sem tak v resnici: ampak to mi je vendarle spodbuda, da bi tak postajal vedno bolj:

Kovács László: JÁNOS ATYA (madžarski izvirnik)	László Kovács: Oče Janez (slovenski prevod)	Ladislav Kovač: Otac Jovan (srbohrvaški prevod)
Nagyon kedvelem ezt az embert Mindig a szeretet sugárzik belőle. Mindennapi munkáját a tiszta szándék harmata hinti meg gondjaira bízott nyáját az Úr Jézus szellemében vezeti és a szeretet melegével elhagyatottakat meg szegényeket látogat amint tette azt egykor a Mester. Beteglátogatást végez gyermekeknek, felnőtteknek. Angyali segítséget igyekszik biztosítani Isten szolgálatában. A gyermeki szeretet és öröm jellemzi. Jézus szívének nagy tisztelője, szeretetének lelkes terjesztője a mi János atyánk, aki itt él velünk	Zelo imam rad tega človeka; vedno ljubezen iz njega odseva. Svoje vsakodnevno delo škropi z roso čistega namena; njegovi skrbi zaupano čredo vodi v duhu gospoda Jezusa in s toplo ljubeznijo obiskuje zapuščene in revne, prav kakor je nekoč to delal Učenik. Opravlja obiskovanje bolnikov - tako otrkok kot odraslih. V Božji službi si prizadeva zagotavljati angelsko pomoč. Značilna zanj je otroška ljubezen in radost. Je velik častilec Jezusovega srca in vnet razširjevalec njegove ljubezni naš oče Janez, ki živi tukaj z nami v Mužlji. (Prevedel Stebunik)	Vrlo cenim ovog čoveka; Uvek ljubav iz njega zrači. Svoj svakidašnji rad natapa rosom čiste nakane; Njegovoj brizi povereno stado vodi u duhu Gospoda Isusa i toplom ljubavlju posećuje napuštene i siromašne, baš kaošto je nekada to radio Učitelj. Obavlja posetu bolesnicima tako dece kao odraslih. U Božjoj službi nastoji osigurati anđeosku pomoć. Značajna je za njega detinja ljubav i radost. Je velik štovatelj Srca Isusova te gorljiv šitirelj njegove ljubavi naš otac Jovan, koji živi ovde sa nama u Mužlji. (Preveo Stebunik)

Moja mati 4

Moja mati je bila Marija Brenčičeva, po domače Gojerjeva; zvesta žena možu Antonu Jelenu, po domače Klemšetovemu, nam otrokom dobra in skrbna mati. V svojem času pa je bila najbolj slavljena mlada slovenska pesnica, v starejši dobi pa navdušena pisateljica in dopisnica (tj. publicistka).

Rodila se je 28. januarja 1919 v Podlipi pri Vrhniki na Notranjskem, umrla pa je na prvi pomladanski dan, 21. marca 2000 v Arnačah, župnija Št. Ilj pri Velenju.

Rodila se je v revni družini očetu Francu Brenčiču in materi Mariji rojeni Cankar iz Kajndola, po domače pri »Gojerju«. Imela je brata Franceta in Jožeta ter sestro Cilko; v tej družini niso poznali jetike, ki je razsajala po tolikerih slovenskih družinah in pobirala žrtve zlasti med mladimi naraščaji.

Po končani ljudski šoli v domačem kraju je bila v letih 1938-1939 gojenka banovinske Kmetijsko-gospodinjske šole na Mali Loki pri Trebnjem, ki so jo vodile šolske sestre.

Predstojnica je bila takrat izredno bistroumna, daljnovidna in uravnotežena Hedvika Puntar, tudi sama pisateljica.

1959 je izšla pri Mohorjevi založbi njena knjiga »Na ženi dom stoji«, ki si je prislužila na spletu takšnole omembo: »Nekoč verjetno praktičen priročnik za žene, matere in gospodinje, danes pa zabavno čtivo, ki spomni na čas, ko je bilo marsikaj drugače. Le dom je še danes v ženskih rokah.« Vsekakor, bila je izredno iznajdljiva, bi rekli, sodobna ženska, ki je tudi pod socializmom bila lahko ravnateljica nacionaliziranega, tako rekoč »svojega«, sestrskega posestva v Repnjah.

Tam je bil dolga leta hišni duhovnik slavni psiholog Anton Trstenjak. Da je lahko on kar »bruhal« knjige v času, ko še ni bilo računalnikov, je bila velika zasluga šolskih sester, ki so mu pri obsežnem delu nesebično pomagale. Pri šolskih sestrah torej je bila moja mati gojenka in je uredila šolsko spominsko glasilo Sončni žar s prispevki v prozi in pesmi, ki jih je napisala tako ona sama kakor tudi druge gojenke (1938-39).

5. novembra 1939 je bila poroka v malološki Plečnikovi kapeli. Poročil ju je stolni župnik, dekan in skladatelj Franc Kimovec. To je bila prva poroka v tej grajski kapeli, kjer je bila Marija gojenka 10. letnika Banovinske kmetijsko-gospodinjske šole. Obstaja slika njune poroke, kakor tudi njena večjezična stran na spletu: https://sl.wikipedia.org/wiki/Marija_Bren%C4%8Di%C4%8D_Jelen

Ob Marijinem slovesu z Vrhnike se je od nje poslovila vrhniška fantovska družba s posebno skupinsko razglednico, kjer je Marija prikazana kot pesniška muza.

Po poroki na Mali Loki z drevesničarjem Antonom Jelenom je odšla na njegovo domačijo, h »Klemšetu« v Šentilj pri Velenju. Marsikdo zamenja naš Šentilj s tistim obmejnim pri Mariboru, ki pa je večji in bolj znan. Morda še ne veste, da poleg teh dveh obstaja še Šentilj pri Mislinjah, pa tudi Št.Ilj na Koroškem, v Rožu, blizu Celovca. Št.Ilj se imenuje tudi mestna fara v samem Celovcu.

Naš Šentilj je fara v dekaniji Šaleška dolina, ki se sestoji iz več »uradnih« zaselkov: Arnače, Silova, Podkraj, Laze (Zgornje in Spodnje) in Ložnica. Poleg teh obstajajo še »neuradni« manjši zaselki kot Podkoželj in Kote; sem spada tudi mali del zaselka Kavče.

Selitev 5

Moje starše, zlasti mamo, je hudo prizadejala in za celo življenje zaznamovala druga svetovna vojna s svojimi grozotami, kakor tudi železni čas po njej, ko so verni ljudje, ki se niso hoteli pokoriti ukazom brezbožne vladavine, morali preživljati ne le pomanjkanje, ampak tudi vsakovrstno zapostavljanje in poniževanje; zlasti tisti, ki so svojo vernost kazali tudi na zunaj, so bili vsekakor državljani drugega reda.

Med samo vojno pa je našo družino najbolj zaznamovala selitev. Takrat so nacisti začeli izseljevanje zavednih Slovencev iz zasedenih pokrajin Južne Štajerske in Gorenjske v Srbijo ali na Hrvaško. Med drugimi je bil izseljen duhovnik in pisatelj Franc Ksaver Meško, pa tudi naš domači župnik Jurij Lebič. Nihče ni vedel, kdaj bo na vrsti naslednji. S tem svojim nečloveškim postopanjem je Hitler pravzaprav nehote pripravil praznino, ki jo je zasedlo partizanstvo. Med Nemčijo so se morali otroci in odrasli učiti nemščine. Mama je hranila lepopisne zvezke, v katerih je pisala v gotici nemščino – in sem se je iz njenih zvezkov tudi jaz priučil.

Moja sestra Hedvika je takrat bila stara komaj šest mesecev. Ko je transport z mnogimi izseljenci – ki se niso vsi vrnili nazaj, saj so nekateri v izseljenstvu umrli – prispel do Pragerskega, so prišle dobre ženske, ki so prinesle hrano odraslim in mleko otrokom. V Mariboru jih je nadaljnjega potovanja v Slavonsko Požego rešil vojak z Dunaja: prav tisti, ki je s kolegom ponoči ob pol dveh zjutraj prišel po njih z avtom; izposloval jim je celo na svojo odgovornost dovoljenje, da so se lahko še istega dne vrnili nazaj v domačo vas.

Takole je mama povedala časnikarki Kmečkega glasa:

»Vsak dan je bilo nekaj; vojska na Poljskem se je začela že, ko sem bila v Mali Loki; potem si pa vsak dan nekaj pričakoval, se bal. otroci so prihajali. Štiridesetega leta je bila Hedvika majhna, enainštiridesetega leta – neke nedelje v juliju – pa so Jelenove sredi noči že odpeljali v mestno vojašnico v Mariboru. Rešil jih je vojak – katoličan in Dunajčan Josef Hummel. »Spoznali smo se takrat, ob pol dveh zjutraj leta 1942; na njegov pogreb po vojni pa nisva smela iti;« ker nista bila v partiji in ker sta hodila redno v cerkev skupaj z vso družino. Zgodilo pa se je takole:

„Bum, bum, bum!“ je zaropotalo po leseni steni naše kočice. Jelen - Anton, Marie, Hedwig!« in spet: »Aufmachen! auf!«  »Po radio so prišli,« je v polspanju tolažil mož; vedela sem: »Po nas so prišli!« In ko je končno mož, še ves zmeden, odprl vežna vrata, se vrnil v spalnico in povedal: »Mamica, iti moramo!« sem planila tujcem naproti in zavpila:

»Če moramo iti, bomo pa šli! Pa bomo tudi nazaj prišli! Takrat boste pa vi šli!« In nisem čutila nobene žalosti, nisem kričala, ne zmerjala, čutila sem le globoko črtenje in odpor. Ko bi mogla uničiti te nasilnike, ki nas preganjajo od doma!

In ta sovražnik, ki je prišel po nas, da nas aretira in odpelje v Meljsko kasarno v Maribor in potlej naprej v slavonsko Požego, je bil prijazen Dunajčan, Josef Hummel. Ta je v pisarni v Mariboru tako dolgo govoril za nas, da smo se vrnili domov; nismo gledali na uro, kdaj je to bilo, a noč za nočjo, leta in leta sem se prebujala nekaj minut pred poldrugo uro zjutraj; nobene móre ne hudih sanj, le sunkovito prebujanje. Bdela sem do dveh in potlej spet zaspala, in nisem vedela, zakaj… (M. Brenčič-Jelen: »Zgodba mojega življenja, Tisoče so jih selili.« objavljeno je bilo v reviji Zdravje)

Čemu bi lahko pripisali to skoraj čudežno vrnitev? Najprej seveda pobožnosti, ki jo je cela naša družina gojila do Presvetega srca Jezusovega; njegova slika je kraljevala v dnevni sobi, ki smo ji pravili »hiša«. Pri nas se je vsak večer molilo pod vodstvom stare mame.

Ko sem premišljeval te nenavadne dogodke, sem zaključil, da je na potek dogodkov vplival tudi prijazen sprejem neznanega vojaka Dunajčana, ki je doma pustil mlado ženo z dvema otrokoma – fantkom in deklico. Vojaki seveda niso bili krivi, da so jih ponoči poslali na tako žalostno akcijo. Zato je stara mama postregla Jozefu, ki je čakal vrnitev kolega, da seli še drugo družino iz Šentandraža, s toplim čajem. Ne le to: takrat so vrtnice, saj se je oče ukvarjal tudi z gojenjem vrtnic, najlepše cvetele in so jih šli pokazat temu vojaku; on pa se je tudi izkazal hvaležnega.

Zapečatil je »kočo« - tako smo rekli spodnji hiši, kjer smo živeli mi »ta mladi«, dal stari mami ključ z besedami: »Koča je zapečatena. če bo kdo prišel iskat ključa, mu ga nikar ne dajte.« In je prišel – eden od naših sosedov; starša nikoli nista hotela izdati imena tistega, ki bi se bil rad polakomil lepo urejenega posestva z nasadom drevesnice in vrtnic. Mislim, da sta v čuvanju take skrivnosti bila moja starša prava junaka; v bojazni, da se ne bi kdo hotel maščevati, sta to skrivnost odnesla v grob.

Mama pesnica 6

Mama je pesmi začela pisati že v ljudski šoli in jih pozneje objavila v nedeljskih prilogah dnevnika Slovenca Mladem Slovencu in Družini; objavljala je še v več drugih listih (Gruda, Vigred, Bogoljub, Katoliški misijoni, Mala Cvetka, Naš dom, Močilnik) ter v Slovenčevem in Mohorjevem koledarju. Zanimivo: uredniki so njeno delo tako upoštevali, da je »Koledar družbe sv. Mohorja« za leto 1939 objavil štiri pesmi: »Sreča vsa mi počiva v dnu srca«, (stran 45) »Vzklik« (80), »List je odpadel« (81), ki je tako značilna za njeno pesniško čutenje in razpoloženje:

List je odpadel
Skoz drevesne krone vetrič zapihljal je; od zelene veje droben list odpal je. Vse lesovje vztrepetalo je veselo, v mehkem vetriču objestno zašumelo. Jaz pomislila sem: »Mar že res jesen je? Vse je v polni rasti – list pa že rumen je. Ah, seveda, saj že tudi sred poletja list premnog odpade, zvene mnogo cvetja. Ne le sred poletja – v zgodnji že pomladi mnogo lepih sanj umrje v duši mladi…

Vse pesmi razen ene – »Maturantka« (92 – Griški) – so v tistem koledarju od moje mame – tako je bila takrat upoštevana!

Izdala pa je v samozaložbi štiri zbirke. Pesmi so se ji kar same porajale med delom na njivi ali travniku. Ko je prišla domov, jih je zapisala – tak neverjeten spomin je imela. Pisala je tudi sonetni venec in druge vrste – pravi čudežni otrok.

Pesmi za prvo zbirko je sama zbrala in jih izdala v samozaložbi ter jih sama tudi največ prodala, vozeč se s kolesom po notranjskem in dolenjskem. Po poroki je občasno objavljala v verskem listu lavantinske škofije.

Med vojno ni pisala, saj »Inter arma tacent musae«. Tudi pozneje se je le redko oglašala, največ s pesmimi verske vsebine v družini. Konec šestdesetih let je pripravila še tri zbirke pesmi, ki s prvo tvorijo cikel s skupnim imenom Spev tihe doline:

1. Spev tihe doline (1937),
2. Vzdih cvetne dobrave (1968),
3. Vrisk jasne planine (1969) ter
4. Mir sinje višave (1970). To zadnjo pesniško zbirko je posvetila meni – novomašniku z besedami: »Za spomin na Tvoj veliki dan!« To izraža zlasti pesem »Stopil bom k oltarju« (str. 3):

Stopil bom k oltarju (del)
Kaj naj ti povrnem, Gospod, za vse milosti tvoje? Zveličanja kelih bom vzel v posvečene roke: z zaupanjem klical bom dan na dan tvoje Ime – in ti boš sprejemal molitve in hvalnice moje! Ob tvojem oltarju Magnificat poje mi duša… V samoti svetišča bom verno poslušal tvoj glas. Pripravljeno moje srce je na vsak tvoj ukaz – Govóri, Gospod mi! – Tvoj vdani služabnik posluša!

Napisala je nekaj dramskih iger za otroke: radio Ljubljana je predvajal njeno radijsko igro v verzih: Mamica, spet si naša (1939). otroško opereto Mamice naše z dejanji slavimo, ki jo je uglasbil Matija Tomc, so predstavili v opernem gledališču v Ljubljani (1939). Prispevala je besedila za glasbene vložke po narodnih motivih za igro, ki jo je napisal mož: Elektriko hočemo! (1947).

Leta 1986 je začela pisati spominsko prozo. črtice in povesti, v katerih obuja spomine na mladost v svoji rodni dolini, je objavljala v Kmečkem glasu in drugi periodiki ter v dveh knjižnih zbirkah. Odmevna je bila njena povest Pravičnik in krivičnik, ki je razburila duhove. Zase je dejala, da »ni in noče postati pisateljica, temveč je le pesnica, ki piše svoje spomine«.

Izdala je dve knjigi izvirnih črtic:

1. Naših njiv nihče več ne orje (Kmečki glas 1991) ter
2. Sedem ključavnic (Ognjišče 1995), ki je zaradi lepe slovenščine bila obvezno branje v osnovni šoli.

Precej pesmi in črtic je ostalo v rokopisu; med drugimi tudi izredno zanimivo pisanje »naš Miško« - o našem lipicancu z imenom Miško, ki nas je z vozom peljal sto kilometrov: od Šentilja skozi takratno Ljubljano prek Vrhnike vse do mamine rojstne vasice Podlipe, kjer smo pri njeni mami preživeli prijetne počitniške dni. Ta naš Miško se je zelo bal avtomobilov, čeprav jih takrat še ni bilo veliko. Tokrat se jih pa v Ljubljani, ko smo se vozili po Tržaški cesti, ni prav nič bal – tako je bil utrujen. Toda preizkušnjo je izredno dobro prestal; nazaj smo se takrat vračali prek Repenj in Kamnika.

Na stara leta mama kot vdova (1992) ni mogla prežaliti svojega dobrega soproga. Pripovedovala nam je, da so sestre redovnice rekle dekletom, naj ljubezenska pisma kar sežgejo, saj fantje lažejo. Pa je dejala, da oče ni bil tak. Kot fant ji je namreč napisal tudi tole:

»Jaz sem preprost kmečki fant, ki Te iskreno ljubi in spoštuje. Kaj sem Ti pomenil in koga si izgubila, boš spoznala šele takrat, ko me ne bo več na svetu.« »In res je bilo tako, prav tak je bil, kot je napisal v ljubezenskem pismu« – je večkrat dejala.

Mama se je zamotila z zbiranjem svojih rokopisov, ki jih je pretipkavala na starem pisalnem stroju Underwood iz 1922. leta. nekaj let po atekovi smrti smo cela družina šli še na njej tako ljubo »Urško«, kakor smo imenovali »Uršljo goro« nad Slovenjgradcem. Pozneje pa si je zlomila kolk in se je zdravila v Celju in v Laškem. Bila je prijetno presenečena, ko sem jo nekajkrat obiskal iz »tako zelo oddaljene Vojvodine«. Takrat smo dolgo časa morali potovati skozi Madžarsko, ker prek Hrvaške zaradi vojnih nevarnosti ni bilo mogoče potovati.

Celo življenje v skrbeh za številno družino in pod pritiskom nenaklonjenega okolja – zlasti pod veri nasprotno vladavino – zadnje mesece pa v hudih bolečinah zaradi neozdravljive bolezni – se je pri koncu življenja popolnoma umirila ter je vedro pripovedovala nam neznane posameznosti iz njenega bogatega življenja, in skoraj veselo pričakovala okrepljena s svetimi zakramenti Božjo deklo smrt, ki jo je odpeljala na srečanje pri Bogu z ljubljenim možem in drugimi sorodniki, zlasti pa z bratom Francetom, ki je bil ob slovesnostih pritrkovalec na Rakovniku, doma pa pred vojno gibalo prosvetnega delovanja v Podlipi.

Po vojni se je nič hudega sluteč na poziv javil novim oblastem, pa so ga skupaj z drugimi nič krivimi umorili tam daleč od doma v Kočevskem Rogu; o tem priča spomenik komunističnim žrtvam na podlipskem pokopališču, ko je bil brez sodbe pomorjen cvet podlipske mladosti.

Od Marije Jelen Brenčičeve smo se poslovili v pogrebu, ki je bil podoben zmagoslavju in upanju na vstajenje, na šentiljskem pokopališču v soboto, dne 25. marca 2000.

Moj oče sadjar 8

Tudi moj oče Anton Jelen ima svojo spletno stran: https://sl.wikipedia.org/wiki/Anton_Jelen

On je bil v prvi vrsti skrben oče in dober ter zvest mož svoje žene Marije, s katero se je poročil, ko je imel že spoštljivih 32 let. Po mojem osebnem mnenju je težko dobil nevesto v hišo, v kateri je razsajala jetika, ki je odnašala eno mlado življenje za drugim, saj takrat še ni bilo zdravila zanjo. Po domače se pri hiši pravi pri Klemšetovih – je že moral kdo od davnih prednikov imeti ime Klemen.

Med drugim pa se je ukvarjal že v tistih časih amatersko s fotografiranjem. Verjetno je to nagnjenje zapisano že v naših genih – česar pa prejšnji banatski škof László Huzsvár (1931-2016) ni mogel razumeti – in me je menda zato poslal 2007 na neprostovoljne počitnice, na kar je moj veliki prijatelj, izreden dušni pastir in dobrotnik vseh potrebnih – polzelski župnik Jože Kovačec – nejeverno zmajal z glavo: »Zaradi slikanja?« Ni pa poslal le mene…

Oče je objavljal članke v raznih strokovnih revijah; na mamino pobudo in z njeno pomočjo je izdal tudi knjigo črtic iz svoje mladosti. Podobno sem tudi jaz na željo sobratov – po prihodu v Beograd – pošiljal poročila v razne liste, ki so bili v več jezikih: slovenska Družina, Med brati, Salezijanski vestnik (Ljubljana), hrvaški Glas koncila (Zagreb), Zvonik (Subotica), madžarski Hitélet (Novi Sad), Hírvivő (Totovo selo), včasih pa tudi v naše salezijansko glasilo Bollettino Salesiano (Turin). Poročilo brez slike pa ne pove veliko: zato sem članke opremljal z lastnimi fotkami. S tem je bilo pred nastopom digitalne fotografije izredno veliko dela: moral si kupiti film, poslikat, ga dati razvit, in šele nato si lahko poslal slike – vedno seveda z zamudo… Moj oče je še znal na pamet staroavstrijsko himno in je tudi sicer rad pel, kot sploh vsi Klemšetovi.

Poročil se je 1939 na Mali Loki z Marijo rojeno Brenčič. Skupaj z njo je napisal neke vrste opereto »Elektriko hočemo«. Po njegovi lastni pripovedi je sam šel z vozom po žico tja nekam v Dravograd. Posmrtno pa je izšla zbirka njegovih črtic »Moj križev pot« (Kmečki glas, Ljubljana 2001).

Priden kot mravlja je že ob pol petih zjutraj nahranil živino v hlevu. Mi otroci smo pasli krave in skoraj vedno smo imeli tri ali štiri. Liča je imela roge čisto v oči in je bila prívodna (=pohlevna), Čebela mlajša in živahna, Bavča pa je imele roge navzgor in je pa bila precej muhasta. Kravam smo ukazovali na desno »čo«, na levo pa »hejc«, medtem ko smo konju Mišku na desno ukazali »tibo«, a na levo »bistahar«, nazaj pa »zurik« (nemško »nazaj«). Od kod so ti drugi izrazi, nimam pojma.

Toliko krav je bilo potrebno, da je bilo za otroke in tudi drugo veliko družino vedno zadosti mleka pri hiši. Ko sem bil še majhen, smo vse pridelovali doma, tudi vse vrste žita: pšenico, koruzo, pa tudi oves, lan, proso in ajdo. Spominjam se še, kako smo na pokošenem travniku sušili lanena stebelca, iz katerih so potem dobivali temnosivo prejo. Dela na statvah – ki smo jih tudi imeli – se ne spomnim – spomnim pa se, da smo predli ovčjo volno, čeprav ovc pri hiši nikoli nismo redili. Stara hiša »pri ta zgornjih«, v kateri so se rodili moji strici in tete, je bila postavljena in je imela letnico na lesenih vratih 1881. Na tem mestu so zgradili novo hišo, le da so jo obrnili drugače, v pričakovanju moje nove maše že leta 1964 – kajti v tistih zlatih časih so bile take slovesnosti skoraj obvezno doma.

Oče Anton se je torej rodil 4. januarja 1907 v vasici Arnače; Šentilj je bil tedaj središče in občine in župnije. Že v zgodnji mladosti ga je zanimalo drevesničarstvo, sadjarstvo, vrtnarstvo in vinogradništvo; pritegnil ga je zgled sorodnikov bratov Dolinšek (p.d. Vrbajak), ki so se vsi ukvarjali s to panogo: Blaž na domu v Podkožlju, Vinko v Selnici ob Dravi, najbolj znan pa je postal Ivan, ki si je ustvaril dom v Kamnici pri Mariboru. Šentiljska zemlja je bila težka in ilovnata in dokaj nehvaležna za obdelovanje. Če si pa presadil drevesca iz težke šentiljske zemlje na primer v lažjo savinjsko, so izredno dobro uspevala.

V mladosti je izgubil oče več bratov in sester zaradi neozdravljive jetike. Tudi sam je zbolel pri sedmem letu, vendar se je pri njem ko po čudežu zazdravila, da je dočakal skoraj 86 let. Kako rad je imel nas otroke, izpričuje tudi božično voščilo za Božič, ki mi ga je poslal v Beograd 16. decembra 1983, kjer takole pravi:

Dragi Ivo! Premišljujem, kakšne lepe besede naj napišem sinku v daljni, mrzli tujini. Kar vem, da ne bom našel tiste odrešilne besede. »Vesele božične praznike in srečno novo leto!« so uporabljali že naši pradedje in dedje, četudi ne pove vsega, kar hoče povedati to ubogo srce. Vedno smo v duhu s Teboj. - Vsi Tvoji, posebno atek.

5. novembra 1939 se je torej poročil z gojenko gospodinjske šole, ki so jo vodile šolske sestre v malološki Plečnikovi kapeli. Poročal je stolni dekan in skladatelj Franc Kimovec. Mama mi je pravila, da ju je poročal novomeški frančiškan pater Ciprijan Napast. Možno je, da je Kimovec kot priznan glasbenik pri tej maši orglal, Napast pa poročal. To je bila prva poroka v tej grajski kapeli v času 10. letnika Banovinske kmetijsko-gospodinjske šole na Mali Loki.

Marija Brenčič je po končani šoli odšla na njegovo domačijo, h »Klemšetovim« v Šentilju, kjer so poleg matere-vdove Marije živeli še njegovi neporočeni bratje in sestre: Ivan, Martin (organist), Jožefa. Zaradi dela v drevesnici je bila pri hiši vedno tudi še delovna sila, navadno kak bližnji sorodnik ali birmanec. oni so pomagali nam pri delu, v zameno pa so dobivali hrano, ki jo je takrat v povojnem času večkrat primanjkovalo.

Tako je zame skrbela v moji mladosti in me v času bolezni mame in stare mame tako rekoč vzgajala sorodnica Borčenova Pepa (Jožefa Cvikl) – ki se je pozneje poročila z Goršekovim Francem, ki se je pa pisal Jelen, kot mi.

V moji mladosti je bilo v naši vasi 12 družin s priimkom Jelen: jeleni in košute so se pa sčasoma v vasi neverjetno namnožili. Kot odlična cerkvena pevka je znala veliko starih pesmi, in me je nekaterih tudi naučila.

Moj oče Anton se je začel ukvarjati z drevesničarstvom že pri svojih šestnajstih letih, ko je za lepo sadje dobil prvo priznanje. Kot omenjeno, je bil tudi amaterski fotograf, ki je slikal še na steklene plošče in potem odlične slike sam izdeloval; med drugim je slikal tudi Rajhovo družino s 13-imi otroki pred njihovo hišico, ki je danes last politika Janeza Janša in njegove žene zdravnice Urške Bačovnikove.

V razne časopise je pošiljal moj oče strokovne članke s svojega področja, pa tudi imel predavanja o sadjarstvu in drevesničarstvu po raznih krajih Slovenije, kamor sem ga včasih tudi jaz spremljal. Bil je v pravem pomenu napreden in umen gospodar, ki je spremljal razvoj kmetijstva, vrtnarstva in sadjarstva. Imel je navado reči: »Kdor ne hodi s časom vštric, postane času stric!«

Trudil se je priskrbeti vsakdanji kruh do osemnajstčlanski družini. Motil bi se pa tisti, ki bi menil, da je bil sebičen.

V njem sem nasprotno videl zgled pravega kristjana, ki ni narejeno pobožen le v cerkvi, ampak je večkrat tudi gmotno podpiral ljudi, ki so bili v potrebi – čeprav v naši družini ni bilo bogastva in smo zaradi visokih davkov sami težko shajali. Davki so trkali na vrata štirikrat na leto - drevesca je pa mogoče prodajati le jeseni – pa si je večkrat sposojal denar pri sosedih, ki so delali v velenjskem rudniku in so imeli redno in dobro plačo. Zasebnega kmeta so tedaj tako v Sloveniji, Vojvodini in drugod po Jugoslaviji hoteli uničiti.

Oče nam je večkrat dejal: »Nas 'kulakov', kakor nas zmerjajo, v komunizmu pravzaprav ne bi smelo več biti.« Kljub temu je vsak berač pri nas našel gostoljubno prenočišče: dobil je večerjo, očetu je izročil cigarete in vžigalice, ter lahko odšel spat na slamo na marofu.

Moj oče glede vere ni poznal šale. Vse je žrtvoval, da bi svoje otroke vzgojil v poštene državljane in dobre kristjane.

Zvedel je nekoč, da je neki učitelj govoril proti veri. Bilo pa je takole: očetov vnuk je prinesel domov nezaslišano novico, da en učitelj govori proti veri. Ta učitelj, ki je stanoval v Šentilju, je imel hčerko, ki je v šoli pred vsem razredom rekla, in je verjetno bila tako naučena:

»V začetku so ljudje ustvarili Boga.« In on je nadaljeval v tem slogu… Pri očetu pa je nedavno tega kupil mlada drevesca in ga prosil, naj mu obreže starejše drevje. Ko mu je sicer dobri učitelj držal lojtro in tako ni imel kam pobegniti, ga je oče vprašal: »Ali vi res našim otrokom v šoli govorite da ni Boga?« Učitelj je v zadregi odgovoril: »Jaz imam pač tako prepričanje – pač ne verujem v Boga.«  »Vi lahko imate tako prepričanje, ampak s tem še nimate pravice, da ga vsiljujete našim otrokom. Mi ne želimo, da bi se kaj takega delalo v šoli. Če mislite s tem nadaljevati, pojdite učit drugam, kjer vas bodo radi poslušali.« In učitelj je res začel učiti v Velenju. Kmalu pa se je temeljito razočaral nad »socialistično svetlo prihodnostjo«, nad katero je bil poprej tako navdušen: velenjska občina je namreč hotela zazidati središče naše vasi, in po načrtih bi podrli tudi njegovo lepo in novo hišo s sadovnjakom vred. To ga je hudo potrlo in verjetno si je to tako gnal k srcu, da je kmalu umrl.

Nekoč mi je dejal, ko sva se vračala iz Velenja, tam nekje pri Krančeku, kjer je v slepem oknu bil postavljen lep Marijin kipec: »Veš Ivo, človek mora imeti vero. Če ti vzamejo vero, potem te oropajo tistega najdragocenejšega in tak človek ne ve niti zakaj živi in kako naj živi. Ljudje brez prave vere so res nesrečni.« 

On pa je bil v svoji dobroti in nesebičnosti vedno vesel in srečen. Cela družina – s posli vred – je vsako nedeljo – razen če je bil kdo bolan – prisostvovala sveti maši. Redno smo molili pred jedjo in po jedi, pa tudi večerne molitve smo skupaj opravljali – in nam ni bilo težko. V tistih sicer težkih časih smo tudi zelo veliko skupaj prepevali. To se je dogajalo zlasti, kadar smo delali v vinogradu, na travniku, pri žetvi – posebno pa pri kožuhanju (=ličkanju) koruze.

Kljub temu, da ga je v mladosti napadla jetika, je dočakal častitljivo starost in se je še vozil z mopedom: s tistim mopedom, s katerim je mene obiskal ponoči – z vožnjo 150 km čez hribe in doline v Križevcih, ko sem hotel nazaj domov ob spoznanju, da je tam »šola za pripravljanje duhovnikov« in ne »šola kar tako«. Pozneje pa sem se sam odločil za ta poklic in sem – z Božjo pomočjo – v njem vztrajal.

Ko se je oče še na stara leta tako vozil, ga je dež dobro premočil in takrat se je prehladil; od tega si ni več opomogel in je moral v posteljo; vsak prvi petek ga je obiskoval župnik Jože Škrinjar in ga krepčal s svetimi zakramenti.

Jaz sem očeta nekoč vprašal, ali se kaj spoveduje; vedeli smo namreč, da je hodil k celjskim kapucinom vsako leto enkrat in sicer za Porcijunkulo – in da se je tam spovedal in obhajal. Ko mu je nekoč ljudski misijonar Janez Jenko dobronamerno predlagal, naj hodi kot tak poštenjak bolj pogosto ali celo vsak dan k obhajilu, se je celo razhudil:

»Kaj me bo le silil k temu, ko smo pa tako navajeni od mladosti.« Poznal je namreč ljudi, ki so pobožni samo v cerkvi, zunaj pa živijo drugače. On je bil pa dosleden: iskrena pobožnost, iskrena praksa, kar je tako redko v današnjem zmaterializiranem svetu – čeprav je po stari navadi k zakramentom redko pristopal.

Je pa v zvezi s spovedjo dejal: »Ko sem bil pri spovedi pred poroko leta 1939, mi je spovednik dejal: 'Morem vam zagotoviti, da v življenju še niste napravili nobenega smrtnega greha; nadaljujte sodelovanje z Božjo milostjo.'« In kolikor sem ga poznal, pa tudi vsi drugi znanci in prijatelji bi mogli potrditi, da je živel čednostno tudi naprej ne le zase, ampak zgledno tudi za družino in družbo.

Ob njegovem pogrebu je sovaščan – Toničev Tone – zapisal:

»Od poznane Jelenove domačije je krenil dolg žalni sprevod proti Šentilju nizdol. Dvajset duhovnikov, prav toliko redovnic in številna množica je spremljala tudi žalujočo Jelenovo družino. V cerkvenem delu pogreba je bilo poudarjeno, da prisostvujemo obredu namenjenemu dobrotniku šentiljske fare. Ob odprtem grobu se je sin salezijanec očetu ganljivo zahvalil, enako je čutila hči Ivanka, redovnica Vesna. Poslovili smo se »od človeka, ki je pri svojem trudapolnem in Bogu dopadljivem delu v Sloveniji največkrat pokleknil na spoštovano slovensko zemljo.« 

Teden dni pozneje pa je v njegov spomin naš profesor angleščine in njegov prijatelj, publicist, pisatelj in pesnik Vinko Šmajs pod naslovom – »Radi smo ga imeli« - v isti časopis zapisal:

»Pred dnevi je nenadoma preminul v Arnačah pri Velenju gospod Anton Jelen. Menda skoraj ni vrtičkarja, sadjarjev in vrtnarjev, ki bi se ne srečali z možem, ki je bil zelo prijazen. vsakomur je bil pripravljen dati koristen nasvet. Tisoče sadnih dreves je odhajalo vsako leto iz njegovega vrta in tisoče dreves je dajalo žlahten sad. drevo in vrtnica sta bila darovana z ljubeznijo. Zato domače in širše okolje čuti vpliv dobrotnika in strokovnjaka, ki je znal in je rad pomagal vsem, ki ljubijo bitja v naravi. Kamorkoli stopiš v tej dolini, povsod čutiš prisotnost strokovnjaka in moža, ki je bil tudi sam ves zaljubljen v svet vrtnic in dreves.

Tudi drugače je bil pokojnik dober družinski oče in vzgojitelj številne družine. Bil je pobožen in predan mož vsemu, kar ga je v življenju teplo in božalo. njegov delovni čas je bil neomejen. delo ga je ohranilo čilega vse do tistega trenutka ... Mnogo stvari sta snovala z ženo, tisto, ki ji je duhovni svet vedno odprt in ga še vedno odpira s pesmijo in prozo. Tudi mož je zapisal marsikaj strokovnega in tistega, kar je sodilo v njegovo poglobljeno misel. Kljub takemu bogatemu delu se je v delovni vnemi vedno rad pošali. Takega, darežljivega in delovnega, smo ga občudovali vsi! radi bi bili tudi mi taki: skromni, pošteni, modri in delavni! Zazrem se v pusto jesensko naravo. Iz megle štrlijo kvišku veje, mnogo vej, teh, s katerih so še pred nedavnim bingljali bogati sadovi. vanje se je vpletel spomin, ki bo ostal. ostal ob možu, ki je s svojo trdno vero, znanjem in delom, gradil mostove med ljudmi. domača dolina mu bo zato hvaležna!

Ob tretji obletnici pa sem mu posvetil sonet-črkospev z naslovom: »Klemšetovmu ateku«. Mi otroci smo namreč starše vedno vikali; očetu smo rekli atek, materi pa mama – in pred nami sta se tudi onadva vedno med seboj vikala.

Klemšetovemu ateku (črkrospev - slovensko)

Moj otac Tone Jelen (del; srbohrvaški prevod - avtor)

Ko se jesen nagiba k tožni zimski dobi, Ledene sape posmodijo krasne cvetke; Enako – govorim seveda v prispodobi – Morilske za človeka so bolezni spletke. Šele nedavno – pa že tretje leto teče – Enkratnega možakarja smo izgubili: Toliko dobrega je storil v svitu sveče; Obilneje, ko tok smo v vas po njem dobili. Velikokrat klečali ste na sveti zemlji: Molili, skrbno vzgajali ljudi, sadike; Ubogim vse ste razdajali: »Kar še jemlji!«  A nas devet otrok je rastlo kot mladike. Tedaj, ko plahe je brezbožnost uklonila, Enkratna in pokončna ste osebnost stali – Kot malo jih slovenska mati je rodila – Umrlo je telo – a v Bogu boste vstali! (Janez Jelen: Klemšetovmu ateku)

Moj otac imao je svoje tajne - O njemu priča selo, grad Velenje: Je voćke gajio i ruže sjajne Okružilo je krajinu zelenje. Ta bio ličnost on je izuzetna A deca rasli smo u porodici Ceo dan rada – odmor neprimetna To bila pauza – otpor dokolici. On nije poznao ni osvetu ni mržnju, Nikome nije pomoć odrekao svoju E, radio je od zore do mraka, Je bio uzor radnika-junaka. Euopsku gledao je perspektivu, Lepote otkrio u selu, gradu - Enormno volio je plodnu njivu, Na Boga stavljao je svoju nadu. (Janez Jelen: Moj otac Tone Jelen – preveo autor)

Bratje in sestre 13

Moja verna starša sta sprejela iz Božjih rok devet otrok.

1. Hedvika (1940) je prvorojenka. V njej smo mi mlajši gledali ne le skrbno sestro, ampak pravzaprav mamico. Mama je bila namreč dolga leta bolna in zato je sestra Hedvika po osnovni šoli ostala doma. Ona se je žrtvovala za nas vse – do današnjega dne. Poročila se je z Otonom in sta dobila tri otroke. Lahko si mislimo, kako težko jih je bilo vzgajati in tudi materialno skrbeti zanje, ko je mož družino nenadoma zapustil brez kakršnekoli podpore.
2. Anton (1942-2022), je bil od mene dve leti starejši. On je bil najbrž še vedno pod pritiskom vojne, med katero je bil spočet in se rodil za ta neusmiljeni svet; zato se je že od mladosti rad igral vojno, kar pa je zame bilo nesmiselno početje. Tudi pozneje je imel neko čudno nagnjenost k zbiranju orožja in je imel zaradi tega težave on in še oče. Nekoč je osem let mlajšega brata nosil štuporamo – vsaj dve uri hoda – celo na Goro Oljko, priljubljeno Božjo pot, ki se vidi tudi od Klemšetove hiše. In namesto, da bi bil pohvaljen za to dobro delo, sta jih oba dobila – mi mlajši pa včasih od njega. Ko sem bil že v srednji šoli, sem zvedel, da je moj brat 1960 odšel v Avstralijo. Takrat ni mogel nihče v socialistični Jugoslaviji dobiti potnega lista, razen če je bil v partiji, kot naši sosedje, ki so lahko vsako leto šli v tujino, vendar le v socialistične dežele Vzhodnega bloka. Niti oče in mati nista dobila potnega lista, ko je umrl na Dunaju naš dobrotnik in rešitelj Jozef Humml, ki je izposloval od zasedbenih oblasti v Mariboru, da so se lahko oče, mati in Hedvika vrnili nazaj domov. Naš dobrotnik je bil sicer vojak v nemški vojski, vendar je bil zoper vojno in nasilje, ubijanje in rasizem. Ko je bil na službi v Šoštanju, je večkrat obiskal Klemšetove: »Tisto o nacijah in rasah je lari-fari. Jaz poznam le dve vrsti ljudi: dobre in slabe.« In on je bil dober avstrijski katoličan, ter je umrl za rakom. Moj brat Anton pa je brez potrebnih dokumentov šel nekje pri Dravogradu peš čez mejo in ga nihče ni niti ustavil niti nič vprašal. Prišel je srečno čez mejo in nato zaprosil za azil, ki ga je tudi dobil ter odšel v Avstralijo. Ohranil pa je v najlepšem spominu frančiškanskega patra Bernarda, ki je nesebično pomagal v vsakem pogledu slovenskim izseljencem; tako je tudi moj brat zaslužil sorazmerno lepo pokojnino za tisto ne ravno veliko število let, ki jih je tam preživel. Bolezen – ki je bila najbrž posledica strahov, ki so se vanj zažrli že med Drugo svetovno vojno – ga je končno pripeljala v Dom na Impoljci, kjer je bilo zanj v vsakem pogledu odlično poskrbljeno. Mučil pa ga je cel kup zdravstvenih problemov, saj ga je pred tem zadela srčna kap in se je zdravil v bolnici v Brežicah. Tam mi je zdravnik prijazno mi je dovolil obisk in s sestro Marico sva se brez težave prišla do njegove sobe. Tam je prijazna sestra-negovalka velikodušno dovolila, da smo se lahko pogovarjali; prejel je tudi svete zakramente. Po začasnem okrevanju je zbolel za korono in nas zapustil, ko mu je duhovnik podelil še zadnjo tolažbo. Na poslednji poti smo ga spremili ožji sorodniki na domači Božji njivi zraven cerkve v Št.Ilju dne 8. marca letos na krasen, prav spomladanski dan, ki nam je klical v spomin zarjo večnega življenja.
3. Janez (1944), to sem jaz, salezijanski duhovnik, ki letos obhajam zlatomašni jubilej. Lahko omenim, da pišem članke v razne časopise v slovenščini, srbohrvaščini, madžarščini – včasih tudi italijanščini. Občasno pišem tudi pesmi, zlasti večjezične akrostihe (črkospeve). Nekaj sem napisal tudi proze, med drugim ciklus pridig z zgledi iz življenja s skupnim naslovom »Izvoljeno ljudstvo«. Posamezni naslovi pa so: »Jaz sem s teboj« (leto A, 1992), »Pogumno naprej!« (leto B, 1991) ter »Nikar se ne boj!« (za leto C, 1990). Knjige je založil salezijanski sobrat Vinko Furlan na Rakovniku, tiskane pa so bile pri Tipografu (Benito Superina) na Reki. Na Bučki sem napisal 1979 še neizdano povest iz naše preteklosti „Kaj sem ti storil?“
4. Dve leti mlajša od mene je sestra z maminim imenom Marija (1946), ki je inženir agronomije in piše članke ter črtice.
5. Na posestvu je ostal Florjan (1948), ki se kot oče ukvarja s sadjarstvom ter ima drevesnico. Z ženo Marjano sta sprejela od stvarnika 6 otrok, od katerih je eden izgubil življenje v prometni nesreči. Pri Klemšetovih se počutim še vedno kot doma, s tako dobroto in ustrežljivostjo me vedno sprejemajo, kadar prihajam na počitnice ali po opravkih.
6. Naslednji je brat Franc (1950), poročen z Malčko, ki je rodila tri otroke. Najstarejši je na domu, hči ima tudi tri otroke, najmlajši, ki me je izbral za birmanskega botra, pa pa pet. Tudi tukaj se še vedno počutim kot doma.
7. Jož (1952) je prišel na svet dve leti nato in se je poročil z vdovo Slavico, ki je prinesla v zakon dva otroka in tudi njima se je rodil eden.
8. Blaž (1955) je razveselil starša tri leta nato. Blaž piše pesmi (največ akrostihe kot praznična voščila) in je ilustriral prozni knjižni zbirki matere Marije, kakor tudi moj pridigarski ciklus. Z ženo Zdenko sta se razveselila dveh otrok.
9. Najmlajša pa je Ivanka (1958). Naša družina je bila tudi v najtežjih vojnih in povojnih časih vedno tesno povezana s šolskimi sestrami, zlasti prek sestre Hedvike, ki smo jo vsi klicali »teta Hedvika« in je po njej dobila ime tudi moja najstarejša sestra. Ivanka je postala šolska sestra z redovniškim imenom Vesna; pri prvih zaobljubah v Repnjah je prisostvovala cela naša družina. Vesna je študirala naprej in postala profesorica angleščine in nemščine ter prevajalka in sodelavka pri tedniku Družina.

Moja babica 14

Svojih starih očetov nisem poznal: mamin oče je bil Franc, očetov pa Florjan – in sta oba umrla sorazmerno mlada.

Obe moji stari materi sta se imenovali Marija, prav kakor tudi moja mati. V spominu mi je ostala zlasti podoba Marije, očetove matere, saj je to bila oseba, ki je pozlatila mojo mladost. Jaz sem se je spominjal le kot hudo bolne osebe in si nikoli nisem mogel zamišljati, da jo bom presegel v njeni starosti komaj 72 let, ki so bile nekdaj zame „tako visoka starost“.

Ko je Marija rojena Skaza, Lovričeva Micka, umrla, sem bil star dobrih devet let. Ona je pravzaprav prva oseba iz moje mladosti, ki sem jo ohranil v svojem spominu ponekod do podrobnosti. Pri nas doma smo imeli v „hiši“ veliko krušno peč, na kateri smo sedeli otroci – pa tudi odrasli, ne le pozimi. Kadar so starši delali na polju ali pri živini, nas malih niso mogli vzeti s seboj. Babica je bila pa bolna in se ni mogla premakniti iz postelje. Ko sem jaz ali kdo drugi lezel po peči proti robu in je bila nevarnost, da padem dol kak meter in pol, je začela ona vpiti: „Pob lejze!“ to je „deček leze.“ Ko je pob prilezel do roba, se je včasih prekucnil dol na klop. Kljub stalni nevarnosti za naš naraščaj nihče ni padel s peči; če pa je, si ničesar nikoli ni zlomil. Za primero so imeli tudi pri sosedovih Vrbanetovih podobno krušno peč; ko je njihov otrok padel s peči, si je zlomil roko. Zato so mama imeli navado govoriti:

„Pri nas imamo izurjene angele varuhe.“ Kot po nekem čudežu se ni nič zgodilo bratu Franceku, ko je kot malček zlezel na zapravljivček, ki je zdrvel navzdol po strmem bregu, zavil levo in se ustavil.

Posebno so mi ostali v spominu trenutki babičinega odhajanja v večnost.

Zvečer tega dne je bila pri stari mami še Klemšetova Lojzka, ki je bila nekdaj sestra v Zagrebu in se je precej spoznala na zdravstvene zadeve. Merila je z roko mamin srčni utrip na roki, in je dejala, da je zelo slabo zaznaven. Istega večera je stara mati res zaspala. Zbrala se je okoli nje v hiši cela navzoča družina, med njimi tudi oče, mati in Pepa. Vsi so jokali, jaz pa nisem vedel, zakaj naj bi jokal, saj je stara mama samo zaspala. Naslednjega dne sem šel k botru Lavšekovemu Antonu. Po poti sem mislil na staro mamo in mi je bilo tako nekam tesno in žalostno pri srcu, saj sem slutil, da je ne bom več videl na tem svetu. Ni se mi pa bilo potrebno žalostiti, saj sem bil prepričan, da je – zaradi svojega zglednega življenja in pobožnosti – že med izvoljenimi v nebesih.

Sedaj je bila postelja v hiši prazna in so jo določili meni. V njej nihče ni hotel spati, saj je tam umrla moja stara mama. Jaz sem pa prav zato toliko rajši spal v njej in se nikoli nisem nič bal.

Oče je imel svojo mater – mojo staro mamo – zelo rad. Ko so pisali – ne vem kdaj – oporoko, je bilo v njej vse napisano, kaj njej pripada za preužitek: pravzaprav je pa lahko uživala vse, kar je bilo našega, saj bi ji oče dal še več, če bi rabila – pa je bila zelo skromna – po njej je to podedoval tudi oče.

Ne spomnim se sploh, da bi bil kdaj videl mojo babico zdravo – vedno je ležala ali sedela v veliki postelji v tako imenovani hiši – največji sobi „pri ta zgornjih“ – in molila rožni venec, da ne vem, če je katera Šentljanka še toliko premolila.

Posebna pobožnost so bile večerne molitve. Najprej je molila Angelovo češčenje. Na koncu pa je molitve končala z vzklikom: „Bog nam daj en srečen večer v milosti Božji preživet po Jezusu Kristusu, Gospodu našem.“

Pri večernih molitvah je nanizala celo vrsto namenov in pri vsakem je bil očenaš z zdravamarijo. Ne vem, če teh namenov ni bilo vsaj 50. Mi smo pri večernih molitvah klečali – pa se nam niso nikoli zdele dolge. Je bil nek poseben čar v povezanosti in vdanosti, s katero je molil oče, mati pa tudi drugi družinski člani. Škoda, da takrat še ni bilo možnosti posnemanja besed ali pesmi, saj še slikali nismo dosti, ker je bilo pač predrago.

Posebna naklonjenost je bila, če sem smel postrgati jajček, ki ga je dobila – mehko kuhanega – kot poseben priboljšek. Verjetno bi ji kava vsaj malo dvignila pritisk in povečala puls, saj pace-makerja oziroma pospeševalnika takrat še niso poznali. Kave pa je dobila včasih le kako zrno, ko so poslali sorodniki iz Amerike paket. Ko je kak mesec pozneje prišlo pismo, smo vedeli, da so tovariši tiste boljše stvari – med drugim kavo in čokolado – prisvojili zase in svoje družine.

Ko je stara mama umrla, smo prvič šli na počitnice k drugi – mamini stari mami v Podlipo – ki je bila prav tako Marija, rojena Cankar iz Kajndola – od koder izhajajo tudi predniki pisatelja Ivana Cankarja. Ona nas je velikodušno sprejela – in smo spali na senu v zgornji hiši, ki je 2022 postala žrtev širitve ceste. Od spodnje hiše so ostali le kameniti temelji tik ob potoku.

Nekega večera sem šel s košaro lovit postrvi v potoku Podlipščici. Čeprav v tem nisem bil ravno izurjen, so mi fantje dali nekaj rib, ki so jih stara mati naslednjega dne pripravili za okusno kosilo. Ko smo šli spat na senik, mi je še v polsnu prijetno donela na uho notranjska govorica mimoidočih sprehajalcev…

Najbolj imenitno je bilo potovanje v Podlipo na zapravljivčku, ko nas je vozil lipicanec Miško. To je bila pravzaprav poizkusna vožnja, ki jo je pa odlično prestal. Med potjo so se ate na Trojanskem klancu ustavili in pogovarjali z nekimi svojimi prijatelji, ki so prav takrat imeli orožne vaje. Oče je imel povsod znancev in prijateljev, kar je naši družini vsaj malo olajšalo težke povojne razmere.

Teta Hedvika 16

Ko je mama končala gospodinjsko šolo na Mali Loki, je še vedno ostala povezana s sestrami in drugim tamkajšnjim osebjem. Prav tako smo tudi mi otroci imeli radi te požrtvovalne redovnice in sestro Hedviko smo klicali kar “teta Hedvika”. Po njej je moja najstarejša sestra Hedvika (1940) tudi dobila ime. Ko sem odšel v semenišče k salezijancem, me teta Hedvika ni pozabila. občasno mi je poslala kak dinar z naročilom: „To pa je samo za tebe.” Seveda sem bil jaz vesten in sem ves denar izročal predstojnikom – pa saj nisem ničesar potreboval – za vse je bilo poskrbljeno. Hrane smo imeli zadosti, od doma pa so ate redno pošiljali jabolka, ki smo jih za ozimnico dobivali tudi od drugod, zlasti iz Slavonije.

Ker sem bil v šoli, nisem bil vedno na tekočem glede dogajanja doma, saj sem prihajal domov le ob počitnicah. Zato mi je še toliko dragocenejši mamin zapis, v katerem omenja teto Hedviko, pa tudi mene in druge iz naše družine. Iz pisma veje skrb in ljubezen, ki jo je čutila in kazala do vseh nas, zlasti pa do mene, ki sem bival najdalje. Zato prinašam njen zapis skoraj v celoti, saj odkriva takratne razmere:

Leta 1937. sem izdala majceno knjižico pesmi z naslovom Spev tihe doline. Odmev je bil precejšen, saj je n. pr. urednik Mladega junaka pisal, da »še nimamo primera v slovenskem slovstvu, da bi tako mlado kmetsko dekle pesmi samo izdalo in samo prodajalo.« v Slovencu in slovenskem domu je bilo nekaj pisanja in priporočanja, kakor tudi pri drugih listih, kjer sem sodelovala. veliko šuma, malo volne! Učiteljica albina Zakrajšček me je priporočala urednikom in se pobrigala za ustrezen honorar, to pa je bilo tudi vse. da bi na vsak način morala v šole, je bilo splošno mnenje, celo nasprotna politika se je zgražala in je pri tem ostalo.

V marcu 1938. leta je sestra Hedvika poslala absolventko malološke šole, Kristino Gubanc k nam v Podlipo, naj me vpraša, če bi bila voljna obiskovati to šolo. Takoj sva se dogovorili in do oktobra, ko se je šola začela, sem dobila vse ustrezne dokumente, pa nastopila šolanje. 8. majnika sva šli z gospo Albino pogledat na Malo Loko in takrat sem prvič videla sestro Hedviko in se dogovorila za sprejem v šolo, pa za sodelovanje v listu Kmečka žena, ki ga je sourejevala. v njem sem imela blizu petdeset pesmi – žal pa je izhajal le blizu štiri leta.– Ko je ob nekem shodu na Vrhniki notranji minister dr. Anton Korošec dal takratnemu županu Hrenu zame večjo vsoto in obljubil šolanje, če hočem tudi v inozemstvu, sem pomislila, da je nekoliko pozno za moj študij in je tudi ženin želel, da se po končanem šolanju na Mali Loki poročiva. sestra Hedvika je bila za to, tudi dr. Kimovec, ki je hodil za prve petke na Malo Loko poleg gospoda Koželja, je dejal, da inozemske šole niso nič več vredne kot naše. gospod Šašelj je bil vesel, da bo poroka na Mali Loki in po zaključeni šoli je bila poroka sedmega novembra 1939. Moževa mama, brat Tinček, organist v Gornjem gradu, pa moj brat Jože sta bila za pričo, Zefka za družico, še moja mama in nekaj deklet, ki so še ostale na šoli, pa sestre – in je bila vsa svatovska družba skupaj. naj še pripomnim, da je sestra Hedvika naročila pohištvo v Št. Lovrencu pri mizarju ostanku, nakupila posteljnino, posodo in obleko zame – še dr. Koroščev dar in podporo dr. Stanka Majcna je porabila za to.

Jutro po poroki smo stali po maši pred malološko kapelo. vse je bilo mokro po dolgem dežju, oblačno po celem nebu. Takrat pa je posijalo sonce samo na malološki grad, kapelo in na nas, ki smo tam začudeni obstali, tudi dr. Kimovec je bil zraven. Lahko bi rekla: Bog obvaruj žar, ki vžgal ga je na Mali Loki! kakor sem zapisala v listu sončni žar, ki je izšel vsako leto. Izvoljena urednica sem bila jaz, v resnici ga je pa uredila sestra Hedvika, jaz sem le nekaj prispevala zraven, kakor druga dekleta.

Večkrat smo se pismeno pogovarjali, a med vojsko je skoraj vse prenehalo. 15. junija 1941 sva šla z možem na obisk na Malo Loko. na Mirni so naju vrgli Nemci z vlaka in sva jo mahnila peš »skozi pustinje in puščavo« na Malo Loko. Po telefonskem posredovanju sestre Hedvike sva smela na veliki Loki stopiti na vlak, z nama pa še Jakobova Zofka, ki je bila v šoli, pa je še mogla domov, dokler ni bilo trdne meje med nemčijo in Italijo. Po vojski so delali spet drugačne meje ...

Takrat sem šla na Vrhniko z vlakom. naša Cilka mi je posodila kolo in sem se peljala z njim iz Podlipe v Repnje. Ko sem prišla na dovoz pri sestrskem posestvu, ki je bilo že v posesti menda podjetja Emona /toliko je bilo tedaj lastnikov, da človek ni mogel vsemu slediti/ sem ugledala pred seboj tri sestre v redovnih oblekah. sestra Hedvika, Davida in Matjana. dohitela sem jih s kolesom, se ustavila in nisem mogla do besede. Ulile so se mi solze, ko sem pomislila, kako vse drugače je zdaj, kot je bilo na Mali Loki. Kako suženjska je bila ta naša tako težko pričakovana svoboda! Malo smo pokramljali, pa sem se peljala v Ljubljano prenočit. Ceste niso bile razsvetljene, celo na Celovški sem le od daleč videla en sam avtomobil z lučmi. vendar sem se peljala s kolesom brez luči po pločnikih. Polno ljudi, sprehajalcev je bilo po njih, a se ni nihče obregnil obme, lepo so se mi umikali, molče so hodili. nobenega veselja, nobenega smeha ali vedre besede nisem slišala. Prenočila sem v gostilni Pri Nacetu na Šmartinski cesti. domača hči je kupila pri nas jabolka in jih pripeljala v Ljubljano. Hiša je bila zaplenjena, le zgoraj so stanovali lastniki. Komaj sem jih našla, pa mi je ošabno dekle v gostilni dejalo, da oni nimajo zdaj nič več tukaj, starejši možak mi je pa le pokazal, da zgoraj stanujejo. Ko sem se drug dan vrnila domov, so povedali, da so naša jabolka že v Št. Andražu zaplenili, ker bi jih morali dati v zadrugo. čudili so se, ko sem rekla, da sem jih jaz sama videla v gostilni pri Nacetu v Ljubljani! Takrat je bilo v modi, vse zapleniti. naj še pripomnim, da so gospej, ki je kupila naša jabolka, Nemci med vojsko ustrelili moža, hkrati z možem Valenčakove Micke. oba sta bila inženirja na šahtu v Velenju. sestre so bile takrat v leseni baraki, ki je pozneje pogorela.

Lepe spomine imam na tisto barako. Z možem sva se peljala do Ljubljane z vlakom in kolesi dala na vlak. naprej sva se peljala s kolesi skozi Repnje. Mož je peljal malo Hedviko, jaz pa sem se peljala zraven na Brezje. Pred vojsko, 16. septembra 1940. je bila rojena naša prvorojenka Hedvika. Takrat sta prišli sestri Hedvika in Davida k nam na obisk in ji prinesli prelepo krstno pregrinjalo. Po vojski smo se ustavili v Repnjah tudi s konjem, ko smo z otroki šli v Podlipo. veliko hudega je bilo med vojsko in še več po njej. dekleta našega letnika smo se vendar večkrat sešle, tudi v Ljubljani, s sestrami in učiteljico Anico Šušteršič. Pozneje, ko je bila sestra Hedvika na Brezjah, sem jo večkrat obiskala, tudi z možem in z otroki, tako, da je zmeraj sledila dogajanjem z našimi otroki in sploh jo je zanimala cela Klemšetova družina; ona sama je pa le enkrat prišla z dr. Kimovcem na obisk.

Večinoma sva se pogovarjali o naših otrocih, pa mi je tudi povedala, kako je odvetnica brez uspeha branila štiri obsojence na božičnem procesu. Povedala je krivičnim sodnikom, da so obsojenci popolnoma nedolžni, ker pa ni nič dosegla, se je odpeljala z avtom na Brezje in tam pred Marijo preklela te krivične sodnike. Potem je spomnila, da je sveti večer in je začela moliti ... Ta odvetnica je bila pozneje z Boltekovo Zefko (našo sosedo iz Št. Ilja – opomba JJ) v bolnišnici v Slovenjem Gradcu.

Sestra Hedvika je povedala, kako so naščuvani Trboveljčani zmerjali in pretepali g. kaplana Adolfa Volasko in ga pregnali, ker je učil veronauk v gimnaziji. Odpeljali so ga proti Trebnjem, da bi ga tam umorili; snelo se jim je kolo s kamiona in je g. Volasko v temi pobegnil, nekako prišel do neke hiše, kjer je lajal pes, tam pričakal jutra, sprosil na postaji uradnika, da mu je dal karto do Sevnice, kjer ga je g. Šoba nekako oskrbel in je pozneje prišel v Repnje.

Ob zlati poroki (1989) sva šla z možem na Brezje in k sestri Hedviki in se zahvalila Bogu in njej za vse dobro v teh letih. Zelo je bila vesela, ko je Ivo imel novo mašo (1972) in ko je šla Ivanka kot sestra Vesna v samostan; gotovo je tudi ona imela svoj delež molitve pri tem. In prav čudno je bilo, da je Ivo prišel domov ravno ob času smrti sestre Hedvike, tako, da je somaševal pri pogrebni maši (na Brezjah). On je namreč v Vojvodini in mora preko Madžarske priti v Slovenijo, zato pride zelo poredkoma. Gotovo je bila vesela Ivota, Ivanke, pa tudi nas. Jožek je bil na pogrebu, pa Francek z Malčko in Klemenom, pa Marija (iz Borovnice) in jaz; v cerkvi sem se ji v imenu maloloških gojenk zelo na kratko zahvalila. Upam, da nas bo veselo sprejela, kadar jo v večnosti obiščemo, kakor nas je rada sprejemala na Mali Loki, v Repnjah in na Brezjah, kjer zdaj počiva.

Sestra Davida počiva v Repnjah, najmlajša sestra Jasna pa na Koroškem pri sv. Jakobu v Rožu. Mnogo več dobrega so storile za slovenski narod, kakor tisti, katerih imena strašijo vsak dan po listih in begajo ter vznemirjajo ljudi.

Št. Ilj pri Velenju, 16. kimovca 1996.

Dodajmo še, kaj je moji mami teta Hedvika zapisala v spominsko knjigo:

Sreča Tvoja bo takrat največja, ko boš videla srečne tiste, ki s Teboj žive. Zato naj:

Tvoje roke nesebično delajo za srečo Tvojih dragih; Tvoje oko naj bo samó dobrohotno; Tvoja usta naj govore le besede, ki dvigajo, bodrijo, odpuščajo, osrečujejo; Tvoje srce pa naj vdano moli za vse, ki Ti bodo od Boga dani, da jih osrečuješ in si z njimi srečna - - -! Ostani pridna! s. Hedvika Mala Loka, dne 14. oktobra 1939

Vsekakor je mami v srcu celo življenje ostalo to vodilo. Osrečevala je ne le svojega ljubljenega Tončeka, ampak ves drobiž, ki ji ga je Bog podaril, tudi mene.

Ko je kot revna kmečka mati šla v Šoštanj na občino po Drugi svetovni vojni prosit za davčno olajšavo, jo je tam sedeča mlada našminkana tovarišica ljubeznivo vprašala: »Kateri razlog pa bi navedli?« »Imam veliko malih otrok.« In jo je takoj neljubeznivo zavrnila: »Zakaj ste jih pa toliko rodili!« 

Pred nekaj leti mi je tudi tukaj v Mužlji predsednik RK predlagal sodelovanje. Jaz sem vedno za sodelovanje v dobro naših bližnjih, posebno pa naših ubogih faranov.

»V čem pa bi lahko sodelovali?« »Mi vsako leto za praznike odnesemo paket najrevnejšim starejšim občanom. Slišimo, da jih vi redno obiskujete. Zato bi nam dostavili seznam tistih najpotrebnejših.« »Kaj pa tiste družine, ki največkrat v župnišče hodijo prosit za kako pomoč, ker imajo veliko otrok?« »Zakaj so jih pa toliko rodile!?« mi je prijazno odvrnil; in iz sodelovanja ni bilo nič! S takim odgovorom me je tako užalil, da mi je vzel vsakršno voljo za sodelovanje – saj sem se spomnil, koliko je morala moja mati od takih sovražnikov številnih družin pretrpeti in mirno požreti žaljivk in zmerljivk.

Spomnil sem se namreč, koliko so našo mamo poniževali, pa ne le na davčnem uradu, ampak so morali prenašati zafrkavanje tudi od drugih, ko so jo na enak način zmerjali zaradi številnih otrok. In koliko morajo požrtvovalni starši in njihovi številni otroci tudi danes poslušati takih in podobnih očitkov, češ da se množijo ko zajci itd. – pa vendar bodo samo oni jutrišnji delavci, ki bodo pridobivali sredstva ne le zase, ampak tudi pokojnine za upokojence!

Nekoč v rani mladosti sem slišal sosedi, kako se pogovarjata (verjetno misleč na Klemšejlo, ali pa tudi na mene, ki sem bil „že tretji“): »Mi napredne ženske si pa že znamo pomagati!« - seveda z raznimi grešnimi sredstvi, pa naj se imenujejo splav, pa spirala, pa tabletke, pa hudič si ga vedi kaka mogoča in nemogoča nova sredstva! Saj mislijo te mame-ne-mame, da lahko delajo »s svojim trebuhom« karkoli hočejo. Pa so zato srečne? Dvomim; kajti vest se ne da preslepiti: ena od teh sogovornic se je zapila, sin druge pa je storil samomor! In takrat je žalovala: »Ko bi jih bila vsaj več imela!« Takrat je šele spoznala, da drži star pregovor, češ da „otrok in črepinj ni nikoli preveč“ – pa je bilo že prepozno.

Podobno se je zgodilo nekje drugje, ko sta me dve napredni mamici napadli, češ ali bomo mi duhovniki še naprej tako nazadnjaški, da bomo govorili zoper ženske pravice nad njihovim trebuhom, tako zoper splav kot tudi zoper kontracepcijo. Ko je pa eni od sogovornic kmalu potem nenadoma umrl odrasel sin, se nikakor ni mogla potolažiti in je vsak dan hodila jokat na pokopališče z mislijo: ko bi bila vsaj še enega rodila. Seveda nekaterim staršem Bog ne da otrok – pa hočejo z umetno oploditvijo priti do potomstva. Pri teh poskusih pa navadno umorijo ali zamrznejo več komaj spočetih otrok. Doktor Anton Lisec je prepričan, da se še ni nikoli posrečila odmrznitev takega otroka. Končno ni cilj matere ali očeta, da imata toliko in toliko otrok, ampak da izpolnjujeta Božjo voljo ter da tiste otroke, ki jima jih Bog nakloni, sprejmeta in pošteno vzgojita – ter da ne izsilita otroka, ki ga ni načrtoval Bog.

Nerojeni otrok torej ni ženski trebuh, ampak je novo bitje, ki ima telo in dušo; zanj bo mati, pa mož, pa zdravniki, sorodniki in sosedje, pa družbena občila, pa politiki, pa cela družba dajala Bogu nekoč odgovor! Morda bi koga od njih le ganila mamina pesem »Klic nerojenega«:

Klic nerojenega (del) (Mir sinje višave, s. 16)

Tako sem ti blizu, o mati, da morem Ti zašepetati neslišno v srce: Tvoj Stvarnik in moj me je tebi podaril. Živim! – Ne zavrzi me! Misli na mé! Življenje, ki vsak dan ga znova prejemam Od tebe, pa vendar ni tvoja last! Bog hoče, da ti bdiš in čuvaš nad mano, Da mogel živeti v Njegovo bom čast! O, mati, kajne, saj ne boš me zavrgla – In z mano ne bratcev, ne mlajših sestric; Čeprav ti s skrbmi prenapolnimo dušo In rože ti rdeče izpijemo z lic. Ko zadnjikrat blagoslovljaje ozrlo Na nas se bo tvoje ljubeče oko: Za tvoje trpljenje za naša življenja Bog večno življenje podaril ti bo! - - -

Stric Ivan 20

Ivan (1910-1946) ima grob sredi starega britofa v Št.Ilju. 8. marca 2022 so vanj položili truplo mojega starejšega brata Antona. Na spomeniku je poleg rojstnih podatkov tudi nagrobni napis – pesmica, ki jo je napisala moja mama Marija Jelen Brenčič, ki je bila v Stari Jugoslaviji priznana pesnica, med vojno pa ni pisala, saj »ko govori orožje, muze molčijo«.

Ta epitaf je eden najlepših, kar sem jih kdaj bral. V njem je mimogrede povedano, da je bil tudi izvrsten čebelar:

Na mojem grobu (epitaf)
»Na mojem grobu rože so vzcvetele, na njih si med nabirajo čebele, ki zlato satje v panjih si gradijo… Le vlijte mi iz voska bele sveče! Naj v Božjo čast njih plamen se leskeče; za pokoj moje duše naj gorijo!«

Ivan se je med vojno skrival v nekakšnem iz zemlje narejenem »bunkerju« pod našim nekdanjim vinogradom, na dnu brega proti Doli, v smeri proti Fundiževim. Njegovi ostanki so se še dolgo potem videli. Nakopal si je jetiko in za njo tudi umrl sredi mrzlega februarja 1946. Nabirala se mu je voda, pa takrat niso tako hodili k zdravniku kot zdaj, pa mu tako ne bi mogli pomagat. Streptomicin – prvi učinkoviti protivnet ali antibiotik zoper jetiko ali sušico, so tako iznašli šele leto dni po njegovi smrti, prepozno za cele rodove mojih sorodnikov, za Malo Cvetko, za Branka Radičevića in mnogo drugih. Šele to zdravilo je končno zaustavilo zmagoviti pohod smrtonosne tuberkuloze s kratico TBC.

Bil pa je Ivan umen čebelar, in ni bil poročen. Večkrat sem si mislil, zakaj sem imel toliko neporočenih stricev in tet. Glavni vzrok je bil po mojem mnenju, da so se iz hiše, kjer je razsajala sušica, težko poročali, saj so se te hiše mladi ženini in neveste raje izogibali.

Po njegovi smrti pa je čebele prevzela moja mama in tako smo kot otroci uživali pri točenju meda, zlasti ko smo sesali med iz satja. Panje pa je poslikal Zefkin Ivan. Bile so lepe klasične slike, in sicer sta bila na panjih dva napisa. Prvi se je glasil:

Čebelni varuh
»Čebelni varuh svet' Ambrož – daj nam dosti sladkih rož. Za čebele dosti hrane – da kaj tudi nam ostane.«

Zgoraj je pa bil pregovor: „Brez potu – ni medu!“ ter:

»Muha, daj mi kruha!« 

Panji so bili pobarvani vsak z drugo barvo, saj med ljudstvom še danes velja prepričanje, da tako čebele hitreje najdejo domov. Pozneje je ta zanimiva slikarija propadla, a čebelnjak so podrli.

Ko je bil Ivan 1944 že hudo bolan, sem se rodil jaz, 25. julija 1944. Rekli so: »Prinesel je ime s seboj, ime mu bo Jakob.« Pa je dejal stric Ivan: »Dajte mu raje ime Ivan, naj ne bo Jakec, da bo vsaj kdo, ki bo imel ime po meni;« in tako sem dobil ime Ivan jaz. Okrog 1970 smo lahko izbirali, katero ime bomo ohranili: ali si zadržimo tisto ime, ki je zapisano v krstni oziroma rojstni knjigi, ali pa kako drugo. Jaz sem si izbral takrat ime Janez, čeprav so me klicali ali Ivo ali Ivek, v šoli pa Ivan.

Stric Tinček 21

Očetov brat Martin, ki so ga vsi klicali Tinček, je v celem sorodstvu dočakal najvišjo starost in sicer 93 let. V otroštvu pa je tudi on imel jetiko, ko je bil star okoli 6 let, in sicer v hrbtenici, da je postal nepokreten. Stalno je iz hrbtenice tekel gnoj. Mama Marija (Lovričeva, rojena Skaza) pa ga je kopala v bani, v katero je vlivala »čaj« iz hrastove skorje. Fantek ni mogel hoditi. Ko je bila birma, je rekla mama, da bi otroka rada poslala k birmi, čeprav fantek ne more hoditi. Pa je rekel škof: »Kar pripeljite ga z vozom, ga bom birmal.« In so ga res pripeljali. Po birmi se mu je stanje vidno izboljšalo in kmalu je shodil. Svojo tako rekoč čudežno ozdravitev je pripisoval učinkovanju svete birme. To je zakrament, ki nam podeli darove Svetega Duha.

V Stari Jugoslaviji je bil organist v Gornjem gradu in se je rad spominjal ljubljanskega škofa Antona Bonaventura Jegliča (1850-1937). Omenil je tudi izredno dragocena marmornata dvorano, ki so jo po vojni uničili, kakor tudi celoten benediktinski samostan. Pokojni Janez Zorko, ki je bil tam dolga leta župnik, je pravil, da so ljudem obljubili, da bodo dobili obsežne cerkvene gozdove, če bodo cerkvene stavbe požgali in podrli. To se je res zgodilo in veličastno poslopje je nekaj dni gorelo; iz ostankov pa so zgradili nekaj stanovanjskih blokov.

Med vojno je bil Tinček – ki se je preselil v Šentilj – v nevarnosti, da ga bodo vpoklicali v nemško vojsko. On – kot cela naša rodovina – smo želeli le, da bi se mir čimprej vrnil v domovino. Ko je bil na naboru na pregledu, se je delal, ko da hujša in ne more nič jesti. Zdravnik je hitro uvidel ukano, vendar je fanta hotel rešiti pred nevarnim vpoklicem. Poslal ga je v celjsko bolnico in tam tudi niso mogli ugotoviti, kaj mu pravzaprav je: kar je pojedel, vse je izbruhal. Ponoči pa je na skrivaj nekaj pojedel, da ni umrl od lakote. Po nekajdnevnem bivanju so ga odpustili kot nesposobnega za vojaško službo. Zdravnik-Slovenec je vedel za vzrok.

On je bil potem organist v Št.Ilju pri Velenju. Prišla pa je zapoved, da v cerkvah ne smejo peti slovensko, ampak le nemško. Duhovni svetnik, pisatelj in župnik Franc Schreiner (1872-1943), ki je sicer bil Slovenec, vendar je imel nemški priimek in ga verjetno zato Nemci niso izselili, je poskušal ugoditi nemški zahtevi: maša je pa tako bila v latinščini. Zato je prevedel nekaj slovenskih cerkvenih pesmi v nemščino. Ker pevci niso znali brati nemško, je bilo napisano po izgovoru in so še dolgo ležala ta besedila na koru. Ko je pokojni salezijanec Štefan Ferenčak pisal doktorsko nalogo, in je obdelal najstarejšo slovensko pesem – »Lepa si, lepa si Roža Marija« - je uporabil tudi ta vir. Z roko sta bili na listu napisani dve pesmi: »Lepa si lepa« (»Šen bist du šen bist du roze Marija«…) ter »S cvetlicami te venčamo« (»Marija vir du rozen kranc…«). Nekega večera pa je dobil stric Tinček pismo: »Če boste še naprej peli po nemško, boste gor plačali!« s podpisom »Pozdrav bratci s Pohorja«. Posledica tega je bila, da so prenehali peti nemško. Zato potem skozi celo vojno v cerkvi niso nič peli, niti nemško niti slovensko.

Zasebne pobožnosti, kot šmarnice in križev pot, pa so bile v slovenščini. Udeleževale so se jih tudi nemške učiteljice, ki slovensko niso razumele, pa so odgovarjale skupaj z drugimi pri litanijah namesto: »Sveta Marija – prosi za nas!« je ena učiteljica odgovarjala: »Prosi za mast!« Besedo »mast« je že razumela, saj je bilo med vojno veliko pomanjkanje ne le masti, ampak tudi drugih živil.

Moja birma 22

Za časa Pija XII. smo imeli v Št.Ilju verouk, ko je moja sestra Hedvika (r. 1940) hodila v osnovno šolo. Ko sem začel hoditi v šolo septembra 1951 jaz, smo imeli šolski verouk le še prvo polletje. Učiteljica Venturinova Slava je tisto zadnjo uro šla iz učilnice, noter je pa prišel župnik in dekan Jurij Lebič. Ta učiteljica – čeprav je bila na liniji, nam nikoli ni govorila (kakor tudi drugi učitelji ne) kaj zoper vero. Neko pepelnično sredo smo jo vprašali, če je dovoljeno jesti krape (krofe), ki so pečeni na masti in da pri nas ne jemo krapov na Pepelnico, če so pečeni na masti in ne na olju. Pa je dejala, da se smejo jesti tudi tisti pečeni na masti. Takrat sem mislil, da se moti - pozneje sem ugotovil, da je po takratni postni postavi ona res imela prav.

Ko je našega očeta takoj po vojni Pečak predložil za člana partije, ne da bi ga vprašal, je na naslednji seji sekretar – tako nam je pripovedoval oče – dejal: »Doslej ste hodili na sestanke skupaj z delovnim ljudstvom in pred njimi nismo smeli vsega praviti. Sedaj smo pa sami partijci, pa vam povem odkrito: naš namen je podreti cerkve in pobiti duhovnike.« Ko je oče to slišal, ga ni bilo več na partijski sestanek – kar pa so mu zamerili. Oddolžili so se z visokimi davki, ki so skoraj prisilili očeta v zadrugo – vendar se skoraj po čudežu – ni uklonil.

Ni si pa več delal utvar o novem družbenem redu – jasno mu je postalo, da je to bojevito brezboštvo, katerega nasledniki počenjajo tudi danes mutatis mutando – isto: očrniti duhovnike in razgnati vernike. Njegov občudovani prijatelj – krščanski socialist Edvard Kocbek – pa tega ni mogel dojeti do konca življenja, čeprav je prvi javno spregovoril o zločinskih povojnih pobojih. Strle pa je z grenkobo dejal: »Ko so brezbožneži pobijali naše verne fante po breznih, je Kocbek planinaril in nabiral cvetlice.«  Glede verouka pa ni bilo po vseh šolah enako – ponekod se je verouk obdržal še nekaj časa, ponekod so ga ukinili že prej. Potem smo imeli verouk v cerkvi, bolj ali manj redno.

Bilo je res vse na prostovoljni osnovi, saj smo bili pri birmi že na koncu tega šolskega leta. Ta birma je bila čisto nekaj posebnega – v znamenju divjaškega preganjanja katoliške Cerkve. Za našo družino pa je pomenila veliko slovesnost: saj smo bili pri birmi kar trije iz naše družine: Hedvika, Anton in jaz – birma je bila namreč vsakih šest let in je zajela nekako vse šolske otroke, ki še niso bili pri birmi: jaz sem takrat ravno končal prvi razred.

Ko smo prišli k birmi, mislim da od prvega do osmega razreda, je bilo v cerkvi le tiho igranje. Mama so pozneje rekli:

»Vprašala sem se: 'Kako to, da stric Tinček ne pritisne vseh registrov, kot se za birmo spodobi?'« Pozneje so osumili ljudje matičarja, ki pa je verjetno dobil namig ali celo ukaz od višjih, da je to napravil. Ko so pevci prišli na kor, se jim je kislina oprijemala za obleko in razžirala in snov in kožo. Tako se je godilo tudi naši Pepi in teti Zefki. Obenem so bile uničene tudi orgle, pa zato Tinček ni mogel nanje igrati. Pozneje je ta matičar – ki sicer ni bil slab človek in si ni bil z nikomer v jezi – napravil samomor: s kolesom se je zapeljal v takrat nastajajoče Velenjsko jezero in utonil ter svojo skrivnost odnesel s seboj…

Na tisto birmo smo se pripravljali z na pamet učenjem na ciklostil razmnoženih vprašanj in odgovorov – mislim, da jih je bilo nekaj čez sto. Kljub vsem nevšečnostim pa je birma sama v miru potekla. Birmal nas je škof Maksimilijan Držečnik, doma z Ribnice na Pohorju. O njem so pripovedovali anekdoto, da so ga prišli iz neke fare prosit za duhovnika. »Nimam vam koga poslat, vsi so zasedeni.« »Pa nam dajte kakega bolnega, bomo zanj lepo skrbeli.« - »Tudi takega bolnega nimam.« Pa so vseeno vztrajali: »Gospod škof, vsekakor nam dajte duhovnika, da ne bo fara brez maše. Dajte nam enega, pa četudi je Pohorc.« Škof pa jim je odvrnil: »Kaj smo res mi Pohorci tako zanič?« 

Pravijo, da je tudi on bil mnenja, da je »bolje dva koraka naprej, kot enega nazaj.« Ko je šlo za izbiro njegovega naslednika, je bil baje v Rimu in si je rekel, da naj bo njegov naslednik tisti, ki bo prvi prišel v cerkev. In je bil ta prvi – Vekoslav Grmič. Le-ta je bil sicer dober in družaben človek, vendar je verjetno šel predaleč v koncilski želji, da Cerkev približa današnjemu svetu, ter je noter vdrla posvetna miselnost.

Ko sem bil za kaplana na Bučki, mi je Selakova Tinca – kamor sem hodil poleg k Železnikovi Micki na kosilo – med drugim pravila, kako so njihovo družino takorekoč na silo spravili v zadrugo.

Brezbožniki so pa istega 1952. leta, tudi tam za birmo napravili cirkus: sovražnik je pobral vse prte z oltarjev in jih je hotel politi z gnojnico. Toda zvonar Dolenškov Polde, ki je cerkev pustil odprto, je takrat že končal zvonjenje jutranjice in tako je nepridiprav pobegnil ter pozabil v naglici vedro z gnojnico. Škof Anton Vovk (1900-1963) je takrat birmal na Raki. Ko so mu povedali o izgredu, je dejal: »Prinesite navadne namizne prte in z njimi pokrijte oltarje. Birma bo.« In je res bila, zelo slovesna. Ljudje se niso dali ustrahovati. Pozneje je bila cela razprava v Krškem. Obtožen pa ni bil nepridiprav, ki je prte vlekel celo do neke hiše pod cerkvijo in je hotel z gnojnico politi oltarje – ampak tisti, ki so zadevo prijavili. Krivec pa – ki je delal seveda po naročilu – ni dobil nobene kazni.

Tistega leta se je zaostrilo preganjanje katoliške Cerkve ne le v Sloveniji, ampak po celi takratni Jugoslaviji, saj je šele 1953. leta bila objavljena ustava, ki je jamčila nekatere pravice tudi vernim – veljala pa je zlasti za svetovno javnost. Doma pa se je preganjanje nadaljevalo. Enega leta je bilo takrat zaprtih samo v Sloveniji 300 duhovnikov.

Ko je papež Pij XII. umrl, se spominjam, da je visela z zvonika v Šentilju dolga, črna zastava. Bil je res velik papež, pri ljudeh zelo spoštovan. Spraševali so se, kaj bo zdaj s Cerkvijo, ko je tako sposoben papež umrl. Katoliška Cerkev pa ima jamstvo svojega ustanovitelja, da je »peklenska vrata na bodo premagala« (Mt 16,18) in torej ni odvisna le od ljudi in njihove krhkosti, celo niti od papeža niti od koga drugega: vodi jo namreč Sveti Duh, ki zna tudi po krivih črtah človeške zmotnosti in nepopolnosti ravno in pravilno pisati.

Osnovna šola 23

Ravno v tistem času je bila nekaj časa imenovana kot osnovna, nekaj časa pa kot osemletna šola ali osemletka. V zvezi s šolanjem bi rad omenil nekaj sošolcev in učiteljev. Omejil bi se torej le na najožje možno število.

Iz prvega razreda osnovne šole bi omenil Jakoba Grošla, po domače Minkšovega, ki je ostal moj prijatelj in dobrotnik vse do danes. Čeprav se ne spomnim, da bi se bil on takrat ukvarjal s športom, kar je bilo meni vedno kot španska vas. Pozneje se je odlikoval zlasti v teku in si je nabral kar precej odlikovanj. Danes pa je srečno poročen in se ukvarja tudi s čebelarstvom in fotografiranjem. V prvem in drugem razredu nas je učila Venturinova Slava, v tretjem razredu pa Rudi Eberlinc, ki je z ženo in otrokom - punčko - stanoval v šoli. Zapomnil sem si njegov rek, ki ga je večkrat ponavljal:

»Če bi ljudje ne mrli, bi svet podrli.« Do nas je bil dober učitelj in je znal zelo zanimivo pripovedovati. Takrat smo imeli v istem razredu "tretji" in "šesti" razred, ki jima je dajal istočasno različne naloge. Kaj lahko in uspešno tako učenje najbrž ni bilo.

V njegovi družini pa je baje večkrat prišlo do napetosti, in tedaj, so baje leteli po sobi »leteči krožniki«. V tistem času se je o letečih krožnikih, ki da krožijo po vesolju in da včasih tudi pristanejo kje na zemlji skupaj s čudnimi bitji - vesoljci -, veliko govorilo.

V četrtem razredu pa nas je učil Mirko Grešovnik, ki je znal tudi dobro igrati na harmonij. Slišal sem, da je imel pozneje lepe uspehe tudi pri družbenem delu.

V Šentilju je bila sicer osnovna šola, vendar se niso učili tujega jezika. Kdor je hotel torej naprej v šolo, je moral v Velenje. Med njimi sem bil tudi jaz.

Do Starega Velenja, kjer sta bili takrat dve stavbi osemletke oziroma osnovne šole od 5. do 8. razreda, je bilo kake tri kilometre, ki smo jih vedno prehodili peš. Vozil se je s kolesom samo Štoberjov Oto. V petem razredu je bila razredničarka Iva Srebotnik, ki se je poročila Brčkalja. Bili smo v tako imenovanih grajskih konjušnicah, pritlični rumeni stavbi ob Golovi žagi, blizu Vile Bijanke. Petje nas je učila Rozika Kmecl, žena Edvarda Kmecla, ki je zbolela na grlu. Še zadnjič smo z njo zapeli v 5. razredu še zadnjo uro njeno priljubljeno pesem »Prišel je ciganček« - ona pa zaradi bolezni z nami ni mogla več peti.

V šesti razred smo hodili v »nemško šolo« - rumeno stavbo poleg »konjušnic«. Ko se je začela šola, jih je prvo uro nekaj zamudilo, in nam je Rozika imela nam je nauk, kako je čas dragocen in koliko časa bomo zgubili, če ne bomo točni. Potem pa ni več predavala, ker ji je bolezen to preprečila in je kmalu nato tudi umrla. Njen pogreb je bil v njeni domači vasi nekje ob Savi. Razrednik pa nam je bil tisto leto njen mož Edvard, ki nas je poučeval zemljepis. Spomnim se, da sem bil nekoč vprašan, kaj je to »sleme«. Ne samo jaz, nihče od sošolcev tega ni vedel – pa nam je lepo razložil. Z njim smo bili skupaj na izletu v Celju in se kopali v Savinji.

Naslednje leto sem zopet šel na izlet z njegovim razredom – šli so na Kum in je bilo zelo zanimivo, ko smo zvedeli za zgodbo, kako je nastalo ime Kum: sveta Neža je baje dejala svetemu Joštu: „Komm!“ – to je „Pridi!“ In zato sta na vrhu hriba dve cerkvi.

Tretje leto smo hodili v novo šolo v Novem Velenju, kjer so bile poleg Doma za onemogle zgradili čisto nove ločene učilnice, in jih je povezoval le hodnik. To je bilo zelo praktično in se razredi med seboj niso mešali ali se motili, četudi so morda imeli petje ali glasbo. Zaradi take razporeditve smo jih imenovali »kurniki«. Če kurniki, so bili vendarle imenitni in gosposki. Notri je bil parket – in smo smeli vstopati le v copatih. Tja sem hodil le eno leto, v osmi razred pa spet v Starem Velenju, kjer smo imeli manjše učilnice v stari, takoimenovani »nemški« šoli. Učitelj Arnold nas je učil risanja, za katero pa jaz nikoli nisem imel smisla. Med drugim nam je svetoval, naj fotografiramo stara znamenja in kapelice, ki so jih tedaj podirali in uničevali: med drugimi tudi staro kužno znamenje na poti med Tišlerjem in šmarško cerkvijo.

V sedmem razredu nam je bil razrednik Milan, ki je hodil poučevat iz Šoštanja in nas je učil slovenščino. Na Božič nas je vprašal takoj na začetku, če vemo, kaj je to »hora legalis«. Seveda od nas nihče ni vedel, da je to osma ura zvečer, ko dijaki brez spremstva staršev ne smejo biti zunaj. Nato je nadaljeval:

»Nekateri od vas pa so bili ponoči na polnočnici v cerkvi, torej po osmi uri zvečer; naj tisti vstanejo.« Vstali smo trije ali štirje učenci. Med njimi sva bila dva po ocenah najboljša – tako med dečki jaz in med deklicami Jelica. Učitelj torej ni mogel reči, da hodijo k maši najslabši učenci – ampak je dejal, da v prihodnje tako ne bomo več šli ponoči ven, česar pa se mi s kmetov seveda nismo držali. Ni omenil, da smo bili pri maši vsi po vrsti v spremstvu staršev, saj so tudi oni bili verniki in so redno hodili k maši. Posledic ni bilo nobenih; mislim pa, da je bilo pri maši več dijakov.

Eden od predmetnih učiteljev je že enkrat prej delal nekakšno »anketo«. Vprašal je namreč, kdo hodi k verouku. K verouku smo hodili v šolo v Št. Ilju le pol leta – do zimskih počitnic 1951. Takrat pa je Tito pretrgal diplomatske stike z Vatikanom, ker je hotel komunizem uničiti vero, zlasti katoliško. Takrat so oblasti zaprle tudi zagrebškega nadškofa in predsednika jugoslovanske škofovske konference Alojzija Stepinca, ker ni hotel pretrgati vezi s papežem in ustanoviti hrvaške pravoslavne Cerkve.

Jaz sem bil pri birmi že v prvem razredu, zato sem pozneje hodil bolj neredno k cerkvenemu verouku v naši župnijski cerkvi, ki ga je imel dekan in župnik Jurij Lebič, čeprav smo Klemšetovi fantje hodili redno k nedeljski maši in po možnosti tudi ministrirat skozi celo osnovno šolo. Takrat se torej – bilo je že v Velenju – nisem javil, da hodim k verouku. Ko sem to doma povedal, je oče bil žalosten:

»Jezus pravi: Kdor bo mene zatajil pred ljudmi, njega bom tudi jaz zatajil pred svojim nebeškim Očetom« (Mt 10,33). Nisem si bil v svesti, da bi bil zatajil Jezusa, vendar sem si ta dogodek tako vzel k srcu, da sem pri spraševanju glede polnočnice tudi jaz vstal.

Resnici na ljubo pa moram povedati, da – čeprav je Velenje veljalo za »rdeče« - kot vsa rudarska mesta – nas v šoli nihče ni odvračal od vere. Tega vprašanja se v pogovorih nismo niti lotevali. Nekako smo vedeli v razredu, kateri smo verni in »hodimo v cerkev«, glede drugih pa si nismo belili glave. Samo enkrat je Rozika, ki je bila doma nekje z Dolenjskega, pripovedovala, kako hudo je bilo v taborišču, kamor so jo internirali med Drugo svetovno vojno. To ni bilo med šolsko uro, ampak mislim, da je bilo med odmorom, ko smo se o nečem sproščeno pogovarjali. Dejala je nekako takole:

»Veliko smo molili, da bi se rešili, pa nam molitev ni nič pomagala. Takrat sem izgubila vero.« Ne na glas, ampak v srcu se z njo že takrat nisem strinjal. Pomislil sem, koliko njenih sojetnic je končalo internacijo s smrtjo ali hudimi zdravstvenimi posledicami. Ona pa se je le rešila, čeprav ne takoj in na način, za katerega je molila. Nisem videl nobenega razloga, da bi zato izgubila vero, ampak bi morala biti Bogu hvaležna, da jo je pripeljal iz tega pekla trpljenja, medtem ko so mnogi od sojetnikov in sojetnic tam pustili svoje kosti in mlada življenja.

Pripovedovala je tudi, kako so bili Italijani – ki so že precej razumeli – nekoč kot straža pri maši. Ravno takrat je bil evangelij o tem, kako je Janez Krstnik jedel kobilice in divji med. »Slaba košta!« - je zamomljal vojak.

Drugič pa je prišel k njim domov neki laški vojak, ki jih je prosil, naj mu pripravijo polže, in so mu ustregli. Rozikin brat pa je bil radoveden, kakšnega okusa so ti polži, ki so za Lahe bili taka poslastica. Ko je prosil za svoj delež, je njemu pripadla ravno polževa – glava! Vsi domači so od studa zbežali iz kuhinje.

Od vere nas nihče ni odvračal, enkrat pa od duhovnikov, ko so nas na dvorišče »konjušnice« zbobnali menda vse razrede. Govoril je učitelj glasbe. Pravil je, da je veliko mladih duhovnikov sklenilo protidržavno zaroto in jo podpisalo, kar da so dali v steklenico in zapečatili. »Od tedaj naprej teh duhovnikov ne imenujem drugače kot flašarje«, je končal svoje predavanje. Ali pa je bilo kaj na tem – nisem nikoli zvedel. Kmalu pa so premestili gorečega šmarškega kaplana in glasbenika – Jožeta Tovšaka (1929-2008) iz Velenja na Pohorje, češ da je tudi on sodeloval ali je bil celo glavni pri tej »zaroti«. http://www.saleskibiografskileksikon.si/index.php?action=view&tag=909

Za tega učitelja so fantje-sošolci govorili, da zapeljuje dekleta, ki hodijo k njemu v glasbeno šolo, ki je bila nekako tam, kjer je danes Nama v Novem Velenju. Za take prestopke so v tistih časih bili sicer grobi – vendar nedolžni fantje izredno občutljivi.

V spominu mi je ostal tudi izletu na Bled, ko nas je spremljal isti učitelj. Zvečer pred spanjem nam je pripovedoval neslane vice. Ko smo se vračali z Bleda, smo okrog desetih zvečer prišli z vlakom v Celje in čakali »savinjčana«. Malo smo šli na sprehod; midva s »Sivijem« - tako so klicali mojega sošolca Ivana Sevčnikarja – sva potem zašla – kajti na vogalu neke celjske ulice je bila enaka reklama na obeh straneh – in midva sva zavila v napačno smer ter le še videla, kako jo je savinjčan odsopihal. Kaj storiti sedaj? Potem sva šla ponoči peš, da bi prišla pravi čas v šolo – kar kakih 24 kilometrov do Šentilja, kjer sva pri nas doma prespala.

Sicer pa smo se v šoli na splošno lepo imeli. Bili smo polni mladostnih sil in načrtov, od katerih so se le redki uresničili. Jaz v tistem času še nisem mislil na duhovniški poklic, ampak sem se le želel šolati.

Velenje so takrat na veliko gradili; moj oče je imel tam še nekaj časa drevesnico: enkrat pod šmarško cerkvijo – tam blizu je stanoval učitelj Kmecl – drugič pa pri Ramšakovih – poleg železniške postaje, kjer so pri sosedovih imeli lepo izdelan posnetek pogreznjenega škalskega središča.

V prostem času smo pomagali staršem pri delu. Oče je delal v drevesnici, ali z okopalnikom (kuntivatorjem) okopaval drevesca ali pa cepil, mi otroci pa smo brisali divjake, ki so jih potem cepili in ovijali z rafijo.

Glede počitnic lahko omenim, da mi kmečki otroci nismo nikamor hodili na počitnice – razen včasih v Podlipo k mamini stari mami. V poletni vročini pa sem se hodil kopat na nastajajoče Velenjsko jezero – in se tudi sam naučil plavat. Nisem nikdar plaval daleč proč, saj se nisem niti čutil zadosti močnega – najprej sem plaval kot pesek, potem pa tudi kravl in prsno, kar mi je najbolj ustrezalo.

Delovnih počitnic sem se torej navadil že od doma. Kot duhovnik v Mužlji pa sem počitnice preživljal navadno na raznih katehetskih tečajih; pozneje pa v Ankaranu, pod gostoljubno streho župnika Iva Miklavca (1938-2022) – ki je pod trdo pohorsko skorjo skrival zlato srce. Kakršnakoli da je bila gneča, on je za sobrata vedno našel kak kotiček: naslednjega dne pa že sobico. Tako sem imel možnost, da sem se kopal v morju po cele dneve – navadno za Valdoltro – pa tudi pred njo, kjer so imeli svoje letovišče med hotelom Adria in področjem ortopedske bolnice Kranjčani. Večkrat sem preplaval tisti zaliv – nekoč tik pred nevihto, ki je povzročila precejšnje valovje – hvala Bogu, brez hujših posledic. Jaz sem sploh imel rajši morje kot hribe, kjer se jih – največ zaradi neprevidnosti – prav vsako leto veliko mladih ponesreči.

Po prometni nesreči 2000 pa mi veliko bolj ustreza ravnina – kajti noga se v hoji v hribe kaj lahko spotakne še zdravemu človeku. Zato hodim včasih – razen koronskega obdobja – na peskaro plavat. Tukaj je družba mirna in večinoma starejša, obenem pa je tukaj tudi manjše gostišče, ki skrbi za urejenost in dostop do malega jezerca – kopališča. Dostop je po travi, ki je sedaj vsa posušena, vendar se po njej še vedno lažje hodi kot po razžarjenem pesku,

Srednja šola 26

V srednjo šolo sem se najprej vpisal na Ravne na Koroškem; oče je menil, da bo tam zame najbolje poskrbljeno, ker je bil ravnatelj Ivan Sušnik, koroški borec, ki je redno hodil k maši in je bil tudi praktičen vernik. Bil je ugledna osebnost in ga v njegovi vernosti niso motili.

V tistih poletnih počitnicah sem se torej odšel vpisovat v sredno šolo. Do Otiškega vrha sem se peljal z vlakom in nanj naložil brzovozno tudi kolo; od tam naprej pa sem se peljal do Raven s kolesom. Srečno sem se vpisal in sem bil kar vesel, da bom začel novo življenje.

Toda tokrat se je dobesedno uresničil pregovor: „Človek obrača – Bog obrne.“ Pri nas doma smo sicer imeli drevesnico – in torej denar in zaslužek le jeseni, ko so od vseh strani prihajali kupci po mlada drevesca. Zato je za družino pomenilo plačilo internata – ki v tistih socialističnih časih najbrž ni bilo veliko – vendarle dodatno breme.

Prav takrat pa je bil kaplan v Šmartnem pri Velenju, nekaj časa pa tudi župnik v Velenju - mladi Janez Zorko. Od sošolcev sem slišal, da so pri njem imeli zelo zanimiv verouk, in da so večkrat gledali tudi filmčke. Jaz sem hodil k verouku v Št.Ilj k dekanu Juriju Lebiču, kjer pa takih „novotarij“ nismo imeli. Danes menim, da je le bolje, da je birma na koncu osnovne šole; saj na ta način mladi hodijo k verouku tudi v času dozorevanja, ko jim je pravzaprav verska in nravna vzgoja najbolj potrebna.

V tistem času smo zbirali vse mogoče in nemogoče; kot je pri mladih pogosto, sem tudi jaz zbiral takorekoč vse, kar se je zbirati dalo: znamke, žveplenkove škatle, filmske reklame, razglednice. Največ sreče sem imel z znamkami; Vrajekov stric iz Ložnice mi jih je podaril cel zvezek in sicer kar cele serije čudovitih znamk: madžarske, staroavstrijske, od SHS. Med njimi so bile najlepše japonske pokrajinske znamke, ki jih je odlikovala izredno lepa izdelava in za tisti čas neverjetno jasne barve na belem papirju – se je takoj opazilo, da so na čelu napredka.

Ne vem točno, kaj me je prineslo tja v farovž – mogoče tudi zbiranje znamk. Sicer smo včasih šli v Šmartno tudi k maši, saj je v nekdanji stari šoli ob cerkvi stanovala moja teta Ančka in njen mož Ciril Venišnik, ki je bil iz Škal in je bil po razpadu škalske prafarne cerkve organist v Šmartnem. Spomnim se še prejšnjega župnika Hohnjeca, ki je dočakal lepo starost in je bil nekoč pri orlih ter je ostal telovadec do konca življenja. Slišali so ga včasih, kako je v sobi telovadil in govoril: „Hohnjec gor, Hohnjec dol!“

Mislim vsekakor, da je kaplan Janez Zorko imel znamke; imel pa je tudi krasne razglednice, zlasti iz Turina in okolice, s katerimi nikakor ni skoparil. Zorko je bil pred vojno salezijanec, med vojno je študiral na Madžarskem, in je po vojni prešel k škofijskim duhovnikom; rad se je šalil, zlasti na tuj račun.

Tako so pripovedovali, da se je nekoč v Zagrebu na Knežiji preoblekel v miličarja. Takrat niso bili redki obiski – toda ne preoblečenih, ampak pravih. Kmalu po vojni so salezijance tudi nasilno izgnali iz mladinskega doma. Naš salezijanski sobrat pomočnik Vinko Furlan pa je imel prekrasno zbirko znamk. Zorko je kot strogi miličnik vstopil in Vinko mu je ves prestrašen razkazoval sobo in albume. Ko je pa „miličnik“ z roko segel po znamkah in jih začel mešati, se Vinko ni mogel zadržati in je Janezu zbil kapo – tako je odkril vsiljivca. Preoblečen v miličarja je torej hudo prestrašil Furlana. Ukazal mu je, da odpre predale, kjer je imel albume z dragocenimi znamkami.

Janez pa je kljub temu ostal celo življenje naklonjen don Bosku: vse poklice je pošiljal k salezijancem. Med drugimi poklici je poslal s Pohorja Ivota Miklava, ki je bil dolga leta odličen župnik v Ankaranu; pa njegov poklic je Srečko Golob iz Nove Štifte pri Gornjem gradu, kjer je bil Janči župnik, pa tudi jaz sem odšel k salezijancem po njegovi zaslugi, ko je bil kaplan v Šaleški dekaniji. Pozneje je večkrat obiskal svojega brata Štefana v Mužlji, od koder je svojim prijateljem nosil race in goske, ki so jih z domačo pičo redili vaščani.

Zorko je torej predložil mojemu očetu, naj mene pošlje v Križevce, kjer bodo pač plačali, kolikor bodo mogli; lahko tudi v pridelkih. Jaz sem takrat zadevo razumel tako, kakor da je v Križevcih šola, iz katere bom lahko šel naprej kot iz kakršnekoli gimnazije.

Naš dekan Jurij Lebič je slutil, da kakega posebnega nagnjenja do duhovnega poklica nisem kazal, čeprav sem redno – kot vsi moji bratje – ministriral pri maši. Zato je prišel nekega dne k nam domov in me vprašal glede te moje nenavadne odločitve, saj je le tako lahko napisal svoje priporočilno pismo.

Ni bilo nikakršne težave, da se izpišem iz ravenske gimnazije; menda se je Sušniku to še dobro zdelo. V srednjo šolo sem se vpisal torej najprej k salezijancem v Križevce, nadaljeval pa na Reki: po drugem razredu gimnazije smo prišli v noviciat, nato pa tako v tako imenovani klerikat (tretji in četrti razred gimnazije).

Na Mali Šmaren sem torej prišel na Rakovnik, kjer smo se zbirali kandidati za Križevce. Vseh skupaj nas je bilo Slovencev prvo leto osem. Lojze Rajk iz Bele Krajine je bil v Križevcih že več dni in se je počutil čisto domače. Na Rakovniku je bil moj znanec brat pomočnik Drago ali Karel Felicijan, ki sem ga že nekoč prej obiskal in me je spremljal tudi v mesto – malo pogledat Ljubljano. Spomnim se, da mi je gredoč kupil tudi neke malenkosti – ali neke bonbone ali fige: torej mi Rakovnik ni bil neznan. Slovo od doma pa me je vendarle napolnilo z domotožjem – to pa šele, ko sem se znašel v Križevcih med samimi tujimi ljudmi. Z Zorkom smo se ustavili na zagrebškem kolodvoru ter obiskali še zagrebško stolnico.

Tisto prvo leto je bilo odločilno za moj poklic ne le zaradi okoliščin – bivanja v semenišču – ampak tudi zaradi odličnih vzgojiteljev in sošolcev. Kakor nas je bilo v prvem razredu osnovne šole 32, seveda vsi iz Št.Ilja, nas je bilo tudi v prvem razredu srednje šole, ki se je imenovala »Škola za spremanje svećenika« - prav tako 32, vendar iz vseh republik Nove Jugoslavije, razen iz Makedonije in Črne gore.

V začetku sem imel hudo domotožje; ne le jaz, ampak tudi drugi fantje, ki več dni niso nič govorili, ampak so med odmorom molče sloneli ob velikanskem stogu slame sredi prigorskega dvorišča ter tiho vzdihovali. Kdor ni tega sam izkusil, tega ne bo verjel.

Stavba je bil nekdanji benediktinski samostan, ki ga je Marija Terezija podarila grkokatoličanom, ko so jim nekje pri Čazmi zažgali njihovo tamkajšnjo cerkev-stolnico. Tu v Križevcih so bili pravzaprav miroljubnejši prebivalci, ki so se nanje hitro privadili. V našem času je bilo tam okoli grkokatoličanov le neznatno število.

Ker je bila tukaj stolnica, je bilo stalno poleg škofa tudi več duhovnikov. Tu je bil oče Makaj, star prijazen gospod. Ko je ob neki slovesnosti v naši jedilnici – v pritličju – govoril, mu je izpod talarja ušla miš, kar je povzročilo veliko veselje med nami. Včasih je bil tam tudi kanonik Kiš, ki je bil profesor v Džakovem. On nas je pripravljal na kake cerkvene slovesnosti. Bil je zelo natančen, vendar tudi duhovit – sicer majhne postave in nas je takole poučeval:

„Prvo pravilo pri bogoslužju je, da ne smeta biti dva obenem na istem mestu“. Vsako nedeljo smo sodelovali pri grškotoliškem bogoslužju v stolnici, ki se je na levi strani držala palače. Peli smo liturgijo sv. Janeza Zlatoustega – žumberški napev – melodije, ki so zelo podobne slovenskim narodnim pesmim – in so se nam kar priljubile – v staroslovanščini, seveda napisano v latinici. Mi smo tudi ministrirali. Škof Bukatko je imel čudovit glas, kot nalašč za vzhodno bogoslužje. Ko je prepeval prefacijo in dvignil roke k nebesom, je zgledal kot kak angel.

V prvem razredu je bil ravnatelj šole in učitelj matematike Anton Bajuk, doma iz Bele krajine. Imel je še posledice ran, ko so partizani napadli procesijo, ki se je v Marijinem dvoru odvijala za praznik Marije Pomočnice 1945.

Šolski svetnik je bil Mirko Bajić, doma blizu Omiša na Hrvaškem. On je bil profesor latinščine, a od drugega razreda tudi grščine. Na fakulteti so imeli navado, da so diplomirancem nazdravili z vinom. On je bil pa tak odličnjak, da so mu nazdravili s šampanjcem. Seveda takrat še nismo imeli asimil metode, ampak smo ta klasična jezika le prevajali.

Katehet je bil blagi Marin Mandić (1926-2011), ki je bil doma iz zaselka Mandići – tudi blizu Omiša. https://hr.wikipedia.org/wiki/Marin_Mandi%C4%87_(sve%C4%87enik) Bil je zaradi posta tako suh ko trlica. Nekoč je dejal: »Če telo hujša zaradi posta, se duša debeli; če pa se telo debeli zaradi preobilne jedače in pijače, takrat duša hujša.« Postil se je sam, nam dijakom pa ni dovolil posta.

Spovednik je bil Karel Podkubovšek, pri katerem smo odgovarjali verouk tako, da smo gledali v veroučno knjigo in iz nje brali. Dobričina je to najbrž videl, a si je mislil: »Bodo vsaj enkrat prebrali gradivo, če ga niso prej.« 

Med sošolci nas je bilo v prvem razredu v Križevcih osem Slovencev. Drugi so bili največ s Hrvaškega – iz Zagorja in Slavonije, nekaj jih je bilo iz Bosne in Hercegovine. Lahko rečem, da smo se dobro razumeli; nekateri od njih so že umrli. Prvi je bil Zvonko Kristić iz Duvna (danes Tomislavgrad), ki je zaradi prometne nesreče dobil tumor v glavi. Med njimi pa je dosegel najvišji položaj Ambrozij Matušić iz Janjeva, ki je bil v dveh mandatih inšpektor hrvaške inšpektorije.

Predvojaška (pre)vzgoja 29

Predvojaška vzgoja – tako so na Slovenskem imenovali takrat tisto obdobje, na srbohrvaškem področju pa »predvojnička obuka« - ko so fantje imeli pripravo na vojaščino. Mislim, da je trajala kak mesec dni in je bila obvezna. Jaz sem ravno končal drugi razred »Klasične gimnazije – škole za spremanje svećenika« v Križevcih na Hrvaškem. Tako je ta »vojaščina« prišla na vrsto ravno v počitnicah, in sem je bil deležen nekje v bližini tega sicer lepega prigorskega mesteca z bogato zgodovino.

Z disciplino tam sicer nisem imel težav, saj je bila naša v zavodu bolj zahtevna – pa tudi bolj prijetna. Tam ni bilo JNA-oficirjev kot pri vojakih, ampak so bili domačini. Predvojaško smo imeli nekje blizu Križevcev, nekje pod Kalnikom.

V zavodu smo imeli svetniške vzgojitelje: ravnatelj je bil Anton Bajuk, Slovenec in Bele krajine, ki je po vojni od komunistov veliko trpel. Šolski svetnik je bil lumen Mirko Bajić, ki je bil iz istega kraja kot katehet Marin Mandić: iz kraja Mandići pri Omišu.

Asistent je bil prav danes (7.VII.2022) v 87. letu starosti umrli Peter Bogataj. Zaradi tega, ker je dobil covid-19, ga niso sprejeli na onkologijo. Ko so ga končno včeraj sprejeli, je že ponoči izdihnil v bolnici, kjer bi se moral zdraviti za rakom. Drugo leto je bil naš asistent Janez Poprijan.

Vsekakor pa smo se v Križevcih dobro počutili – v prvem letniku 1959 nas je bilo 32.

Enega, ki je bil doma tam nekje blizu – so odpustili. Mislim da je bila taka malenkost, da ni bila vredna omembe – menda je na dvorišču pobral eno hruško »ukradel«. Drugega, iz Hercegovine, so pa odpustili menda zato, ker je med prvimi duhovnimi vajami prebiral neke partizanske zgodbe. Ni sicer bilo nič političnega, ampak nekaj za mladino, ilustrirano.

Hujše je bilo, ko je neki fant iz Prigorja, zažgal iz maščevalnosti tisti ogromni marof na dvorišču, ukradel kobilo in hotel z njo na Madžarsko: takrat, ko je bila meja tako zastražena, da še miš ne bi mogla neopaženo čez. Pravili so, da so ga odpustili zaradi kajenja, ki je pri salezijancih po pravilih strogo prepovedano.

Na splošno pa smo se pridno učili, razvedrilo imeli v sprehodih, igri in salezijanskih filminah, ki jih je oskrboval Vinko Furlan iz Italije. Jaz sem se rad učil in na koncu drugega razreda sva bila po uspehu najboljša dijaka Blaž Topolovac iz Modriče v Bosni in jaz; glede na to, da je bilo vse v hrvaščini, je bil zame to velik napredek. Meni se je to vsekakor dobro zdelo, saj mi je pri prvi hrvaški šolski nalogi Mirko Bajić veliko popravil z rdečilom.

Meni je pač tisto življenje ugajalo: bilo je urejeno, zame nič pretežko, skušnjave pa ko da so zadremale. Izmenjavalo se je učenje, molitev, delo, razvedrilo. Pri predvojaški vzgoji pa je nadomestila molitev – kletev. Koliko so ti hrvaški pobi kleli! Še nikoli nisem slišal tako grdih in za katoliško vero žaljivih kletvin! Pri nas doma ni bilo kletvine, še »hudiča« ne. Pa so bili vsi ti mladeniči katoliške vere! Neverjetno! Res da se je preklinjalo tudi, ko sem bil pri vojakih v Pirotu in Prištini – pa tudi, kadar smo se vozili kam z vlakom – vendar toliko, kot so ti Zagorci oziroma Prigorci preklinjali Boga, Marijo, Srce Jezusovo – naše največje svetinje – menda nikjer. Mislim, da so celo Srbe – ki so imeli sicer zelo nesramne kletve in so nekateri preklinjali »sve po spisku« - posekali. Za nas, ki smo bili gojenci urejenega katoliškega zavoda, je to bilo res kot skok iz čiste vode v umazano mlakužo. Vendar nisem opazil, da bi nas kdo od fantov ali častnikov kaj pregovarjal ali odgovarjal od poklica – celo nekam naklonjeni so nam bili vsi po vrsti. Bil sem pa vseeno zelo srečen, ko je to neprostovoljno obdobje vendarle minilo.

Sicer so se ti mladi fantje spodobno obnašali. Tako tudi pozneje večina sovojakov v Pirotu. Desetar kozavega obraza – da se ga je oče, ki me je tam obiskal, kar ustrašil – pa nas je med zanimanjem »zabaval« s svojimi osvajanji deklet do podrobnosti. Pa mu to ni bilo dovolj: ko smo imeli čiščenje orožja v sobi po kosilu, se je objemal z drugim oblečenim desetarjem pred vsemi.

Ko sem se po tej »predvojaški vzgoji« vrnil nazaj v zavod v Križevce, sem se vendarle počutil spočetka nekam tuje, ko da je v mojo dušo vdrl nekakšen tuj, meni in mojim načelom sovražen svet – in ko da sem se vrnil na Zemljo s kakega tujega planeta.

Ta občutek praznote in zbeganosti me je spremljal še dalj časa, dokler se nisem spet vklopil v ustaljeni življenjski ritem. Tista sladkost duhovnega življenja, odsotnost skušnjav in lahkota v izpolnjevanju vsakdanjih dolžnosti – pa se je za vselej poslovila. Bilo mi je zelo težko s tem novim stanjem suhote se soočiti; jaz spremembe nisem razumel, drugi mi je pa ni znal razložitil. Bil sem pozneje pri vojakih v Pirotu in Prištini, pa se nikjer ni toliko preklinjalo, kot takrat na prigorski predvojaški »vzgoji«. Bila je vse, samo ne vzgoja. Pozneje sem bral, da mladi – pa tudi odrasli ljudje največkrat preklinjajo zato, ker zanemarijo molitev. Kdor se hoče odvaditi preklinjanja, naj začne redno moliti: ne le, da se bo rešil grde razvade – na sebe in na svojo okolico bo priklical Božji blagoslov.

Noviciat na Reki 30

Iz Križevcev smo se jeseni, sredi avgusta 1961, po dveletnem »aspirantatu«, ki je vseboval dva nižja razreda klasične gimnazije za pripravljanje duhovnikov, odpeljali z vlakom na Reko. To potovanje mi je bilo zanimivo, saj je Gorski Kotar zelo podoben slovenski hriboviti pokrajini. Tam v Prigorju so bili sicer tudi gozdovi, vendar manjši. Po večino so okolico krasile njive in travniki, razprostranjene po položnih bregovih, na katerih je bilo poveznjeno starodavno mesto Križevci, a na enem bregu je stala tudi stolnica, v katero smo hodili k maši. na drugem bregu, ki se je imenoval »Kosovec«, so bila tudi škofijska polja, ki smo jih pomagali obdelovati. Reka pa je bila z okolico nekaj čisto drugega: ne rodovitna polja, ampak pusto kraško skalovje ter bedno grmičevje jo je oklepalo vse naokoli – takrat še ni bilo naselij, ki se danes od obale raztezajo visoko navkreber – tudi od Podmurvic navzgor. Nad reško cerkvijo Marije Pomočnice, ki so jo gradili italijanski salezijanci, se je pel breg, imenovan »Smušen breg«, kjer smo v neki vrtači igrali nogomet. Najboljši nogometaši so bili seveda Hercegovci: Ivan Slišković, Ivan Kraljević, Zlatan Sušić, Zvonko Kristić. Ta zadnji je kmalu po posvetitvi imel hudo prometno nesrečo: hud veter je nekje pri Senju prevrgel njihov avtobus, da se je prevračal po strmini; bil je hudo ranjen in kot posledica je nastala bula v glavi in je kmalu nato tudi umrl. Na pogrebu na Mirogoju sem se poslovil kot sošolec od njega, ki »je prestal v Križevcih ognjeni krst – zdaj pa se je skozi ogenj vic preselil v večno blaženost.« 

V noviciatu pravzaprav ni bilo kakih iger, razen tako imenovane zastave, kjer sem rad sodeloval; medtem sem bil za nogomet, odbojko ali košarko preneroden.

Ivo Ljubić, ki je bil profesor in glasbenik, je bil tudi skladatelj ter je sestavil več lahko pevnih pesmi; med drugimi tudi poslovilno pesem, ko so morali oditi na pritisk komunističnih oblasti italijanski salezijanci – ki z Reke niso odnesli niti zobotrebca:

Slovo italijanskih salezijancev z Reke (del)
Oj zbogom more, i Rijeko predivna Još prije zore bit ćeš mi daleka – Ja otić moram – došao je čas: Adio per sempre bel mare Fjuma.

Onje opeval na znano melodijo tudi naš breg, na katerem smo igrali nogomet:

Smušen breg (del)
»Nema Reka lepšeg kraja negoli je smušen breg, To je pravi komad raja, divne naše zemlje steg…«

Naši predhodniki so v noviciatu celo nogomet igrali v talarjih, ki so bili iz slabega blaga in so se hitro umazali: mi smo pa lahko igrali brez talarjev, in smo tako imeli manj dela s čiščenjem.

Med noviciatom smo imeli dva izleta: enega na Učko, drugega pa na Sveto goro pri Gorici. To je bilo razumljivo, saj je bil naš magister – Slovenec Serafin Pelicon – doma iz Sovodenj pri Gorici. Tam se stekata Vipava in Soča in je tam živel en njegov brat, drugi pa v Ljubljani. Tako je bil njegov kraj na italijanski strani, po nerazumljivi odločitvi zaveznikov, ki so Staro Gorico odrezali čisto nenaravno od druge Slovenije, ko da bi bili Italijani žrtev fašizma – pa so ga vendarle množiččno in navdušeno pozdravljali.

Ko smo 28. majnika 1962 romali oziroma se vzpenjali na Učko – seveda vso pot peš, prek Lovrana pa Veprica – smo se malo spočili pred cerkvijo, kjer je župnikoval neki jezuit; oni so imeli in še imajo v upravi tudi Opatijo, kjer imajo letne duhovne vaje za duhovnike. Po več urah hoje smo prispeli na vrh. Kdor je prehiteval, je moral nositi nahrbtnik s hrano – kar pa je bilo za nas mlade in polne življenjske moči prava igrača. Učka (1396m) je v primeri s slovenskimi hribi prava revščina – namesto bujnih gozdov in gostega rastja le gmota kraškega kamenja in nizkega grmičevja: vendar najvišja gora Istre. Magister pa je razpisal natečaj za najboljšo pesem. Javili smo se trije: eden je bil Slovenec Tone Krnc, drugi sem bil jaz, tretjega pa se ne spomnim. Z žrebom – da se ne bi komu zamerili – so izžrebali kot najboljšo mojo pesem. Za nagrado sem dobil neki stari italijanski misal, ki je bil praktično neuporaben; pomembno je bilo sodelovati. Danes se čudim, kako da ni mogel izbrati kaj bolj koristnega – je pač bila takrat po vojni huda revščina.

Zanimivo, da smo seveda pesem morali napisati že preden smo se odpravili na pot. Zato se mi še danes čudno zdi, kako da sem mogel zadeti razpoloženje in okoliščine, ki so nas na poti tudi res spremljale, čeprav od prej gore in okolja razumljivo nisem nič poznal – z Reke smo jo sicer redno videli na zahodnem obzorju.

Naš magister je imel zanimivo navado: vedno je hodil okrog v talarju, četudi so ga kdaj zaradi tega zafrkavali. Morda tudi zato ni dobil od Tita potnega lista, da bi lahko obiskal svoje domače v Sovodnjah: osemkrat je delal prošnjo in osemkrat so ga odbili. To je enkrat tudi nam ves ogorčen dejal – kar je bila pri tem asketskem možu res izjema: »Vseh osem prošenj bom nalepil na zid, zraven pa Titovo sliko.« Kmalu po tem pa je Aleksander Ranković prišel pri Titu v nemilost – in odslej so tudi navadni ljudje mogli brez težav dobiti potni list ter iti čez mejo.

Moja tozadevna pesnitev ni kaka velika umetnina – zapeta je v ljudskem slogu – saj so mi bile domače in ljube slovenske ljudske pesmi – pa tudi moja mama Marija Brenčič so peli v takem preprostem slogu. Ta moja pesem – za katero mislim, da je bila prva v mojem življenju – pa se glasi takole:

Naš izlet na goro Učko

Jadransko morje lepo je – nad njim galebi letajo. Še mnogo lepše so gore, ki trdno ga oklepajo. Poglej zdaj malo naokrog! Očaral te bo ta pogled: tu čolnič je, tam velik brod – in morje seže v nedogled. Takoj iz morja dviga se en hribček lep, ki težko še boš našel lepšega na svet – a njemu Učka je ime. Ta gora strma je zelo; pa kaj zato! saj mladi smo! Pa bolj počasi plezajmo, da srečno pridemo na njo. Pot teče z nas kar curkoma, pa vendar vsi veseli smo: šest ur hoda! ni šala to! Pa tudi to prestali smo. In zdaj smo tu, na vrhu vsi; pogled uživamo z višin; vesela pesem zadoni – a vetrc lice nam hladi. Dežela Istra tu leži, z otoki morje se blešči; pogled je lep, da kar tako pozabil ga nihče ne bo. Že pozno je in krenemo nazaj – kar preko korenin; spominov mnogo nesemo domov iz istrskih planin.

Bogoslovje 32

Veliko napako delajo starši ali predstojniki, ki nekoga silijo v šolo ali poklic, ki ga ne mara. Bog je namreč dal v srce vsakemu otroku določene sposobnosti a ne starši ali vzgojitelji, ki večkrat s svojim nasiljem pokvarijo Božji načrt. Podobno je seveda tudi z izbiro poklica ali zakonskega tovariša: otrokom – pa tudi staršem – je pri tej izbiri treba pustiti svobodo. Večkrat pa otroci svojemu ovdovelemu očetu ali materi pri tem postavljajo neverjetne ovire – kar je seveda tudi proti Božji volji. Mene pa so predstojniki po srednji šoli proti moji želji poslali na študij latinščine in grščine, ki ni peljal do srečnega konca.

Odslej sem imel veliko razumevanje do neuspešnih dijakov. Zgodilo pa se mi je namreč podobno, kot najboljšemu dijaku v izredno zanimivem ter poučnem romanu »Golobček«, ki jo je napisal Jindřich Šimon Baar pod naslovom Holoubek (Kněžská idyla – Duhovniška idila), in je med vojno izšel pri Slovenčevi knjižici. Glavni junak in odličnjak je pred maturo dejal: »Če ne naredim teh izpitov, se vpišem v bogoslovje!« In se je zmotil pri matematiki zaradi enega minusa, pa je pri maturi padel. Res se je vpisal v bogoslovje, postal goreč duhovnik in marsikaj doživel.

Po vpisu v bogoslovje sem opravil vse izpite pravočasno. Celo iz hebrejščine pri Jakobu Aleksiču sem dobil desetko. Za tiste, ki so imeli desetko, so pravili, da so »mente captus«, torej malce prismojeni. Pa nič hudega, če je človek samo malo prismojen in le pri učenju; boljše malo prismuknjen kot hudoben. Tudi hebrejščina je bila mrtev jezik, vendar mi je bila zanimiva. Naučil sem se na pamet celo (najkrajši) psalm, in ga znam še danes, in bi se v latinici glasil nekako takole:

Psalm 116 (117 – hebrejski izvirnik, fonetično)	Psalm 116 (117 – slovenski prevod)
Halelu et Jahve kol gojim, šabehu hu kol ha umim. Ki gabar alejnu hasedo, v imet Jahvel le olam.	Hvalite Gospoda vsi narodi, Slavite ga vsa ljudstva. Zakaj močna je do nas njegova dobrota, Gospodova zvestoba traja na veke.

Kakor hitro sem se vpisal v bogoslovje, so me že imeli na piki na vojaškem odseku in me vpoklicali k vojakom. Bogoslovne študije so dijakom v Titovi Jugoslaviji radi prekinjali, da bi jih ovirali na poti k duhovniškemu poklicu. Pri vojakih so pa tako ali tako vsakega še posebej obdelovali in ga skušali odvrniti od poklica ali celo pridobiti za partijo. Tako sem 24. septembra 1967 zapustil Slovenijo in se napotil v Pirot, ki je bil za moje pojme mestece Bogu za hrbtom.

Študiral sem nekaj tudi med vojaščino – zlasti filozofijo; ker nisem vedel, da študentje dobijo vprašanja in da se po njih lažje pripravijo na izpite, sem po vrnitvi iz filozofije pri Janezu Janžekoviču (1901-1988) dobil komaj prehodno oceno.

Ni pa tako bilo pri drugih predmetih. Imeli smo takrat v bogoslovju odlične profesorje. nekateri so name napravili prav poseben vtis, zlasti asketski in učeni profesor dogmatike – Božji služabnik Anton Strle (1915-2003).

Enkrat je bogoslovec Igor poslal naslednje vprašanje:

»Kako da papež in škofje lahko oporekajo tako velikemu teologu, kot je Hans Küng”. Mož se je tako razburil, da bi ga skoraj kap. Ker je znal sveto pismo nove zaveza na pamet – naučil se ga je v večletnem komunističnem zaporu – nam je citiral cel odlomek iz pisma svetega Petra, kjer prvi papež opozarja: »Bratje, trezni bodite!« (1 Pt 5,8) In je nadaljeval, češ, mar škofje in papež res nimajo nobene veljave in avtoritete, kadar gre za pravi nauk? In ker je Hans velik teolog, mu ne bi smeli oporekati. In ker je Goethe velik pesnik – pa je dvomil o Jezusovem božanstvu – pa mu nihče ne bi smel oporekati, ker je pač velik pesnik. da ga drugič morda res ne bi zadela kap, so se bogoslovci dogovorili, da ne bodo napisanih vprašanj dajali profesorjem kar tako v roke, ampak, da jih bodo prej pregledali, ali niso morda samo izzivanje. Igor je pozneje dejal, da je hotel skrajšati uro, ki jo je menda goreči profesor že podaljšal – pa je bila zaradi tega dodatka še daljša.

Psihologijo nam je predaval svetovno znani Anton Trstenjak (1906-1996), ki je zaslovel s svojimi poljudno-znanstvenimi knjigami prek Mohorjeve družbe po vsej Sloveniji. Tisto leto je bil tudi dekan Teološke fakultete in je zaradi zgleda redno prihajal na predavanja – kar mu sicer zaradi mnogih drugih obveznosti ni bilo vedno mogoče. Klicali pa so ga za izredna predavanja tudi v Ameriko in drugam. Imel je neverjetno dober spomin in predaval tako zanimivo, da je bila njegova predavalnica zmeraj nabito polna, tako samo še pri Strletu. Bil je osebni prijatelj mojih staršev. Ko sem že bil v Križevcih, nas je nekoč obiskal na domu skupaj s stolnim kanonikom Francem Kimovcem (1878-1964). Postavil mi je vprašanje, ali ne bi rajši šel k škofijskim. Nisem odgovoril pritrdilno, saj se mi je za malo zdelo, da me nagovarja sedaj, ko sem se že trdno odločil.

Takšnega odgovarjanja oziroma odvračanja pa ni malo; navadno pa se tisti poklic izjalovi. Poklic namreč daje Bog in ne ljudje, niti starši niti učitelji niti politiki – ampak oni morajo odkrivati, kaj se skriva v mladem človeku in ga tja usmerjati. Prvo leto je bil v Križevcih iz Hrvaškega Zagorja neki dober fant – Silvester Vorih, ki je imel vesel značaj, prav primeren za salezijanca. Pravili so, da ga je njegov župnik peljal po različnih krajih, da bi ga odvrnil od salezijancev in naslednje leto se fant res ni vrnil v Križevce.

Na začetku bogoslovnega študija – ki sem ga moral prekiniti zaradi vojaške obveznosti, sem napisal eno svojih prvih pesmi, ki se nanaša na Škale pri Velenju. Tam se je pogreznila zaradi izkopa lignita in nezavarovanja hriba, na katerem je stala na skali, prafarna cerkev sv. Jurija s čudovitimi freskami, pa še župnišče, prosvetni dom, gostilna in še nekaj drugih pomembnih stavb, med njimi tudi gostilna, kamor se je poročila teta Ančka.

Škalsko mirje

ŠKALSKO MIRJE (Žalostinka Škalam 1967) Ob tihem jezeru zamišljen blodim. »Nikar naprej!« grozeč napis me ustavi. Se vdira zemlja… Čudno in zamolklo Sirene žvižg izgublja se v daljavi. Po trhlih štorih stopa trudna noga; Ozrem se vzdolž objokanega proda – Gorjupa bol razjeda me in gloda, Smrdljiv tovarniški se dim mi roga.          Šaleškega, o Š k a l e , biser raja, Spomin na vas mi bridko bol poraja: Ostala brez srca si, vas uboga, Pogoltnile sledi so ga premoga. Premoga? Ne! Zasula ga hudoba Je tujega, brezbožnega trinoga; Prihrula nekdaj nepoznana zloba – Zažrla v te se kakor živa goba.       Vedo povedat, da bilo hudo je – A upanje kljub temu ne jenjuje. Le božji hram na griču v noč vzdihuje: »Umirati počasi – ah – grenko je!« Lepejna oblagoltna – stoj! zadosti!  Poslednjo mrvo misliš v blato zgnesti? Povodenj je zalila dom nam zvesti – Plahutajo skovirji v pusti hosti. Zidovje neuklonljivo se pogreza, ga brezna v sebe vlečejo nemila. »Se ne podaš?« - »ne morem več, priznam ti: Močnejša si hudobne sreče sila!«  Le hriber mali je, popotnik, priča, da tukaj stalo vaško je središče; ogromni, neutolažljivi solzi očem zakrivata domov grobišče. In solzi rasteta vse dalje, širje, se zlivata čez greznato močvirje: Ime dobita: »Jezero velenjsko«  a vedi: prav bilo bi – »Škalsko mirje!«

Med študijem bogoslovja sem napisal še drugo pesem; tej sem dodal okrog 2015 še srbski, hrvaški in madžarski prevod:

PRELEPA NOČ (slovensko)	CSODÁLATOS ÉJ (magyarul)	PREDIVNA NOĆ (hrvatski)	PREDIVNA NOĆ (srpski)
1.Prelepa noč, izlivaj mir V nemirna srca vseh ljudi. Bog, naša moč, veselja vir V ubožnem hlevcu se rodi. Pozabi bol, odženi greh, Zaupaj mu skrbi! 2.Opolnoči se zažari Doslej teman nebesni svod. Množina angelov pojoč Se proti zemlji razvrsti In slavo Bogu pojejo Ki usmili se ljudi. 3.Zatorej bratje tudi mi Iz spanja hitro vstanimo. Se proti Betlehemu zdaj Vsi trumoma odpravimo! Odprimo srca in roke Podajmo si krepko. 4.Sovraštvo zdaj preneha naj, Ljubezen mnogo lepša je! Pač mir na zemlji vlada naj, Ki Dete ga prineslo je Na zemljo vsem, ki verni so In blagega duha.	1.Csodálatos éj, békét önts, Az ember nyugtalan szívbe. Az Isten Betlehembe jött, Betölti minket ereje. Felejts el bút, ne vétkezzél, Rá bízzál gondjait! 2.Az égén nagy világosság Szétterjed végső sarokig. Énekelnek az angyalok És földnek békét hirdetik: A mennyből Jézus útra kelt, S a földre érkezik. 3.Tehát testvérek, vigadjuk, Mert megváltásunk közel van. A barlanghoz rögtön menjünk, Egymásnak nyújtjuk kezünket! Szívünket nyissuk szélesen Bánjuk bűneinket. 4.Most gyűlöletnek vége van, Mert szeretet ezerszer szebb! Bocsásd meg rút bűneinket, O Jézus, adj kegyelmedet: A földön minden embernek, Mind teremtményednek.	1.Predivna noć, izlijevaj mir U nemir ljudskih srdaca. Bog, izvor naše radosti K'o čovjek na svijet dolazi. Bol zaboravi, ljubi ga, Otvori dušu mu! 2.U ponoć raj zabliješti se, Ko da je sunce svanulo. Množina pjeva anđela, Nad Betlehemom radosno: Na nebu Bogu slava je, Na zemlji ljudma mir. 3.Ne spavaj brate, ustani, Otvori oči široko; Jer idemo, da slavimo Nebeskog kralja zajedno: Svi složno se pomolimo, Milost dobivamo. 4.Nek mržnja sada prestaje, Jer ljubav mnogo ljepša je! I mir zavladaj oko nas, Što Dijete ga donijelo je Na zemlji svim poniznima, Što vole bližnjega.	1.Predivna noć, izlivaj mir U nemir ljudskih srdaca. Bog, izvor naše radosti K'o čovek na svet dolazi. Bol zaboravi, ljubi ga, Otvori dušu mu! 2.U ponoć raj zablešti se, Ko da je sunce svanulo. Množina peva anđelska, Nad Vitlejemom prelepo: Na nebu Bogu slava je, Na zemlji ljudma mir. 3.Ne spavaj brate, ustani, Otvori oči široko; Jer idemo, da slavimo Nebeskog cara zajedno: Svi složno se pomolimo, Milost dobivamo. 4.Nek mržnja sada prestaje, Jer ljubav mnogo lepša je! I mir zavladaj oko nas, Što Dete ga donelo je Na zemlji svim poniznima, Što vole bližnjega.

Po končanem študiju bogoslovja – filozofije in teologije – sem nadaljeval z vpisom v letnik priprave na magisterij in s primerno oceno opravil izpite: celo pri strogemu Francu Rozmanu, pa pri Francu Perku – poznejšemu beograjskem nadškofu in pri Antonu Srletu. Manjkala je samo še ustrezna naloga… Vmes pa sem bil na lastno željo prestavljen – ne v misijone, ampak v diasporo.

Zdravnik Anton Lisec 38

V časopisu „Vrelo života“ je potekala razprava med Štefanom Šteinerjem in Jordanom Kuničićem glede načinov, kako uravnavati rojstva v krščanskem duhu. Zagrebški profesor moralne teologije Kuničić je zagovarjal v celoti nauk Humanae vitae, ki preporeduje kakršno uporabo protispočetnih sredstev. Ljubljanski profesor moralke Šteiner pa je zagovarjal uporabo umetnih sredstev pri uravnavanju rojstev, češ da to ni greh, ampak le manjše zlo – po starodavnem načelu o manjšem zlu. Tako naj bi bila dovoljena uporaba kondoma, včasih pa tudi tabletk in spirale; takrat še ni bilo jasno, da to ni le kontracepcija, ampak način, ki večkrat umori komaj spočeto življenje.

V zvezi s tem je popolnoma soglašal z učenjem okrožnice papeža Pavla VI. tudi zdravnik-kirurg Anton Lisec iz Vetova v Slavoniji, ki se je popolnoma posvetil pripravi mladih na zakonsko življenje, k čemur ga je povabil župnik Marko Majstorović v Slavonskem Brodu. Tam so sprožili gibanje za življenje po imenu Pro vita, ki je pritegnilo tudi mnoge zakonce, da so apostolsko delovali zoper splav in kontracepcijo, kakor tudi zoper umetno oplodnjo. Na ta način so rešili mnogo nerojenih življenj, in ti otroci so vsako leto v spremstvu svojih staršev imeli svoj praznik – in bila jih je polna cerkev. Gibanje je zajelo ne le katoličane, ampak tudi pravoslavne in druge – je torej postalo pravo ekumensko gibanje za življenje.

V zvezi s tem je izdal veliko brošur, od katerih je najbolj znan letak „Otrok – Božji dar“, ki je preveden v veliko jezikov – tudi slovenščino. Na spletu je najti njegova besedila pod skupnim naslovom „Moja besedila“ („Moji tekstovi“). Temu je podobno v Sloveniji „Gibanje za življenje“.

Da se vrnemo k osnovnem načelu, na temelju katerega so zagovorniki dopuščali uporabo kontracepcije. Načelo o manjšem zlu bi preprosto razložili takole: »Če se človek mora odločiti med dvema zahtevama, ki sta obe neko zlo, naj izbere tisto, za katero misli v tem trenutku, da je manjše zlo.« 

Tukaj, v primeru uravnavanja rojstev, pa je bilo postavljeno vprašanje takole: »Eden od zakoncev ne želi katoliškega načina uravnavanja rojstev, in zato pride v nevarnost sama trdnost zakona. Da bi rešila zakon, se lahko odločita zakonca za manjše zlo – za uporabo kontracepcije, ne le kondoma, ampak tudi tabletk.«

To je bil zapleten in pravzaprav čisto nov moralni primer, ki mu v zgodovini še ni bilo enakega. Zato rešitev ni tako preprosta. In našel sem pri moralistu – jezuitu Arthurju Veermeschu (1858-1936), da opisuje ta problem, oziroma staro in sprejeto načelo o manjšem zlu:

Če se človek najde pred nujno odločitvijo, pa ima na razpolago samo dve možnosti, sme izbrati eno od njih. Ne greši, katerokoli izbere, dokler nima možnosti da se posvetuje o cerkvenem in Božjem nauku glede zadeve.

Tako so bili naši fantje med drugo svetovno vojno pred izbiro, ali bodo šli med domobrance ali med partizane. Nobena od teh odločitev ni bila lahka, nobena brez možnosti za greh, vsaka je bila moralno tveganje, a večkrat niso mogli niti prostovoljno odločati, ker so bili nasilno odpeljani.

Mnenje: »Zaradi nevarnosti, da zakon propade, lahko zakonca uporabljata kontracepcijo« torej ne drži in je dilema umetna:

1. 1.Tu se ni treba posvetovati, kaj je prav, ker jasen cerkveni nauk pravi, da umetna kontracepcija ni dovoljena in da je grešna, pa najsi bo abortivna ali neabortivna, saj take razlike cerkveno učiteljstvo ne pozna. Poleg tega je uporaba tabletk abortivna – a v času okrožnice Humanae vitae tega še niso vedeli. To so odkrili šele mnogo pozneje.
2. 2.Ne sme se enačiti moralno zlo in fizično zlo. Moralno zlo je greh in se ga je treba izogibati in se mu tudi lahko izognemo, če hočemo, čeprav je treba za to včasih prispevati velike žrtve. Fizično zlo pa ni greh, in ga torej moramo trpeti, če bi se mu brez greha ne mogli izogniti. Če pa uporaba kontracepcije ne bi bila greh, potem sploh ne bi bilo problema; izgleda torej, da njeni zagovorniki menijo, da ni greh.
3. 3.Glede vesti koncil pravi: »Na dnu vesti odkriva človek postavo, ki si je ne daje sam, temveč se ji mora pokoravati. Vest je človekovo najbolj skrito jedro in svetišče, kjer je čisto sam z Bogom, čigar glas zveni v človekovi notranjosti (CS 16). To pomeni, da je glas vesti treba poslušati, ne pa vesti (pre)oblikovati po svojih grešnih željah, kot so to delali zagovorniki »spolne revolucije«, ki je takrat od 1968 bila vsepovsod na pohodu, tudi v glasbi Beatles-ov.
4. 4. Sveto pismo poleg tega pravi, da za dobro, ki ga nameravamo, ne smemo uporabljati slabega. Na primer, nekdo krade, da bi pomagal revnim: v tem primeru je sicer namen dober, vendar manjka pravilnost volje, ker so dejanja slaba. Skratka, dober namen ne daje pooblastila za nobeno slabo dejanje. “Ali naj bi počenjali zlo, da bi iz tega prišlo dobro, kakor nam obrekljivo podtikajo nekateri? Obsodba takih je pravična” ( Rim 3,8)« Cilj torej ne posvečuje sredstva.
5. 5.Janez Pavel II. je omenil prav ta problem v svoji okrožnici o družini. Tam trdi, da uporaba kontracepcije ne more rešiti zakona, ampak prav nasprotno: spoštovanje Božjega in naravnega zakona bo učvrstilo tudi zakonsko ljubezen. Tam nedvoumno spodbuja starše k velikodušnem sprejemanju otrok in pravi, da je manjše zlo, če starša sprejmeta še kakega otroka, ko pa da se sebično ogibata otrok zaradi svojega ugodja in uporabljata protispočetna sredstva. On je poudaril, da večkrat prav zaradi grešnega uravnavanja rojstev propade in razpade marsikak zakon. Vermeersh (1858-1936) ima tudi splet: https://www.encyclopedia.com/religion/ encyclopedias-almanacs-transcripts-and-maps/vermeerscharthur

Tako sem sam prišel do prepričanja, da je nauk Cerkve jasen: prepoveduje kakršnokoli namerno preprečevanje spočetja v krščanskem zakonu in da v tej točki moj sicer učeni profesor Steiner ne uči cerkvenega nauka. Zato sem ga nekoč pri predavanju vprašal prek listka: »Jaz ne vidim, kako bi vaš nauk uskladil s papeževim učenjem v Humanae vitae.« Pa se je diplomatsko izognil odgovoru rekoč, da je papeževo učenje je vredno upoštevanja.

V resnici pa je nekoč dejal, da mi kot spovedniki ne bi smeli spraševati ljudi glede njihovega načina uravnavanja rojstev. To bi seveda bilo upravičeno, če ne bi šlo za smrtni greh, ki se ga človek mora spovedati zaradi očiščenja duše in umiritve vesti. Koncil je sicer dejal, da si zakonci glede uravnavanja rojstev ustvarjajo svojo sodbo v svoji vesti: vendar ta vest mora biti pravilno oblikovana po nauku svetega pisma in cerkvenega učiteljstva.

Končno odločitev glede tega vprašanja – o katerem se pravzaprav koncilski očetje niso mogli zediniti – pa so prepustili papeževi odločitvi. Čakala ga je torej nehvaležna naloga, da razglasi odločitev glede tega vprašanja, ki ne bo nikogar zadovoljila. Preveč stroga se bo zdela tistim, ki so zagovarjali neomejeno uporabo tabletk pri uravnavanju rojstev ne vedoč, da ta uporaba povzroča ne le preprečitev spočetja, ampak tudi uničenje že spočetega življenja, in da je torej tudi abortivna. Po drugi strani pa so obstajali tudi nekateri, ki so zagovarjali še ožjo opredelitev. Poudarjali so, da je sklicevanje na vest pravzaprav protestantovsko načelo, ker oni nimajo najvišjega cerkvenega učiteljstva, ki bi usmerjalo človeško vest. Vest je pa seveda raztegljiva ko harmonika, posebno dandanes.

Tako dvomljivo učenje je v dvom in stisko vesti spravilo veliko zakonskih parov – kar sem pozneje lahko spremljal v praksi, saj tisto sklicevanje na vest ni bilo ravno najbolj prepričljivo. Tako mi je neka žena dejala, da o takem ravnanju meni včasih, da je pravilno, včasih pa, da ni. Najbolj se je pa bala ustavljati se nasilnemu možu, ki se je požvižgal na take »malenkosti«. Jasen cerkveni nauk pa daje zakoncem oporo in možnost sklicevanja na vest, ki bi jo moral spoštovati, če ima ženo res rad. Še veliko bolj to velja za pravico žene, da rodi otroka. V svetu namreč ni redko nasilje nad ženami – ki ga občila redko omenjajo – da bi naredile splav. Koliko morajo nekatere ženske v tem smislu pretrpeti nasilja od neprijaznega okolja, ne bi človek verjel, če ne bi bral na primer takega pisma, ki ga je neka mamina prijateljica iz Podlipe pisala vsa obupana. V njem pravi, da jo je mož prisilil, da je proti svoji volji in vesti naredila splav v zavesti, da s tem umori svojega lastnega otroka.

Ženske, ki trdijo, da je otrok njihov trebuh, s katerim lahko razpolagajo, prvič ne govorijo resnice, saj je danes znanstveno dokazano, da tu gre za novo bitje, ki ima lastne organa in lasten krvotok, kjer je celo krvna skupina večkrat različna od materine. Vsi verniki pa verujemo, da temu bitju v trenutku spočetja Bog vdihne neumrljivo dušo, za zveličanje katere bodo starši dajali Bogu nekoč odgovor.

Popolnoma se je strinjal s tem koncilskim papežem in z učenjem okrožnice Humanae vitae borec za nerojene otroke Anton Lisec. Spoznala sva se ob pripravljanju mladih na zakon. Takrat je bilo še veliko mladine, ki so se pripravljali skupno na zakonsko življenje. Povezali smo se s skupino iz Bačke, iz Novega Sada, ki je imela predavanje tudi v Mužlji: zakonski par, duhovnik, zdravnik. Nihče od njih pa se ni dotaknil najbolj občutljive teme – a to je krščansko uravnavanje rojstev. Navadno so le razlagali sredstva za to metodo.

V Slavoniji pa so že takoj po 2. vatikanskem koncilu uvedli obvezno pripravo mladih na zakon. Vodil jo je župnik Marko Majstorović iz Slavonskega broda, ki je kot zdravnika zaposlil mladega in navdušenega branitelja življenja kirurga Antona Lisca. Le-ta je bil pripravljen celo zastonj priti tudi v Mužljo. Tako smo sedaj tudi mi imeli celotno ekipo: duhovnik je bil naš župnik Stanko Tratnjek, zakonski par je bil tudi iz Mužlje, zdravnik pa je bil gost, ki je bil prepričan, da je težko dobiti primerno usposobljenega zdravnika na to temo, saj navadno razlagajo zadevo tako, kot so se je naučili na medicini: a to je medicina brez morale, ki vsa ta protispočetna sredstva poučuje, dovoljuje in celo priporoča.

Skozi več let je ta zdravnik prihajal k nam, kjer je vodil tečaje priprave na zakon. Včasih je uspel priti tudi v osnovno šolo v Mužlji, pa tudi na srednjo medicinsko šolo v Zrenjaninu. Tam je imel splošno predavanje o zdravem načinu življenja, pa tudi o krščanskem gledanju na pripravo na zakon. Osrednja tema pa je bila čistost pred zakonom, zvestoba v zakonu ter sprejemanje otrok, kajti otrok je največji Božji dar.

Obiskal je tudi državno bolnico Đorđe Joanović. Želel se je sicer sestati z glavnim aborterjem na ginekologiji – to stavbo so pred nekaj leti podrli – Tiborjem Jeszenszkim – vendar on ni sprejel povabila, češ da je ateist.

Zdravnik Lisec poudarja, da morajo starši sprejemati življenje otroka, če jim ga Bog podari – in nadaljuje: – Katoliška Cerkev je učiteljica vere in morale. Ona trajno uči neločljivo povezanosti zakonskega združenja s spočetjem, pri čemur Bog daje dušo novemu človeku. Razlage so na razpolago v Katekizmu Katoliške Cerkve, v okrožnicah “Casti conubii” in “Humanae Vitae” ter dokumentu Kongregacije za verski nauk ”Donum Vitae”. Tako so smrtni grehi ne samo ubijanje nerojenega otroka, ampak tudi kontracepcija, sterilizacija in umetna oplodnja kot npr. v epruveti in inseminacija. – Slišimo, da se rodi manj kot 5 % otrok, spočetih v epruveti, a preostale pobijejo ali jih držijo žive, zmrznjene v hladilnikih. Otrok je torej Božji dar in edino Bog je gospodar življenja tako rojenega kot nerojenega.

Knjižničar v vojaški suknji 40

Pod Titom so bogoslovce vpoklicali k vojakom skoraj redno sredi šolskega leta ali sredi študija, da bi jih ja čim bolj zmedli. Niti bogoslovje niti srednje šole niso bile priznane od države, ampak so jih računali za edine dovoljene zasebne šole, ki so kot take obstajale. Čeprav je na Madžarskem in Poljskem sovjetski komunizem huje pritiskal, je dal Cerkvi glede šolstva večjo svobodo. Glede na svoj poklic sem pri vojakih v primeri z drugimi bogoslovci jaz še kar dobro skoz prišel.

Na Rakovniku sem bil skozi več let knjižničar skupaj s Francom Vidicem. Ko sem šel 1967 kupovat neko knjigo za knjižnico v »Mladinsko knjigo« v Ljubljani na tedanji Titovi cesti pred Nebotičnikom, sem se moral oglasiti v neki zadevi tudi pri ravnatelju in pisatelju Ivanu Potrču (1913-1993). Še danes mi zvenijo v ušesih njegove besede, ki so bile kot besede očeta sinu:

»Tistih vojaških ukazov ni treba dobesedno jemati in jih izvrševati, ampak mora človek misliti s svojo glavo.« Začudil sem se, da mi človek, ki sem ga imel za »rdečega«, daje take »pregrešne« nasvete zoper našo »idealno socialistično družbo«. Čeprav na to nisem nič odgovoril, menim, da mi je s tem veliko pomagal – me je pripravljal na razmere, ki so bile čisto drugačne od tistih samostanskih, čisto drugačne od normalnih.

Moram reči, da sem se pri salezijancih dobro počutil. Tudi poklic se mi je dopadel.

Takratni naš ravnatelj Avguštin Jakob je dejal pred odhodom k vojakom: »Ko boš pri vojakih, se ti bo razbrzdanost pokazala v tako grdi luči, da te gotovo ne bo premotila.« Mislim, da je tako tudi bilo.

Gospod Stanko Rebek nam je redno vsak mesec pošiljal – mislim da po 500 ali 1000 dinarjev. Mi smo bili takrat tako varčno vzgojeni, da sem ta denar dajal v hranilnico, in sem kar nekaj prišparal za našo družbo. Če bi danes bil v istih razmerah, bi si seveda s tem kaj malega privoščil sebi, ali pa bi dal tistim, ki jim je manjkalo, saj jaz nisem pri vojakih ničesar potreboval. Največji reveži pa so bili strastni kadilci: ko niso imeli denarja, so pobirali čike in jih kadili do zadnjega – kjer je največja koncentracija nikotina in drugih strupov.

24. septembra 1967 smo morali biti na postaji v Velenju. Takrat vojaški naborniki še niso smeli potovati sami k vojakom kot pozneje, ampak le organizirano, po pozivu. V Zidanem mostu pa se je kompozicija iz Velenja in Celja ustavila. Ali je bilo to slučajno ali načrtovano, ne vem. Celo noč smo morali tam čakati. Ni bilo hladno, ampak strašno dolgočasno in že kar obupno. Nekateri vojaki so bili pijani, pa so nekaj prepevali kot neko »Marijano«, drugi vzdihovali, tretji preklinjali usodo, četrti molče buljili pred sebe – pač smo se počutili na milost in nemilost prepuščeni svojim predpostavljenim.

Imel sem podoben občutek kot na Reki, ko smo bili na naboru ali nekaj podobnega. Tri ure so nas gole imeli v neki veliki dvorani – in to vse skupaj vse vsem na ogled. Ne vem, zakaj je bilo potrebno, da smo bili čisto brez obleke tako dolgo. Morda so nam hoteli vladajoči dati do znanja, da imajo nad nami vso oblast in da čisto nič ne veljamo in da ne moremo pred nobene svoje skrivnosti. Tiste formalnosti – ko smo z nekimi papirji tam stali v vrsti in hodili od enega oficirja do drugega, bi se dalo opraviti tudi v obleki, kot se za človeška bitja spodobi.

Glede služenja vojaškega roka moram sicer priznati, da kot taka zame ni bila nekaj pretežkega – vendar se s takim načinom mišljenja in delovanja nikoli nisem mogel sprijazniti.

Prva preizkušnja me je čakala že takoj po prihodu v vojašnico Stevan Sinđelić v Pirotu, ki je zgrajena ali 1884 ali 1920. Prvo noč še nismo spali v stavbah vojašnice, ampak mi „fazani“ nekje drugje desno tam nekje, kjer smo se prijavili na območju kasarne. Pred spanjem se je k meni obrnil neki nabornik, ki je imel tam poleg ležišče, in me povabil, da bi spala skupaj. Bil sem presenečen nad tako predrznostjo in sem posumil, da so mi morda toplega tovariša podtaknili. Odgovoril pa sem mu čisto mirno in resno: „Midva nisva otroka ampak odrasla fanta in oba veva, da skupaj spita samo mož in žena.“ Takoj se je obrnil in sam zaspal. Ko sem ga nekaj dni pozneje srečal v krogu vojašnice, je samo zardel in povesil oči ter se izgubil v množici. Tovrstni fantje baje menjajo partnerje in gredoč staknejo okužbo, ki jo nevede prenašajo naprej. Zahvalil sem se angelu varuhu, da me je navdihnil s pravilnim in sprejemljivim odgovorom.

Glede hotništva pravi KKC (Katekizam katoličke Crkve) iz 1993 v točki 2357: Sveto pismo dejanja homoseksualnosti prikazuje kot hude zablode (1 Mz 19,1--29; Rim 1,24-27; 1 Kor 6,10; 1 Tim 1, 10.) Cerkveno učiteljstvo obsoja taka dejanja kot grešna – ne pa nagnjenje ali usmerjenost (Persona humana 8). To pomeni, da kristjan, ki želi zveličanje svoje duše, sprejema ta nauk in se po njem ravna tudi v življenju ne glede na okoliščine, v katerih živi. Sicer pa se v Pirotu sploh nisem srečeval s tem vprašanjem, pa niti ne v Prištini – razen ene izjeme. Večina teh preprostih fantov je imela svoje punce, in nekateri so zatrjevali, da bodo do poroke spoštljivo čakali; nekateri pa so doma pustili tudi svoje zakonske žene in otroke. Kako težka je bila taka ločitev takoj po poroki, mi je iskreno zaupal neki mlad mož-poštenjak od nog do glave, ko sva bila požarna v tisti stari kasarni v Pirotu.

Tak način življenja je meni kot večini vojakov nenavaden in tuj, kar nesprejemljiv. Nekateri »fazani«, tj. novi vojaki, so poskušali napraviti zaradi težkih okoliščin celo samomor – ki se vsaj v mojem času ni nobenemu posrečil; in so jih nato poslali domov kot nesposobne. Kar se tiče dobre vzgoje mladih fantov, mislim, da sovraštvo in ubijanje „sovražnikov“ ni ravno vzgojno.

Meni pa je bila vojaščina težavna in zoprna iz več razlogov:

1. a. Neprijetno in zoprno mi je bilo odgovarjanje od poklica – kar je opravljal podporočnik Novica
2. b. Še bolj zoprno mi je bilo vznemirjanje, ki ga je včasih skušal počenjati neki Simo v Pirotu, a da nihče ni ukrepal – čeprav so bili desetarji vedno z nami; nič čuda – saj so v nesramnem govorjenju ali obnašanju nekateri od njih celo prednjačili – vsaj moj pirotski.
3. c. Poleg tega je bilo pri vojakih – tudi med oficirji – veliko preklinjanja in grdega govorjenja, pri srbohrvaškem govoru zlasti z začetnico jeb…, medtem ko so Kosovarji začenjali s čiv...
4. d. K (pre)vzgoji pa so pripadala tudi krščanstvu čisto tuja in nasprotna načela, ki so nam jih dan na dan vtepali v glavo, na primer: »Mrziti na neprijatelja!« (»Sovražiti sovražnika!«) Zakaj bi neki posameznik ali narod sovražil drugega, če mi pa ni nič hudega storil. Krščanstvo pa zahteva od človeka, ne da sovraži, ampak da ljubi vse, tudi sovražnike. Ker se navadno preprosti ljudje med seboj ne sovražijo, za podžiganje sovraštva poskrbi vojaški propagandni stroj, kar smo lahko spremljali tudi med zadnjo nesrečno balkansko vojno ob razpadu Jugoslavije.
5. e. Naslednje tako nemoralno načelo je bilo: »Naređenje – izvršenje!« Malokdo ve, da to načelo izhaja iz pruske protestantovske vojske izza konca 19. stoletja, ki je hotela iz vojakov napraviti poslušen stroj, ki avtomatsko uboga zapovedi, pa četudi so nemoralne in grešne. To lahko privede in je skozi zgodovino privedlo do hudih zločinov; ko ubogljivi stroj – zdresirani vojak - izvršuje brez pomisleka in lastne presoje tudi najbolj grešne, nore in škodljive ukaze, kar vodi do neverjetnih in gnusnih zločinov, množičnega ubijanja in uničevanja.

Odvračanje od poklica 42

Ko smo se peljali od Beograda proti Nišu, sem zaman z očmi iskal kako cerkev. Srbi so pravzaprav v tistem času malo hodili v cerkev, pa cerkva niso niti rabili niti jih zidali. Katere pa so bile po vaseh ali mestih, so bile na tako skritih krajih, da jih ni bilo z vlaka opaziti – mislim da je takrat bilo možno najbolj opaziti Saborno cerkev v Beogradu, pa tudi župnijsko pravoslavno cerkev v Paračinu. Oziral sem se po gričih in hribih, pa na nobenem cerkve – kot so bile po Sloveniji posejane po vseh pomembnejših hribih. Obenem so bili vsi hribi goli – brez drevja, ko da je gozdove pometel tajfun. Pozneje je pravil takratni niški dekan Herman Habič, da mu je niški vladika dejal: „Naši ljudi su verujući, ali nisu crkveni.“

V Pirotu smo bili v starih vojašnicah, ki so bile še izza časa stare Srbije – po nekaterih navedbah so jih gradili od 1884-1887; verjetneje pa je vojašnica Stevan Sinđelić zgrajena po letu 1920. Kasarna je bila kar velika – po dvorišču je bilo pa posajeno drevje – mislim da je bila neka vrsta javorja, da smo v jeseni imeli veliko dela, ko smo morali vsako jutro pometati listje. Nekega popoldneva, ko smo »čistili krug« - tj. dvorišče, je prišel naš podporočnik – doma sicer iz Pirota – Novica Đorđević. Poklical me je od dela in povabil, naj sedem na klop za pogovor. Nisem imel pojma, kaj namerava. V glavnih obrisih mi je pogovor še vedno v spominu. Pozneje sem premišljeval, da je pravzaprav bil glavni namen pogovora odvrnitev od duhovniškega poklica, kar mi je tudi direktno omenil. To se mi je zdelo poniževalno postopanje in pod častjo: sedaj torej, ko sem v vojaški službi in nisem samostojen, bo on hotel name vplivati kot moj predstojnik, ki mu po vojaških zakonih moram vedno odgovarjati: »Razumem, druže potpouručniče!« Zato sem se – ker sem o podobnih poskusih slišal že od drugih bogoslovcev – podzavestno postavil v obrambno držo.

Takrat je bila ravno končana Šestdnevna vojna. Podporočnik je začel s tem dogajanjem in vprašanjem: „Misliš, da je prav, da so Arabci molili, namesto da bi se borili proti Izraelcem?”

Jaz sem mu odgovoril: „‘Pomagaj si sam, in Bog ti bo pomagal.’ Ne moremo pričakovati pomoči od Boga, če sami ne storimo ničesar za dosego našega cilja.” S tem odgovorom se je strinjal tudi moj sogovornik.

Pa je nadaljeval: „Vera tako ali tako človeku nič ne pomaga. Tudi moja stara mati je umrla, čeprav je verovala, molila in hodila v cerkev.« Na tak prav neumen protiverski ugovor pravzaprav nisem našel odgovora. Menda sem odgovoril, češ da pač moramo enkrat vsi umreti, tako verni kot neverni. Mislil sem si pa: »Koliko let pa bi morala živeti njegova stara mati, da bi on veroval?« Podoben ugovor mi je kako desetletje pozneje postavil neki brezverni Vene na Bučki, ki mu je pa umrla mati okrog 90 let stara!

Podporočnik je sedaj speljal pogovor v drugo smer: »Stopi v partijo, pa ti bomo omogočili, da končaš šolanje.« Temu sem se zelo začudil. Pomislil sem, da pač sicer on ima o meni vse podatke, vendar še zdaleč ne ve o meni in okoliščinah vsega. Bolj zoprne zadeve mi ni mogel predložiti; dejal sem torej:

»Ko je človek dopolnil svojih dvajset let, pač že ima svoje prepričanje in ga ne menja kar tako.« Bil sem med vojaki če že ne najstarejši, pa vsaj eden izmed starejših, kar je le bila neka prednost. večina vojakov jih je bilo namreč osemnajstletnikov, jaz pa sem bil s svojimi 23 leti menda v četi ali pa vsaj v vodu najstarejši, kar mi je večkrat prišlo prav – sem bil vsaj že malo od pubertetniških skušnjav, ki so se jim nekateri desetarji in vojaki brezvoljno predajali.

Tako se je torej najin pogovor – vsaj zanj – končal neuspešno. Podporočnik mi je dejal, da se bova še srečala in pogovarjala, pa je to bilo – hvala Bogu – prvič in zadnjič. Bil pa sem na sebe kar ponosen, da sem se dobro držal. v svoji notranjosti sem bil takrat neverjetno bojevito nastrojen in sem komaj čakal, da bi imel priložnost dokazati, da sem zvest svojim načelom. slišal sem namreč, da so marsikakšnega semeniščnika oziroma bogoslovca taki »prijateljski« nastopi njihovih oficirjev hudo zbegali in jih precej tudi odvrnili od njihovega svetega poklica.

Ko sem bil pozneje kaplan na Karaburmi, sem večkrat rad obiskoval vojake. s tem sem jim dal možnost spovedi in obhajila, pa v kasarno zaprtemu človeku tudi priložnost, da je za nekaj časa dobil »izlaz«, tj. izhod iz vojašnice in vsaj malo svobodno zadihal. To so bili vsi po vrsti idealni fantje, od katerih je večina težko prenašala vojaško disciplino, pa tudi nesramnost, izživljanje in surovost, ki so jih večkrat morali prenašati.

V Prištini 43

Med služenjem v Prištini, kamor smo bili premeščeni iz Pirota konec februarja 1968, me je hudo prizadela huda nesreča: pri iztovarjanju premoga je po nesreči umrl dober in vedno vesel vojak iz Bosne – Munib Hasanbašić, fant iz naše, to je druge čete, ki je imela stavbo desno tik glavnega vhoda v novo kasarno Maršala Tita.

Desetar je tega dne vprašal, kdo se prostovoljno javi za iztovarjanje premoga. Med drugimi se je javil tudi Munib, ki je bil vesel in družaben fant. Nekoč mi je sicer kot dežurni prepovedal sušiti ob peči gležnjake – ampak taka je bila zapoved od zgoraj. Ko je tokrat iztovarjal premog, je nenadoma začel tovornjak drseti proti vagonu, ker je šofer popustil zavoro. Nisem raziskoval, in menda niti niso mogli ugotoviti, kaj je temu bilo vzrok. Tovornjak je začel drseti, ker je bil teren malo nagnjen na prištinski tovorni postaji – ter je nesrečnega fanta pritisnilo ob vagon, da mu je zdrobilo prsa, ter je kmalu nato umrl. Huda žalost je zavladala v celi vojašnici; najbolj žalosten pa je bil šofer, ki tega ni storil nalašč. Kako žalostni so bile šele starši in žlahta!

Veliko tolažbo mi je prinesel v Pirotu obisk Franca Jamnika, ki je bil v Nišu kaplan pri Hermanu Habiču. V Prištini pa sem skoraj redno lahko prihajal k spovedi in obhajilu, ker je tam služboval naš župnik Franc Skuhala.

Naša stavba – 2. četa – je stala desno od vrat, blizu ograje. Tam smo posadili bore, ki smo jih v poletni vročini redno zalivali. Ostali so le pri nas – drugod po veliki vojašnici so se posušili, ker jih niso zalivali. V našem vodu je bil v Prištini moj desetar Bicak Jusuf iz okolice Peči na Kosovem, Tomislav Stojanovski iz Jabuke pri Pančevem, in Šuvalić Ređža iz vasi Šatorovići pri Modriči v Bosni, ki pa je bil hodža.

Kar se tiče moje oznake »pop« (»duhovnik«), čeprav to še nisem bil, meni ni pravzaprav nič škodovala. Le v začetku me je naš podporočnik v Pirotu odgovarjal od poklica, sicer so me pa celo vojaščino pustili pri miru.

Neki moj prijatelj pa se je hvalil, da ga le niso »pogruntali«. Kako je bilo to mogoče? Tudi na njegovem vojaškem oddelku so napisali kot njegovo karakteristiko, da je »pop«. Desetar pa je to prebral po cirilično: »ror«. »A kakvo zanimanje je to – ror?«  »Jednostavno – mi pravimo rorove.« In niso si prišli gori do konca vojaščine, da je tudi on duhovniški pripravnik.

Vojak v Prištini sem bil od februarja 1968 do februarja 1969 – torej eno celo leto; čeprav se čudno sliši, je bilo za vojaka v Prištini – vsaj kar se mene tiče - več ugodnosti kot v Pirotu.

1. Obstajala je katoliška cerkev, ki jo je gradil Jože Bakan. Ko sem jaz bil tam pri vojakih, pa je župnikoval svetniški duhovnik Franc skuhala, ki je pred tem bil spiritual v semenišču v Zadru. Imel sem torej priložnost, kadar sem smel v mesto – mislim, da je bila možnost mesečno – da prisostvujem sveti maši. če pa maše ni bilo, pa sem lahko opravil spoved. Potem so mi sestre postregle z malico. Kakega posebnega duhovnega vodstva nisem imel, ker je župnik vedno hitel maševat na neko podružnico in ni našel tako časa za vojake.
2. Ni bilo niti spolnega niti drugačnega nadlegovanja, razen enkrat na straži, ko me je neki kosovski Albanec izzival, češ »Ti pope, očeš da j. devojke«, pa sva se skoraj stepla. Komandant kasarne Milorad Manić je bil uvideven, pa me ni več pošiljal na stražo, ki ni bila daleč – vrata vojašnice Maršala Tita.
3. V Pirotu smo bili nastanjeni v starih vojašnicah, še izza stare kraljevine Srbije (stare okrog 100 let). Nato ni zbombardiral 1999 le tistih v Prištini, ampak tudi v Pirotu. A v Prištini so bile stavbe skoraj čisto nove, nekako po vzoru na tiste lepe velenjske stavbe, ki smo jim pravili četvorčki – ker so v eni stavbi lahko živele štiri družine. In tukaj in tam pa je bila pomanjkljivost, da je bilo pozimi dokaj hladno, ker so šparali z gorivom – premogom. v Pirotu se je to bolj občutilo. Zlasti pa smo prezebali, ko smo imeli zimske vojne vežbe, in smo kopali jarke, ravno za katoliški Božič 1968. Takrat smo spali v plehnatih halah, ki jih tisti mali ogenjček v sredini ni kaj dosti ogrel – in smo se na hladnem betonu nalezli revme.
4. Hrana je bila slej ko prej dokaj skromna. Medtem ko v Pirotu niti ni bila dobro pripravljena, je bila v Prištini dobro pripravljena. Za meso so govorili, da so najboljše kose pokradli oficirji in le redki je bil kuhar, ki se jim je upal zoperstaviti. Zato mesa skoraj nismo poznali med hrano. Je pa bilo hrane zadosti, zlasti za nas bolj suhe, drugi pa so večinoma lahko dobili repete.
5. Ni bilo nadlegovanja, ampak sem imel nekaj prijate-ljev; med njimi je bil Tone Ferlic, potem omenjeni Mijo Korade iz Zagreba, ki je bil jezuit, ki sem ga ob tistem srečanju na Jordanovcu, - kamor me je poklical Joška Rašaj, in smo tam obravnavali pastoralo za Cigane in druge selivce, - tudi obiskal na Palmotičevi 31, kjer je narodno svetišče Srca Jezusovega. Pri vojakih smo se družili tudi s tistim pravoslavnim bogoslovcem, ki je s svojo resnostjo in vernostjo napravil dober vtis.
6. V cerkev takrat ni bilo prepovedano hoditi, ampak na kopanje v neko umetno jezero jugovzhodno od Prištine, kjer je utonilo že nekaj vojakov. Kolikor sem hodil v cerkev, se ne spomnim, da bi bil razen Toneta opazil tam še kakega vojaka.
7. Že omenjeni Milorad Manić je bil poštenjak, ki ni dovolil, da bi se kdo izživljal nad vojaki. Bil je major in neki njegov kolega je maltretiral vojake: atomska z leva, atomska z desna, poleti pod polno opremo trčečim korakom itd. Njemu je bilo zadosti, pa mu je prisolil zaušnico. Za kazen so ga degradirali na kapetana prve klase, namesto da bi nagradili njegov čut za pravičnost.

Zadeva s knjigami 45

Posebna razburljiva pa je bila zame zgodba s knjigami. Prinesel sem k vojakom namreč štiri verske knjige: »Hojo za Kristusom«, »Filozofijo – Janžekoviča – skripte«, »Življenje in vera« od Mihelčiča, ter še eno, – menda je bila od salezijanskega pisatelja Janeza Jenka.

Dogodila pa se mi je ravno v Prištini v zvezi s temi knjigami neka nevšečnost. Tukaj so imeli precej dobro založeno knjižnico. Prvič v življenju sem se lahko srečal z Dostojevskim; ker smo imeli časa na prodaj, sem prebral vsaj dve njegovi najbolj znani knjigi v srbohrvaščini: Bratje Karamazovi ter Zločin in kazen. Vsekakor je knjižničar, ki je nabavljal primerne knjige, imel dober smisel za to, kaj je res nekaj vredno.

Sam sem imel še nekaj svojih knjig in glede teh so nastopile določene težave. Verjetno je moj desetar opazil, da imam v omarici poleg postelje nekaj knjig; njihove naslove oziroma vsebino je najbrž z nekom pregledal, ker mu je bila verjetno sumljiva.

Ko smo nekoč čistili orožje, je prišel neki nadzorni organ, nekakšen politkomisar ali nekaj podobnega, pregledat omarice. Pri meni so našli štiri nabožne knjige in so mi jih vzeli. V mladostni zagnanosti za pravičnost in v prepričanju, da bi jih po »Pravilu službe« smel imeti, sem se pritožil na vrhovnega komandanta – Tita. Pismo sem dal na pošto v Prištini, ko smo imeli »izlaz« ob nedeljah.

Nestrpno in vznemirjeno sem pričakoval odgovor. Nekateri dobronamerni vojaki so me svarili, češ da sem storil predrznost, da sem s svojo potezo šel predaleč, ki mi bo lahko samo škodovala. Jaz pa sem bil – kot sem že prej omenil, da bi se za svojo pravico bil pripravljen bojevati in bi šel glede tega tudi do Tita, če bi bilo možno ali potrebno. Lahko bi rekel s Prešernom, da sem upal in se bal. Pa sem premagal strah – prvič v življenju zares – kot takrat, ko sem bil dežurni prav tu v Prištini, in sem hotel do kosila „preko reda“, da bi se vrnil pravočasno nazaj. Od zadaj pa me je tik pred ciljem zgrabil dežurni oficir, me poslal na začetek vrste s pripombo, da se javim na raport. Kaj takega se mi je zgodilo prvič in zato sem bil ves v strahu, kako se bo končalo. Vrnil sem se nazaj na dežurstvo – mislim da je bilo neko skladišče. Ko bi se pa moral javit, nisem odšel z dežurstva in sem nato pričakoval ves v strahu, kaj bo naslednega dne: pa se je vse srečno končalo, ni bilo nikakršnih posledic. Moj nadrejeni je na zadevo ali pozabil ali pa je ni hotel pogrevati, ker sem sicer bil „dober vojak“.

Podoben strah me je spopadel tudi sedaj – pa tudi tokrat se je srečno končalo. Čez kak mesec ali dva pa me je poklical komandir voda in me vprašal, če sem res pisal Titu; rekel sem, da sem, ker so mi vzeli knjige, ki bi jih smel imeti; verjetno so iz vrhovnega štaba dobili Titov odgovor in navodila, kako naj v konkretnem primeru ravnajo.

Tedaj mi je izročil knjige z besedami: »Smeš imeti v predalu samo eno knjigo, tudi če je verska; druge pošlji domov.« Toda ni bilo čisto tako: storil sem po svoji presoji. Eno knjigo sem zadržal, druge sem pa razdelil med Slovence, ki jih je bilo kar nekaj v velikanski prištinski vojašnici Maršala Tita, tisti proti Kosovem polju, ki je bila popolnomo razdejana v NATO-vem bombardiranju 1999. leta. Pod njo stoječa dvonadstropna šola še zmeraj stoji, poleg nje pa je . Tako nisem imel verske literature le jaz, ampak še nekaj mojih prijateljev.

Na Rudniku 46

Rudnik se imenuje vzhodni del Ljubljane proti Dolenjski in je v času mojega delovanja pripadal občini Vič-Rudnik. Sama župnija pa obsega več naselij in na zahodu meji na salezijansko župnijo Rakovnik. V to župnijo sem hodil za časa bogoslovja skozi tri leta (1969-1972) poučevat verouk; župnik Štuhec mi je določil prvih pet razredov, medtem ko si je pridržal večje; prej je bil urednik salezijanskih »Knjižic« na Opčinah pri Trstu, ki jih je preselil s svojim prihodom v Slovenijo, na Rakovnik.

Župnija je bila šele v nastanku in so bila cela področja, od koder otroci niso hodili niti k verouku niti k maši – pa tudi ne odrasli. Imeli pa so odličen odrasli pevski zbor, ki je pel redno pri nedeljski maši. Mislim, da je bil najbolj veren del na hribovitih Orlah, od koder so vsi otroci redno hodili k maši in verouku.

Z njimi je bilo lepo delo: zelo radi so gledali filmčke. Enkrat smo šli s fanti na izlet na Ig, kjer nas je župnik Egidij Dolinar počastil s koka-kolo. Z večjimi fanti smo igrali tudi nogomet, včasih proti Rakovničanom – skratka, bilo je živo in veselo.

Novo naselje – med starim Rudnikom v dolini in Rakovnikom – pa skorajda ni imelo zveze s cerkvijo – niti z Rudnikom niti z Rakovnikom. Tja sem večkrat hodil na obisk v upanju, da bom našel tudi tam kakega veroukarja, vendarle je bil uspeh neznaten. Tam mi je nekoč neka mati dveh otrok, katerih oče je bil miličnik, dejala: „Veste gospod, za vsakega človeka je ena opeka v bolnici in v ječi.“ Nisem si mislil, da se bo to deloma tudi na meni uresničilo; gotovo pa je malo ljudi, ki jim v življenju ni treba nikoli iti v bolnico.

Štuhec je imel to zanimivo navado, da je velike ministrante (iz višjih razredov) postavil med mašo kot nekake statiste: bili so poleg oltarja, čeprav niso ministrirali – in so tako vendarle vsako nedeljo bili pri maši. Vedno jim je tudi kaj podaril, kako sladkarijo itd, da jih je malo navezal na cerkev. Imeli smo tudi namizni nogomet, ki so ga zlasti fantje radi igrali. Jaz sem hodil na Rudnik navadno z avtobusom, včasih pa tudi peš. S seboj sem nosil magnetofon oziroma filmčke, ki smo jih potem gledali – to so bili dia-filmine od eledici iz Turina, ki jih je sobrat Vinko Furlan prinašal iz Trsta. On jih je tudi razmnoževal – in jim dal po potrebi slovenske podnapise.

Imel sem nižje razrede vključno s petim. Verouk smo imeli ob sobotah in so sorazmerno redno prihajali. Razumljivo, da je višje razrede imel izkušeni župnik, ki je organiziral tudi veliko romanj.

Neko prvo postno nedeljo je vprašal gospod Štuhec otroke: »Zakaj je danes vijoličasta barva v cerkvi?« Pa je eden pogumno odgovoril: »Ker je dan žena«. (Bil je namreč osmi marec – slučajno tisto leto na prvo postno nedeljo. Seveda so se vsi zasmejali.

Za časa njegovega župnikovanja je imel novo mašo tudi Tine Erklavc (Martin, r. 11.xi.1941 – Ljubljana-Rudnik, duhovniško posvečenje 29.vi.1970). Takrat je bila maša na prostem, pred župniščem, in vse skupaj velika slovesnost, a 1974 je bil kaplan v Dolenjskih Toplicah. Pri novomašnem slavju je pripovedoval, kako so ju oba z bratom hoteli strpati v zavod, kjer bi ju odtegnili krščanski vzgoji. Pred predatorji sta bežala tudi kar prek streh in sta uspešno pobegnila. Žal je Tine umrl še zelo mlad, ko je bil župnik nekje na Gorenjskem.

Že njegov brat Franc (*1932, posvečen 1961) je bil duhovnik. Pozneje je bil župnik v Veliki dolini blizu hrvaške meje. Tam smo ga obiskali rudniški romarji. Pokazal je, kako je izoliral cerkev. Kakega pol metra so nad zemljo izolirali. spodaj so kamen samo fugirali in ne ometali. Tako bo ostalo stalno, da lahko vlaga gre ven. Kjer ponovno ometejo, vlaga pod ometom zopet gre gor in tako uničuje zid. Takrat smo bili gosti v gradu Mokrice. Kosilo je bilo zelo slovesno, vendar smo dolgo čakali in ljudje so se šalili, da so kuharji šli šele lovit kokoši. No, kosilo je trajalo dolgo, vendar je bilo odlično pripravljeno.

Pozneje sem se z njim srečal kot kaplan v Škocjanu pri Novem mestu, kjer je bil župnik v Šentjerneju ter smo bili v isti – leskovški dekaniji. Bil je izredno goreč dušni pastir. Veliko je sam popravljal cerkve, zlasti podružnice. Pri tem ga je zadela kap in je nazadnje bil kanonik v novomeškem kapitlju. Kako je bil goreč, pove podatek, da je šel vsak prvi petek obiskat 87 bolnikov! Ko je bila priprava na birmo, so bili pri birmi tudi tisti otroci, ki so hodili v šolo v Šentjernej iz Dobruške vasi – in so ob nedeljah hodili vsi brez izjeme k maši v Šentjernej, da so dokazali obisk maše.

Franc Štuhec je imel mnogo znancev in prijateljev v Trstu. eden izmed njih je bil tudi Linari, ki je izdeloval peči za ogrevanje velikih prostorov – zlasti cerkva; ogrevanje je bilo na mazut, ali pa tudi na premog, nafto, drva. Peč je bila zunaj prostora, notri pa dve odprtini z rešetkami: skozi spodnjo je odhajal mrzel zrak, a skozi gornjo prihajal topel zrak, da se je velik prostor lahko hitro ogrel, tudi še tako velika cerkev. Štuhec se je dal na širjenje teh peči po Jugoslaviji. Ko se je pa začela po Titovem pismu 1972. leta menjati oblast – je prišlo do proticerkvene usmeritve, ki je začela nagajati.

Na take nagle spremembe duhovniki niso bili pripravljeni. Tako je celo urednika krščanskega tednika Družina Ivan Merlak zaradi tozadevnih nenadnih sprememb in omejitev svobodnega tiska pretresel hud stres. Glasilo občin Vič-Rudnik pa je objavilo članek z bombastičnim naslovom: »Pri stoti peči se je vžgalo.« Cikali so na takratnega rudniškega župnika Štuheca, ki se je ukvarjal s pečmi.

Tudi mene je bil nagovarjal, naj mu pri tem pomagam – pa sem odklonil, češ da to ni duhovniško delo. In pokazalo se je, da sem imel prav. Zaradi takih in podobnih javnih napadov se je moral umakniti na Opčine, kjer je tudi umrl.

Nova maša 47

Leto nove maše je bilo šolsko leto petega letnika bogoslovja (1971-72) in je bilo zelo dejavno. Takrat sem napisal tudi eno od svojih redkih pesmi. Iz svojih mladih let se spomnim pravzaprav le dveh svojih izvirnih pesmi: eno sem napisal v noviciatu 1962 ob izletu z reke na goro Učko, drugo pa naslednje leto v hrvaščini ob majniškem oltarju na stopnicah v zavodu poleg cerkve Marije Pomočnice, kjer smo majnika opravljali večerne molitve. Zvon Marije Pomočnice /leto IV, 24. maja 1972, št. 2/ je objavil to pesnitev z naslovom »Potomci jo častijo« na naslovni strani glasila – ki ga je takrat urejal Stanis Kahne:

Potomci jo častijo

Častili Živo predniki so v zmoti, postavili iz spoštovanja ji oltar; prišel je konec njihovi slepoti: aj niso krivi, da v temi živijo. Od severa prihajajo po poti, Ki malok'teri jo premeri samotar, noseč ljubezen – romarji v tihoti; na Zelen otok misli jim hitijo. Jih reka ne ovira, hrib ne moti, Slovencem dati Kristusa želijo, Učiti o njegovi jih dobroti. Zaupanje prinašajo v Marijo, Ki zbral za Mater si nebes jo je vladar; enako še potomci jo častijo.

Če je bilo zame mašniško posvečenje dne 29. junija 1972 v celjski opatijski cerkvi – ko nas je 8 okoliških diakonov posvetil mariborski pomožni škof Vekoslav Grmič – izredno lep in doživet dogodek, je bila nova maša bolj povezana z različnimi skrbmi in so se veselili pravzaprav bolj drugi kot jaz.

1. Prva skrb so bila povabila, ki jih je oblikoval sošolec Peter Požauko, čigar oče je bil arhitekt; tako da smo imeli vsi enaka, nekam modernistična rjavo-rdeče-barvna vabila. V takratnem pokoncilskem gledanju smo zaradi skromnosti želeli imeti novomašno slovesnost čim bolj skromno, s čim manj povabljenci, čeprav so bile v primeri z drugimi slovesnostmi – na primer s porokami – nove maše že prej sorazmerno skromne. Poleg tega pa slovesnosti navadno ni pripravljal novomašnik – saj niti ni imel nikakršnih sredstev v ta namen – ampak njegovi starši. Zato se je zataknilo že pri vabilih: ate so hoteli povabiti tudi nekaj naših sorodnikov, ki jih jaz nisem niti poznal. Jaz pa sem želel povabiti vse naše sosede, čeprav je eden od njih bil zaveden partijec. To pa seveda ni nič vplivalo na to, da ne bi živeli v dobrem sosedstvu tudi s Pušnerji. Končno pa sem le popustil očetu, da je lahko povabil še nekaj daljnih sorodnikov, ki jih jaz nisem niti poznal ne. Ker se vsi povabljeni niso odzvali, je ostalo še zadosti prostora. Na vabilu je bilo natisnjeno moje novomašno geslo, ki je najprej bilo: »Jaz sem pot, resnica in življenje« (Jn 14,6). To so Jezusove besede, ki naj bi kazale na to, da je v pokoncilskem vrenju in zmedi vendarle Jezus prava pot mimo vseh zmot, ki so se takrat širile. Tako geslo pa se mi je zazdelo vendarle preveč dogmatično, zato sem na podobico dal drugo geslo, ki nagovarja širši krog ljudi in vliva upanje: »Tistim, ki ljubijo Boga, vse pripomore k dobremu!« (Rim 8,28). To je bilo napisano tudi na podobicah ob srebrni maši: v Mužlji smo imeli podobico natisnjeno v slovenščini, madžarščini in srbohrvaščini. V Sloveniji pa so v Št.Ilju in na Bučki (Škocjanu) natisnili posebne slovenske podobice. Za zlato mašo sem ohranil isto, saj boljšega in bolj tolažljivega gesla, kot je Rim 8,28, res ne bi mogel izbrati niti zase niti za vernike. To je spodbuda in upanje v današnjih zmedenih časih, ko manjka zaupanja.
2. Druga zadeva je bila uta. Mi smo živeli sicer v tako imenovani »koči«, ki jo je priredil oče, ko sta se z mamo 1939 poročila a na njej je bila letnica 1940. »Pri ta zgornjih«, v »hiši« iz 1881, kot smo pravili, je namreč živela stara mama, dekla in hlapec, pa tudi strici in tete. ate so namreč imeli drevesnico, ki je niso mogli sami obdelovati. Pri hiši smo po vojni še vse pridelali sami: lan, pšenico, koruzo, proso, krompir, peso, repo – samo hmelja pri nas nikoli nismo imeli. Imeli pa smo zato nekaj drugega, a to je bila drevesnica, ki je občasno zaposlila veliko pomočnikov. Pri manjših delih smo tam pomagali tudi otroci. »Koča« je bila seveda premajhna, da bi se v njej lahko zbralo več gostov. »Ta zgornja« hiša – ki so jo zgradili na mestu starejše stavbe iz 1881, pa tudi ni bila zadosti velika. Zato so tam kuhali in pekli – pod to novo stavbo pa so napravili uto. danes najamejo za tako slovesnost gostilno ali posebno dvorano – takrat je bilo pa treba vse pripraviti doma – in potem vso posodo in druge sposojene stvari točno vrniti. Jaz seveda nisem imel niti pojma, kake stroške in sitnosti so imeli s tem starši.
3. Tretja zadeva je bil tako imenovani ceremonijer oziroma slovensko obredar. On je imel nalogo, da vodi vsa dela v zvezi s pripravo na novo mašo, pa seveda tudi samo novomašno slovesnost. Morda bi med bogoslovci našel koga, pa sem imel – sam ne vem, zakaj – več zaupanja v dva bogoslovca iz Šoštanja: Rudija Koželjnika in Jožeta Mencingerja. Šoštanjska fara je – zlasti pod župnikovanjem Jožeta Vesenjaka, ki je včasih maševal tudi v Št.Ilju – kar cvetela od duhovnih poklicev. Tisto leto sta imela novo mašo sedanji župnik in dekan Jože Pribožič ter mladinski duhovnik Vinko Potočnik. Ta dva sta na isti dan 2022, 26. Junija, imela skupaj v Šoštanju tudi zlato mašo. Ta fanta – bogoslovca iz fare Šoštanja – pa sta se res izkazala pri pripravah doma – saj mene ni bilo, kajti pred posvetitvijo smo imeli duhovne vaje na Mirnu, ki jih je vodil ravno Vesenjak.
4. Skoraj sem pozabil na Jakeca, kot smo ga klicali – Jakoba Bostnerja, ki je bil takrat bogoslovec. Sposoben kot je bil, se je ponudil, da bo prodajal mojo nedavno izšlo knjižico »Enkrat živimo«. Takrat je bil urednik Franc Štuhec; v upanju, da je bomo nekaj prodali pri novi maši, je tiskal več izvodov: pa mu je župnik prepovedal prodajo. Kaj je bilo vzrok – morda takratne oblasti niso dovolile – lepa prilika je bila zamujena in ostalo je precej izvodov neprodanih.
5. Pa še nekoga moram omeniti – tistega, ki bi moral imeti zlato mašo tudi letošnje leto, če bi jo dočakal, pa je 1985 leta umrl v prometni nesreči. Janez Ulaga je bil poznejši poklic. razumel se je na vse – in je bil dalj časa tudi vzgojitelj v Celovcu, nato pa v Želimljem. Bil je izredno družaben in ustrežljiv, pa tudi pijače se ni branil. Kaj pa je pravzaprav botrovalo tisti strahoti, je še danes skrivnost. Ni gotovo, vendar so nekateri pravili, da se tudi poprej pri vožnji ni držal strogo desno. Ni gotovo, ali je bila vzrok tisti hudi nesreči neprespanost, neprevidnost, nepravilna vožnja, gosta megla ali pa tretji vzrok – en novinec je v njej umrl, drugi pa je bil hudo poškodovan. Umrl je tudi sam voznik Janez Ulaga. Kar se pa tiče moje nove maše, mi nihče ne bi šel toliko na roke kot on. on je imel čudovit mašni plašč in so mu naredili po Plečnikovem načrtu tudi kelih. oboje je posodil tudi meni, in celo pridigar nama je bil isti: rojak iz Ponikve pri Žalcu – rektor Slovenika – dr. Maksimilijan Jézernik. Zato sem počakal z novo mašo: on je imel slovesnost 9. julija 1972, jaz pa naslednjo nedeljo – 16. julija.
6. Sama novomašna slovesnost. Župnik Anton Šaruga je prijavil procesijo, da smo mogli iti od doma v cerkev v procesiji. Z očetom pa sva šla k županu Nestlu Žganku, ki je bil nekdaj mizar, nato se je povzpel do županskega mesta. Imel je hišo čisto na samem, nad današnjo rdečo dvorano, da je imel pogled na Novo Velenje, ki so ga gradili za njegovega časa in nam je poleg mnogih dobrin prineslo tudi onesnaževanja okolja zaradi pretiranega izkopavanja Velenjskega rudnika, ki je oskrboval Šoštanjsko elektrarno – kakor tudi velik priliv delavcev z Juga.

Pri tistem obisku smo se sicer lepo pogovarjali z Žgankom in njegovo ženo in ju je oče povabil na novo mašo. Tudi po njegovi zaslugi je dobilo Velenje pridevek Titovo, Tito pa naziv »trikratnega heroja«. Z županovim obiskom na novi maši pa seveda ni bilo nič. Tisto nedeljo dopoldne (slučajno ali namerno) je bilo veliko srečanje v Velenju in sosednjih vaseh – mislim, da je bilo nekakšno gasilsko srečanje in veselica. Kljub temu pa je bila mala šentiljska cerkev nabito polna.

Slovo od doma 49

Slovo od doma je bilo čudovito lepo pripravljeno in tudi zelo ganljivo. Mama so imeli kratek, pa čudovito kleno sestavljen govor, ki sem ga ravno na dan 28. iii. 2022, ko sem tole sestavljal, slučajno našel v nekem koledarju Papirografike za 1965, kamor so mama vpisovali razne gospodarske dogodke, kot plačilo davkov, prodaja sadja in drevja, pa tudi osnutek za kako pesem.

Cerkveni pevci so zapeli v slovo pesem “Oj hišica očetova”.

Brat Blaž mi je izročil križ, ki ga je napravil isti umetnik iz Prekmurja, kot pa ga je napravil Mirku Zrimu, ki je bil doma nekje iz grada v SZ Prekmurju. Križ ni pobarvan ter je izrezljan iz rjavega lesa in ga imam še danes. niti ni bil ne vem kako drag. čudna zadeva je bila v tem, da je tisti umetnik med izdelovanjem križa po Mirkovih besedah baje hudo preklinjal. Moral bom moliti zanj, da mu Bog odpusti to nesmotrnost, saj je izdelek zelo lep.

Nato je govoril oče, ki je dejal nekako takole:

»Danes je tvoj dan slovesnosti in slavja. Podobno, ko je Jezus šel v Jeruzalem in je ljudstvo sekalo veje ter obleke razprostiralo pred njim, ko je jezdil na oslu. vzklikali so: 'Živel Jezus!' Tako ti tudi danes vsi kličejo: 'Živel Janez!' Pa bo prišel dan, ki bo podoben velikemu petku. Takrat je nahujskano ljudstvo vpilo: 'na križ z njim!' in tudi tebi bodo vpili: 'na križ z Janezom!' Zaupaj v Božjo pomoč in varstvo Marije Pomočnice tako tedaj, kadar te bodo slavili, kakor tudi tedaj, kadar te bodo obsojali. vedno išči le Božjo čast, pa boš nekoč prišel v nebeško slavo skupaj z dušami, ki si jih privedel k Jezusu, našemu odrešeniku.«

Mama pa je svoj govor natipkala na svojem starem pisalnem stroju Underwood iz leta 1922 in je ostal natipkan na papirju vse do danes, ter sem ga – kot omenjeno – pred kratkim našel med njenimi beležkami. Po govoru sta me mati in oče pokrižala in blagoslovila, brat Blaž pa mi je izročil križ. Mama je govorila naslednje:

Ljubi sin! Molitve neštetih rodov, do poslednje zdravamarije Tvojih starišev bodo uslišane danes, ko boš kot novomašnik stopil k božjemu oltarju! Molitve neštetih rodov, pravim in to ni prazna beseda! Tvoj prastric Aleksander je dejal nekoč svoji materi: »Ko bom jaz mašnik, bom pridigal tako, da se bo cerkev tresla!« Morebiti so bili takrat potrebni takšni pridigarji-gromovniki, ne vem. Ko je bil Aleksander v osmi gimnaziji, je zbolel. Bolan je ležal v podstrešni sobici. Strla ga je jetika, spremljevalka kmečkih študentov. Prihitel je po stopnicah in v veži omahnil materi v naročje: »Mama – umiram!« so bile njegove zadnje besede, ko je bruhnil kri - - - Ali ni bil ta poslednji vzdih molitev za novomašnika, za tistega, ki bo dočakal dan in uro, ki je njemu ni bilo dano dočakati! - - - Tvoja teta Ivanka je umrla za jetiko, ko je bila v četrti meščanski šoli. Želela je postati redovnica – šolska sestra. Ni ji bilo dano! Ali se niso vse njene molitve in žrtve zlivale v eno samo prošnjo: za nekoga, ki bo nastopil poslanstvo, ki ga sama ni mogla nastopiti! Ne pozabi, da so vsi Tvoji predniki kmetje, ljudje, ki so s trdim delom trgali skopi zemlji sadove iz neder – da so pridelovali kruh in vino, ki ga boš Ti spreminjal v Telo in Kri Gospodovo! Ne pozabi, da so Tvoji predniki poznali samo trdo delo, kristalno poštenje in so imeli v srcu zavest odgovornosti za svoja dejanja! Naj Te ne zmedejo krivi preroki, ki govorijo vélike besede – naj Te ne zanese mehkužni tok današnjega časa! Ne pústi se oblikovati čásu! – Ti moraš postati oblikovalec svojega časa! Ne boj se, da Ti bo to pretežko! Glej, v Tebi je izpolnjena in nad Tabo bdi molitev neštetih rodov, ki se ji danes pridružuje tudi molitev Tvojih bratov in sester, Tvojega očeta in matere! Vsi Te blagrujmo in veseli pričakujemo Tvoj novomašni blagoslov, želimo Ti vse dobro, posebno pa Ti vse dobro želi Tvoja mati.

Da mamin govor malo razložim. Aleksander, ki so mu doma pravili Lekš, je študiral v gimnaziji na Ptuju, kjer je bil njegov stric ravnatelj. Zbolel je za jetiko, in je umrl materi v naročju. Pa ne le on: jetika je kosila in skoraj iztrebila Klemšetov rod. Za jetiko je umrl moj stric Tilek kot mlad fant. Za jetiko sta umrli teti Micka in Ivanka, ki je hotela postati šolska sestra. Za jetiko je umrl tudi moj stric Ivan leta 1946 in po njem sem dobil ime. Jetiko je imel kot otrok tudi moj stric in organist Tinček. Pozdravil se je, ko ga je škof šestletnega birmal in je dočakal najvišjo starost v rodovini – 93 let!

Za jetiko so bolehali tudi naš ate Anton kot otrok. Pa se je nekako zazdravila, in so zaradi svojega zdravega načina življenja – niso pili skoraj nič alkohola, niso kadili, pridno delali in skromno jedli – tudi lepo starost dočakali: častitljivih 86 let. Govorilo se je, da bodo Klemšetovi izumrli – pa se je očetu Antonu – ki se je poročil z 32 leti, in materi Mariji Gojerjevi, rojeni Brenčič, ki se je poročila dvajsetletna – rodilo kar devet otrok, samih jelenov in košut! Zato je omemba Lekša, ki je umirajoč za jetiko bruhnil kri, delovala še bolj presunljivo.

Takrat so rodovi in rodovi iskali uspešno zdravilo zoper jetiko, ki je pokončavala večinoma mlade ljudi, a ga ni bilo vse do odkritja streptomicina in drugih antibiotikov (protivnetov). Danes pa množice protestirajo zoper cepljenje proti koroni, namesto da bi bile hvaležne za celo več vrst cepiva, ki bi jih edino moglo obvarovati smrti ali težke oblike bolezni.

To je tista mehkužnost in zaničevanje življenja, ki se kaže tudi v lahkotnem sprejemanju življenju sovražne miselnosti s sprejemanjem splava, spirale in drugih protispočetnih sredstev: na to so cikale mamine besede o mehkužnosti, saj je začela »tabletka« proti spočetju svojo zmagovito-smrtonosno pot nedavno tega, torej leta 1960 – in so jo na široko sprejemali ne le neverniki, ampak tudi verniki.

Župnik Anton Šaruga je bil sposoben organizator. Tako mu je uspelo obnoviti staro baročno cerkev, ki so v njej odkrili tudi gotske prvine. dejal je, da bi se bila tisto zimo streha gotovo podrla, tako je bilo vse strohnelo. Poleg tega je dal nabaviti srednji in veliki zvon, ki ju je vzela že prva svetovna vojna in smo potem imeli samo najmanjši zvon. Zvonova imata tako čudovit zven – je dejal, da so noter pomešali pri Feralitu v Žalcu tudi nekaj srebra; otroke je čudovito pripravil, da so pred vhodom v cerkev izrekli pozdrav novomašniku.

Cerknica 51

Najprej, ko sem prišel v Cerknico, sem dobil po pošti vabilo, naj pristopim v Ciril-Metodovsko društvo katoliških duhovnikov. To je bilo društvo, ki naj bi bilo kot nasprotje škofom v imenu državi (bolj) zvestih duhovnikov. Pomota je bila v tem, da so vanj vstopali odlični duhovniki samo zato, da so lahko v miru opravljali svojo službo. Tako so bili v njem skoraj vsi profesorji na Teološki fakulteti, potem Jože Vesenjak – ki je bil takrat župnik v Šoštanju, pozneje spiritual, pa salezijanski pridigar misijonov Franc Mihelčič, in še nekaj drugih – eden bolj goreč od drugega.

To pomeni, da komunistična zamisel ni naletela na plodno tlo, saj so ti kot društvo lahko izdajali tudi odlične veroučne knjige, v miru pridigali in opravljali druge dušnopastirske dolžnosti ter zbirali mladino, obenem pa bili zvesti škofom in papežu včasih še bolj od drugih duhovnikov. Jaz o tem društvu nisem imel dobrega mnenja že iz bogoslovja in sem napisal na kuverto: »Nazaj, ne sprejme!« 

Ko je nastopil službo 1978 novi papež Janez Pavel II., je takoj obsodil taka društva, češ da razdirajo Cerkev in eden od prvih, ki je javno iz njega izstopil, je bil Jože Vesenjak.

Druga zadeva, ki so jo začeli počenjati po Titovem pismu, je bilo motenje pogrebov. Pri enem od pogrebov – šli smo mimo kapelice blizu Loškega proti župnijski cerkvi. Kot navadno sta ob meni šla ministranta, naprej pa je šel večji ministrant s križem. Pa sta se kar med pogrebom vrinila dva komunista z zastavo, stopila pred križ in fanta križonosca nagnala nazaj k meni. Fant je prišel k meni, in rekel, da sta ga onadva nagnala. Poslal sem ga nazaj na čelo sprevoda, saj je od zmeraj bila navada, da križ gre naprej. Pa sta ga onadva spet nagnala nazaj. Tedaj sem rekel fantu: »Ti hodi kar tukaj pred menoj. Pred venci pa naj hodita onadva. Čeprav bi po stari navadi moral ti hoditi spredaj, se ne bomo igrali pri pogrebu politike kot oni, zlasti iz spoštovanja do pokojnega in do sorodnikov.« Tako je tudi bilo, in odslej vedno, da je naprej hodil eden ali dva možakarja s slovensko zastavo. Meni se je to zdelo za malo, ampak sem si mislil, da nima smisla zganjati cirkusa, kot ga komunisti, zlasti ne na pogrebih. In okoliščine so pokazale, da sem imel prav.

Takratna oblast je poskušala vriniti nošenje državne zastave z rdečo zvezdo tudi pri pogrebih na Hrvaškem, in sicer so začeli v Medmurju. Pa so župniki vprašali takratnega zagrebškega nadškofa in kardinala Franja Kuharića, kako naj ravnajo, in on je nedvoumno razsodil: „Pri pogrebih, ki jih vodi katoliški duhovnik, gre križ naprej kot doslej in tam zastava nima kaj iskati. Če hočejo imeti zastavo, pa duhovnik ne bo prišel na pogreb. Prepovedujem, da bi duhovnik spremljal pogreb, če ni križ na čelu in če je na pogrebu zastava.“ In je bil takoj mir ter ni bilo več poskusov motenja katoliških pogrebov.

V Cerknici so mi v najlepšem spominu ostali otroci. Tudi tukaj je imel starejše razrede župnik – pozneje je postal tudi dekan – Jože Pungerčar; nižje razrede do vključno šestega sem pa poučeval večinoma jaz, nekaj pa tudi sestra organistinja gospa Justina. Razredi so bili številni in otroci so skoraj vsi redno prihajali k verouku. Še danes se čudim, kako je bilo mogoče, da so bili tudi v šestem razredu prav vsi otroci izredno mirni in pridni ter pazljivo sledili verouku.

Poznalo se je, da so dolga leta spadali pod samostan Bistra. Med ljudmi je bil znan rek: „Pod opatovo palico se kmetom dobro godi;“ in še danes se pozna neko posebno spoštovanje do Cerkve in duhovnikov.

Okrog bolnikov 52

Moj predhodnik kaplan je menda ponočeval, pa je tudi meni župnik strogo prepovedal večerne izhode, kar sem mu pa zameril in nisem šel niti tedaj, ko so me enkrat klicali k bolniku; to seveda ni bilo v redu.

Ko sem bil nekoč v Martinjaku za prvi petek na obisku bolnikov, so mi rekli, da je razen tiste, ki smo jo redno obiskovali, bolna tudi ena druga gospa. Ko sem jo obiskal in ji predložil prejem zakramentom, je rekla, da jih ne potrebuje ker da še ne misli umret. To je tisto vraževerje, češ da bo človek umrl, če ga obišče duhovnik. Pritožila se je celo župniku. Kmalu potem jo je kap in ne vem, ali jo je duhovnik, ki so ga poklicali domači, še našel živo.

V Cerknici sicer so otroci radi gledali filmčke. Imel sem dobro ekipo mladih, ki so brali besedila, vmes pa je igrala glasba s plošč – kar je zelo lahko uskladiti z besedilom, ko iglo premakneš na želeno mesto. Poleg tega smo pripravili tudi Miklavža, po Gržinčičevi opereti »Miklavž prihaja« - in je bilo veliko zanimanje.

Že v noviciatu sem skupaj z nekaterimi drugimi novinci prosil za misijone; to prošnjo sem ponovil sedaj. Namesto v misijone pa so me predstojniki poslali v Beograd – kjer pa je delo čisto drugačno.

Po novi maši sem v domači vasi obiskal vse težje bolnike in starejše. To sem delal brez poziva, saj dobri pastir po Jezusovih besedah sam išče izgubljeno ovco, dokler je ne najde, jo zadene na rame in odnese nazaj k čredi.

Poleg tega na Rudniku – sicer blagi župnik Štuhec – ni odobril cerkvenega pogreba tistim, ki so umrli neprevideni ali pa so zavrnili svete zakramente. Tedaj sem sklenil, da bom jaz bolj obiskoval bolnike od njega, in jih vsekakor vse nagovoril, da prejmejo zakramente in se spravijo z Bogom. Sedaj pa včasih iz različnih razlogov nisem šel niti tedaj ne, ko so me klicali.

Tisto leto sem še obiskoval teološko fakulteto v Ljubljani – šesti letnik. nato sem vpisal tudi magisterij in vse izpite v redu opravil. Mislim sem iti naprej študirat dogmatiko. vozil sem se z avtobusom, saj za avto še nisem imel izpita. Ko sem se vračal – včasih tudi po avtocesti – sem obiskal teto Cilko v domu onemoglih na Vrhniki.

Hudo pa me je pretresla smrt mladega fanta – bivšega ministranta. Končal je osnovno šolo. Tudi to nedeljo so delali – menda so podirali staro in zidali novo hišo. To ni bil osamljen primer: gospod Pungerčar je pravil, da se je podobno godilo tudi na Peščenku. Mož in žena sta vsako nedeljo delala in nista utegnila k maši – obenem pa sta se hudo prepirala. Ko je bila končno hiša zgrajena, sta se – ločila. Že star pregovor pravi, da nedeljsko delo ni blagoslovljeno.

Ta fant je torej pri podiranju hiše naletel na nek železen predmet in tolkel po njem: pa je bila to bomba iz druge svetovne vojne in je eksplodirala ter ga hudo poškodovala. Ravno smo končali deseto mašo, ko je rešilec peljal poleg župnišča mimo cerkve do ambulante. Jaz sem poslal nekega ministranta, naj gre pogledat, kaj je na stvari in naj mi pride povedat. Seveda je fant šel pogledat, ni mi pa prišel javit in sem mislil, da zadeva ni tako huda.

Pa je zadeva le bila huda, da hujša ni mogla biti. Takoj iz ambulante so po pregledu fanta odpeljali proti Ljubljani, a je izdihnil že v Podskrajniku. Naneslo je, da sem ga ravno jaz moral pokopavati. Bilo mi je hudo – in čeprav je bil razmesarjen, je bilo njegovo čelo nepoškodovano. Mislil sem si, da bi ga bil vendarle lahko mazilil – na tisto zdravo čelo. Menim pa, da je to bil z moje strani le neke vrste zakrament – maziljenje želje – saj sem ga želel maziliti. Podobno lahko bolnik ali domači obudijo popolno kesanje in željo po svetih zakramentih, kadar nimajo možnosti, da bi jih stvarno prejeli. To se je dogajalo zlasti v izrednih okoliščinah, ko je na primer razsajala potuhnjena korona.

Ko smo že pri nedeljskem delu, bi omenil še usodo mladega fanta iz Boke - . Eden od staršev – mislim da oče – je bil potomec hrvaških plemičev iz Turopolja. 1801 se je namreč v Boko naselilo več številnih hrvaških družin; da bi zadržali plemstvo, ki bi jim ga pripadanje Vojni krajini odvzelo, so se preselili v Banat.

Ta fant-edinec je k meni menda nekaj hodil k verouku, k maši pa nič. To nedeljo je zopet vozil traktor – kot po navadi brez izpita, saj ga zaradi mladosti ni mogel narediti. Naložil je drva ali neke hlode tam blizu obmejnega Šurjana. Da bi ga milica ne ustavila, ni peljal okrog po asfaltirani cesti, ampak po bližnjici. Čeprav je tam pravzaprav ravnina, so tudi ponekod grape in strminice. Na nekaj takega je zavozil, traktor se je prevrnil, tovor pa zvrnil na nesrečnega fanta – edinca! Starši so si sedaj celo življenje očitali, da so njegove smrti tudi oni krivi, ker so mu mladoletnemu dovolili nevarno delo in sicer brez izpita, zlasti pa, ker so tudi sami delali v nedeljo, ki je Gospodov dan in velja zanj zapoved: „Bodi ob nedeljah in praznikih pobožno pri sveti maši!“ Še danes bi mi bilo težko, da bi se srečal z njegovimi obupanimi starši, ki jih je pa verjetno žalost že zdavnaj spravila v grob.

Lahko, da je bil še kak primer, ko kak vernik ni prejel zakramentov. V mladostni preprostosti sem si predstavljal to delo mnogo lažje – pa je vendarle bilo redno združeno z mnogimi nepredvidljivimi težavami in ovirami, ki jih včasih ne zna premagati bolnik ali umirajoči, včasih postavljajo najhujše ovire njegovi bližnji sorodniki, včasih pa je ovira na duhovnikovi strani. Izgleda pa, da hudič napne vse sile, da bi ne izpustil duše, ki se mu je pustila ujeti, iz svojih peklenskih krempljev, pa noče poslušati angela varuha, ki človeka nagiba k takemu koraku. „Kdor pa si je s hudičem dober, mu poplača s peklom.“

Zato sem sklenil, da vsekakor grem drugam, kjer bom lahko neovirano obiskoval bolne in potrebne po mili volji. V tem smislu mi je bila želja na Jugu res izpolnjena, čeprav so se zgrnile name zaradi drugačnih razmer druge ovire in težave in nikoli ne bi bil prosil predstojnikov za premestitev, če bi bil vnaprej vedel, da bom v nekaterih pogledih prišel z dežja pod kap.

Ko pa gledam nazaj in se oziram na prehojeno pot, mi tega koraka ni žal, saj sem pomagal nekaterim dušam, med njimi tudi nekaterim duhovno zapuščenim Slovencem, da so našli pot nazaj do Boga; med njimi so bili tudi nekateri Cerkničani.

Naslednji primer pa je druge vrste: ni iz Cerknice, ampak iz njene bližine.

Ko sem nekoč šel nadomeščat župnika Vinkota Čampa (*12.v.1931 Zapotok, Sodražica m. 29.vi.1959) na Rakek, so mi ljudje pred mašo povedali, da se je zgodila prometna nesreča. Dva avta sta se zaletela ali med seboj a menda tudi v tisti nevarni drevored, ki stoji na desni strani od Unca do Rakeka. To je bilo čisto blizu cerkve, pa sem takoj odšel tja. Enega so že odpeljali v Ljubljano v bolnico, drugega so pa ravno nesli v rešilca. Jaz sem se sklonil k njemu in ga na čelu mazilil, saj je bil sicer nezavesten. Tam navzoči miličnik mi je dejal, naj se umaknem, kar sem tudi storil. Po maši sem se šel zanimat na njegov dom v Rakeku, kako je z njim. Žena je dejala, da je prispel v bolnico. Omenil sem ji, da je tam bivši cerkniški župnik Jakob Turšič, ki ga lahko obišče. Ona se mi je zahvalila. Ko sem se vrnil v Cerknico, je dejal župnik Jože, da je tam bila milica in da me mislijo prijavit. Jaz sem mislil, da se šali. Ko sem pa tega leta bil prestavljen v Beograd na Karaburmo, sem se začel privajati na tamkajšnje delo, ki je bilo pravzaprav čisto drugačno kot v Sloveniji. Na rakeško zadevo sem že čisto pozabil – vendar sem po nekaj mesecih res dobil poziv od sodnika za prekrške.

Na svoje presenečenje sem takoj ugotovil, da v Beogradu ni ozkosti ali partijske zagrizenosti. Sodnik za prekrške je bil starejši, dobrodušen možakar, ki je prebral, kar je pisalo v prijavi iz Cerknice:

-Blizu Rakeka se je zgodila prometna nesreča. Pri reševanju ponesrečenca se je vmešal duhovnik, ki je oviral policaja pri njegovem delu in se ni hotel na njegov ukaz umakniti. Pozneje je šel še nadlegovat ženo ponesrečenca in ji je rekel, da naj se dotični v bolnici spove, na kar se je zelo prestrašila. Ko je sodnik to prebral, mi je prijazno dejal: »To smo dobili iz Slovenije. Vi pa kar povejte, kako je bilo, bomo vse zapisali.« Tajnica je res vse zapisala natančno kakor sem povedal.

»Tistega večera sem šel maševat na Rakek. Zvedel sem, da se je ponesrečil neki naš dober vernik (to sem si zmislil) in da želi, da ga obišče duhovnik. Takoj sem odšel tja, ker je bilo blizu cerkve in mu podelil sveto maziljenje, saj govoriti ni mogel, ker je bil v nezavesti. Miličnik mi je dejal, naj se umaknem in jaz ga nisem nič oviral, ampak sem se umaknil in odšel maševat. Po maši sem šel obiskat ženo od tistega ponesrečenca – stanovali so malo višje od cerkve. Dejal sem ji, da moža lahko obišče bolniški duhovnik, ki je bil tudi župnik v Cerknici. Ona se ni nič prestrašila, ampak se mi je še lepo zahvalila.« 

Ko sem to končal, sem odšel domov na Karaburmo. Čez nekaj časa je prispel odgovor iz Cerknice, da se postopek ustavi zaradi pomanjkanja dokazov.

„Črni prstan“ 54

„Črni prstan“ – to ni nikakršna črna magija, ampak dobesedni prevod beograjske mestne četrti, ki še danes nosi ime Karaburma – kar je turška beseda in pomeni v prevodu Črni prstan.

Drugo kaplansko mesto sem dobil torej v Beogradu, na najbolj vzhodnem delu – na Karaburmi.

Župnik v Beogradu in dekan je bil takrat Herman Habič. Prej je bil župnik v osrednji škofijski župniji Kristusa Kralja na nekdanji ulici Krunski, v socializmu imenovani Proletarskih brigad št. 23. Škof Bukatko je tedaj ustanovil novo župnijo s 1. januarjen 1972 na Karaburmi, to je na zahodnem delu Beograda vse do reke Donave. Glede na področje je res bila velika, tudi glede na prebivavstvo: v resnici pa je bilo v njej katoličanov manj kot na kaki slovenski podružnici. Tako so se salezijanci – ki so več let lepo delovali v osrednji beograjski fari – preselili na periferijo.

Nova župnija je bila sestavljena iz več delov: en del je dobila od fare svetega Antona Padovanskega na Bregalnički 14, na „Rdečem križu“ (bosanski frančiškani – Zvezdara in Mirijevo), en del pa od fare svetega Petra (hrvaško-slovenski jezuiti) – osrednji del Nove Karaburme ter staro Karaburmo, ki sega na vzgodu do Pančevskega mosta, nad katerim kraljuje rdeča stavba pravoslavnega bogoslovja in stadion OFK - Beograd.

Ljudje pa so še vedno – kolikor jih je seveda hodilo k maši – a to je bila velika manjšina katoličanov – hodili redno v svoji prejšnji fari. Sveti Peter je bil na Makedonski 23, v strogem starem centru – in so vozili avtobusi čisto do tja in zato je bila ta cerkev vsem Beograjčanom zelo pri roki.

Ko sem dobil premestitev, mi je moj novi župnik sporočil, da je tako nujno, da naj takoj pridem, in naj torej grem kar z letalom. Stvari s kovčkom sem poslal brzovozno z vlakom. Ker je bil na nedeljo, 7. septembra 1975 pogreb moje tete Cilke na Vrhniki, sem opravil še ta pogreb na pokopališču pri cerkvi svetega Pavla. Nato so me naši domači peljali na Brnik in sem se prvič v življenju peljal z letalom, ki je vozilo nad takratno Jugoslavijo kake dobre pol ure in smo zvečer okrog devetih prispeli v Beograd. Čakal sem na obljubljenega prevoznika, ki ga pa ni bilo in tako sem se vkrcal na zadnji avtobus, ki je peljal do cerkve svetega Marka. Tam sem pa naročil taksi – in prav sem napravil, kajti le taksist je takoj našel tisto malo uličico Pribojska 23 na stari Karaburmi, kjer je samevala v bregu nekdanja vila, napravljena 1960 za filmskega igralca Milivoja Živanovića (1900-1976) – v katero pa se on ni nikoli vselil; stavba je zaradi plazovitega področja in brez temeljev začela kmalu pokati. Nato je bila v njej indonezijska ambasada, pa še neko podjetje, in od tega so kupili hišo salezijanci.

Zato sem začel takoj obiskovati bolnike. Nad kapelo je bil „dom pokretnih” na Plješevički 2, kak kilometer na vzhodu pa je bil na Diljski 2 „dom nepokretnih”. Spomnim se, da sem že prvo nedeljo in sicer takoj po maši šel v dom nepokretnih. Tam sem našel neko bolnico Marijo z Reke, ki je bila nepokretna; kljub temu je bila o vsem poučena, vse je živo spremljala in tako je vse vedela, kdo je v domu od katoličanov, kdo je umrl ali na novo prišel. Tako sem si takoj lahko ustvaril predstavo in načrt dela in mi je bila v prav veliko pomoč. Pri obiskovanju sem spoznal, da so bolniki na splošno zelo potrpežljivi in da jim je obisk duhovnika v veliko veselje in tolažbo. Izjema je bil le en brezverec, ki se nikakor ni mogel sprijazniti s svojo nezavidljivo usodo in je bil siten, zahteven ter ni maral duhovnika.

Kolikor se spominjam, niso v vodstvu delali težav glede obiskov, čeprav gede duhovne oskrbe ni bilo še nič urejeno. Sploh sem dobil vtis, da je Beograd dokaj strpno in za vse vplive odprto mesto – takorekoč oaza demokracije, strpnosti in svobode – v primeri z drugimi deli Srbije in Vojvodine, kjer sem deloval pozneje.

V zvezi z bolniki bi omenil tele prigode:

Ko sem hodil v dom onemoglih – v dom pokretnih – je bila tam neka Ruža Raspudić iz Hercegovine. To je bila zelo pobožna in verna ženska, ki je prejemala zakramente vsak prvi petek in je tudi ona poznala vse katoličane in me obveščala, ter jih tudi pripravljala na prejem zakramentov.

V njeni sobi je bila tudi neka ženska iz Šumadije. Bila je pravoslavka in ni prejemala zakramentov, vendar je bila pobožna; kadarkoli sem prišel na obisk, je jokala. Povedala pa je tudi vzrok: Imela je tri sinove in vsi so odšli na delo v Nemčijo – nanjo pa popolnoma pozabili. »Vse sem jim dala, oni pa zame zdaj na mojo starost nimajo časa!« je tarnala. Ni se zavedala, da je bila napaka ravno v tem, da jim je vse dala – seveda materialno, dokler je mogla.

Za vzgojo je mnogo važnejše, da se vcepi v mlado srce nesebičnost: da mlademu človeku ne le dajemo, ampak ga učimo, da zna tudi on dajati drugim; tako se mladina nauči ne le sprejemati, ampak tudi dajati, po svetopisemsko: »Bolje je dajati kot prejemati« (Apd 20,35). Če bi mati naučila svoje otroke, da radi delijo z drugimi, reveži in dajejo za cerkvene potrebe, bi na starost znali deliti tudi s svojimi starši, ki jim sedaj (materialno) ne morejo več pomagati. Tisto reklo torej: »Moram dati svojim otrokom vse, česar jaz kot otrok nisem imel« - je torej popolnoma zgrešeno in prinaša polom vzgoje. Otrokom je marveč treba v srce vcepiti ljubezen do Boga in bližnjega, pa jih ne bo okužil najhujši virus – evro-virus – da evro postane in sredstvo in cilj!

Zato je že blaženi Anton Martin Slomšek vedel: »Najlepša dota, ki jo lahko podarijo starši svojim otrokom, je sveta vera.«

Začel sem torej obiskovati bolnike. Takrat v Beogradu še niso zaklepali vrat – vsepovsod so bila odklenjena. Danes zaklepajo vrata stavb povsod – ne le po Beogradu, tudi v Zrenjaninu, tudi v Velenju. Tako je bilo mogoče tudi v blokih in stolpnicah ugotoviti, kdo tu stanuje. In ni bilo nobene tajne: Napisana so bila imena vseh družinskih članov z letnicami njihovega rojstva, kakor seveda tudi številka stanovanja. Po priimkih in imenih sem hitro lahko sklepal na ljudi katoliškega izvora. Na ta način sem našel precej katoličanov; večina je obisk rada sprejela; nekateri od teh na novo odkritih vernikov so hodili k maši v sosednjo župnijo, največ k sv. Petru.

Nekoč sem poleti proti večeru obiskal družino, ki je stanovala pod našo cerkvijo, na levi strani Vojvode Micka, nad tovarno Minel v skromnem zasebnem stanovanju. Ko se tako pogovarjamo, naenkrat pride milica in me odpelje na njihovo postajo – nekje v centru Beograda. Kmalu mi je postalo jasno, da so jih poklicali oziroma jih je poklical kdo od družinskih članov. To so mi miličarji takoj tudi povedali. Jaz pa sem dejal:

»Jaz sem tukajšnji novi duhovnik, ki obiskuje bolnike. Naši verniki so mi povedali, da je v tej hiši en zelo pobožen katoličan, ki si želi obisk duhovnika, pa sem ga šel obiskat. Verjetno niso vsi tako pobožni, pa je morda koga motilo.« Na milici so imeli razumevanje za tako razlago in so me takoj izpustili.

Blagoslov hiš ali obisk bolnikov je bil zelo olajšan zaradi podobne dejavnosti pri pravoslavnih, kjer je samo po sebi razumljivo, da pravoslavna družina »sveti vodico« in da zato pride duhovnik na dom: ne le enkrat, ampak kar trikrat na leto: o Božiču, o Veliki noči in za „slavo“. Tako je bilo takrat – medtem ko danes večinoma prinesejo kolač v cerkev, kjer ga blagoslovi duhovnik – oziroma blagoslovi »vodico«, s katero vmesijo »kolač«.

To je bilo dovoljeno tudi po takratni razlagi ustave in zato glede tega niso delali preglavic, razen če je bil kak družinski član »zagrizen« in je zato duhovnik s svojim obiskom težko ustregel vsem članom. Seveda je bilo s takimi obiski veliko lažje v sorazmerno svobodomiselnem velemestu kot pa kje na podeželju, kjer so krajevni „močniki“ bili kot kak „kralj na Betajnovi“.

Jezuit si »prisluži« klofuto 56

Nekoč je tako prišel Mirko Polgar, jezuitski (najprej kaplan, potem župnik) na obisk k neki beograjski družini. On je hodil okrog vedno v talarju. Jaz v talarju po družinah nikoli nisem hodil, večinoma pa sem imel kolar, pač glede na razmere. Ko Mirko pozvoni pri vratih, pride odpret mlad fant in pravi: »Kateri hudič je pa tebe prinesel?« Mirko mu ni ostal dolžan in je rekel: »Kateri me je prinesel, me bo tudi odnesel«. In se je obrnil in odšel.

To je pripovedovala Angela Zorko, doma nekje od Rogaške Slatine, ki je vedela iz svoje prakse tudi drugo zgodbo. Takrat k bolnikom niso puščali duhovnikov, kot uradno niti poznenje ne. Ona pa je bila glavna sestra in je sporočila patru Polgarju, da na njenem oddelku leži hudo bolan katoličan, ki bi rad prejel svete zakramente. Prišel pa je v prav nerodnem času in mu je zato dejala, naj malo počaka na hodniku. Tedaj pa je prišla ravno vizita. Ona pa – energična kot je bila in da bi se zdelo, ko da nasprotuje obisku, se je obrnila k patru Mirku in mu prisolila zaušnico: »Ali ti nisem rekla, da se ne sme k bolniku.« In vizita je odšla naprej, ne da bi zdravniki kaj pripomnili. Po njihovem odhodu pa je patra Polgarja spustila k bolniku, da mu je lahko podelil svete zakramente.

Pater Polgar pa je bil iskan spovednik. Ko je ležal naš svetniški salezijanski sobrat Franc Selak, ki je bil šofer na nunciaturi ter je umrl star komaj 49 let 27. marca 1977 v Želimljem – neozdravljivo bolan v zemunski bolnici, kjer so požrtvovalno delovale sestre križarice, so ga preprosto vprašale, katerega duhovnika si želi in on si je izvolil Mirka Polgarja. To je bilo zelo diplomatsko: niso ga vprašale, ali želi duhovnika, ampak naj si izbere kakšnega. On sicer ni bil tak – ampak se zgodi včasih, da kaka duhovna oseba zelo težko uredi svoje račune z Bogom in se zato ne smemo čuditi, če se to še pogosteje dogaja z ljudmi, ki živijo sredi posvetnega prahu. Sestre so pripovedovale pozneje, da je bil poprej nemiren in žalosten zaradi bolezni; po prejemu svetih zakramentov in duhovnikovi tolažbi pa se je popolnoma umiril in bil zopet vesel kot vedno. Takega so ga pozneje hvalili tudi naši želimeljski gojenci, ki so mu stregli in je tam preživel zadnje tedne kot zgled dobrega kristjana in redovnika.

V mojem času (1975-78, 1982-84) na beograjskem področju še ni bilo torej poskrbljeno za duhovno oskrbo bolnikov. Zato sem vsako nedeljo šel na obisk k bolnikom v drugo bolnico, kar je bilo v Beogradu mogoče, ker so na različnih krajih in jih je bilo že takrat veliko.

Anica Banova je povedala, da so imeli velike borbe z upravo neke bolnice tu v Beogradu, ker enemu od njenih sorodnikov niso dovolili obiska duhovnika. Čeprav je bila po ustavi veroizpoved svobodna, vendar te pravice pravoslavni v taki obliki niso izkoriščali, pa smo bili katoličani kot bele vrane. Po tistem incidentu, ko je bolnik umrl brez zakramentov – čeprav jih je želel prejeti – so Banovi napravili pritožbo na Tita, in potem je vsaj za nekaj časa bil pristop duhovnikov v bolnice olajšan. »Ta naš sorodnik je izboril možnost, da se lahko pokliče duhovnika k bolniku«. Ni pa bilo vedno lahko in to sem jaz sam najbolje izkusil. Da mi ne bi delali težav, sem obiskoval bolnike v različnih bolnicah ob različnem času in tako me niso mogli uloviti. Nekoč mi je na kaldrmi pred našo cerkvico neki udbaš- ki ga sicer nisem poznal, vendar mi je pokazal svojo izkaznico z opozorilom, da naj pazim, koga obiskujem. Kakih hujših posledic pa le ni bilo. Tudi po bolnicah so bili namreč seznami z bolniki in če sem slutil, da je katoličan, sem ga obiskal in vprašal, če želi zakramente.

Duhovnik na VMA 57

Na ta način sem obiskal vse bolnišnice po starem Beogradu, pa tudi v Zemunu, na Bežanijski kosi – kjer je bil čisto nov in velikanski dom onemoglih, v stari in novi VMA. Prej je bila vojaška bolnica v stari VMA na Pasteurovi ulici.

Ko je Vida Tomšičeva pregnala usmiljenke in druge sestre redovnice iz slovenskih bolnic, so šle reve iskat delo na Jug. In so jih kmalu lepo sprejeli: največ v tuberkuloznih dispanzerjih (Soko banja, Knez selo pri Nišu, Nikšić itd), kjer se jih je veliko okužilo in tudi umrlo. Sprejel jih je tudi načelnik VMA dr. Izidor Papo (1913-1996). On obstaja tudi anekdota: Sestre so dobile v bolnici tudi svojo kapelo, kjer so vsako jutro zgodaj opravljale svoje molitve. Med drugim so molile tudi »za svetog oca Papu«, kar so zdravniki razumeli kot da molijo za zdravnika Papa. On je prednici nekoč to omenil: »Jaz nimam nič proti temu, da molite zame – toda ne tako glasno, da vsi čujejo!« 

Pozneje so začeli graditi novo VMA na Banjici v Beogradu. Zanimivo, da na začetku ni bilo težav z obiski. Tako je bilo možno priti na obisk v času obiskov h kateremukoli bolniku. To sem jaz obilno izkoriščal, da sem obiskoval tamkajšnje bolnike in jih krepčal s svetimi zakramenti. Ta nova bolnica pa je bila najsodobnejša in so se odvijali postopki res kar po vojaško: so pravili, da kot po tekočem traku. Okrog 1982 sem v nedeljo šel skupaj z Benitom Stipčevićem – ki je bil doma iz Zadra in je z družino stanoval v Mirijevem; on je bil takrat predsednik župnijskega sveta na Karaburmi.

Takrat je bila Jugoslavija še enotna in je prišel na pregled in zdravljenje neki njegov prijatelj – profesor iz Zadra. Bil je pobožen mož in je želel pred zahtevno in težko operacijo prejeti svete zakramente. Ni bilo nobene težave: prišla sva v času obiskov. Možakar je lahko prišel ven in tako smo se lahko pogovarjali.

Pozneje so morali bolniki poslat posebno povabilo kakemu sorodniku, in sicer samo enemu – in je za duhovnika postal obisk skoraj nemogoč. To sem doživel, ko sem bil okrog leta 2010 na žegnanju v kraju Titel, kjer je zavetnica Marija Vnebovzeta. Po končanem kosilu, ki ga je pripravil župnik Franjo Lulić, sem se odpeljal k sestrični Pavli na Voždovac, Kumodraška 111, kjer je takrat stanovala s svojima sinovoma (mož je umrl že 1989 od infarkta). Ona je redno hodila k maši, od ustanovitve naprej pa je bila v okviru slovenskega društva Sava članica pevske skupine „Pojoča družba“. Tam sem dobil potrebna obvestila in sem se po telefonu dogovoril z dežurnim zdravnikom, da obiščem nekega bolnika iz Mužlje.

To je bil mlad fant, moj nekdanji veroučenec, ki se je z motorjem zaletel v hišo in se hudo poškodoval, da so mu morali odstraniti vranico. Ko sem se pogovarjal s tistim zdravnikom, je dejal, da ni nobene težave za obisk; ko sem čez kake pol ure pa res prišel – takrat se je ravno vlila huda ploha in sem bil ves premočen pri hoji čez plato pred bolnico – pa je vprašal dežurni zdravnik (najbrže je bil že drugi), s kom sem govoril. Ker njegovega imena nisem zvedel, saj se dotični ni predstavil, ta novi ni dovolil obiska. Tako sem se z dolgim nosom vrnil nazaj v Mužljo in sem zastonj opravil tako dolgo pot od Titela in nazaj, vendar me je tolažila zavest, da sem vsaj poskušal; njegovo stanje pa se je kmalu izboljšalo – vendar se ne konča vsaka nesreča tako srečno.

Tudi ta primer kaže na to, da lahko duhovnik obišče bolnika glede na dobro voljo odgovornih v posameznih bolnišnicah, saj niti sedaj ni omogočena in urejena v Srbiji redna duhovna oskrba bolnikov; glede na dobre odnose med Cerkvijo in državo bi to moralo biti nekaj samo po sebi umevnega; tega pa verjetno ne more doseči navaden duhovnik, ampak bi bil potrebno izvajanje dogovorjenih sporazumom med Vatikanom in Beogradom. Do takega dogovora na nižji ravni pa sploh še ni prišlo in zato bolniki od korone in drugih bolezni umirajo popolnoma zapuščeni od svojih znancev, prijateljev in sorodnikov; osamljeni pa tudi zaradi strahu pred okužbo, vrh vsega pa še duhovno zanemarjeni. Obiski v bolnicah po Srbiji so namreč prepovedani še zmeraj vsem ljudem, četudi bolnik ne leži na koronarnem oddelku. Odgovorni oziroma neodgovorni pa se niti ne trudijo, da bi omogočili vsaj obisk duhovnika, ki bi verniku prinesel duhovno okrepčilo in tolažbo, čeprav zakon to dovoljuje.

Seveda je takrat vladal še komunizem, zlasti glede dušne oskrbe bolnikov. V Sloveniji so takrat že bili duhovniki v bolnišnicah, vsaj nekaterih. Po nekaterih pa jih ni bilo, in sem včasih šel sam na obisk h kakemu znancu. Tako na primer v Topolšico, v Slovenj Gradec, pa tudi v Celje ali Ljubljano. Največja ovira niso bili zdravniki ali sestre, ampak kak »bogaboječ« vernik, še bolj pa sorodniki ki so se praznoverno bali, da bo zaradi duhovnikovega obiska bolnik umrl. V resnici pa jih več in prej umrje zato, ker zavračajo Jezusa, ki ne prinaša smrti, ampak po svojih svetih zakramentih zdravje, milost in življenje, kar je pa najvažnejše – večno življenje.

Predstojniki so me nato prestavili v Mužljo; baje so med verniki celo zbirali podpise za mojo vrnitev nazaj v Beograd, mi je pozneje pisala Markunova Rezka z Voždovca, ki je bila sicer doma z moje poznejše postojanke Bučke.

Niš 58

Iz Beograda sem bil prestavljen v Niš. Odpotoval sem torej v veliko in obsežno župnijo v središču Srbije – v Niš. Če bi si bil lahko predstavljal, kam bom prišel, koliko bom imel težav in nevšečnosti, ne bi bil nikoli prosil za premestitev iz Beograda.

V Nišu je bilo na splošno preganjanje vere veliko hujše kot v Beogradu, kjer so ljudje veliko bolj svobodno dihali in ravnali, kot drugod po Srbiji. Pravili so, da so miličniki celo brez razloga pretepali ljudi, ki so na primer sedeli v gostilni. Tako jih je baje – po pripovedovanju veroukarjev – skupil pošteno tudi moj predhodnik. Izredna pomoč pri pastorali pa so bile šolske sestre, ki so jih vsi spoštovali. Vendar so imele one dolgoletni spor glede hiše na Nazorjevi, iz katere niso mogle spraviti vsiljivca.

Tam sem hodil obiskovat bolnike po območju velikem kot Slovenija: na jugu do Preševa, kjer je bila neka slovenska družina Grahli, na severu pa vse do takratnega Svetozareva (danes ima staro ime Jagodina) - in Kruševca, kjer je bilo takrat le malo družin. Pri teh obiskih me je vodila res le skrb, da bi obiskal naše vernike in jih okrepčal z zakramenti, pa tudi z verskim poukom. Moj predhodnik Anton Horvat je med počitnicami celo uspel, da je pripeljal veroukarje iz oddaljenih krajev, ter je zanje v niškem župnišču imel verouk, na koncu pa prvo obhajilo ali birmo. Obstajala je lepa veroučna mladinska skupina, ki je redno ob nedeljah prihajala k maši in verouku. Z njo sem jaz in pa sestra Ozana Gucić imela različne igre in prireditve.

Za polnočnico smo pripravili recital s pesmimi in sporočili v hrvaščini, slovenščini in albanščini – kajti te tri jezike so govorili naši takratni niški verniki.

Kmalu potem me je inšpektor Rudi Borštnik premestil v Slovenijo, in to je bilo previdnostno – tako sem se rešil raznih neprilik.

Udba je namreč zasledovala in preganjala vse vernike – tudi pravoslavce v Gornjem Matejevcu, ki so ob slavi imeli veliko procesijo ali litijo. Skozi vinograde so šli tudi s traktorji, da bi duhovnik blagoslovil polja, vinograde in gozdove. Iz strahu pred množično udeležbo so oblastniki to procesijo prepovedali. Ljudje so pa kljub temu šli. Nato so jih zasliševali v Nišu. Kdor je tajil, so mu pokazali fotografijo, češ, da je tudi on tam bil – in so jih kaznovali. Skratka, pravo preganjanje vere.

Kar se pa tiče človeško-ekumenskih stikov, so pa takrat v tistih železnih časih bili boljši, kot so danes, ko je vera svobodna, pa se grejo kot v politiki: »Ko je jači, taj kvači.« (Kdor je močnejši, ta grabi). Med drugim so brezbožniki preganjali tudi pravoslavne menihe in njihove pripravnike, ki so stanovali v samostanu nad Matejevcem. Jaz sem si pa bil dober z vsemi in mi je bilo žal, da sem moral to mesto zapustiti, čeprav je bilo polno skritih in očitih nevarnosti.

Tam blizu je bila fakulteta, in smo se večkrat pogovarjali. Študentje medicine so dejali, da »pomagajo« svojim »devojkam«, če slučajno zanosijo. Oni sami opravijo splav – koliko je pa tega še drugje! Eden od njih mi je postavil uganko: »Kaka je razlika med padalom in kondomom?« in je odgovoril: »Če se predre padalo, je enega manj, če pa kondom, je enega več.« Jaz sem izkoristil priložnost, da sem jih poučil, da pred zakonom ne smejo imeti odnosov, pa potem ne bo strahu zaradi odnosov pred zakonom, ampak veselje v blagoslovljenem cerkevem zakonu, ko bodo sprejemali otroke in jih lepo vzgajali.

Takrat smo se navadno vozili z vlakom, in sicer smo se vedno vozili v 2. razredu, ki pa je bil večkrat nabito poln. Ko smo se tako nekoč ponoči vozili iz Beograda proti Nišu, nas je bilo poln kupe. Neka ženska se mi je dobrikala, češ da sem ji simpatičen; nad nepričakovano ponudbo sem bil najprej tako presenečen, da nisem prišel do besede. Nato sem ji dejal: »Poznam veliko lepših punc od tebe.« 

Takoj se je užaljeno obrnila in začela osvajati mojega soseda. Ko pa se je vlak ustavil, sta izstopila in se v nekem kotu objemala. Pomislil sem, da ni bil prvi, ki ga je ta lahkomiselna Makedonka ujela in verjetno tudi okužila.

Ko sem se pa vračal iz Niša proti Beogradu, je bilo v kupeju žalostno ozračje. Neki vojak se vračal nazaj v Slovenijo. Bil je na pogrebu svojega brata, ki se je smrtno ponesrečil ravno tedaj, ko se je poročal. Bilo je nekaj takega, da se je z avtom zaletel v neosvetljen konjski voz, ki je stal tam na cesti ponoči – ali obratno. Bil je hudo ranjen in so ga takoj odpeljali v bolnico. Tam je mladenič vpil: »Sestre, rešite me, jaz nočem umreti!« - pa so bile poškodbe prehude in mladi ženin je izdihnil na operacijski mizi. Ali pa je bila njegova duša pripravljena na to nepričakovano srečanje z Bogom? – Pomislil sem, da je večina tovrstnih srečanj nepričakovanih in da moramo torej na to srečanje biti vedno pripravljeni.

Vsi smo pomilovali tega mladeniča, ki se nikakor ni mogel potolažiti ob tako hudi izgubi: šel bi na poroko – pa je prišel na pogreb!

Kakor je divjalo protiversko preganjanje v Nišu v osemdesetih letih – tako se je Niš pokazal v čisto drugačni luči leta 2013, ko smo po celem svetu obhajali obletnico znamenitega Milanskega odloka, ki ga je izdal v Nišu rojeni cesar Konstantin Veliki.

Ko smo končali srečanje na stadionu, na katerem je bila tudi državna delegacija s predsednikom Nikolićem na čelu in močna delegacija srbske pravoslavne cerkve, so si verniki našega avtobusa, kakor tudi tisti iz Sarajeva, želeli ogledati katoliško cerkev na Jugbogdanovi 1. In kaj se je zgodilo? Pot nam je kazal policijski avto s prižganimi signalnimi lučmi in so nas popeljali v samo ulico, čeprav je enosmerna in se vanjo ne bi smelo s te strani. Tempora mutantur - Časi se menjajo, hvala Bogu!

Bučka je pušeljc Dolenjske 59

Prvo obhajilo na Bučki (7. VI. 1981; črkostih spesnil 26. V. 1981)

Davi zgodaj sem se zbudil – Nisem več zaprl oči In zelo sem se začudil: Mar pri nas se vse blešči? Davi vsi smo zgodaj vstali – Mrak ovijal je zemljo;  Ker pa Jezus k nam prihaja, V srcih je bilo svetlo. Sonce z žarki je obsjalo Cerkev, hoste, Bučko vso In zvedavo spraševalo: »Mar odprto je nebo?«     Res, odprta so nebesa, Božji Sin prihaja k nam: Na stežaj odprimo srca, Da ne bo prišel zaman!  S čim najbolj razveselimo Bratje, sestre, Jezusa? Mar je on željan denarja, Mar se veseli zlata? Nekaj lepšega imamo: To so naša srčeca;  Na jih, Jezus, tebi damo Biser dražji od zlata!

»Bučka je pušeljc Dolenjske«, je dejal pokojni škof Stanislav Lenič. Res ima čudovito lego, prijetne vinograde, pa še bolj čudovite ljudi.

Na Bučko sem prišel iz Niša, kjer sem bil le leto dni.

Da omenim le bogoslužje. Takrat je v Nišu bilo še precej Slovencev – po moji oceni vsaj okrog četrtino vseh vernikov, ki so ostali tam še iz časov Stare Jugoslavije ali pa so jih Nemci preselili sem med drugo svetovno vojno. Organistkinja je bila sestra Ivona, Slovenka, ki je bila v Nišu pojem tudi zato, ker je bila izvedena v francoščini, tako, da je imela inštrukcije iz tega sicer dokaj težkega jezika. Slovenščine v bogoslužju ni bilo nič, imeli pa so vsaj pesmi. Na nekem posvetu župnijskega sveta pa so prinesli sklep, da je med mašo mogoče zapeti samo eno slovensko pesem – prej so pa po dve, in taka je bila navada tudi v večini beograjskih župnij. No – bili so še nekateri drugi nesporazumi in bil sem prestavljen na Bučko.

Bučko so upravljali salezijanci iz župnije Škocjan na Dolenjskem z župnikom Jakobom Bostnerjem (ki so mu pravili kar Jakec) in kaplanom Andrejem Riglerjem, ki je bil odličen pevec. V Nišu je bil hud pritisk na katoliško Cerkev in njeno delovanje – pa tudi zoper pravoslavce – a zlasti na ločine, od katerih so bili najbolj dejavni adventisti. Glede tega je bilo ozračje v Sloveniji mnogo ugodnejše. Pritiska na Cerkev v tistem času ni bilo dosti čutiti, pravoslavcev v teh dveh farah pravzaprav ni bilo, ločinarjev ali sektašev pa tudi ne. Zanimivo je bilo tudi, kako so opravljali pogrebe. Ker so tudi iz Stare Bučke pokapali svoje rajne na pokopališču na Bučki, je tam šel križ naprej brez zastave. Medtem pa je pri pogrebih na Bučki bila obvezna tudi slovenska zastava – seveda z rdečo zvezdo v sredini – in križ je lahko šel šele za njo. To ni bila starodavna navada – vedno je bil na čelu križ brez kakršnekoli zastave. Po Titovem pismu 1972 su v Sloveniji v večini občin uvedli pogreb z nošenjem zastave, kar sem prvič doživel prav jaz v Cerknici.

Pokopališče je bilo tik cerkve in je bilo takrat odvzeto cerkvi. Pogrebi pa so bili enaki in za ene in druge, saj ni bilo nobenega pogreba brez navzočnosti duhovnika in seveda pridnih ministrantov.

Prvo obhajilo pa je pomenilo na Bučki res veliko slovesnost. Ko smo imeli pripravo, sem povabil na roditeljskem sestanku starše, naj prideta oba. Pa so prišle samo matere, kajti očetje so bili »bogaboječi« - in se niso upali izpostavljati. Prihodnje leto pa sem dejal na roditeljskem sestanku, da je lani izgledalo, da so vsi otroci sirote brez očetov, matere pa vdove brez mož, ker ni bilo nobenega v slovesnem sprevodu, ko so šli k prvem obhajilu iz župnišča. Pa je pomagalo: pri večini so sedaj poleg mater bili tudi očetje.

Druga zadeva je bil blagoslov hiš. Doli na Jugu – tako v Beogradu kot v Nišu – je bila vsepovsod navada blagoslavljanja hiš, in sicer po prazniku Treh kraljev. Ko sem tako obiskoval bolnike, sem zvedel, da so imeli tudi na Bučki blagoslov hiš, in sicer pred ali med drugo svetovno vojno. Takrat, pred vojno, je blagoslavljal hiše župnik Frančič. Družine so se posvetile Srcu Jezusovemu in vsaka hiša je nabavila lepo podobo Srca Jezusovega.

V zvezi s tem, da so se starejši te posvetitve še živo spominjali in jim je ostala v prav lepem spominu, sem oznanil za 1981. leto blagoslov hiš v župniji Bučka. Leta 1881 je bila namreč poslikana župnijska kapelica Jezusovega križanja levo pod bučensko cerkvijo, blizu hiše Komljančevih. Na njej so bile še tedaj lepe Cejeve freske. Na ta način sem lahko obiskal pravzaprav vse bučenske družine po vseh njenih naseljih. Lahko sem prišel v vsako družino, in se srečal z njenimi prebivalci. Na ta način sem lahko ugotovil, če je bil kje kak bolnik potreben zakramentov.

Tukaj se mi je prvič zgodilo, da je kdo jokal ob moji prestavitvi – in to celo predšolska deklica! Glavna pevka Mimi pa je bila navdušena za zbiranje podpisov predstojnikom, da me pustijo na fari. Škoda, da sem jo gladko zavrnil – sem bil še preveč dosleden, da mora duhovnik vedno ubogati škofa, redovnik pa predstojnika. Ubogal bi seveda – morda bi pa prošnja le vplivala na odločitev. Nisem hotel biti tak, kot nekateri škofijski duhovniki, ki nimajo treh obljub kot mi redovniki: uboštva, čistosti in pokorščine – ampak imajo eno samo obljubo: da bodo ubogali škofa (predvsem glede premestitve) – pa še tega ne držijo!

Otroci so takorekoč vsi obiskovali verouk, pa tudi glede porok ni bilo potrebno kaj urejati. Problem niso bile civilne poroke ali da bi živeli v zunajzakonski skupnosti, ampak veliko starih fantov, ki sploh niso bili poročeni. Dekleta so se raje poročala kam v dolino, pa je tako veliko fantov ostajalo neporočenih, ker ni bilo zadosti deklet in pa si pravzaprav niso vzeli časa za poroko in ustanavljanje družine, ker so kar naprej delali – največ na kmetiji.

Nikjer med svojim dolgim pastirovanjem – morda le še v Beogradu – nisem zvedel toliko zanimivosti iz zgodovine Bučke in okolice, kot ravno na tej nekdaj duhovnikom tako nasprotni fari, ki pa je ravno pod komunizmom versko čudovito zacvetela.

Glede bolnikov sem tu menda med vsemi drugimi postojankami imel največ uspehov – in sem videl, da bi mogel uspeti celo tam, kjer mi je spodletelo, če bi imel več vere in požrtvovalnosti. Pa ne le jaz, ampak tudi vsi drugi.

Naj omenim še to, da mi je na Bučki tako ugajalo, da sem napisal v tistem času doslej še neobjavljeno povest iz življenja Bučke – godila se je leta 1930! Naslov te večinoma resnične pripovedi z okrog 150 stranmi je : »Kaj sem ti storil!« Ko sem jo ponudil Ognjišču, me je g. Čuk zavrnil, češ da bi bila dobra za v Salezijanski vestnik; tam je niso sprejeli – drugam pa je nisem poskušal. Stkana je iz življenjskih zgod tamkajšnjih prebivalcev. Bučka je bila ravno na meji med italijansko in nemško cono in je torej še bolj zanimiva. Če bi bil uspel, sem nameraval napisati trilogijo: prva pred vojno, druga med vojno in tretja po vojni - vse iz resničnih virov. Nekaj malega je omenjenega tudi tukaj.  

Škocjan

Iz Niša sem prišel v Škocjan na Dolenjskem, kjer sem dušnopastirsko bil zadolžen za Bučko. V Škocjanu sem imel nekaj verouka.

V tem časo je tam okoli Dobruše vasi – bivalo več ciganskih družin. Naj navedem kak dogodek iz njihovega verskega življenja.

Pogovor je potekal takole. Prišla je k župniku Jakobu Bostnerju Brigita Brajdič, ki bi rada krstila otroka. „Kaj torej želiš, Brigita?” „Da bi krstila svojega otroka.” ”Kje pa je oče?” ”V zaporu.” ”Ali sta poročena?” ”Po cigansko.” (Torej niti civilno niti cerkveno). “Kje se je pa otrok rodil ? ” ”Pod smreko.” Ko pride njen čas, baje navadno gre rodit pod smreko.

Naša mama pa nas devetero otrok ni rodila pod smreko, ampak doma. Hvala Bogu, da smo se vsi rodili živi in zdravi. Kdo je pa takrat hodil v bolnico? Saj še zavarovanja ni bilo za zasebne kmete. Babica je bila Škrjančeva teta – in je vse potekalo v redu. Podobno ciganske mamice redno rojevajo zdrave otroke. Vsak otrok je seveda največji Božji dar, ne glede na razmere, v katerih se rodi.

Ko pa je prišel Brigitin mož iz zapora, je prišel k župniku Bostnerju, naj mu da kaj jesti; na marofu in hlevu je takrat letalo veliko golobov: „Daj mi goluba!“ mu je predložil. „Tvoj je, kar vzemi si ga!“ mu je odvrnil Jakec v šali. „Pa saj ga ne morem, ko je pa visoko na strehi.“ „Ravno v tem je problem,“ sta končala pogovor.

V Boki v Banatu pa so zadevo hitro rešili. Ko se je na cerkvi nabralo veliko golobov in jih niso mogli poloviti, so namočili v žganje pšenico, ter jo potrosili pred cerkvijo. Kmalu so prileteli golobi, da bi jo pozobali: tri-štiri zrna, pa so bili že pijani in polovljeni…

Ko je bil nekoč v Mužlji na obisku Joška Rašaj, sem ga vprašal, ali imajo Cigani res veliko otrok – kot vlada splošno prepričanje. Dejal je takole: »Če so verni, da; če pa niso verni, niso v načrtovanju družine nič bolj velikodušni od Gadžov.« (Gadže imenujejo Cigani vse, ki ne pripadajo njihovi skupnosti).

Župnik Jakec je bil pravi faktotum - ezermester. Takrat se je toliko delalo na popravilih pri mnogih podružnicah, da verjetno že dolgo ne – in marsikaj je sam napravil. Pomagal je tudi pri popravilu strehe na bučenski cerkvi svetega Matija, kjer sem zapletena opravila vodil pravzaprav jaz. Takrat je v Jugoslaviji vsega primanjkovalo – pa niso mogli rezati dobruške opeke, s katero so pokrili cerkveno streho. Rezač sem končno našel nekje na Koroškem, mislim da na Prevaljah.

Jaz sem v tistem času hodil poučevat verouk in imel vso duhovno oskrbo na Bučki. Ko smo začeli popravila, se je zganila cela bučenska fara – pa tudi škocjanska, od koder je bila odlična in strokovna ekipa tovrstnih delavcev.

Razen vikenda sem pomagal pri dušnem pastirstvu tudi v obsežni škocjanski fari, ki ima mnogo naselij. Na Telče in Drušče pa je hodil Andrej Rigler, ki je bil odličen pevec in je nosil Telče zapisane v svojem srcu. Poprej je hodil tudi na Bučko in so ga povsod imeli radi.

Po šoli sem imel nekoč verouk v Škocjanu za nekaj ciganskih otrok, od katerih je eden jokal – hodil pa je nekako v tretji razred. Pa ga vprašam, kaj ga je tako hudo potrlo, da joka, saj je že velik fant. Med hlipanjem je izdavil:

»Učiteljica mi je rekla, da sem Cigan.«  Komaj komaj sem ga potolažil.

»Veš, zato ti ni treba biti žalosten. Jaz na primer poznam Cigane, ki so zelo dobri, delavni in pošteni ljudje; nekateri pa niso taki. so pa malomarni in slabi tudi med Slovenci. Pravzaprav sploh ni važno, katere narodnosti človek je, ampak kakšen je. Bog med ljudmi ne dela razlike; mi vsi smo kot ena velika Božja družina, in se moramo med seboj imeti radi, si pomagati – ne pa si nagajati.«  Fantek je prenehal jokati in je vprašal:

»Potem pa nič hudega, če sem Cigan?« 

»Seveda ni nič hudega, kajti Jezus ljubi vse stvari, najbolj pa nas ljudi in tudi mi moramo biti polni ljubezni do drugih. Ne smemo pa gledati na to, kakšne narodnosti ali vere ali položaja je kdo. Kdor tako dela, misli, da so ljudje ko konji, ki jim gledajo na zobe, preden jih kupijo. Mi vsi in vsak posameznik pa smo za Boga izredno dragoceni, ker imamo neumrljivo dušo, ki je poklicana v nebeško veselje. Kdor pa ljudi sovraži ali jih skrega med seboj, bo prišel v peklenski ogenj, če se ne bo pokesal in popravil.« 

Ne vem od kdaj se širi miselnost, da označuje beseda Cigan manjvrednega človeka. Jaz v življenju tega nikoli nisem občutil, niti ni tega najti v slovenskem ljudskem izročilu. Obstaja celo vrsta lepih in pretresljivih pesmi o Ciganih, ki so popolnoma enakopravni drugim narodom, čeprav imajo seveda tudi svoje posebne navade.

Podobno so vključeni pravzaprav skoraj pri vseh balkanskih narodih v družbeno življenje, čeprav se marsikje oni sami osamijo. Ni pa tako v Bolgariji: tam sem na lastne oči videl visok zid, ki loči Cigane od Neciganov: ampak njihovo število je skoraj enako – in Bolgarov kot Ciganov!

Mužlja 63

Mužlja je nekdaj bila samostojna občina – danes pa je mestna četrt glavnega mesta Banata, ki se imenuje Zrenjanin, nekdanji Veliki Bečkerek.

Župnija Mužlja pa obsega dve mestni krajevni skupnosti: Mužlja in Sava Kovačević. K njej pripada tudi bivša samostojna župnija Ečka kot podružnica, pa tudi vasi Lukino selo, Stajićevo in Lukićevo – nekdanja nemška katoliška fara Sigmundfeld.

Pod njeno soupravo spada tudi župnija Belo Blato.

Ko sem prišel na Mali Šmaren, 8. septembra 1984 v Mužljo, sem tu našel marljivo pastoralno zavzeto skupino, ki je živo delovala zlasti na področju sodobnega verouka: župnik Štefan Zorko, kaplana pa Stanko Tratnjek in Srečko Golob, ki je bil za župnika v Boki in okoliških župnijah.

Conditio sine qua (nujen pogoj) non je bila seveda madžarščina, ki je bila zame tabula rasa (nepopisana tabla). Tukaj delujoči salezijanci so se vsi dobro naučili madžarsko. Prvi župnik, ki je prišel v Mužljo 1965, je bil Jožef Tkalec. On – Slovenec iz Prekmurja – je hodil med vojno v madžarske šole in je zato znal odlično knjižni madžarski jezik. Drugi duhovniki iz Banata so se šolali večinoma v Djakovem ali Zagrebu, kjer je bil učni jezik hrvaščina in so se lahko šele pozneje izpopolnjevali v materinščini.

Jaz pa o tem jeziku nisem imel pojma, saj ne spada v nobeno skupino od tistih, ki sem se jih učil doma ali v šoli: slovenščina, srbohrvaščina, angleščina, nemščina, italijanščina – potem pa mrtvi jeziki kot so latinščina, grščina in hebrejščina. Madžari pa so mi vseeno bili simpatični, saj jih s Slovenci druži ista prava katoliška vera, ljubijo cvetje in petje – prav ko moji rojaki.

Ne da bi vedel, kako mi bo to koristilo, sem se že nekaj let prej v Beogradu naučil brati madžarsko, kar mi ni delalo nikakršnih težav – saj je tam bila kantorica Olga Malbašić, po materi Madžarka. Tako sem se naučil peti in igrati božično pesem „Az ige megtestesült Názáretben” (»Beseda se je učlovečila v Nazaretu«). Zapel in zaigral na klavirju – ki so ga imeli v sobi – sem jo neki naši vernici, ki je bila po poreklu Madžarka, vendar nihče od njenih sorodnikov ni znal niti besedice. Jaz tudi ne – vendar sem se potrudil, da bi jo razveselil za Božič. Mamica je bila tako ginjena, da je jokala – jaz pa seveda tudi vesel.

Ko sem prišel torej v Mužljo, sem bral zasebno mašo v madžarščini cel teden – v nedeljo pa sem že maševal v Ečki in imel kratko pridigo. Pri tem mi je pomagala Márta Lukáts, ki je želela postati redovnica, a je zaradi bolezni niso sprejeli v samostan. Ostala je neporočena, delala v lekarni in si ob humanitarni krizi pridobila neminljive zasluge, ko je nesebično in časovno neomejeno delila zdravila vsem potrebnim – ne glede na vero ali narodnost – ki so jih dovažali prek Karitasa ali Maltežanov.

Ko sem končal mašo, sem vprašal navzoče vernike – takrat jih je še dosti hodilo k maši: »Ali ste razumeli, kar sem vam povedal?« Odgovorili so: »Smo.« Jaz pa sem jim rekel srbohrvaško: »Jaz pa nisem ničesar razumel«. In to je bilo res: kadar so drugi govorili madžarsko, sem samo gledal in šele po treh mesecih začel razumevati posamezne besede in stavčne zveze, zlasti če so govorili počasi.

Tega poglavja ne pišem, da bi hvalil sebe ali povzdignil našo skupnost, ampak da bi pokazal, da smo v najtežjih okoliščinah – ko bi nas predstojniki na prvi migljaj premestili v Slovenijo – vztrajali v nenormalnih vojnih in povojnih razmerah – ter delali dobro tukajšnjim ljudem, tudi ob podpori iz Slovenije. Tudi zato, ker se kak zmrduje in pravi: »Kaj pa delaš tam doli, na Jugu, pridi raje v Slovenijo!« Tisti ne razume, da je katoliška Cerkev vesoljna, tj. poslana za vse ljudi vseh časov. Naši namembniki so torej tisti, ki hočejo sprejeti Kristusovo veselo oznanilo ali pa kako pomoč, ne glede na vero, narodnost, raso ali položaj.

Boka 64

Tu ne govorimo o znani Boki Kotorski, ampak o Boki v Banatu, imenovani tudi Hrvaška Boka. Ko sem prišel v Mužljo 1983, je bil v Boki in še drugih dveh župnijah župnik Srečko Golob. Jaz takorekoč nisem znal še čisto nič madžarsko; zato sem prvo šolsko leto začel učiti verouk v srbohrvaščini v Boki in njenih podružnicah. K temu pa je tu še župnija Jaša Tomić (Módos) in Neuzina (Nezsény). Če bi hotel opisati vse kraje in dogodivščine, bi bilo tega za cel roman. Omejil se bom le na najožji izbor.

V Boko so naselili Hrvate s Turopolja leta 1801 in sicer 6 družin: Matanović, Filković, Ilijević, ki so bili plemiškega rodu. Marija Terezija je njihovo dediščino odstopila Vojni krajini.

Omenim naj, da smo med drugim hodili maševat tudi v Konak, vsako drugo nedeljo v mesecu. Tam sta bila dva kantorja: bolgarski in madžarski; Donja, ki je stanoval tam poleg, pa je bil zvonar. Neko nedeljo po maši se mi je v prezbiteriju približala neka ciganka iz Konaka. Mislil sem, da se želi spovedati, ker je pokleknila pred mene. Poznal sem jo že od takrat, ko smo pozimi blagoslavljali hiše: nedavno jo je zapustil mož. Toda ni se imela namena spovedovati, ampak mi je rekla:

»Mož me je zapustil; pokleknem pred vas in vas prosim, da me vzamete za ženo.« Če ne bi bilo to v cerkvi, bi se bil na glas zasmejal. Taka ponudba! Ali ženska ne ve, da sem se jaz – kot pravijo Srbi – kot redovnik že zdavnaj venčal s Cerkvijo. Če bi se bil mislil poročiti, bi se bil že zdavnaj – toda nisem iskal žene prav iz tega razloga, saj bi potem moral obrniti Jezusu hrbet, česar pa za nič na svetu ne bi storil. In če bi se res hotel poročiti, ne bi čakal toliko let – a v nobenem primeru se ne bi poročil s Ciganko, posebno še s tako, ki ji ni dosti mar za higijeno.

To sem ji tudi brez dlake na jeziku takoj povedal: da sem jaz že od mladosti oddan in da bi ona lahko vedela, da se kaludžerji ne poročajo. Mislim, da sem prav ravnal, da sem ji olikano, vendar odločno takoj dal do znanja, da je moje srce oddano za celo življenje nebeškemu Ženinu. Naj torej raje računa na spravo s svojim možem.

To omenjam zato, ker se nekatere duhovne osebe igrajo z ognjem: ne dajo enoznačnega jasnega odgovora in potem druga stran seveda živi v pričakovanju in iluzijah.

Slučaj Jaša Tomić 65

Omenil bi še dogodek v Jaši Tomiću, nekdanem Modošu ob romunski meji.

Februarja 1985 je bila huda zima. Stanko in Srečko sta bila na mirenskem tečaju, jaz pa sem maševal tisto nedeljo v Boki. Čez teden pa sem sklenil obiskati Modoš, kjer ni bilo blagoslova hiš že vsaj 40 let. Naslove sem dobil iz krstne in mrliške knjige. Dobil sem pa še pomočnika, ki me je vodil vsaj po Forštatu (Vorstadt – tedaj Partizanski put) na začetku Jaše.

Drugi dan sva hodila po Slogini, kjer je bilo nekaj katoličanov. Pri eni hiši so dejali, da je njihov sin v partiji in da dela na krajevni skupnosti in da se starša zato bojita blagosloviti: »Včasih so starši ukazovali otrokom, danes pa je obratno«, sam komentiral njuno izjavo.

Verjetno je to razkurilo sina, da mi je naslednjega dne postavil past: dva miličnika sta me nekaj ur čakala pri avtu. Ko sem s spremljevalcem Kovácsem prišel do tja, sem moral z njima na miličniško postajo v vasi. Tam so me zasliševali in mi odvzeli vse časopise, kar so jih našli v moji aktovki.

Naslovov nisem imel notri, ampak sem jih pisal za posamezne ulice sproti na papir, ki ga pa niso našli. Nato so mi prepovedali hoditi okrog; jaz sem odvrnil, da je po ustavi vera in blagoslov hiš svobodna – pa na to niso imeli več pripomb. Ko sem odšel z milice brez vseh časopisov: Ognjišče, Glas koncila, Marija, Zvonik, - pa tudi nekaj koledarjev so mi vzeli – sem nadaljeval obiske tam, kjer sem jih začel.

V Jaši je sploh bila huda gonja proti katoliški Cerkvi. Še 1987. so z razglasa v šoli naročali učencem, da ne smejo v cerkev – pa jih res ni bilo nikoli. Prihajali so samo Cigani iz Čerge, ker jim v šoli niso branili, saj pa oni niso niti hodili v šolo. Tako sem lahko imel zanje verouk in neko nedeljo smo jih krstili celo 12: od najmanjšega do največjega.

Ta dogodek sem popisal in ga poslal v Glas koncila, ki ga je takoj objavil pod naslovom: »Slučaj Jaša Tomić« in je izzvenelo v misel, češ da v Srbiji ni verske svobode. Če nekaj časa so me poklicali na pogovor. Neki šepavi udbaš mi je očital, zakaj sem to objavil v časopisu in s tem dajem deželo v slabo luč pred svetom.

Jaz pa sem mu ročno odgovoril, da ne postavljam jaz dežele v slabo luč, ampak tisti, ki ovirajo z ustavo zajamčeno versko svobodo. Nato mi je dejal, da jaz ne bi smel kar tako obiskovati vernikov, pa sem mu tudi postregel s primernim besedilom. Takrat smo čutili, da se kljub nekaterim neljubim spremembam vendarle vedno bolj odpira možnost svobodnega izpovedovanja vere. In tako je bil to moj poslednji zagovor zaradi kakega verskega dejanja.

Kako napeto ozračje je bilo v Modošu, kaže tudi naslednji dogodek. Župnik Srečko je nekoč fotografiral cerkev v Jaši Tomiću. Kmalu nato so ga klicali na odgovornost, ker je slikal »objekt«. On se je zagovarjal, da je slikal svojo cerkev in vprašal, če je to prepovedano. Na to mu niso znali odgovoriti in so ga pustili domov.

Humanitarna pomoč 66

Kaj vse sva midva z našim takratnim župnikom Stankom Tratnjekom podvzela, da bi lahko spravila zdravila varno čez mejo, ve samo ljubi Bog. Danes bi lahko mirno rekel, da sem imel več sreče ko pameti. Nisem poznal tozadevnih predpisov v različnih državah, skozi katere smo potovali in prenašali tako občutljiv tovor – za nekatere reči pa sploh ni bilo predpisov – in smo se tako mi kot cariniki prilagajali razmeram. Navadno je bilo tako: ko smo enkrat pripeljali zdravila čez mejo v Vojvodino, ni bilo več težav. Morali pa smo se seveda priglasiti v zrenjaninski carinarnici. Podjetje Tranšped, pri katerem je delala tudi požrtvovalna sestra zrenjaninskega župnika prelata Jenőja Tietzeja Valika (1945-2010), pa tudi mužljanska zakonca Peter in Mira Mezei – ima pri tem neprecenljive zasluge.

Predpisi pa so postajali vse bolj togi in strogi tudi v Srbiji, in na kraju ni bilo mogoče več uvažati na naslov Karitasa. Jaz za to spremembo seveda nisem vedel in ko sem tako nekoč zopet pripeljal cel avto zdravil za carinski pregled, mi je uslužbenec dejal:

»Ker ne morete uvoziti, se raje odrecite zdravilom v korist države;« sem vzrojil: »Nisem se nikoli odrekel zdravil pod Miloševićem, pa se ne bom niti pod Tadićem« (to je bil prvi demokratično izvoljeni predsednik po Miloševićem padcu 5. oktobra 2000). Ne vem, kako bi se bila zadeva končala, ampak prav tedaj je v neki zadevi prišel v zrenjaninsko carinarnico predsednik Maltežanov dr. György Szőlősi (1939-1909) – in se vljudno ponudil:

„Če ne morete uvoziti za Karitas, pa uvozite za Suvereni malteški red.” Tako je tudi bilo: oni so imeli dovoljenje za uvoz humanitarne pomoči. Zdravila so morali poslati na pregled v Beograd; ko so jih dobili nazaj, so vsa odstopili nam v Mužlji, da smo jih mogli razdeliti med bolnike.

Na začetku krize je zadostoval podpis zdravnika, ki je potrjeval, da so zdravila res za Karitas. Tega je rada dala dr. Agi Hallmai (1951), naša požrtvovalna mužljanska zdravnica. Drugače sicer v redu, vendar si doktor Dénes ni upal dati podpisa. Med drugim smo oddajali zdravila tudi zrenjaninski bolnici, ker je embargo in sankcije prizadel tudi nje.

To je povzročilo tudi pomanjkanje bencina; mesečno smo dobivali bone za 20 litrov. Ko sem nekoč ravno prihajal iz carinarnice, sem imel med drugim tudi lepo pošiljko Krkinega azitromicina (sumameda). Miličnik Milan Udovčić iz Mužlje, ki mi je dal bon, je hudo kašljal in dejal, da ima vnetje grla in še sladkorno, pa ne more nikjer do zdravil. »Jaz pa imam obojnega in vam bom dal, kolikor potrebujete.« Bil je iz Mužlje – in mi je ostal do konca življenja hvaležen.

Z uvozom zdravil sem začel jaz – nato je sledil Karitas in Malteški vitezi, ki so včasih uspeli uvoziti cele kamione hrane, zdravil ali drugih potrebščin, ki so jih delili vsem potrebnim ljudem ne glede na vero ali narodnost in ne glede na neštevilne težave, ki so jim postavljale na pot.

Na pomoč je prišla ne le dr. Piroška iz Mužlje, ampak tudi zdravniki iz splošne bolnice v Zrenjaninu kot onkolog Pál Babinszki, ki sem mu prevajal navodila iz tujih jezikov. Kadar smo potem zaradi stiske s časom morali deliti v nedeljo, je redno prisostvoval sveti maši. Žal je kmalu potem dobil tumor na pljučih, bil operiran in kmalu umrl; kot onkolog-specialist je dobro poznal to zahrbtno bolezen.

Po operaciji mi je zaupal, da je že pred 15 leti opustil kajenje. »Posledic ni mogoče odpraviti – nekaj vedno ostane in tisto je greblo po pljučih, dokler se ni izcimil rak. Odrezali so mi pol pljuč.« Operacija je sicer uspela: vendar pol pljuč ni moglo oskrbovati tako močne postave z dovolj kisika. Zato je bil prepričan, da je kajenje škodljivo in da ni treba kaditi: kdor pa je že začel, naj preneha čimprej – kajti posledice so lahko usodne: ko bi mlad človek ravno lahko užival družinsko življenje, ga nenadoma odnese ta potuhnjena bolezen.

Pri prenašanju zdravil iz Slovenije na Madžarsko nam je nesebično pomagal takratni lendavski župnik Jožef Bernád (1942, domačin iz kraja Pince) tudi, ko je že bil v pokoju, kakor tudi oba župnika na madžarski strani: lentijski župnik in dekan Jožef Tüske in župnik v Tornyiszentmiklós-u. Lendavski župnik je večkrat prepeljal zdravila skoz maloobmejni prehod, kajti z madžarske strani so večkrat delali težave in so nas včasih kar vrnili nazaj v Slovenijo skupaj z zdravili.

Imeli smo pa pri tem Božji blagoslov. Sobrat Srečko Golob – ki je bil dolga leta dušni pastir v Mužlji in okolici – je nabavil celo antibiotike, pa tudi zdravilo zoper epilepsijo, in sicer naravnost iz novomeške Krke.

Nekoč sva se vračala s Stankom iz Slovenije s polnim avtom zdravil. Na Madžarskem so takrat proslavljali praznik svetega Štefana Ogrskega – tudi v Lentiju. Drugi so bili na kosilu, midva sva pa preglejevala, če se ne bi med škatlice zamaknila kaka s poteklim rokom. Priporočila sva se svetemu Štefanu, češ da tako nosiva pomoč njegovemu ljudstvu. V Subotici je neki mlajši carinik začel delati težave in se obrnil na starejšega, ki nama je samo pomahal, da lahko voziva naprej – in tako sva lahko spet pomagala najpotrebnejšim.

Zadeve pa so se vedno bolj zapletale. Enkrat je neki carinik v Subotici zahteval, da mu izplačamo 1000 mark, kar je bila za tedanje čase veliknska vsota. Slučajno sem imel tedaj denar za opravljanje maš, pa sem mu dal te marke, ki jih je verjetno spravil v svoj žep. Mi pa od prenašanja zdravil nikoli nismo iskali niti imeli nikakršnega dobička – prej zgubo: gnala nas je pa Kristusova ljubezen, da pomagamo ljudem v stiski.

Ob drugi priložnosti smo zaman poskušali prenesti zdravila čez mejo iz Madžarske: mejni prehod Bački Vinogradi, Tompa-Subotica, Röszke-Segedin – zastonj, povsod so bili neizprosni: »Embargo in sankcije ne dovoljujejo uvoza zdravil.« Začelo je snežiti, mračilo se je že - iz Segedina sva že krenila na slepo srečo proti Romuniji, če nas bodo morda tam spustili. Pa sem omenil, da se govori, da v Romuniji kradejo. Obrnila sva nazaj proti Segedinu, kjer so naju v semenišču prenočili. Po zajtrku je predsednik Karitasa napisal nekaj vrstic in s tem so naju madžarski cariniki pustili v Srbijo. In kaj je bilo tam napisano? Da je ta pomoč za Vox humana, humanitarno organizacijo v Vojvodini.

Čez nekaj mesecev je prišlo pismo, v katerem madžarska carina sprašuje, kje so zdravila: na Madžarsko so namreč prišla iz Slovenije, ven pa ne. Tedaj sem napisal: »Robo sva poskusila prepeljati na več prehodih, pa so naju povsod odbili. Potem pa se je našel eden, ki je bil ČLOVEK, in naju je spustil čez.« Nato ni bilo več povpraševanja.

Prenašanje pomoči je bilo skoraj vedno povezano s strahom, kako bo podjetje uspelo. Še danes se čudim, da smo bili v tistih časih tako brezbrižno predrzni, da smo si sploh upali v to tvegano podjetje. Veliko breme je bilo tudi čakanje na mejei – enkrat smo morali pred obmejnim prehodom Herceg-Szántó – Bački vinogradi čakati na vročem poletnem soncu celih devet ur – taka gneča je bila. Takrat se vojna še ni začela, vendar je v Jugoslaviji tako rekoč vsega primanjkovalo – dobilo se je pa poceni na Madžarskem – toda kako prepeljati čez?

Na poti pa so nas čakale tudi druge neprijetnosti, ki smo jih morali sproti obvladovati in reševati.

Moje pridige 67

V ciklusu pridig »Izvoljeno ljudstvo« za leto A, ki je izšel pod naslovom »Jaz sem s teboj«, je na zadnji strani tudi slika naše družine in novomašnega pridigarja Maksimilijana Jezernika. Moj brat Blaž (1955) - akademski slikar in tedaj voditelj Karitasa na Polzeli, je poskrbel za likovno opremo. Ta ciklus pridig, ki jih bogatijo zgledi iz sedanjosti in preteklosti, napoveduje pesmica, ki označuje celotno zbirko (Izvoljeno ljudstvo), ter pridige za leto A (Jaz sem s teboj 1992), B (Pogumno naprej 1991) ter C (Nikar se ne boj! 1990):

Ciklus pridig (motto)
IZVOLJENO LJUDSTVO spodbuja Gospod: Osamljeno nisi, saj JAZ SEM S TEBOJ; Po poti ljubezni POGUMNO NAPREJ, Sovražnikov hudih NIKAR SE NE BOJ!

Pri pregledu mojih treh knjig je bil najbolj blag ljubljanski pomožni škof Jože Kvas (1919-2005), ki je predlagal le eno spremembo. Neko malenkostno pripombo je dal tudi znani rokohitrec in rudniški župnik Mirko Žerjav (1919-1999 https://www.obrazislovenskihpokrajin.si/oseba/zerjav-mirko/). Ljudski pridigar Janez Jenko (1923-2010) pa je menil, da mora moja slovenšččina »pod nakovalo«. Gordijski vozel je končno presekal jezikovni strokovnjak in moj osebni prijatelj – ki je podal ugodno jezikovno sodbo – Janez Gradišnik, ki je napisal pismo s tole vsebino (1917-2009 https://sl.wikipedia.org/wiki/Janez_Gradi%C5%A1nik):

„V moje zadovoljstvo se je pokazalo, da je jezikovno znanje g. Jelena prav zadovoljivo. Kot poglavitno vrlino bi navedel, da se ga niso prijele napake današnjega pisanja, ki so sicer silno razširjene. Od doma ali iz šole je prinesel povsem solidno jezikovno znanje, ki mu omogoča, da se izraža v lepo tekoči, dovolj bogati in zares domači govorici.“

Sedaj ni bilo več ovire in pridige, ki so marsikateremu pridigarju olajšale delo, so mogle v tiskarno Tipograf na Reki, od koder jih je spravil dalje založnik Vinko Furlan.

Joška Rašáj 68

V zvezi z apostolatom in humanitarno dejavnostjo sem bil dolgo časa povezan s katoliškim gibanjem, ki je imelo pastoralno skrb za Cigane in druge selivce. Zgodilo pa se je takole:

Nekoč sem leta 1979 v cerkvi Srca Jezusovega v Nišu ravno končal jutranjo mašo. Pa pride v zakristijo bradat možakar v spremstvu mladega fanta s prošnjo, da bi rad maševal. Z brado je izgledal tako nenavadno, da ga ne bi mogel šteti k katoliškim duhovnikom, kot sem jih bil vajen. Zahteval sem od njega »celebret«. Ni ga imel, mi je pa pokazal kelih s pateno, češ da ima vse, kar je potrebno za maševanje – in sem mu seveda dovolil. Nato sem ga smel spremljati severno od nas, levo od proge, k neki muslimanski urejeni ciganski družini, ki je bila nekaj posebnega. Mlada zakonca nista mogla imeti otrok in sta po kosovski navadi – ne glede na to, ali so katoličani, pravoslavci ali muslimani – vsako leto za Veliki šmaren romala k Mariji v znano svetišče Letnica. Po 17 letih sta dobila otroka. Iz hvaležnosti do Bogorodice sta mu dala ime Marjan. Ob našem obisku je ta živahen fantiček imel 7 let.

Od takrat sva bila povezana in me je zopet obiskal, ko sem 1984 bil prestavljen iz Beograda v Mužljo. Z menoj je obiskal skoraj vse ciganske družine od Mužlje do romunske meje, pa najsi so pripadale k plemenu Romi (ki so v večini), ali Sinte (nemški Cigani z mnogo nemških besed). K tem drugim spadajo večinoma tisti, ki se ukvarjajo ob proščenjih z vrtiljakom (ringlšpilom) – in taki so živeli tudi v naši soseščini. Povedal mi je, da se je tisti fant iz Niša navdušil za delo s Cigani in se naučil njihovega jezika; to delo pa zahteva od človeka veliko ljubezen do Boga – on pa na te napore ni bil pripravljen: vrnil se je k lagodnejšemu življenju in kar se je naučil, je tudi hitro pozabil. Tako je Joška star in bolan vodil križev pot na Vršečkem bregu, kjer so okoli cerkvice postaje križevega pota. Ko sva se zadnjič videla, je bil tako oslabelega srca, da sem moral namesto njega jaz govoriti pri nekaj postajah – on po cigansko, jaz pa seveda v srbohrvaško.

O njem pa bi se moglo reči s svetim pismom: »Gorečnost za tvojo hišo me razjeda (Jn 2,17).« Koliko je ta mož storil za evropske Cigane! Seveda so razlike med narečji v različnih državah – pa on je znal tudi ta narečja in še mene naučil nekaj najosnovnejših besed, kot na primer: »Taves bahtaló!« (Zbogom!) To malenkostno znanje mi je med Cigani povečalo ugled in pridobilo prijateljev ter tako olajšalo oznanjevanje Jezusove blagovesti miru, sloge in razumevanja.

"Joška Rašaj" je napisal v francoščini tudi cigansko slovnico in slovar, kar je prevedeno tudi v madžarščino: BARTHLEMY, André: Cigányország útjain. [On the Roads of Gypsyland. – Po poteh Ciganske dežele.] Lámpás Kiadó: Abaliget, 1992. 191 s. Poznal je torej vse njihove dialekte in skupine.

Od njega sem prvič zvedel, da obstajajo tudi Sinte in druge skupine. On je verjetno zanje storil veliko več kot tisti trobači, ki se trudijo za spremembo njihovega imena - ker so pač kot Cigani trpeli hudo preganjanje pod nacizmom - za njihovo dobrobit pa ne storijo ničesar - razen da nabirajo na njihov račun politične točke. Koliko naših rojakov pa je trpelo preganjanje za časa komunizma - zlasti v povojnih pobojih - pa bomo zato spremenili svojo narodnost? Tako je moj oče dejal devetdesetih let - ko je prišlo na dan marsikaj, kar so delali hudega partizani: "A taki smo mi Slovenci?" - pa sem mu dejal: "So taki nekateri, toda vi ne!"

Mimogrede naj omenim, da je Jožko Rašáj dejal, da je pravilen izraz »Cigani«. Oni se namreč sestojijo iz več različnih skupin, od katerih je večina z nazivom Romi, drugi so Sinti. Je pa še nekaj drugih skupin. Imenujete jih pa lahko kakorkoli – oni so prepoznavni po svojem posebnem načinu življenja in po svoji mentaliteti, ki je malce drugačna od naše.

Tako sem torej spoznal leta 1980 tega voditelja mednarodne katoliške organizacije za delo s Cigani C.C.I.T (Comité Catholique International pour les Tsiganes – Mednarodni katoliški odbor za a Cigane) Joška Rašaja (gospod Jožko), s priimkom Barthelemy, doma iz Belgije ali Francije.

Ko sem 1984 prišel v Mužljo, sem začel dobivati Jožkova vabila za ta mednarodna srečanja, ki so bila vsako leto v drugi evropski državi. Prvo je bilo tik pred bratomorno balkansko vojno februarja 1991 pri jezuitih na Jordanovcu v Zagrebu s predavanji v sodobni dvorani kardinala Bea.

Ko sem hodil na srečanja te mednarodne organizacije za pastoralno delo s Cigani, ki izdaja večjezično glasilo Nevi jag (nekaj časa je izhajalo tudi v slovenščini), sem večkrat dobil kaj zdravil. Od 4. do 6. marca 1994 sem bil tako na srečanju v Waldmünchen-u v Nemčiji (na češki meji) – med 75 udeleženci je bil tudi zadrski nadškof Marijan Oblak – ter sem prinesel s seboj nekaj vreč zdravil. Do Kölna so me pripeljali udeleženci z avtom, naprej sem pa se mučil z dragocenim tovorom z vlakom. Srečno sem prestopil madžarsko mejo. V Subotici – kamor sem prispel zgodaj zjutraj, pa sem moral vreče oddati in carina jih je pozneje poslala k nam v Zrenjanin na carino.

Ko smo bili naslednje leto na srečanju v Gödölő-ju vzhodno od Budimpešte, pa je priskrbel precej zdravil tamkajšnji župnik. Srečanja so bila tudi v Tuheljskih toplicah na Hrvaškem.

Sčasoma sem dobil vtis, da organizatorji kljub lepim besedam nimajo veliko smisla za konkretno pomoč tukajšnjim Ciganom. Res je bila v ospredju duhovna pomoč, vendar oni z Zahoda niso razumeli balkanskih problemov. Prav tukaj v Gödölőju me je zaprepastila izjava neke udeleženke. Dejala je, da muslimani s Kosova imajo tako malo znanje o koranu, da jih ona – katoličanka – poučuje! Omenil sem, da so njihovi predniki bili katoličani in če jih že kaj uči, naj jih poučuje katoliške verske resnice. Saj je to prava vera in prava smer za vsakega človeka in le Jezus je človekov odrešenik.

Jaz sem organizatorjem srečanj priporočil, naj bi pomagali tukajšnjim prebivalcem, da se jim ne bi bilo treba seliti na Zahod, kjer so navadno povzročali nove probleme. Dobil sem vtis – posebno na Hrvaškem-, kjer je bilo veliko teh organizacij in je vsaka od njih posebej črpala denar od države – da imajo mnogo odsekov, ne zato, da bi delali, ampak da bi izkoriščali državo. Pomislil sem, da se tu poraja in podpira neki novi nacionalizem, ko da jih na prostoru bivše Jugoslavije ni zadosti. Zato sem prenehal obiskovati tozadevna srečanja.

S Cigani in drugimi ljudmi v potrebah pa sem še danes v dobrih odnosih. Tukaj ne živijo le Romi in Sinti, ampak tudi madžarski Cigani, ki so odlični muziki. V današnjem času – ko ljudje nimajo denarja – oni seveda to pomanjkanje najbolj občutijo. Pri njih ne samo da blagoslavljamo hiše in krščujemo njihove otroke, ampak se je precej mladih parov tudi cerkveno poročilo.

Domovina, ti si zdravje 70

Ivan Cankar je napisal črtico: »Domovina, ti si kakor zdravje.« Jaz bi pa iz svojih izkušenj lahko vzkliknil enako, le da bi izpustil besedico 'kakor': »Domovina, ti si zdravje.«

17. novembra 2000 sem imel prometno nesrečo v Sefkerinu blizu Pančeva. Zgodilo se je tako, da me je – bilo je že ponoči – zadel neki starejši možakar z avtomobilom, ker je baje – po njegovih besedah – zaspal. Tega seveda ni povedal miličnikom. Takoj so me odpeljali v bolnišnico v Pančevo z rešilcem. Poklical jih je z mobijem, ki ga je neki fant – za čudo, že leta 2000! – imel pri sebi in ni bilo treba iskati telefona v vasi, ki je bila kaka dva kilometra oddaljena.

Na poti so me spremljali trije mladi fantje: Žolti, ki je tudi bil poškodovan po obrazu, in je sedaj factotum v internatu Emavs, obenem pa pomaga na škofiji; brat duhovnika Zolija Ernő, ki je sedaj veroučitelj v osnovni šoli; pa še neki avtoštopar, ki smo ga gredoč pobrali. Onadva sta me spremljala, da bi mi pokazala pot do Ivanova, kraja blizu Pančeva, kjer so imeli žegnanje in bi jaz bil slovesni pridigar. Pač zato, da ponoči ne bi taval in iskal poti. Avtoštopar ni bil nič poškodovan in je takoj odšel, onadva sta ostala pri avtomobilu, mene pa so peljali na zračni blazini, tako da strtega desnega kolena nisem niti čutil. To se je hudo spremenilo, ko so me sneli iz avta. Začutil sem grozne bolečine.

Nastala pa je težava – kdo bo to plačal! Zato so sredi noči klicali naša duhovnika Stanka in Stojana v Mužljo, da sta se takoj osebno pripeljala kakih osemdeset kilometrov daleč. Šele ko je bolnica dobila jamstvo, da bo moje zdravljenje plačano, so me sprejeli na oddelek. Res ni bilo veliko – za skoraj mesec dni okrog 300 mark. Če bi bili humani kot niso bili, bi me brezpogojno sprejeli – pa tedaj še ni bilo pogodbe o zavarovanju med Slovenijo in Srbijo.

Najprej so mi zašili jezik, ki sem si ga pregriznil ob trku; nato pa so operirali koleno in zvezali strto ploščico z neko žico. Tam sem ležal kot hlod in sem mislil, da ne bom mogel nikoli več hoditi, saj so mi nogo tudi dali v gips. Ni bilo nikakršnih vaj, in tako je telo vedno bolj hiralo.

Ne bom omenjal malomarnosti in površnosti, s katero so nekateri delali – saj so me pustili tudi po uro čakati zunaj na mrazu, ko so me vozili na rentgen, ali pa so me hoteli kar brez odeje poslati nazaj v Zrenjanin v njihovem rešilcu.

Gotovo bi bil zmrznil v hladnem avtomobilu, če bi mi potem le ne dali odeje ob jamstvu, da jo bomo vrnili bolnici. Skratka: nismo imeli nobenih zvez z bolnico. To, da smo prej prinašali tja precej zdravil, so že davnaj pozabili. Hodil me je sicer vadit neki terapevt-zdravnik, vendar se kosti še niso bile dovolj zarastle, ampak samo prividno, kot so ugotovili pozneje v Topolšici. Zato me je noga tako dolgo bolela.

Končno so me poslali v Slovenijo. Peljal me je gospod Jože Hauptman, ki je bil župnik pri BDM v Beogradu, in je gredoč ponoči obiskoval še svoje sorodnike po nekih hribih, ki jih polovico ni bilo doma. V Sloveniji pa presenečenje za presenečenjem.

Najprej pri mojem osebnem zdravniku Boštjanu Hostniku, ki je za bolečo nogo predpisal hlajenje. Samo malo leda, pa se je bolečina – ki me je prej mučila dneve in dneve – kaj hitro umirila. Tam doli se pa tega nihče ni spomnil.

Potem so me odpeljali v toplice Topolšica. Dobil sem dva tedna, a so mi podaljšali na tri. V toplicah so mi svetovali, naj prosim še za četrti teden. Res sem poklical in javila se je neka zdravnica, ki je bila res dobrega srca. Ko je slišala mojo prošnjo, je takoj dejala:

»Kako vendar, da ste našli ravno mene, ki sem tako dobrosrčna. Četrti teden damo le za otroke – toda vi ga boste dobili.« Kaj naj še dodam! Bil sem ji neizmerno hvaležen, saj mi je tista terapija veliko pomenila in me okrepila.

V znamenje hvaležnosti sem napisal v knjigo vtisov izvirno pesem – črkostih.

TOPLICE TOPOLŠICA (akrostih 20. II. 2001)

Tam daleč pod hribi Šaleške doline Osamljena jasa očem se odkriva: Pod Raduho temno in strmim Smrekovcem Lepota – odsvit je nebeške modrine.   Izvira zdravilni izvirk iz globine – Ceniti ga znajo bolniki nesrečni: Enako v veselje je mladim in zdravim – Trpeči hite sem iz vse domovine. Očara turiste iz daljne tujine Prijaznost osebja, sestra in zdravnikov, Okolje zeleno in jed okrepčilna, Lepote narave in srčne vrline. Še enkrat jim v hvalo zapoj melodijo Izletniški raj si – Topolšica krasna! Cvetijo tu rože dobrote, ljubezni – naj Angelski zbori te blagoslovijo!

Takrat v Topolšici smo imeli časa na pretek. Res je sicer, da so nas zaposlili s terapijami in sicer zelo resno. Neka maserka je hodila vsako jutro zgodaj zjutraj masirat in to z Dobrne! Pa je rame in vrat dobro uredila ne le meni, ampak tudi drugim.

Bili pa so tam tudi vojaki na civilnem služenju vojaškega roka. To so bili pridni fantje, ki so vsestransko pomagali, saj je bil tam tudi center za bolne od skleroze multiplex. Za njihove mlade sile pa ni bilo vedno zadosti dela, pa so se dolgočasili in pogovarjali, ter s tem seveda motili osebje. Pa je bil načelnik odločen in je dal v sobano napis: »Kdor nima kaj delati, naj tega ne počne tukaj!« In je menda pomagalo.

Včasih so me prišli obiskat tudi bratje in sestre, saj Topolšica ni daleč od moje rojstne vasi Šentilja. Nekatere so ob nedeljah vozili tudi k maši – jaz pa se za to še nisem čutil sposobnega in sem maševal kar v sobi. Da nisem imel družbe, ki bi me pri zbrani molitvi lahko ovirala, mi je ekonom Blaž Cuderman rad doplačal razliko in tako sem se res lahko v miru pogovarjal z ljubim Bogom.

Po toplicah so me sprejeli na Rakovniku v oskrbo. Tam pa novo presenečenje: iz Soče je vsak dan pome prišel taksi, ki me je tudi pripeljal nazaj. Tako lahko rečem, da je bilo zdravljenje res temeljito in učinkovito.

Napisal sem članek za revijo Zdravje, kjer sem vse to opisal. Ne spomnim se, ali sem ga tudi odposlal. Natisnjenega nisem videl nikoli. Naslov članka pa je bil: »Domovina, ti si kakor zdravje!«  Kako ne bi bil navdušen: takšna skrb in strokovnost v Sloveniji, ki je v tistih časih manjkala – vsaj pri nekaterih – v Srbiji. Ali nisem nekje prej omenil, da so jo, zaradi takratne zgrešene politike vodilnih, zadele sankcije in embargo.

V Pančevem so mi nekatere dobre sestre dejale: »Vidite, saj smo nekatere dobre. Nismo vse take kot tista in tista.« In to je bilo res. Ko so me sredi noči pripeljali v Pančevem v bolniško sobo, so tam prav vsi kadili, da je bilo zadušljivo. Prosil sem jih, naj ne kadijo, pa so se mi posmehovali: »Če ti ni všeč, pa pojdi v drugo sobo.« - ko se nisem sploh mogel premikati. Tisti pa, ki je bil sicer res najbolj strasten kadilec, pa mi je v resnici največkrat pomagal, kolikor je mogel. Povsod se najdejo dobri ljudje.

Po operaciji smo bili v šok-sobi samo trije in tam mislim, da ni bilo kajenja. Eden je bil miroljuben, drugi pa pretepač. Bil pa je silno močan. Ko se je vračal nekje iz polja, si je zlomil nogo. In s tako zlomljeno nogo se je pripeljal z motorjem do kraja, da so mu nudili prvo pomoč. Kraj je bil nekje blizu Pančeva – mislim, da Kovačica. Njegov oče je bil Srb, mati Slovakinja, on pa je bil fanatičen pristaš Arkana, s katerim je bil skupaj v vojski in njenem etničnem čiščenju. Groza me je prevzemala, ko sem moral poslušati njegove vojaške in ljubezenske dogodivščine. Ni pa poznal nobenega heca in me je – kljub temu, da je bil sam skoraj nepokreten – dvakrat hotel pretepsti. Prvič sem ga nekako sam umiril, drugič sem se pa na nagovarjanje sester pritožil pri zdravniku. Verjetno mu je zagrozil z odpustom, kajti pozneje me je pustil pri miru.

Toda tudi on je bil samo bolnik, in je revež opolnoči prosil za kako sredstvo za lajšanje bolečin. Sestre so bile daleč, zvonca ni bilo nobenega v stari bolnici iz časa Marije Terezije, bolečine pa vedno hujše. Začel je klicati: »Sestra, sestra!« Pa ni bilo nobenega odziva. Tedaj v nesreči smo se pa združili, in vsi složno začeli klicati sestro. Tako vpitje pa so le slišale, in ni pritekla le ena, ampak kar štiri – in ravno proti meni, ki sem menda najbolj kričal. »Kaj tako vpiješ, kaj ti je treba?« »Ne meni, ampak našega kolega zelo boli noga in ne more spati.« No, sedaj je dobil, kar je iskal. »Bumf!« mu je udarila iglo v bedro, da je kar zastokal. »Sedaj ne vem, kje me bolj boli: ali tam, kjer je bil zlom, ali tam, kjer me je zbodla z iglo.« No, počasi je le začelo delovati in je revež končno zaspal.

Velika tolažba so mi bili obiski duhovnikov. Pančevski župnik Mihály Erős mi je omogočil prejem zakramentov. Dobil sem tudi vino in hostije, da sem lahko v takem obupnem stanju vsaj maševal. Obiskala me je celo večkrat sestrična Pavla iz Beograda, ki mi je vedno kaj prinesla. Prišli so me obiskat tudi farani iz Mužlje, med njimi Aranka Palatinus , Terezika Szabó, pokojna Irén Gera, in še nekateri drugi. To mi je bilo res v veliko tolažbo in spodbudo.

Prišla pa je tudi iz Pančeva gospa Mimica, Slovenka, ki je nekdaj delala v tej bolnici in je vedno prinesla pravo sonce v tisto žalostno staro stavbo in me skoraj vsak dan obiskala. Ona je požrtvovalno obiskovala tudi druge bolnike. Zaradi stresa po nesreči sem skoraj vsak dan jokal. Nič nisem mogel za to: kar samo je prišlo. Tisti jok je prenehal šele nekaj mesecev po nesreči, ko sem že bil na okrevanju v Topolšici. Pa me je ona nekoč vprašala, kako se imam. Ne vem, kaj da sem odgovoril, najbrže da se ne počutim dobro.

Pa mi je dala modra Mimica moder nasvet: »Kadar te vprašajo, kako se imaš, vedno reči, da se imaš dobro. Takrat te ne bodo nič več spraševali in bodo od nevoščljivosti popokali, da je kdo na svetu, ki mu je dobro.« 

Blagoslov hiš 73

Po Vojvodini, kakor tudi po Srbiji, Hrvaškem in v Bosni in Hercegovini, in sploh po celem Balkanu – je nekaj samo po sebi umevnega, da duhovniki vsako leto obišče svoje vernike in blagoslovijo hišo ali stanovanje. Ta blagoslov ne gre le hiši, ampak predvsem njenim prebivalcem.

Pravoslavni imajo tak podoben obisk kar trikrat letno: o Božiču, o Veliki noči in ob krstni slavi. Zato smo lahko tudi pod komunizmom brez težav obiskovali katerekoli družine, češ da blagoslavljamo hišo. Ta blagoslov prinaša veliko dobrega:

1. Duhovnik lahko tako najde razlog, da obišče vse svoje farane in spozna njih in njihove potrebe. Navada je, da mu ljudje kaj malega darujejo »za kavo«, kar je v tistih težkih razmerah bila velika pomoč.
2. Možno se je dogovarjati glede delitve zakramentov. V hiši so morebiti nekrščeni otroci, mladi morda niso bili pri obhajilu ali birmi, zaročenci pa bi morebiti radi uredili cerkveno poroko. Tukaj je prilika, da se poučijo o veri in morali tudi tisti, ki sicer ne hodijo v cerkev in bi ne slišali verskega pouka.
3. Največjo korist pa imajo od takega obiska bolniki. Oni ne morejo v cerkev, čeprav bi mnogi od njih želeli k maši. Ne morejo k zakramentom, ker jih nima kdo peljati ali pa jih noče. Kot bolni imajo tudi to prednost, da lahko prejemajo zakramente tudi v neurejenih razmerah. Bolnik pravzaprav tako ne more grešiti. Če pa potrpežljivo prenaša bolezen in ni siten in prezahteven do svojih domačih, potem mu je ta čas preizkušnje celo v veliko duhovno korist.
4. Glede gorečnosti za obiskovanje družin so nam dali zgled ravno pravoslavci. Neki mladi duhovnik mi je pravil, da jim je patriarh German naročil, naj hodijo vprašat v vsako stanovanje, ali hoče kdo »svetiti vodico«. Res so se napotili, tudi po zapuščenih predmestjih. Mislim da je bilo nekje na Petlovem brdu v Beogradu. Ta duhovnik je šel od vrat do vrat. Pri nekih vratih je stopil ven nek oficir. Ko je videl duhovnika in slišal njegovo željo, ga je pljunil v obraz. Duhovnik pa se ni dal zmesti: obrisal je pljunek, odpustil brezvercu in mirno nadaljeval delo.

V zvezi z blagoslovom hiš sem tudi jaz doživel marsikaj zanimivega. Leta 1976 sem blagoslovil hišo v Kotežu pri družini Szél: mož je bil katoličan, žena pa pravoslavka – pravzaprav pa brezverka, iz partizanske hiše. Naslednje leto pozimi se je ob obisku mož izgovarjal, da ne sme dati hiše zopet blagosloviti, kajti žena ne želi blagoslova od katoliškega duhovnika. In res ni bilo blagoslova. Istega leta sta za prvi maj odpotovala na oddih nekam v Slavonijo. V gozdu, kjer sta navadno šotorila, je bila na novo postavljena železna štanga- zadosti močna ovira in neoznačena, da je nista opazila v jutranjem mraku. Z vso silo in brzino sta se torej vanjo zaletela – in ostala na mestu mrtva. Njuno hčerko-edinko je torej morala prevzeti stara mama, ki je bivala na naši Stari Karaburmi.

Da je treba spoštovati Boga in verske običaje, kakor tudi nedejski počitek in udeležbo pri sveti maši, so mi nekaj let pozneje pripovedovali in potrjevali z naslednjo zgodbo v Mokronogu, ko sem hodil župniku Jožetu Zrimu pol leta pomagat.

Neki mladenič se je med velikonočno procesijo nalašč vozil okrog z motorjem, samo da je motil slovesnost. Čeprav je bil sicer dober šofer, se je na ovinku tako nesrečno na očigled vseh zaletel v neko sicer mlado drevo, ki se je na očivid vseh naenkrat podrlo nanj, tako da je bil na mestu mrtev.

V isti fari je prav tako neki mlad fant, ki se je hotel pokazati zavednega brezbožnika, javno na Veliki petek jedel meso: »Takole pa se Bog draži!« Bogu pa izgleda, da ni bilo do šale in da je izzivanje resno vzel: fantu je postalo slabo in preden so ga mogli pripeljati v bolnico, je v hudih bolečinah izdihnil.  

Obisk bolnikov 74

Kot sem omenil, je mogoče pri blagoslovu hiš obenem priti v stik z najbolj ranljivimi skupinami vernikov, a to so bolniki, posebno tisti, ki so vezani na posteljo. Ko je v moji rani mladosti naša dobra soseda Obrezela morala na stara leta iti v dom, smo se pohujševali; pa sem jo večkrat obiskal na Herberštajnu, kjer je bil takrat dom onemoglih – pa to ni bila nikaršna sirotišnica, ampak imenitno urejeno bivališče, ki so ga pozneje uredili za srečanja visoke družbe. Kmalu sem se prepričal, da je za nekatere dom veliko boljša rešitev, ko pa da bi bili doma, kjer jim ne morejo ali nočejo ustrezno postreči.

Ko sem hodil na Rudnik poučevat verouk tri leta pred novo mašo kot bogoslovec, je dejal župnik Franc Štuhec, da nekaterim zakrknjenim grešnikom odreče cerkveni pogreb, ker celo pred smrtjo nočejo prejeti zakramentov. Jaz sem si tedaj mislil, da bo moje delovanje bolj vztrajno, zlasti glede obiskovanja bolnikov, in da jih bom tako dolgo obiskoval, da bodo vsi prejeli zakramente. Nisem si mogel predstavljati, da je to bolj trd oreh, kot pa sem si mislil nekdaj; hudi duh namreč dobro ve, da se bliža človeku konec zemeljskega življenja pa napne vse sile, da bi preprečil njegovo spreobrnitev. Pri tem mu včasih pomagajo tudi domači, ki ne pokličejo duhovnika k bolniku, ali pa preprečijo njegov prihod v praznoverju, češ da bo bolnik zato umrl. Človek je seveda svoboden pri odločitvah: veliko pa pomaga prijazen pristop, ponižnost in molitev.

V Cerknici je bilo moje prvo kaplansko mesto. Previdevanje se mi to nekajkrat ni posrečilo, in sem si to zelo gnal k srcu – ker je bila vmes tudi moja opustitev ali odlgaanje. Večkrat pa se je posrečilo celo tam, kjer ni bilo upanja, da se je bolnik spravil z Bogom. Prav pri odhodu iz Cerknice v Beograd sem imel glede tega sitnosti, ker sem nekega ponesrečenca v prometni nesreči mazilil.

Skoraj vse bolnike pa se mi je posrečilo pripravita na odhod na drugi svet med kaplanovanjem na Bučki. Glavno odgovornost sem imel za to faro, ki je sicer velika po površini, štela je pa takrat malo manj kot 600 prebivalcev. Za čuda, da so v tej fari, ki je v stari Avstriji veljala za liberalno, stari in mladi zelo lepo hodili k mašam ob osmih in desetih: skoraj vedno je bila cerkev polna. Jaz sem se pa tudi trudil, da jim vedno najdem kako zanimivo zgodbo in da razložim temeljito kako versko ali nravno resnico – in kako so poslušali fantje, ki so se zbirali na koru, poleg pevcev, ki jih je vodila neutrudna in vse pesmi poznavajoča Mimi.

Ko sem prišel 1975 v Beograd, v na novoustanovljeno župnijo, sem takoj opazil, da prihajajo le prijavljat pogrebe – in kar vsi po vrsti so umrli neprevideni. Zato sem krenil na blagoslov hiš po mestu Beogradu, pa tudi prek Donave, ker smo tudi to področje duhovno oskrbovali: po Borči, pa tudi po okoliških naseljih, ki jih je kar precej: Krnjača, Vrbovski, Jabučki rit, Glogonjski rit, Ovča.

V Krnjači sem se srečal s starim pravoslavnim duhovnikom, ki je podobno križaril po teh vaseh, kjer je takrat bilo mnogo nekrščenih – in jih je krščeval kar doma. Ker tam ni bilo cerkve, je svojo hišo preuredil v Krnjači v cerkvico – ki še danes stoji. Oblasti so mu zagrozile, da bodo »na črno preurejeno cerkev« podrle – pa je dejal: »Če boste to storili, bodo v tujini za vašo nestrpnost takoj zvedeli« - pa cerkve niso podrli.

V Borči – kjer je bilo žegnanje za Povišanje svetega križa 14. septembra, smo si bili dobri tudi s pravoslavnim popom Perom, ki je bil sicer Rus po rodu. Za praznike smo se medsebojno obiskovali. Ta goreči duhovnik je dejal, da tudi on obiskuje bolnike – vendar se jih boji opomniti na prejem zakramentov, da se ne bi prestrašili. Jaz sem mu dejal, da jim jaz to ob prvi priliki omenim, in da večinoma sprejmejo povabilo. Večkrat se domači bolj bojijo poklicati duhovnika, kot pa sam prizadeti bolnik in sicer v vraževernem strahu, da bo, če bo prišel duhovnik, bolnik umrl. Jezus pa ne prinaša smrti, ampak zdravje in življenje, večno življenje.

To vraževerno krivo vero pa lahko odpravi goreč duhovnik le s tem, da redno obiskuje vse bolnike. Takrat se družina in drugi prepričajo, da Jezus ne prinaša smrti, ampak prav nasprotno; kjer pa duhovnik obiskuje le bolnike, ki so že na koncu, navadno takemu obisku res sledi smrt.

Ko sem prišel ves goreč v Srbijo, so v Borči prosili za krst: mati pravoslavka, oče katoličan. Po pretirani tedanji slovenski pokoncilski praksi sem tudi jaz zahteval temeljito pripravo (pa so bili sicer dobri verniki). Pa mi pravi oče Pero čez kak mesec priprave:

»Kaj tako komplicirate – dajte vendar krstiti tega otroka; drugače ga bom jaz!« Na njegovo besedo nisem več zavlačeval. Pravili pa so, da je v tistem pokoncilskem času ponekod vladala taka strogost pri delitvi krsta, da so nekateri katoličani nosili svoje dojenčke krščevat v pravoslavno cerkev.

Na splošno je dal glede delitve svetih zakramentov odlične in trajno veljavne smernice že sicer zahtevni, učeni renesančni mož, vendar blagi in razumevajoči cerkveni učitelj sveti Frančišek Saleški: »Zakramenti so bolje spravljeni v rokah tistih, ki jih delijo široko, kot tistih, ki jih delijo ozko!« O tem sem se pozneje sam prepričal, tudi glede obhajanja civilno poročenih – če le pokažejo malo dobre volje, da bodo živeli kot brat in sestra, ali pa če jih muči kaka resna bolezen ali starost. Nekateri od njih so pa dejali, da tako živijo vsaj že eno desetletje.

Miličnik v bolnišnici 75

Podobno sem ravnal tudi po prihodu v Mužljo.

Slišal sem, da je neki Mužljanec hudo bolan v bolnišnici. Bilo je 29. novembra 1984, ko je bil državni praznik. Šel sem ga obiskat s kolesom, pa mi je dol padla veriga na sredi pota. Nisem razumel tihega opomina, in sem nadaljeval do kirurgije. Takrat pa na oddelku naenkrat preplah – in so poklicali celo miličnika. Pozneje sem zvedel, da tam dela zagrizena brezbožnica, ki ne mara duhovnikov – in je ona poklicala policijo. Šel sem z njim v sprejemnico, kjer mi je dejal, da je moral priti, ker so ga poklicali. Vprašal me je, kaj je bilo. Povedal sem, da sem slišal, da na tem oddelku leži hudo bolan neki naš zelo goreč vernik (to sem si izmislil, menda je bil celo v partiji), pa sem ga obiskal. Ta miličnik je bil zelo razumevajoč in me je vprašal, če že znam kaj madžarsko. Dejal sem mu, da zelo malo, še manj pa razumem.

»Tudi moja žena je Madžarica. Kajne, da je madžarščina težek jezik.« Seveda sem mu rad pritrdil. Poslovil se je z navodilom, naj bom pri obiskih bolnikov zelo obziren in zelo previden, kar sem mu rad obljubil. Sicer pa v tistih časih osebje in zdravniki niso imeli ničesar zoper duhovnike, in se je dalo vsaj nekaj narediti v tem pogledu.

Nekoč drugič sem obiskal nekega nezavestnega bolnika na oddelku v baraki, ki so mu pravili »Nervno«. Nisem mogel drugega, ko da sem ga mazilil, in sem se hitro oddaljil iz bolnice. Po nekaj mesecih mi je pripovedoval moj pravoslavni kolega Anđelko, kaj se je dogajalo potem:

»Ko sem prišel v bolnico, me vratar ni pustil naprej.« Oblečen sem bil v talar kot navadno. Pa sem vprašal: »Zakaj me ne pustite noter?« - »Zato, ker nepooblaščeno obiskujete bolnike. Pred kratkim ste bili pri enem takem bolniku, in ste nato odšli naglo iz bolnice.«  »To pa že ne bo držalo; jaz hodim sedaj na obisk le k svoji ženi, ki leži na nekem drugem oddelku. Ne obiskujem drugih bolnikov v bolnici.« Tako je bilo. Nisem imel konkurence pri obiskovanju bolnikov v bolnici med pravoslavnimi, pa tudi ne med katoliškimi kolegi. A bi bilo dobro.

Seveda so se razmere precej popravile po demokratičnih spremembah, najprej že 1989, nato pa 2000. V Bački je več katoličanov in tam duhovnk na splošno ima neomejen dostop do vernikov.

Korona je pa te obiske zacementirala. Čeprav je glavna nevarnost vsaj zaenkrat minila, velja marsikod prepoved obiskov za vse, tudi za duhovnika, v bolnicah še danes. To dejstvo je žalostno, saj pušča vse, ne le kovid-bolnike, v osamljenosti, ko bi bili dobre in tolažilne besede, pa tudi duhovne tolažbe po molitvi in zakramentih, najbolj potrebni.

Ko sem tako hodil na obiske, sem 1985 opazil na stavbi stare ginekologije v Zrenjaninu, v kletnem delu, papir z napisom: »Sveštenim licima zabranjen pristup.« (Duhovniškim osebam prepovedan vstop). Jaz sem si to prepoved razlagal takole, češ da seveda velja za partijce, ker jo je sklenila partija. Jaz pa nisem njihov član, zato zame ne velja. In sem po možnosti nadaljeval z obiski bolnikov, kar jim je prineslo veliko duhovnega veselja in tolažbe, marsikomu je pa Jezus tudi zdravje okrepil.

Dominik na Peskari 76

Naš veliki prijatelj in podpornik je bil častni predsednik ali doajen zasebnih obrtnikov – Edvard Bobek. Njegova zgodovina je prav zanimiva. Rojen je bil istega leta kot moja mama Marija Jelen, r. Brenčič – 1919. In sicer v Salgótarjánu na severu Madžarske.

Takrat so bili na oblasti – po vojni – rdeči. Pripovedoval je, da so vsi vstopili v partijo – tudi domači župnik. Pa so mu pozneje to očitali – češ da so komunisti brezbožniki. »Saj nisem mogel drugače: če ne bi bil vstopil v partijo, bi bil od lakote umrl. Samo člani partije so dobili karte za živež.« Ta sovjetska republika pa je bila kratkega veka. Njegov oče je bil Slovenec iz Štor – kjer je bila razvita železarska industrija – mati pa iz Šmarce pri Sevnici. Med prvo svetovno vojno so se selili v Gradec, kjer je bil oče eden glavnih inženirjev pri načrtovanju in izdelavi letal. Njegov brat Jože je tedaj zbolel za smrtonosno špansko gripo. Dobil je visoko vročino. Zaželel si je kislih kumaric. Mati jih je sredi zime kupila. Zdravnik je dejal: »Dnevi so mu šteti, lahko je, kar če, saj bo tako ali tako umrl.« Ko je pohrustal prvo, pa drugo, je zvečer vročina padla. In je ostal živ. Takrat še niso vedeli, da je vitamin C eden glavnih sredstev zoper gripo. Bili so trije bratje: Edvard, Jože in še tretji.

Edvard je med vojno vzel pod svoje okrilje Slovence, ki so jih Nemci med 2. svetovno vojno izselili s Štajerskega.

Ob demokratičnih spremembah devetdesetih let je postala njegova hčerka Marija eden od ustanoviteljev slovenskega društva Planika. On je bil tudi eden od pobudnikov slovenske maše, ki je bila prvič 2005 v Zrenjaninu in jo je vodil beograjski nadškof Stanislav Hočevar. Pri tisti maši sem usklajeval potek prav jaz. Naši pevci – ki so že prej sodelovali pri slovenski maši, so peli pod vodstvom Valerije Gulyás. Skrbel sem, da so v redu šla berila. Pred mašo je nastal nek nesporazum –ne vem točno, zaradi česa. Bil sem namreč prezaposlen z usklajevanjem maše: daleč gori na koru so bili naši mužljanski pevci, v cerkvi so bili pripravljeni bravci za berila in prošnje, po vrhu so se nam pa pridružili še člani nemškega društva.

Resnici na ljubo je treba namreč priznati, da tukajšnji Nemci po večini ne znajo nič več nemško kot pa tukajšnji Slovenci slovensko. Karkoli je že bilo v ozadju - Hočevar je tisti nesporazm tako čudovito čisto mirno poslušal. Kot se lahko vidi iz slik, med mašo niti luči ni bilo prižganih. Sicer sva s tem župnikom prijatelja vse do danes, ko je v pokoju v svoji hiši, hiši svojih staršev, skupaj s svojim nečakom.

Maša je vendarle lepo potekla – pretežno je bila pač v slovenščini – in tudi zbor ni znal nobene nemške pesmi – slovenske smo pa veselo prepevali že nekaj let pri Dominiku Saviu. Semkaj je prihajalo vsako soboto redno tudi nekaj hrvaških vernic iz Zrenjanina. Da bi njim in domačim Hrvaticam ustregli, smo mašo prilagajali – mešali tudi s hrvaškim besedilom in pesmimi. Po maši je bilo slikanje pred stolnico. Nato je bilo kosilo v hotelu Vojvodina in na njem je bil tudi prvi predsednik slovenskega društva Planika Vencel, pa tudi član društva Edvard Bobek.

Pozneje se je ravno z njim, tj. Venceljem, sprl. Na obisk v društvo Planika je bil namreč povabljen slovenski veleposlanik iz Beograda. Bobek je pripravil obširno poročilo o Slovencih, ki so bili pri njih v gosteh med drugo svetovno vojno, ko so bili izgnani s Štajerskega. Vencelju pa se je ta prispevek zdel predolg in ni dovolil, da bi Bobek z njim nastopil.

Bobek od tedaj ni hodil več na sestanke društva in seveda tudi njegova hčerka Marija ne. Ona se je začela navduševati za nemško društvo in je pripravljal tudi po radiu oddaje v nemščini – tudi ob podpori iz Nemčije, češ da je nekdo iz njenega rodu – mati Cica r. Marók je bila iz Sutjeske (madžarsko oziroma prej Szárcsa – Sarča). Njeni starši so imeli tri dekleta – in »osvoboditelji« Rusi so ob koncu druge svetovne vojne vse tri posilili. Seveda dekleta niso bila nič kriva. Še danes se ljudje širom Vojvodine, pa tudi v Beogradu – o tem je pričala sestra Mamerta, ki je vse to doživljala -, spominjajo ruskih vojakov, ki so delali nasilje nad ženskami in so jih družine skrivale po kleteh ali vodnjakih, da bi jih obvarovale nasilja. Tako so delali kot osvoboditelji – kaj še, če kam prihajajo kot okupatorji.

K slovenski maši v Mužlji pa je Bobek rad hodil in je bral – prav lepo in s pravilnim poudarkom – berilo. Prav tako je brala tudi njegova hčerka Marija poročena Benak. njen mož Ervin je bil profesor glasbe.

V tistem času je bilo veliko navdušenje nad slovensko mašo in je prihajala k njej tudi skrbnica cerkve – Kati néni. Pozneje pa je nekaj članov društva umrlo, nekaj se jih je izselilo v Slovenijo, v Mužlji pa ni bilo več nobenega slovenca – in se je ta maša počasi prelevila v hrvaško. Ko pa je izostalo prihajanje iz Zrenjanina in je prenehala vsakodnevna maša na Peskari, je prenehala tudi tako slovenska kot hrvaška maša.

„Če napade te korona“ 77

Zoper jetiko do 1947, ko so odkrili streptomicin in druge antibiotike, ni bilo učinkovitega zdravila. Za primero imamo danes proti koroni celo vrsto cepiv. Kakor hitro je bilo mogoče, sem se tudi jaz cepil s Pfeizerjevim cepivom in sem doslej prejel tri odmerke. Nekateri izkoriščajo ljudsko nezadovoljstvo zaradi nujnih ukrepov zoper korono, da bi se nevarna okužba vsaj malo zajezila.

Obstajajo namreč po celem svetu skupine nezadovoljnežev, ki zavračajo cepljenje, ki je doslej (2022) edini način uspešne zaščite proti tej novi, nepoznani in potuhnjeni bolezni, ki vsak dan pobira nove žrtve: redno med necepljenimi, včasih pa tudi med starejšimi cepljenimi, ki pa jih navadno spremlja še kaka kronična bolezen. Necepljenim pa ni rešitve, če jih napade hujša oblika covida-19.

Tako je ugonobila tudi mojo sestrično, (1944-2021), ki je živela v Beogradu. Ona me je večkrat obiskala v Mužlji in tudi v času, ko sem ležal v pančevski bolnici po hudi prometni nesreči leta 2000. Ravno za Veliko noč 2021 je padla v posteljo; moj letnik, zdrava ko dren, je pred tem je na vikendici na Fruški gori urejala kopalnico z željo, da bi se vsaj enkrat skopala. Pa ji ni bilo dano: začela je kašljati, dobila je vročino, srce ji je začelo preskakovati, pritisk ji je narastel. Ko je prišla po urah čakanja v kovid-ambulanto, so ugotovili, da je virus napadel obe pljučni krili; prepeljali so jo v Mladenovac – tam so pa ugotovili, da je pretežek primer in so jo dali pod kisik ter odposlali takoj nazaj v Beograd – in je v osamljenosti umrla v najsodobnejši korona-bolnici na Batajnici. Bila je dejavna tudi v slovenskem društvu „Sava“, kjer je vse do zadnjega nastopala v zboru „Pojoča družba“ v različnih cerkvah. Prijateljice so dejale, da ni marala za virus in da se je verjetno okužila v mestnem prometu; to je nauk za vse nas, da se pazimo, kolikor moremo.

Drugi sorodnik je živel v kar se da zdravem okolju v slovenskih hribih in daleč od ljudi – pa ga je korona vseeno našla; stanje se je zdaj zboljšalo, zdaj poslabšalo. Zdravniki so se dolge mesece borili za njegovo življenje – pa je umrl v Mariboru.

Oba sta bila necepljena – in bi ju ta neznatni pik rešil prerane smrti! Res je sicer, da lahko korona napade tudi cepljene; zlasti starejši, ki imajo poleg tega še kako kronično bolezen ali starost, so bolj izpostavljeni. Na splošno pa velja, da cepljenec ne dobi tako hude oblike in da kljub okužbi preživi; poleg tega veliko lažje okreva. Zato je cepljenje vsekakor priporočljivo za tiste, ki se smejo cepiti.

Jaz sem že od decembra 2020 spremljal širjenje te vseokužbe po Vuhanu na Kitajskem in sem že takrat opozarjal prijatelje in znance na previdnost. V Srbiji se je bolezen začela širiti 2021, in od 15. marca do 6. maja je bilo uvedeno celo izredno stanje, ki je okužbo vsaj malo zajezilo.

O koroni sem že 2020 napisal pesem tako kot božično, pa tudi kot velikonočno voščilo mnogojezično:

Tukaj je splet za obveščanje o gibanju prebivalstva na Zemlji, kakor tudi o poteku bolezni kovid-19 ali virusa korona, kar bo še nekaj časa pereče, sem tedaj zapisal na svoji spletni strani.

Na spletu sem našel, da je na Božič, tj. 25. decembra 2020 živelo na Zemlji 7,834,543,258 prebivalcev , od katerih je bilo okuženih s koronavirusom 80,002,079, umrlo 1,753,792, a okrevalo 56,341,152.

Korona ga krona je naslov črkostiha-akrostiha od spomladi 2020. Kljub rožnogledim (optimističnim) predvidevanjem nekaterih, da bo korone konec za mesec-dva, sem imel prav v predvidevanju, da se bo trajanje te neznane bolezni zavleklo; in res se je podaljšala njena grožnja vse do Božiča – in nič ni pojemala. In ne bi, če ne bi iznašli rešilnega cepiva. Tako hvala Bogu, 27. decembra 2020 so začeli v EZ cepljenje – v Srbiji pa že pred Božičem. Predsednik Aleksander Vučić se je potrudil, da je nabavil vse obstoječe vrste vakcin: rusko, kitajsko, Pfeizerjevo ter

Nekateri dandanes strašijo pred cepljenjem, češ da povroča neplodnost. To ne drži. V resnici pa je 90% tistih, ki so preboleli hujšo obliko korone, postalo neplodnih. Glavni vzrok neplodnosti pa ni korona, ampak sovražen odnos do življenja. Če kdo živi pred poroko ko da je v zakonu, po poroki pa ko da je samski, ali je to spodbuda za sprejemanje otrok? Da ne govorimo o splavu, ki ga nekatera gibanja smatrajo za »pravico do lastnega trebuha« - in ne upoštevajo, da ima tudi nerojeni otrok pravico do življenja. Potem pa kontracepcija, – zato ni otrok!.

Korona ga krona je naslov velikonočnega črkostiha. Korona pomeni v latinščini krono ali venec. Ne krona ga virus, ampak mi ljudje, ker smo neurejeni in nespoštljivi, neprevidni in neodgovorni. COVID-19 – med ljudstvom bolj znan kot koronavirus, je prišel v Slovenijo 4. marca. Kmalu se je sodobna kuga tako razširila, da je Slovenija postala vodilna po obolelosti med bivšimi jugoslovanskimi republikami. Marsikje so po svetu uvedli izredno stanje z osnovnim sporočilom: »Ostanite doma!« 

Zato previdnost vsekakor ni odveč. Nekateri so se zbirali iz kljubovalnosti in nasprotovanja trdim ukrepom in s tem pomagali širjenju okužbe. Iz skrbi za lastno zdravje spoštujmo pametne ukrepe in nujno sodelujmo z zdravniško stroko.

Če te pogubi korona (črkostih slovensko)	Ako umreš od korone (slovostih srpsko-hrvatski)	Dangerous a corona (acrostic English)	Ha megtámad a koróna (betűvers magyarul)
Če napade te korona Eh - ne bije že plat zvona! Ti pomaga, da še dvomiš? Enkrat pa si roke lomiš! Prejmi nase križ trpljenja – Oznanjuj vest prerojenja, Glej ponižnost Betlehema! Upanje ves svet prevzema. Bolj ko prazno slamo mlatiš – In z nikomer se ne bratiš: Kaj ti mar kovid skrivnostni – On je tu – Bog vsemogočni! Rad' se med seboj imejmo, Odpustimo vsem brezmejno. Naj objame nas ljubezen – Ah – končana bo bolezen!	Ako umreš od korone? Kad sva zvona ti zazvone: Onda valjda upitaš se: Uj, odakle snašla mene? »Možda po sredi je greška: Redovno raskužim ruke, Eto, maska nije teška. Što – sa nikim se ne družim? Ovo ti je glavna mana: Da sebično sebe maziš. Kad je duša puna rana – Onda svoje pravo tražiš. Red je, da se Bogu moliš, Obilaziš ucviljene: Neka leči Božić-Bata Evro-narode, i mene!	Dangerous coronavirus Anxsious now is whole humankind. Nobody is safe from illness, – Grows a number of funerals. Everybody entertains hope: Rather vaccine as infections! Others help to luckless persons Under heavy circumstances. Save souls, bodies - lovely Savior! All we hope rescue from Jesus: Covid is not invincible, Only love overcomes despair. Redeemer is for us born – Over illness, death governs. Not be afraid of anything; And we wish you: Merry Christmas!	Ha megtámad a koróna Akkor baj lesz rokonságnak – Mert nem bírnak látogatni Engem a kovid kórházban. Gonosz kétségbeeséssel Téríthet az igaz útról - Ámde bizalommal fordul Máriához lelkem, szívem. A Szűzanya oltalmazónk, De a Fia mi Megváltónk, Ki gyógyítja betegséget, Orvosolja sebeinket. Reménykedjük Karácsonykor: Óhaj repül Istenünkhöz: Nagyon bánjuk bűneinket – Akkor irgalmazzon minket!

Nekateri mladi v ZDA so govorili spomladi 2020: „Nič ne de, če se okužim – hočem potovati in uživati!“ – a po okužbi so bridko obžalovali svojo lahkomiselnost; .

Tudi nekateri odrasli so se na začetku vseokužbe delali norca iz smešnega virusa; - ki pa danes nikomur več ni smešen.

Mi kristjani poskušamo gledati na to ujmo tudi pozitivno: ta čas preizkušnje nam je temeljito očistil naravo. Nad mnogimi področji zrak že zdavnaj ni bil tako čist; ekološko je postala naše Zemlja zdrava in bleščeča, ker tovarne in avtomobili niso onesnažujejo okolja. Bolezen je vrh tega odkrila mnoge heroje: med zdravstvenimi delavci, ki se žrtvujejo za bolnike celo kadar sami niso zadosti zavarovani; med sorodniki, ki skrbijo za svoje drage domače zlasti starejše; pa tudi med verskimi delavci – redovniki, misijonarji in duhovniki. Neki duhovnik v Italiji je umrl, ko je podaril svoj dihalnik (=respirator) v prid mlajšemu bolniku, ki ga ni niti poznal.

Ti čudoviti zgledi so nam spodbuda, da skazujemo večjo pozornost in ljubezen do svojih bližnjih. Vzemimo v roke koristno „korono“ = „rožni venec“ (korona pomeni tudi »venec« - od tega slovenski rožni venec), pa bomo z vztrajno molitvijo premagali to preizkušnjo na našo srečo in za prenehanje vseokužbe.

Korona ga krona zelo! (črkostih slovensko)	Korona je veliko zlo! (slovostih srpsko-hrvatski)	Mysterious corona-virus! (acrostic English)	Koronavírus nem tréfa! (betűvers magyarul)
Korona ga krona zelo Obup se razširja po spletu Resnično, novice nas žro Ostajamo zbegani v svetu. Nikar se starina ne boj, A tudi mladina zaupaj. Gospod je življenja s teboj Alelujo veselo zaukaj. Zakaj se korone bojiš? Lahko da nevarnost ti žuga: Obenem pa grešno živiš – Ko da sta s hudičem si druga. Razvijajmo slogo, pomoč Ogibajmo greha se, mraka Naj sveti Velika nam noč, A krona nebeška nas čaka!	Korona je veliko zlo. Oh, uznemireni su ljudi. Razmatrajmo svi zajedno - Ostanimo smirene ćudi. Ne plašimo bolesti se: Al oprez će čuvat nam leđa - Jer zloća opasnija je: Energiju, ljubav nam vređa. Veselimo Uskrsu se. Ekološki priroda blista. Lišavajmo suvišnog se: Kad duša je kreposna, čista. Ojačajmo slogu, pomoć, Zar nije to prilika prava? Ljubaznost je duhovna moć - Osmišljena, divna i zdrava.	Mysterious Corona virus sows a death Yet, everyday over whole the world; So mankind race not without great reason Terrible days in isolation survives. Equally as in Chine now in America Risky situation worse is from day to day. In Christ we only give hope with sincere heart Obeying to the strict measures of state. Ululate painfully on funeral of dears So many people, every day more, more, Corona brought harmony to enemies - Organize defense against common peril. Resolve that all peoples in love will live, Obvious sign God’s benediction will be. Now congratulate I from heart on Easter day - Angels protect you on your quotidian way!	Koronavírus nem érti a tréfát! Orvosság semmilyen nem létezik ellen Rendezvény, társasság elmarad majd minden, Olvasván szentírást – gazdagabb lesz szellem. Nagyon kell vigyázni, veszélyt elkerülni Akkor Üdvözítő nyújthat segítségét, Vele még mindennap lehetne örülni, Írta a szívünkbe mennyből üdvösségét. Rend legyen, tisztaság, védett kéz és arcunk, Ugyan, majd közelebb leszünk az imában. Sötétség, gonoszság távol legyen tőlünk, Tudjuk: uralkodik Isten a világon. Rábeszélj embertársadat a jóságra, Énekelj, Húsvétot vidám gratulálva, Félelem nem lesz több – jött már az Egyházra Az ki feltámadott – békéjét kínálva.

Srebrni jubilej 82

V Bečkereku (danes Zrenjaninu) je dne 29. maja 2022 potekala 25. obletnica od ustanovitve Dekliškega zavoda Karolina Szathmáry. Slovesnost se je začela z zahvalnim somaševanjem, ki ga je vodil škofov namestnik László Gyuris, a somaševali so protonotar Jenő Tietze, duhovniki József Mellár, Sándor Hajdú, verbit Elija Ohoiledwarin ter salezijanci Stanko Tratnjek, Rafo Pinosa in Janez Jelen.

V svojem nagovoru je generalni vikar omenil, da je bila nekoč njihova učenka tudi Božja služabnica in redovnica Marija Marjeta Bogner (1905-1933), doma iz bližnjih Melencev, ki je po svoji ponižnosti, potrpežljivosti in vedrem prenašanju neozdravljive bolezni lahko vzornica ne le redovnicam, ampak tudi duhovnikom in vernikom. Zahvalil se je požrtvovalnim sestram notredamkam za teh 25 let, v katerih je lahko v banatskem središču študiralo več rodov deklet iz oddaljenih vasi. Tukaj že četrt stoletja obstaja študentski dom ali internat, v katerega so jih pošiljali skrbni starši v zavesti, da so njihova dekleta v dobrih rokah.

Po maši je v Kulturnem domu ravnatelj zavoda Jenő Karl pozdravil vse številne goste.

Sestra Gizela Rácz se je ozrla na začetke in omenila ustanoviteljičino navodilo: „Ahova Isten küld, oda áldása is elkisér” (»Kamorkoli vas pošlje Bog, tja vas spremlja njegov blagoslov in izkusili boste njegovo usmiljeno ljubezen.«) 2. julija 1996 v Budimpešti so se provincialka Mária Jozefina in njene svetovalke odločile, da bodo v prazno hišo na Cara Dušana 59 v Bečkereku povabile dekleta iz zamaknjenih krajev Vojvodine za ohranjanje njihove verske, kulturne pa tudi narodne zavesti. »Najprej sem dala pobudo v Božje roke, in tako je Bog po naših rokah napravil čudovita dela.«

Predsednik vojvodinske skupščine István Pásztor se je v svojem govoru zahvalil katoliškim sestram ter vsem požrtvovalnim sodelavcem za izredno pričevanje:

»Mislim, da imata tu v Bečkereku dve cerkveni ustanovi in šoli izjemno pomembno vlogo: fantovski zavod v Mužlji, ki ga vodijo salezijanci in dekliški zavod, ki ga vodijo sestre notredamke.«  Provincialka Maria Andrea Ivanics se je ozrla v daljno preteklost, ko se je ustanoviteljica reda Marija Terezija Gerhardinger odločila, da bo sprejela vabilo takratnega čanadskega škofa Aleksandra Bonaza (škofoval od 1860 do 1889), ki je stoloval v Temišvaru in tako je sedem sester ustanovilo šolo za revna in zapuščena dekleta leta 1880 v Velikem Bečkereku.

Sledila so prepričljiva pričevanja bivših gojenk, ki so odzvenela v ugotovitev: »Našla sem prijateljev in prijateljic, ki mi pomenijo zaklad za celo življenje vse do danes.« 

Zlati jubilej 83

S sošolci smo se srečevali – mislim, da vsakih pet let. Zaradi oddaljenosti in službenih obveznosti se teh srečanj nisem mogel vedno udeležiti. Ob petdesetletnici – 6. junija 2009 – pa sem bil navzoč pri srečanju v vili Široko pri Šoštanju. Peljal me je brat Jož, ki je bil hišnik v Kulturnem domu v Velenju. Z njim sva rajžala kar trikrat tudi na Koroško. enkrat v Žitaro vas, drugič do Gospe Svete, tretjič do Pliberka.

To srečanje je bilo res lepo pripravljeno in je imel govor že pokojni Edi Jan. Med drugim je dejal:

Smo danes zbrali se za jubilej, jubilej spominov, ko vsi radoživi pokukali smo v svet neznani, skoz vrata skupnega nam bivališča; pred petdesetimi leti, vsi v radosti, v veri vase, optimizma polni smo stopili, iz dvorišča šole naše, v jasne, svetle, nove čase; da sklatimo z neba zvezde, da zavrtimo svet kot veli srce nam naše!

Smo klatili, smo vrteli, se ljubili, delali, se veselili in molili, sladkosti in grenkobe življenja zaužili; dobili kar smo zaslužili… Naj oko danes utrne solzo sreče, solzo svetlega spomina, da srečen bodem jaz in ti in naša domovina!

Osmi razred smo končali v Starem Velenju leta 1959 – pedtesetletnico pa smo proslavljali v Šoštanju – prizorišče je bila vila Široko dne 6.VI.2009, kamor me je peljal moj brat Jož.

Jaz pa sem pozdravil družbo profesorjev (takrat so bili še skoraj vsi živi) in dijakov z izvirnim črkospevom, ki se glasi takole:

LEPI ZLATI JUBILEJ

Leta hitro so minila nam mladosti, Enkrat skupaj smo sedeli v isti klopi, Polni skušenj smo sedaj, modrosti In kar dobro se godi nam tu v Evropi. Znova zbrani zvesti smo sošolci stari, Leta upogibajo nam hrbtenico, Ampak srce naše za starost ne mari, Tovaršiji rad zapoje to zdravico. Ista je slovenska mati nas rodila, Je molitve, petja, govora učila: Učna snov je naše znanje spopolnila: Bilo nam je ko da bi dobili krila. Istega smo dne iz šole se ločili, Lepo nam je spet, ker tukaj nismo sami. Enkrat bomo z angelci se veselili: Jezus in Marija bosta vedno z nami.

Čudovita so bila ta srečanja, žal vse preredka. Do danes pa so se naše vrste tako razredčile, da ni koga, ki bi nas sklical – kot imamo na primer vsakoletno srečanje duhovnikov, ki smo bili posvečeni leta 1972. Od 61-ih nas je letos, 2022, ostalo še 26, ki smo obhajali zlato mašo – medtem ko so bili letos v Sloveniji posvečeni le 4 novomašniki!

Nekdo med verniki je omenil, da bi mi, letošnji slovenski zlatomašniki, imeli pravico napraviti skupno zlato maševanje, skupno parado ponosa – veliko bolj ko tisti, ki se izogibajo svojih naravnih obveznosti ter z raznimi paradami „vrbuju“ na ta način nove člane. Nas je bilo pred 50-imi leti 61: nekateri so zaspali v Gospodu, maloštevnilni so tisti, ki so se na tej poti utrudili in duhovništvo zapustili. Mi zlatomašniki pa smo v skromnosti in zvestobi skozi petdeset let vztrajno služili Bogu in bližnjemu, ne da bi za to pričakovali ali dobivali kakršnokoli priznanje; upamo pa, da so naša imena zapisana v nebesih – in to je zadosti.

Prav tako bi bili upravičeni do mavrične parade ponosa zlati ali srebrni zakonci-jubilanti, ki so si ostali zvesti skozi dolgo obdobje, sprejemali otroke iz Božjih rok in jih po naravnih, Božjih in cerkvenih postavah tudi vzgajali – kar je dandanes vedno bolj težavna in nehvaležna naloga. Ne le, da so ti otroci in vnuki prihodnost naroda – oni bodo gmotno oskrbovali tudi tiste, ki ne morejo ali celo nočejo imeti otrok, ker zanemarjajo svoje dolžnosti do Boga, domovine in sebe.

Med svojimi duhovniškimi sošolci bi na prvem mestu omenil zaslužnega novomeškega škofa Andreja Glavana, ki je bil ne le prvi škof na novo utemeljene novomeške škofije, ampak je res deloval Bogu in ljudem ugodno – in smo se ob začetku njegove službe tam srečali tudi sošolci, ter se popeljali po sanjavi Krki: s kakim navdušenjem so ga tam sprejemali!

Omenim naj vsaj Jožeta Pribožiča, dolgoletnega šoštanjskega dekana in župnika, ki oskrbuje tudi zdravilišče in bolnico Topolšica.

Zadnje čase zaradi korone ni bilo tozadevnih srečanj – letos pa je spet bilo pri mojem sošolcu in dobrem prijatelju Ivanu Napretu v Šmartnem ob Paki. Mi, ki smo bolj oddaljeni – zlasti jaz v Vovjodini – žal nismo bili telesno navzoči, vendar smo bili in še bomo v duhu, molitvi in resnici.

Omenim naj tudi svojega soseda Ivana Napreta, ki je že dolga leta priljubljen župnik v Šmartnem ob Paki; pa rimskega profesorja Jožeta Pirca iz Idrije, kakor tudi rajnega Igorja Loviščka, pri katerem smo se srečali 2002 v Medani v Goriških brdih in nam je postregel z vinom, ki mu ni tekmeca.

Mnogi so poznali in imeli radi našega sošolca, ki je po mnogih romarskih poteh zemeljskega Jeruzalema ter težki bolezni priromal v Očetov dom nebeškega Jeruzalema v 73. Letu. Milan Holc (28.viii.1946-28.vi.2019), redovnik in duhovnik slovenske minoritske province, je prejel mašniško posvečenje 2. julija 1972 na Ptuju. 34 let je živel in deloval v mednarodnem minoritskem kolegiju Seraphicum v Rimu, leta 2009 pa se je vrnil v Slovenijo. Bil je profesor in prevajalec svetega pisma ter voditelj romanj v Sveto deželo. Pogreb je bil na praznik Ptujskogorske M. Božje, v torek, 2. julija 2019 na Ptujski Gori.

Sam je v nekem intervjuju povedal, da mu je bilo kot profesorju dano, da je prehodil mnoge dežele po svetu, a enake domači, slovenski deželi, v svetu ni. Svojo ljubezen do domovine je zgovorno pokazal še posebej v zadnjih letih. Na Ptujski Gori je skupaj z redovnimi brati, rad sprejemal romarje, jih nagovarjal ter jim v duhu sv. Frančiška skušal približati znamenitosti ptujskogorske bazilike, če je bilo potrebno tudi v raznih, romarjem bližjih in razumljivejših jezikih. Poleg duhovniške službe, ki jo je opravljal na Ptujski Gori je bil pater Milan Holc poznan tudi kot duhovni in strokovni voditelj številnih romarskih skupin v Sveto deželo in druge kraje, povezane s svetim pismom in s prvimi začetki krščanstva. Somaševanje pri pogrebni maši je vodil mariborski nadškof metropolit Alojzij Cvikl DJ, ob somaševanju novomeškega škofa Andreja Glavana in duhovnikov. Govorniki so poudarjali njegove zasluge in njegov prijazen značaj, ki je nagovarjal domače župljane in romarje, ki so prihajali na Ptujsko Goro.

Leto dni pred tem je nas sošolce še prijazno gostil na Ptujski Gori, ki nam jo je strokovno razkazal in z nami somaševal. Pred leti nas je tudi strokovno vodil po Romuniji, kjer čisto na vzhodu imajo minoriti polno semenišče v mestecu Roman.

„Oče in učitelj mladih“ 85

Na koncu je še pesem, ki sem jo napisal v čast »očetu in učitelju mladine« - svetemu Janezu Bosku. Druge moje pesmi in sestavke pa lahko najdete na spletni strani https://sl.wikipedia.org/wiki/Uporabnik:Stebunik#Moje_pisanje:_pesem_in_proza

Oče in učitelj mladih (črkospev)

OČE IN UČITELJ MLADIH 1.Oče in učitelj mladih, če bi spet med nas prišel, eno bi besedo šepnil v Uho in nežno nas objel: »Če zares Marijo ljubite In jo v čednosti posnemate: Tudi vam zajamčim milost, Enkrat v raj da pridete.« 2.Let že dvesto je minilo, Jezusu si rad sledil. Mati dala je vodilo, da Ljubit mlade si učil: »Če zares Marijo ljubite In jo v čednosti posnemate: Tudi vam zajamčim milost, Enkrat v raj da pridete.« 3.Ah, grozijo nam skušnjave, duša je v nevarnosti. In če prosimo zaupno, res Hitro nam pomagaš ti: »Če zares Marijo ljubite In jo v čednosti posnemate: Tudi vam zajamčim milost, Enkrat v raj da pridete.« (Odziv na natečaj leta 2015. ob dvestoletnici don Boskovega rojstva *16. VIII. 1815 Becchi †31. I. 1888 Turin)

KAZALO

srbohrvaško besedilo

201 sl-sh Najnovejši razpored poglavij in prevod poglavje za poglavjem v srbohrvaščino slovensko samo pesmi

206 sl-sh Najnovejši razpored poglavij in prevod poglavje za poglavjem dne 26.viii.2022 le s prevodom v srbohrvaščino

Glej tudi del, ki pa je bil zbrisan in prestavljen v drug peskovnik:

https://sl.wikipedia.org/wiki/Uporabnik:Stebunik/peskovnik1#%E2%80%9EO%C4%8De_in_u%C4%8Ditelj_mladih%E2%80%9C_85

Uporabnik:Stebunik/peskovnik1 - Wikipedija, prosta enciklopedija (wikipedia.org)

Bog sve okreće na dobro

Zlatnomisnikovi memoari

Moja mladomisničko i zlatnomisničko geslo

“Sve surađuje na dobro onima koji ljube Boga” (Rimljanima 8:28)

Uvod 1

Poštovani čitatelji! Pred vama su zlatnomisnikova sećanja na prohodani put, ali i poticaj mladima da se odluče na putovanje s Isusom, što je najzanimljivija pustolovina koja se čoveku može ikada dogoditi te je stoga uvek uzbudljiva i privlačna.

Danas postoji manjak dobrih duhovnih zvanja; to je zbog toga, jer nedostaju dobri očevi i majke, propada obiteljski život, a iznad svega, nestaje osjećaj za nadnaravno. Ako čovjek shvati da iznad sebe ima nekoga kome je odgovoran i kome će na kraju života davati odgovor, živeće drugačije nego onaj koji nije uveren da je Bog čovekov Stvoritelj i Dobročinitelj – i jednog dana on će također biti čovekov Sudija, koji dobro naplaćuje a zlo kažnjava.

Vera u Boga, koji nas voli kao otac te bdije nad našom sudbinom odagnava strah te uliva nadu i poverenje: za sebe, za svoje potomke, za našu sadašnjost i budućnost.

Živimo u teška vremena – ipak kršćanina teši spoznaja da ne pišu istoriju zemaljski moćnici, ma kako poznato im ime bilo i koliko velika njihova moć bila - već svemogući Bog, koji piše ravno i krivudavim crtama ljudske grešnosti - i sređuje Božju povest.

Iz svoje sam obitelji – usprkos mnogim iskušenjima, opasnostima i teškoćama tokom i nakon Drugog svetskog rata – ponio u svet uverenje da Bog vodi našu sudbinu i da „što god Bog čini, sve čini dobro, pa makar i ne čini nam se dobro." U našoj staroj Klemšetovoj kući u spavaćoj sobi stajale su uokvirene slike dvaju anđelčića s natpisima:

„Ti si, Bože, moj Gospodin, ja sam tvoj sluga“ (Ps 103,1); i: "Uzdaj se u Gospodina i čini dobro" (Ps 37,3)!

Ako čovek živi u tom poverenju u Božje sveznanje, svemoć i sveprisutnost, tada će rado prihvatiti potomstvo iz Božjih ruku, kao što su to činili mnogi kršćani, uključujući i moje roditelje. Usprkos „modernim“ strujanjima i novim metodama „kulture smrti“, usprkos životu neprijateljskoj sredini, u veri su primali decu iz Božjih ruku kao njegov najveći dar. Bili su svjesni da je novorođeno dete najvredniji dar koji mogu darovati Crkvi, narodu i čovečanstvu.

Čovek ne živi samo na ovom svetu, nego ima pred sobom svu večnost, za koju se odlučuje ovde i sada svojim životom; dakle, dete ima puno veću vrednost od auta ili kuće ili novca, jer će živeti večno jer mu Bog stvara besmrtnu dušu već pri začeću.

Čovek dakle ima izbor: hoće li živeti tako da “jednog dana ode u raj” ili “da dođe u pakao.” Tako smo učili u prvom razredu pripremajući se za krizmu 1952. Među stotinjak pitanja je pitanje glasilo: „Zašto jesmo na svetu? – Na svetu jesmo da živimo po Božjoj volji i da se spasimo.

Toliko je jednostavan, a opet tako siguran odgovor da učenjake ovog sveta ostavlja bez daha. Stoga svaki ljudski život ima neprocenjivu vrednost i treba ga čuvati, omogućujući nerođenom djetetu da dođe na ovaj svet i dobije prikladno obrazovanje, kako je rekao don Bosco: „Da postane dobar kršćanin i pošten građanin“.

Svaki ljudski život – pa i nerođeni – stoga je najveća vrednost u svemiru, ili kako bi rekao pokojni lekar i branitelj nerođenog života Antun Lisec: „Začećem se stvara najveća vrednost svemira u najmanjoj mogućoj veličini i u najmanjem. prostoru." Život bez Boga bio bi dakle život bez smisla i za rođene i za nerođene.

Koliko je neugodnosti naša majka morala pretrpeti od opakih ljudi koji nisu naklonošću pratili nas, njenu decu, koji smo jedan za drugim dolazili na svet baš u vreme, koje mnogobrojnim obiteljima nije bilo sklono, govori ova pesma moje majke:

Pričakovanje (del; slovenački izvirnik)	Očekivanje (deo; srpskohrvatski prevod)
Četudi svet s sovraštvom te sprejema In zlobno posmehuje se obema, da včasih prav do smrti mi bridko je – Le s tvojim srčkom mi srce utripa – In željno tistega že čakam hipa, Ko se v oči zazrem ti, dete moje! (Marija Jelen Brenčič: Pričakovanje. Samozaložba 1970, v: Mir sinje višave 17)	Čak iako te svijet prima s mržnjom i obema se zlobno ruga, da sam ponekad tužna do smrti - Samo s tvojim malim srcem moje srce kuca - i moja duša čeka samo taj tren, kad vidim tvoje oči, dete moje! (Marija Jelen Brenčič: Očekivanje. Samoizdat 1970., u: Mir plave visine)

Ako je čovek svestan svoje odgovornosti pred Bogom, te da mora dobro i ispravno koristiti sposobnosti koje mu je Bog dao, izbegavat će greh i činiti dobro. Iz takve će čvrste vere izrasti čestita i poštena zvanja, kao i nova i dobra duhovna zvanja; ali ako je obitelj ugrožena - a danas se đavao služi svim sredstvima da je uništi - naravno da je rast dobrih zvanja u korenu zaustavljen.

Ovaj zapis ne želi sličiti Liutprandovom (920.-972.) "Antapodosis" (Obračun, Osveta), gde je poznati istoričar ocrnio svoje stvarne i navodne protivnike, kako iz svetovnog tako i iz crkvenog života.

Neće to biti ni slika Augustinovih “Ispovesti” ili Finžgarovih “Godina moga putovanja”, gdje ima puno osobnih podataka i unutarnjih događaja. Nadam se ipak, da će svako naći neki poticaj za sebe.

Ovom prilikom ističem da su to sećanja; a sećanje je poput sita kroz koje mnoge stvari odlaze u zaborav, dok se drugi događaji pojavljuju u osobno obojenom svetlu. Stoga možda neka tvrdnja ili zaključak u knjizi ne odgovara stvarnom stanju, nego je napisan onako kako sam ja čuo stvar ili kako sam je shvatio.

Tako će moji ovdašnji vernici, brojni prijatelji i poznanici dobiti uvid u moj životni put – i poticaj da svi mi živimo lepim životom u razumevanju i miru i da strpljivo nosimo sve poteškoće po Isusovu primeru, jer „Bog sve na dobro okreće“ – naravno onima koje iskreno traže istinu i vole u dubini srca Boga i bližnjega svoga.

Zamislio sam da će to zapravo biti poučan i zanimljiv životopis sa poglavljima koja obrađuju pojedina područja, koja će čitatelju, dakle, reći nešto novo, a možda kroz opisane događaje odgovoriti na neka njegova pitanja ili mu pokazati izlaz iz dileme. Na taj sam se način ograničio samo na pojedine stvari i područja iz svog dosadašnjeg života i rada, koliko sam ih uspio maknuti ispod vela zaborava.

Koliko se sjećam, prvu sam pjesmu napisao kao osamnaestogodišnjak u novicijatu 1962. godine u Rijeci. Tada smo još bili mladi i maštali otvorenih očiju, pa nas nije bilo teško potaknuti na pisanje.

Tada smo mi kao novaci išli na izlet na Učku s duhovnikom Serafinom Peliconom - i na natjecanje se prijavilo nas troje: jednu pjesmu je napisao Tone Krnc, drugu ja, ali se ne sećam ko napisao treću pesmu. Pesme će obogatiti ovu knjigu. Moja majka Marija je bila domaćica i pesnikinja, moj otac Anton bio je spretan rasadničar i voćar, ali i pisac; a tu sklonost ima i nekoliko moje braće i sestara, uključujući sestru Maricu koja voli izvještavati o lokalnim događanjima, dok brat Blaž piše pesme.

Na kraju ovog uvoda trebala bi biti pesma mužljanskog pesnika Lászla Kovácsa, a izvornik glasi: „János atya“, što bi značilo "Otac Ivan". Neka ova pesma pokaže kako me moji Mužljanci vole, gotovo kao i ja njih – da barem neke od njih pridobijem za ljubav Kristovu. Ko pročita ovu pesmu u prozi, neće se čuditi zašto toliko volim biti među ovim dobrim i dragim ljudima, među koje me je Božja Providnost poslala davne 1984. godine, te sam s njima i za njih ustrajao u miru i ratu, u zdravlju. i bolesti, u radosti i tuzi. Razume se da ne umišljam da sam takav u stvarnosti: ali ovo mi je ipak poticaj da takav sve više postajem:

Kovács László: János atya (mađarski izvornik)

Ladislav Kovač: Otac Ivan (srpskohrvatski prevod)

Nagyon kedvelem ezt az embert Mindig a szeretet sugárzik belőle. Mindennapi munkáját a tiszta szándék harmata hinti meg gondjaira bízott nyáját az Úr Jézus szellemében vezeti és a szeretet melegével elhagyatottakat meg szegényeket látogat amint tette azt egykor a Mester. Beteglátogatást végez gyermekeknek, felnőtteknek. Angyali segítséget igyekszik biztosítani Isten szolgálatában. A gyermeki szeretet és öröm jellemzi. Jézus szívének nagy tisztelője, szeretetének lelkes terjesztője a mi János atyánk, aki itt él velünk

Jako volim ovog čoveka; ljubav uvek zrači iz njega. Svoj svakodnevni posao škropi rosom čiste nakane; on vodi stado koje mu je povereno u duhu Gospoda Isusa i s toplom ljubavlju posećuje napuštene i siromašne, baš kao što je nekoć to činio Učitelj. Obilazi bolesnike – i decu i odrasle. U službi Božjoj nastoji pružiti pomoć anđela. Značajna je za njega dečja ljubav i radost. Veliki je štovatelj Srca Isusova i gorljivi širitelj njegove ljubavi naš otac Ivan, koji ovdje živi sa nama.

Moja majka

Majka mi je bila Marija Brenčičeva, s nadimkom Gojerjeva; verna žena svom suprugu Antonu Jelenu, dobra i brižna majka svoje dece. U Staroj Jugoslaviji u svoje vreme bila je najslavnija mlada slovenačka pesnikinja, a zrelim godinama postala je oduševljena spisateljica.

Rođena je 28. januara 1919. u Podlipi kod Vrhnike u Notranjskoj, 26 km jugozapadno od Ljubljane a umrla je na prvi dan proleća, 21. marta 2000. u Arnačama, župa Št. Ilj kod Velenja.

Rođena je od oca Franca Brenčiča i majke Marije rođene Cankar iz Kajndola. Braća su joj bili France i Jože a sestra Cilka; u ovoj obitelji nisu poznavali tuberkulozu koja se raširila po tolikim obiteljima i tražila žrtve, osobito među mladima.

Nakon završene pučke škole u rodnom mjestu, 1938.-1939. bila je učenica Banovinske poljoprivredne i gospodarske škole u Maloj Loki kod Trebnja, koju su vodile školske sestre.

Tadašnja poglavarica bila je izrazito bistra, dalekovidna i uravnotežena Hedvika Puntar, i sama književnica.

Godine 1959. Mohorova izdavačka kuća objavila je njezinu knjigu “Na ženi dom stoji” koja je čitateljstvo rado prihvatilo, jer je to praktični priručnik za žene, majke i domaćice; ta i danas je dom u ženskim rukama." Bila je izuzetno snalažljiva, reklo bi se moderna žena koja je i u socijalizmu mogla biti direktorica nacionaliziranog, da tako kažemo, "svog" sestrinskog imanja. u Repnju.

Tu je godinama bio kućni svećenik poznati psiholog Anton Trstenjak. To što je mogao "proizvoditi" knjige u vreme kada nije bilo računara velika je zasluga školskih časnih sestara koje su mu nesebično pomagale u opsežnom poslu. Tako je moja majka bila u školi kod tih sestara i uređivala je školsko spomen-glasilo „Sončni žar“ s prilozima u prozi i pesmama – svojima i onih od drugarica.

Dana 5. novembra 1939. venčanje je bilo u kapeli Jožeta Plečnika. Venčao ih je katedralni župnik, dekan i skladatelj Franc Kimovec. Bilo je to prvo venčanje u ovoj dvorskoj kapeli, gde je Marija bila učenica 10. godine Banovinske poljoprivredne i domaćinske škole. Postoji slika njihovog venčanja, kao i njezina višejezična stranica na internetu: https://sl.wikipedia.org/wiki/Marija_Bren%C4%8Di%C4%8D_Jelen

Kada se Marija opraštala od Vrhnike, društvo vrhničkih momaka oprostio se od nje posebnom grupnom razglednicom, na kojoj je Marija prikazana kao pesnička muza.

Nakon venčanja u Maloj Loki sa Antonom Jelenom, otišla je na njegovo imanje, u Šentilj kod Velenja, to je 24 km severnozapadno od Celja. Mnogi naš Šentilj brkaju s onim na granici kod Maribora, koji je veći i poznatiji. Možda još ne znate da, osim ova dva, postoji Šentilj kod Mislinja, kao i Št.Ilj u Koruškoj, u Rožu, kod Celovca. Št.Ilj se naziva i gradska župa u Celovcu u južnoj Austriji.

Naš Šentilj je župa u dekanatu Šaleške doline koja se sastoji od nekoliko "službenih" zaseoka: Arnače, Silova, Podkraj, Laze (Zgornje i Spodnje) i Ložnica. Osim ovih, tu su i "neslužbeni" manji zaseoci kao Podkoželj i Kote.

Seoba 5

Moje roditelje, posebno moju majku, Drugi svetski rat sa svojim užasima teško je pogodio i doživotno obeležio, kao i željezno doba nakon njega, kada su vernici koji su odbijali poslušati naredbe bezbožne vlasti morali živeti ne samo u siromaštvu, nego i u svim vrstama drugorazrednosti i ponižavanja; pogotovo oni koji su svoju veru iskazivali očito.

Tekom samog rata našu je obitelj najviše obeležilo preseljenje. U to su vreme nacisti započeli iseljavanje svesnih Slovenaca iz zaposednutih područja Južne Štajerske i Gorenjske u Srbiju ili Hrvatsku. Između ostalih, iseljen je bio i poznati svećenik i književnik Franc Ksaver Meško, kao i naš domaći župnik Jurij Lebič. Niko nije znao kada će doći na red. Tim svojim neljudskim ponašanjem Hitler je zapravo nehotice pripremio prazninu koju je zauzelo partizanstvo. Za vreme Nemačke deca i odrasli morali su učiti nemački. Moja je majka pisala u svesku gotski njemački – a i ja sam ga naučio iz njezinih beležnica.

Moja sestra Hedvika tada je imala samo šest meseci. Kad je transport s brojnim iseljenicima - od kojih se nisu svi vratili, jer su neki umrli tekom iseljavanja - stigao u Pragersko, došle su dobre žene i donele hranu za odrasle i mleko za decu. U Mariboru ih je od daljnjeg puta do Slavonske Požege spasio vojnik iz Beča: isti onaj koji je s kolegom došao po njih u automobilu u pola dva ujutro; čak im je na vlastitu odgovornost ishodio dopuštenje da se isti dan vrate kući.

Ovako je majka ispričala za novine „Kmečki glas“:

“Svaki dan je bilo nešto; rat u Poljskoj počeo je već kad sam bila u Maloj Loki; ali onda si svaki dan nešto očekivao, bojao si se, deca su dolazila. Četrdesete godine Hedvika je bila rođena, a s četrdeset i prve - jedne nedelje u julu – Jelenovu mladu porodicu su usred noći odveli u gradsku vojarnu u Mariboru.“ Spasio ih je vojnik – katolik i Bečlija Josef Hummel.

“Sreli smo se tada, u pola dva ujutro 1942. godine; ali mu posle rata nismo smeli ići na sprovod“ jer nisu bili u partiji i jer su redovito išli u crkvu s celom obitelji. Ali evo kako se to dogodilo:

“Bum, bum, bum!” zatutnjalo je uz drveni zid naše kuće. „Jelen - Anton, Marie, Hedwig!" i opet: "Aufmachen! auf!" - Došli su po radio - tešio je muž u polusnu; znala sam: "Došli su po nas!" I kad je konačno moj muž, još uvek zbunjen, otvorio vrata hodnika, vratio se u spavaću sobu i rekao: “Mama, moramo ići!” Ja sam pojurila prema strancima i viknula:

„Ako moramo ići, ići ćemo! I vratićemo se! Onda ćete vi otići!" I nisam osećala nikakvu tugu, nisam vrištala, nisam psovala, samo sam osjećala duboku mržnju i otpor. Kad bi barem mogla uništiti ove nasilnike koji nas teraju od kuće!

„A taj neprijatelj, koji je došao po nas da nas uhapsi i odvede u vojarnu Melje u Mariboru pa dalje u Slavonsku Požegu, bio je prijateljski nastrojen Bečlija Josef Hummel. Toliko je dugo govorio za nas u uredu u Mariboru da smo se vratili kući; nismo gledali na sat kad je bilo, ali iz noći u noć, godinama i godinama, budila sam se nekoliko minuta pre pola dva ujutro; nema noćnih mora, nema teškog sna, samo trzaj buđenja. Ostala sam budna do dva i onda opet zaspala, a nisam znala zašto...“ (M. Brenčič-Jelen: „Priča mog života, Tisuće su ih selili;“ objavljena u reviji Zdravje)

Čemu bi se mogao pripisati ovaj gotovo čudesan povratak? Prvo, naravno, pobožnosti koju je cela naša obitelj gajila prema Presvetom Srcu Isusovu; njegova je slika vladala dnevnim boravkom koji smo zvali "hiša". Molili smo kod večernjih molitava krunicu svaku večer pod vodstvom bake.

Razmišljajući o tim neobičnim događajima, zaključio sam da je na tijek događaja uticao i prijateljski prijem nepoznatog vojnika iz Beča, koji je kod kuće ostavio svoju mladu ženu i dvoje dece - dečaka i devojčicu. Naravno, vojnici nisu bili krivi što su noću poslani na tako tužnu misiju. Zato je baka poslužila toplim čajem Jozefa koji je čekao povratak drug da preseli još jednu obitelj iz Šentandraža. I ne samo to: tada su ruže, jer se i otac bavio uzgojem ruža, najljepše cvetale i išli su ih pokazati ovom vojniku; a pokazao se i zahvalnim.

Zapečatio je „kočo“ – tako smo zvali donju kuću u kojoj smo mi „mladi“ živeli, dao baki ključ govoreći: „Kuća je zapečaćena; ako ko dođe tražiti ključ, nemojte mu ga nikako davati.“ I dođe on – jedan naš komšija; roditelji nikad nisu hteli otkriti ime onoga ko bi želeo uživati u uređenom imanju s rasadnikom i ružičnjakom. Mislim da su moji roditelji bili pravi heroji u čuvanju takve tajne; u strahu da se neko ne osveti, odneli su ovu tajnu u grob; ja sam iz drugih okolnosti izveo svoj zaključak, kojega neću nikome poveriti iako su sada su već svi pokojni.

Majka pesnikinja 6

Majka je počela pisati pesme u pučkoj školi i kasnije ih objavljivala u nedeljnim dodacima slovenskih novina Mladem Slovencu i Družini; objavljivala je u još nekoliko novina (Gruda, Vigred, Bogoljub, Katoliški misijoni, Mala Cvetka, Naš dom, Močilnik) te u Slovenskom i Mohorjevom kalendaru. Zanimljivo: urednici su njezin rad uzeli u obzir u tolikoj meri da je „Kalendar Družbe sv. Mohorja" za 1939. godinu objavio svega četiri pesme:

»Sreča vsa mi počiva v dnu srca« ("Na dnu srca mi sreća počiva"), »Vzklik« (Usklik), »List je odpadel« (List je otpao), koja je tako svojstvena za njeno pesničko raspoloženje:

List je odpadel (slovenački izvornik)	Otpao je list (srpskohrvatski prevod)
Skoz drevesne krone vetrič zapihljal je; od zelene veje droben list odpal je. Vse lesovje vztrepetalo je veselo, v mehkem vetriču objestno zašumelo. Jaz pomislila sem: »Mar že res jesen je? Vse je v polni rasti – list pa že rumen je. Ah, seveda, saj že tudi sred poletja list premnog odpade, zvene mnogo cvetja. Ne le sred poletja – v zgodnji že pomladi mnogo lepih sanj umrje v duši mladi…	Povjetarac je zapuhao kroz krošnje drveća; list je pao sa zelene grane. Sve je drvo radosno zadrhtalo, tiho šuškajući na blagom povetarcu. Pomislila sam: „Je li već stvarno jesen? Sve je u punom rastu - a list je već žut. Ah, naravno, jer već usred leta mnogo lišća otpada, mnogo cveća uvene. Ne samo usred leta - u rano proleće mnogi lepi snovi umiru u duši mladi...

Sve su pesme osim jedne - u tom kalendaru od moje majke - tako se ona tada smatrala cenjenom!

U samoizdavanju je objavila četiri zbirke. Pesme su joj same dolazile za vreme rada u polju ili na livadi. Kad je stigla kući, zapisala ih je - imala je tako neverojatno pamćenje. Napisala je i sonetni venac i druge vrste – pravo čudo od deteta.

Pesme za prvu zbirku sama je prikupila i objavila u samoizdavanju, a većinu ih je i sama prodala, vozeći se biciklom po Notranjskoj i Dolenjskoj. Nakon udaje povremeno je objavljivala u verskom listu Lavantinske biskupije.

Za vreme rata nije pisala, jer "inter arma tacent musae". I kasnije se retko oglašavala, uglavnom pjesmama vjerskog sadržaja u „Družini“. Krajem šezdesetih godina priredila je još tri zbirke pesama, koje s prvom čine ciklus zajedničkog naziva „Spev tihe doline“:

1. Spev tihe doline (Pesma tihe doline (1937.),
2. Vzdih cvetne dobrave (Uzdah cvetne dubrave) (1968.),
3. Vrisk jasne planine (Vik planine jasne) (1969) te
4. Mir sinje višave (Mir plave visine) (1970). Ovu posljednju zbirku pesama posvetila je meni – mladomisniku rečima: „Za uspomenu na Tvoj veliki dan!“ To posebno dolazi do izražaja u pesmi „Pristupam ka oltaru“:

Stopil bom k oltarju (slovenački izvornik)	Pristupam ka oltaru (srpskohrvatski prevod)
Kaj naj ti povrnem, Gospod, za vse milosti tvoje? Zveličanja kelih bom vzel v posvečene roke: z zaupanjem klical bom dan na dan tvoje Ime – in ti boš sprejemal molitve in hvalnice moje! Ob tvojem oltarju Magnificat poje mi duša… V samoti svetišča bom verno poslušal tvoj glas. Pripravljeno moje srce je na vsak tvoj ukaz – Govóri, Gospod mi! – Tvoj vdani služabnik posluša!	Čime da ti uzvratim, Gospodine, za sve tvoje milosti? Uzeću kalež spasenja u posvećene ruke: s pouzdanjem ću iz dana u dan zazivati tvoje Ime — i ti ćeš prihvatiti moje molitve i hvale! Na tvom oltaru Magnificat peva moja duša... U samoći svetišta verno ću slušati tvoj glas. Moje srce je spremno na svaku tvoju naredbu - Govori, Gospodine! – tvoj odani sluga sluša!

Napisala je nekoliko dramskih igrokaza za djecu: Radio Ljubljana emitirala je njezinu radiodramu u stihovima: "Mamica, spet si naša" ("Majčice, opet si naša" (1939.). U ljubljanskom opernom kazalištu (1939.) izvedena je dječja opereta Mamice naše z dejanji slavimo (»S djelima slavimo naše majčice«), skladatelja Matije Tomca. Autorica je stihova za glazbeno delo prema narodnim motivima za dramu koju je napisao njezin suprug: Elektriko hočemo! ("Struju hoćemo!" 1947.).

Godine 1986. počela je pisati prozu uspomena. Pripovetke i priče, u kojima se priseća mladosti u rodnoj dolini, objavljivala je u Kmečkom glasu i drugim časopisima te u dve zbirke knjiga. Odjeknula je njezina priča “Pravičnik in krivičnik” ("Pravednik i nepravednik").

Objavila je dve knjige izvornih crtica:

1. Naših njiv nihče več ne orje ("Naše njive više niko ne ore" Kmečki glas 1991) i
2. "Sedem ključavnic" (Sedam brava Ognjišče 1995), koja je zbog lepog jezika bila obavezna lektira u osnovnoj školi.

Mnoge pjesme i stihovi ostali su u rukopisu; među ostalim, iznimno zanimljiv zapis "Naš Miško" - o našem vrednom konju lipicancu Mišku koji nas je vozio zaprežnim kolima stotinjak kilometara: od Šentilja preko tadašnje Ljubljane preko Vrhnike sve do maminog rodnog sela Podlipa, gdje smo proveli ugodne dane odmora s majkom. Ovaj naš Miško se jako bojao automobila, iako ih tada nije bilo puno. Ali ovaj put u Ljubljani, kad smo se vozili Tržaškom cestom, nije ih se nimalo bojao ni automobila ni tramvaja - toliko je bio umoran. Ali izdržao je test nevjerojatno dobro. U Podlipi se je odmorio on i mi; vraćali smo se tada preko Repnja i Kamnika i po nekom strašno strmom klancu kući.

Od 1992. kao udovica nikako nije mogla zaboraviti dobrog supruga. Rekla nam je da su časne sestre rekle imale čudnu naviku, da su kazale pitomkama neka spale ljubavna pisma jer dečki lažu. Ali rekla je da otac nije bio takav. Kao dečko napisao joj je i ovo:

„Ja sam običan seljački momak koji te iskreno voli i poštuje. Znaćeš što sam ti značio i koga si izgubila tek kad mene više ne bude na svetu.” “I bila je istina, bio je baš onakav kakav je napisao u ljubavnom pismu” – rekla nam je više puta i mi smo se svi s time slagali.

Mama se rastresla skupljajući svoje rukopise koje je tipkala na starom pisaćem stroju Underwood iz 1922. godine. Nakon muževe smrti, cela obitelj otišla je na tako voljenu "Uršku", kako smo zvali "Uršlju goru" iznad Slovenjgradca. Kasnije je slomila kuk te se lečila u Celju i Laškom. Bila je ugodno iznenađena kada sam je nekoliko puta posetio iz "tako daleke Vojvodine". U to vreme morali smo dugo putovati kroz Mađarsku, jer se preko Hrvatske nije moglo zbog ratnih opasnosti.

Čitav život u brizi za veliku obitelj i pod pritiskom nepovoljne okoline - posebno pod bezbožnom vlašću - te poslednjih meseci u teškim bolovima zbog neizlečive bolesti - na kraju života potpuno se smirila i vedro nam pričala nepoznate pojedinosti iz svog bogatog života, a okrepljena svetim sakramentima ispoveđu, pomazanjem i pričešću, gotovo je radosno iščekivala smrt, koja ju je odvela na susret s Bogom, s ljubljenim mužem i ostalom rodbinom, a posebno s bratom Francem, koji je na Rakovniku bio klepac prilikom svečanosti, a kod kuće vođa prosvetnog rada u Podlipi.

Nakon rata se ne sluteći zlo prijavio novoj vlasti, te je zajedno s drugim nevinim ljudima ubijen daleko od kuće u Kočevskom Rogu; o tome svedoči i spomenik brojnim komunističkim žrtvama na podlipskom groblju, kada je bez suđenja ubijen cvet ne samo podlipske mladosti.

Sprovodom koji je nalikovao trijumfu i nadom u uskrsnuće, oprostili smo se od majke na groblju u Šentilju u subotu 25. marta jubilarne 2000. godine.

Moj otac voćar i rasadničar 8

Moj otac Anton Jelen također ima svoju spletnu stranicu: https://sl.wikipedia.org/wiki/Anton_Jelen

Bio je pri svega brižan otac te veran suprug svojoj izabranici Mariji, s kojom se venčao kada je već imao časne 32 godine. Po mom osobnom mišljenju, teško mu je bilo dobiti mladu u kuću koja je bila napadnuta tuberkuloznim bacilom, koji je odnosio jedan mladi život za drugim, jer u to vreme još nije bilo leka. Domaći naziv kuće je Klemšetovi - jedan od davnih predaka se dakle zvao Klemen.

Između ostalog, već se onih dana bavio amaterskom fotografijom. Verovatno nam je ta sklonost već zapisana u genima – ali to prethodni banatski biskup László Huzsvár (1931. – 2016.) nije mogao shvatiti – pa me vjerojatno zato 2007. godine poslao na neradovoljni godišnji odmor; tada je moj veliki prijatelj, izvanredni duhovni pastir i dobročinitelj svih potrebnih – župnik Polzele Jože Kovačec – odmahnuo glavom u neverici: „Poradi slikanja?“ Niko nezna tačno.

Otac je objavljivao članke u raznim stručnim časopisima; na poticaj moje majke i uz njezinu pomoć objavio je i knjigu krhotina iz mladosti. Njegova tetka Elizabeta, sestra njegovog oca Florjana, koja se udala za Vrbajakovoga Blaža (Dolinšek), je također pisala pesme, koje je njen sin Ivan tobože objavio pod svojim imenom.

Slično sam imao sklonost pisanja i ja, te na molbu subraće slao izveštaje raznim novinama na više jezika: slovenačka Družina, Med brati, Salezijanski vestnik (Ljubljana), hrvatski Glas koncila (Zagreb), Zvonik (Subotica) , mađarski Hitélet (Novi Sad), Hírvivő (Totovo selo), a ponekad i našem salezijanskom glasilu Bollettino Salesiano (Torino). Reportaža bez slike ne govori mnogo: zato sam članke opremio svojim fotografijama, čime je pre pojave digitalne fotografije bilo iznimno puno posla: trebalo je kupiti film, slikati, razviti ga, pa tek onda slati slike - uvek sa zakašnjenjem. Otac je još znao napamet staru austrijsku himnu i volio se šaliti i pevati, kao i svi u našoj porodici.

Oženio se 1939. godine u Maloj Loki s Marijom Brenčič. Zajedno s njom napisao je svojevrsnu operetu “Elektriku hoćemo” („Hoćemo struju!“). Sam je, prema vlastitom kazivanju, otišao s kolima po žicu negdje u Dravograd, da je Šentilj među prvima dobio struju posle rata. Posthumno mu je objavljena zbirka crtica "Moj križev pot" ("Moj križni put"; Kmečki glas 2001.).

Vredan kao mrav nahranio je stoku u staji ustavši u pola pet ujutro. Mi deca smo čuvali krave, kad smo stigli iz škole - gotovo uvek smo imali tri-četiri. Liča je imala rogove tačno u oči i bila je krotka, Čebela je bila mlađa i živahna, a Bavča je imao rogove uvis i bila je prilično ćudljiva. Kravama smo zapovedali desno "čo", levo "hejc", a konju Miški desno "tibo", levo "bistahar" i natrag "zurik". Odakle ti drugi izrazi, nemam pojma.

Trebalo je toliko krava da je kod kuće uvek bilo dovoljno mleka za decu i poslugu te ostale. Kad sam još bio mali, kod kuće smo uzgajali sve vrste žitarica: pšenicu, kukuruz, pa i zob, lan, proso i heljdu. Još se sećam kako smo na pokošenom travnjaku sušili lanene stabljike od kojih su onda dobivali tamnosivu pređu. Zimi su žene na kolovrat prele ovčju vunu, iako kod kuće nikad nismo uzgajali ovce. Stara gornja kuća iz kamena, u kojoj su rođeni moji stričevi i tetke bila je podignuta i imala je na drvenim vratima godinu 1881. Na ovom mjestu sagrađena je nova kuća, samo okrenuta na drugu stranu, u iščekivanju moje prve mise već 1964. - jer u ta zlatna vremena takve seu se svečanosti – ručkovi – obavljali redovno kod kuće.

Otac Anton je rođen 4. januara 1907. u selu Arnače; Šentilj je tada bio središte i opštine i župe. Još u ranoj mladosti zanimao se za rasadništvo, voćarstvo, vrtlarstvo i vinogradarstvo; privukao ga je primer rodbine braće Dolinšek, koji su se svi bavili ovom delatnošću: Blaž kod kuće u Podkožlju, Vinko u Selnici ob Dravi, a najpoznatiji je Ivan koji se udomio u Kamnici kod Maribora. Šentiljsko je tlo bilo teško i glinasto i prilično nezahvalno za obradu; ali ako ste stabla presadili s teškog šentiljskog npr. u lakše savinjsko tlo, izvrsno su uspevala.

U mladosti je njegov otac izgubio nekoliko braće i sestara zbog tada neizlečive tuberkuloze; i sam je obolio u dobi od sedam godina, ali je nekim čudom ozdravio tako da je doživio gotovo 86 godina. Koliko je volio nas djecu, svedoči i njegova božićna čestitka u Beograd od 16. decembra 1983., gde piše:

Dragi Ivo! Razmišljam o tome koje bih lepe reči trebao napisati svom sinu u dalekoj, hladnoj tuđini. Ono što znam je da neću pronaći tu iskupljujuću reč. „Sretan Božić i Nova godina!“ koristili su već naši pradedovi i prabake, iako ne govori sve što ovo jadno srce želi reći. Uvek smo duhom s Tobom. - Sve Tvoji, posebno tata.

Tako se 5. novembra 1939. venčao s učenicom Gospodarske škole koju su vodile časne sestre u malološkoj Plečnikovoj kapeli. Venčanje je vodio katedralni dekan i skladatelj Franc Kimovec. Mama mi je rekla da ih je venčao franjevac Ciprijan Napast iz Novog Mesta. Moguće je da je Kimovec, kao priznati glazbenik, svirao orgulje na ovoj misi, a venčavao je Napast.

Marija Brenčič je nakon završetka školovanja otišla na njegovo imanje u Šentilju, gde su osim majke udovice Marije živela njegova neoženjena braća i sestre: Ivan, Martin (orguljaš), Jožefa. Zbog posla u rasadniku uvek je u kući bila radna snaga, obično bliski rođaci ili krizmanici; moj otac je rado prihvatio tu čast naročito siromašnoj deci. Oni su nam pomagali u poslu, a zauzvrat su dobivali hranu, koje je u posleratnom razdoblju često nedostajalo.

Tako me u mladosti i za vrijeme bolesti moje majke i bake, da tako kažem, odgajala Borčenova rođakinja Pepa - koja se kasnije udala za Goršekova Franca, koji se kao i mi prezivao Jelen. Kad sam bio mlad, u našem je selu bilo 12 obitelji s prezimenom Jelen: jeleni i košute, međutim, s vremenom su se u selu neverovatno namnožili. Kao vrsna crkvena pjevačica, znala je Pepca mnoge stare pesme i mene je naučila.

Moj otac Anton počeo se baviti uzgojem drveća već sa šesnaest godina, kada je dobio i prva priznanja za svoje prelepe plodove. Kao što je spomenuto, bio je i amaterski fotograf koji je također slikao na staklenim pločama, a potom i sam razvijao i napravio izvrsne slike; između ostalog naslikao je i Rajhovu obitelj s 13 djece ispred njihove drvene kućice koja je danas vlasništvo slavnog političara Janeza Janše i njegove supruge lekarke Urške Bačovnikove.

Otac je slao stručne članke iz svog područja u razne novine, kao i držao predavanja o voćarstvu i rasadništvu u raznim krajevima Slovenije, gde sam ga ponekad pratio. Bio je u pravom smislu napredan i razuman gospodar koji je pratio razvoj poljoprivrede, vrtlarstva i voćarstva. Govorio je: "Tko ne ide u korak s vremenom, postaje ćaća vremena!"

Bio je nesebičan. U njemu sam stvarno video primer pravog kršćanina, koji nije samo bio pobožan u crkvi, nego je i vani novčano pomagao ljude koji su bili u potrebi - iako u našoj obitelji nije bilo bogatstva i bilo nam je teško zbog visokih poreza: četiri puta godišnje su uplatnice pokucale na vrata. Stabla se mogu prodavati samo u jesen – stoga je više puta posuđivao novac od suseda koji su radili u rudniku lignita Velenje i imali redovitu i dobru platu. U to vreme terali su seljake u zadruge: hteli su uništiti privatnog seljaka ne samo u Sloveniji, nego i drugde u Jugoslaviji.

Otac je govorio: “Mi 'kulaci', kako nas vređaju, zapravo više ne bismo trebali postojati u socijalizmu.” Ipak, svaki je prosjak i siromah našao kod nas gostoljubivo mesto: dobio je večeru, dao ocu cigarete i šibice, i mogao ići spavat na slamu na marof.

Moj otac nije znao šalu kad se radilo o verskim pitanjima: sve je žrtvovao da svoju decu odgoji u poštene građane i dobre kršćane.

Jednom je saznao da neki učitelj u našem selu govori protiv vere.

Očev unuk donio je kući nečuvenu vest da učitelj govori protiv vere. Ovaj učitelj, koji je živeo u Šentilju, imao je kćer koja je u školi na času rekla:

“U početku su ljudi stvorili Boga.” I njen otac je nastavio u tom stilu... Nedavno je taj isti od oca kupio mlada stabla i zamolio ga da mu obreže starija stabla. Kad ga mu je držao lestve, otac ga upita:

„Zar stvarno našoj deci u školi govorite da nema Boga?“ Učitelj je odgovorio: "Jednostavno imam takvo uvjerenje - ja ne vjerujem u Boga." “Možete imati takvo uvjerenje, ali to vam ne daje za pravo da ga namećete našoj deci. Ne želimo da se tako nešto dešava u školi. Ako želite nastaviti s tim, idite predavati negde drugde, gde će takvo učenje rado slušati." I učitelj je stvarno počeo predavati u Velenju. Ubrzo se, međutim, temeljito razočarao u "svetlu socijalističku budućnost", kojom je pre toliko bio obmanut i oduševljen: opština Velenje htela je izgraditi ogromno novo naselje u središtu našeg sela, a prema planu njegova lepa nova kuća bila je među prvima predviđena za rušenje. To ga je jako shrvalo i verojatno si je stvar toliko uzeo k srcu da je ubrzo umro – makar je štetni i nesmisleni plan opštine već drugiput propao zbog opšte ljudske pobune, koju je pak vodila moja majka.

Rekao mi je otac jednom prilikom, kad smo se vraćali iz Velenja, negdje kod Krančeka, gdje je na slepom prozoru bio postavljen lep Marijin kip: „Znaš Ivo, čovek mora imati veru. Ako mu uzmu veru, onda mu otmu ono najdragocenije, a takav čovek onda ne zna ni zašto živi ni kako treba živeti. Ljudi bez prave i delatne vere su stvarno nesretni."

Ali on je uvek bio vedar i sretan u svojoj nepokolebivoj veri, iz koje je proizlazila dobrota i nesebičnost. Cela je obitelj – ostavivši sve poslove - svake nedjelje bila na svetoj misi – osim ako je neko bio bolestan. Redovno smo se molili pre i posle jela, a zajedno smo obavljali i večernje molitve – i nije nam bilo teško. U tim inače teškim vremenima puno smo zajedno razgovarali i pevali: kod posla u vinogradu, na livadi, za vrijeme berbe - a osobito kod guljenja (=komušanja) kukuruza. Tako imam pravom na svoju mladost lepe uspomene.

Unatoč tome što ga je u mladosti napala tuberkuloza, doživeo je časnu dob i još uvek vozio moped: isti onaj Tomosov, s kojim me je onu noć 1959. noću posetio - vozeći 150 km po zagorskim i prigorskim brdima i dolinama, kada sam se hteo vratiti kući shvativši da postoji "škola za spremanje svećenika", a ne "škola samo takva". Zanimljivo, da sam se kasnije ipak sam odlučio za to zanimanje i - uz Božju pomoć - ustrajao u njemu.

Kad je moj otac pod stare dane tako vozio svoj moped, kiša ga je jednom dobro smočila, a onda se prehladio; nikad se nije oporavio od ovoga i morao je u krevet; svakog prvog petka pohodio ga je župnik Jože Škrinjar i nahranio ga svetim sakramentima.

Jednom sam pitao oca ispoveda li se kada; znali smo da je jednom godišnje išao k celjskim kapucinima na Porcijunkulu - i da je tamo išao na ispoved i pričest. Kad mu je pučki misionar Janez Jenko jednom dobronamjerno predložio da bi kao tako pošten čovjek trebao češće ili čak svaki dan ići na pričest, čak se i naljutio:

„Zašto će me na to prisiljavati kad smo tako navikli od mladosti.“ Poznavao je ljude koji su bili pobožni samo u crkvi, a vani su drukčije živeli. Ali on nije bio takav: nije bio pobožnjakar, nego je bio ozbiljno pobožan te dosljedan: iskrena vernost, iskrena praksa, što je tako retko u današnjem izmaterijaliziranom svetu. Verujem da se Bogu više svideo od onih, koji su ili u crkvi pobožni a vani se drugačije vladaju – ili uopšte ne idu u crkvu imajući sebe za pobožnije od onih koji tamo idu.

Iako je on po staroj navici retko pristupao svetim sakramentima – on je bio uravnotežena ličnost po onoj Isusovoj: „Dajte Bogu što je Božje a caru što je carevo“ (Mt 22,21).

O ispovedi je rekao: „Kad sam išao na ispoved pre vjenčanja 1939. godine, ispovednik mi je rekao: 'Uveravam vas da niste počinio nijedan smrtni greh u svom životu; nastavite surađivati s Božjom milošću. Koliko sam ga poznavao ja ili ostali poznanici i prijatelji, mogao sam potvrditi da je nastavio živeti tom čistoćom duše ne samo za sebe, nego i kao primer svojoj obitelji i društvu.

Na njegovom sprovodu sumeštanin Toničev Tone napisao je:

„Od poznate Jelenove kuće krenula je duga žalobna povorka prema Šentilju. Ožalošćenu Jelenovu obitelj ispratilo je i dvadesetak svećenika, isto toliko časnih sestara i mnoštvo naroda. U crkvenom delu sprovoda istaknuto je da smo nazočni obredu posvećenom dobročinitelju župe Šentilj. Na otvorenom grobu salezijanski sin dirljivo je zahvaljivao ocu, a isto je osećala i njegova kći Ivanka, časna sestra Vesna. Oprostili smo se "od čoveka koji je za svoga mukotrpnog i bogougodnog rada u Sloveniji najčešće klečao na štovanoj slovenskoj zemlji."

Nedelju dana kasnije, naš profesor engleskog i njegov prijatelj, književnik i pjesnik Vinko Šmajs u istim je novinama pod naslovom - "Voleli smo ga" - napisao:

"Pre nekoliko dana u Arnačama kod Velenja iznenada je preminuo gospodin Anton Jelen. Kažu da gotovo da nema odgojitelja, voćara i vrtlara koji ne bi sreo muža koji je bio vrlo ljubazan; bio je spreman svakome dati koristan savjet. Tisuće stabala voćaka izlazile su svake godine iz njegova vrta, a tisuće stabala donosilo je plemenite plodove. Stablo i ruža darovani su s ljubavlju; stoga se u domaćoj i široj okolini oseća uticaj dobročinitelja i stručnjaka koji je znao i voleo pomoći svima onima koji vole bića u prirodi. Gde god zakoračite ovom dolinom, osećate prisutnost stručnjaka i čoveka koji je i sam bio potpuno zaljubljen u svet ruža i sadnica.

I inače je pokojnik bio dobar obiteljski čovek i odgojitelj brojne porodice. Bio je pobožan i odan čovek svemu što ga je u životu milovalo i bilo. Radno vreme mu je bilo neograničeno; posao ga je držao do tog trenutka... Sa suprugom, onom kojoj je duhovni svet uvek otvoren i još uvek ga otvara poezijom i prozom, osmislio je svašta. I suprug je zapisao mnoge stručne stvari i ono što je pripadalo njegovoj dubokoj misli. Unatoč tako bogatom poslu, uvek se volio našaliti u zanosu posla. Svi smo mu se divili, velikodušnom i marljivom! i mi bismo htjeli biti takvi: skromni, pošteni, mudri i radišni! Gledam pustu jesenju prirodu. Iz magle vire grane, mnoge grane, one s kojih su ne tako davno viseli bogati plodovi; u njih se uplelo sećanje koje će ostati: ostati uz muškarca, koji je čvrstom verom, znanjem i radom gradio mostove među ljudima. Rodna će mu dolina zato biti zahvalna!

Povodom treće obletnice posvetio sam mu sonet-slovostih s naslovom: „Klemšetovemu ateku“. Mi deca uvek smo roditelje oslovljavali sa vi – a to smo naučili od njih, koji su se pred nama uvek imenovali sa vi.

Klemšetovmu ateku (slovenački izvirnik)

Moj otac Tone Jelen (srpskohrvatski prevod)

Ko se jesen nagiba k tožni zimski dobi, Ledene sape posmodijo krasne cvetke; Enako – govorim seveda v prispodobi – Morilske za človeka so bolezni spletke. Šele nedavno – pa že tretje leto teče – Enkratnega možakarja smo izgubili: Toliko dobrega je storil v svitu sveče; Obilneje, ko tok smo v vas po njem dobili. Velikokrat klečali ste na sveti zemlji: Molili, skrbno vzgajali ljudi, sadike; Ubogim vse ste razdajali: »Kar še jemlji!«  A nas devet otrok je rastlo kot mladike. Tedaj, ko plahe je brezbožnost uklonila, Enkratna in pokončna ste osebnost stali – Kot malo jih slovenska mati je rodila – Umrlo je telo – a v Bogu boste vstali!

Moj otac imao je svoje tajne - O njemu priča selo, grad Velenje: Je voćke gajio i ruže sjajne Okružilo je krajinu zelenje. Ta bio ličnost on je izuzetna A deca rasli smo u porodici Ceo dan rada – odmor neprimetna To bila pauza – otpor dokolici. On nije poznao ni osvetu ni mržnju, Nikome nije pomoć odrekao svoju E, radio je od zore do mraka, Je bio uzor radnika-junaka. Euopsku gledao je perspektivu, Lepote otkrio u selu, gradu - Enormno volio je plodnu njivu, Na Boga stavljao je svaku nadu.

Braća i sestre 15

Moji velikodušni roditelji primili su iz Božjih ruku devetero dece i to u najteža moguća vremena.

1. Hedvika (1940.) je prvorođena. U njoj smo mi mlađi videli ne samo brižnu sestru, nego zapravo majku. Majka je dugo bila bolesna te je sestra Hedvika nakon osnovne škole ostala kod kuće. Žrtvovala se za sve nas – sve do danas. Udala se za Ota i dobili su troje dece. Možemo zamisliti koliko ih je bilo teško odgajati, ali i novčano za njih brinuti kada je suprug iznenada napustio obitelj bez ikakve podrške.
2. Anton (1942-2022), bio je dve godine stariji od mene. Verovatno je još uvek bio pod pritiskom rata tekom kojeg je rođen; zato se od mladosti volio igrati rata, što je meni izgledalo besmisleno. I kasnije je imao čudnu sklonost skupljanju oružja, što je njega i oca dovovodilo u probleme. Jednom je svog osam godina mlađeg brata u na ramenima – barem dva sata hoda – nosio čak do Gore Oljke, omiljelog hodočašća, koji se vidi i iz Klemšetove kuće. I umesto pohvale za ovo dobro delo, dobili su ih obojica od oca - a ponekad i mi mlađi od njega. Kad sam već bio u srednjoj školi, saznao sam da je otišao u Australiju 1960. godine. U to vreme niko u socijalističkoj Jugoslaviji nije mogao dobiti putovnicu ako nije bio u partiji, poput naših suseda, koji su svake godine mogli odlaziti u inozemstvo, ali samo u zemlje istočnog bloka. Čak ni otac i majka nisu dobili putovnicu kada je u Beču umro naš dobročinitelj i spasitelj Jozef Humml, koji je postigao da se otac, majka i Hedvika vrate kući iz Maribora. Naš dobročinitelj bio je vojnik u nemačkoj vojsci, ali je bio protiv rata i nasilja, ubijanja i rasizma. Kad je bio na poslu u Šoštanju, nekoliko je puta posetio Klemšetove: „Veštačka je priča o nacijama i rasama. Poznajem samo dve vrste ljudi: dobre i loše.” I on je bio dobar, a umro je od raka. Moj brat Anton je, međutim, prešao granicu pešice negdje kod Dravograda bez potrebnih dokumenata i nitko ga nije zaustavio niti ga je išta pitao; verovatno su ga zamenili za komšijskog sina, koji su imali njivu na drugoj strani. Zatražio je azil te otišao u Australiju. U najljepšem sjećanju zadržao je franjevca oca Bernarda koji je nesebično u svakom pogledu pomagao iseljenike; pa je i moj brat zaradio relativno lijepu mirovinu za ne baš veliki broj godina koje je tamo proveo. Bolest - koja je vjerojatno bila posledica strahova koji su ga izjedali već tokom Drugog svetskog rata - konačno ga je dovela u dom Impoljca, gdje je u svakom pogledu bio zbrinut. Mučio ga je čitav niz zdravstvenih problema: doživeo je srčani udar i lečio se u bolnici u Brežicama. Tamošnji doktor mi je ljubazno dopustio posetu, a moja sestra Marica i ja smo bez problema stigli do njegove sobe, gde je primio svete sakramente. Na posljednji put ispratila ga je bliža rodbina na Božjoj njivi pored crkve u Št.Ilju 8. marta 2022. godine, po lijepom, proljetnom danu koji nas je podsetio na svitanje večnog života.
3. Janez (1944.), svećenik salezijanac koji ove godine slavi zlatni jubilej. Mogu spomenuti da pišem članke za razne novine na slovenskom, srpskohrvatskom, mađarskom - ponekad i na talijanskom. Povremeno pišem i pjesme za čestitke, posebno višejezične akrostihove. Napisao sam i nešto proze, uključujući i ciklus propovijedi s primjerima iz života pod zajedničkim naslovom "Odabrani narod". Na Bučki sam 1979. napisao neobjavljenu priču "Kaj sem ti storil?“ ("Što sam ti učinio?")
4. Od mene je dvije godine mlađa sestra Marija (1946.), koja je inženjerka agronomije; piše članke i objave.
5. Florjan (1948.) se kao i otac bavi voćarstvom i ima rasadnik. On i njegova supruga Marjana rodili su 6 dece, od kojih je jedno izgubilo život u prometnoj nesreći. Kod Klemšetovih osećam se kao kod kuće, uvek me dočekuju s takvom ljubaznošću i uslugom kad dođem na odmor.
6. Franc (1950.) je oženjen Malčkom, te imaju troje dece. Najstariji je doma, kći ima isto troje dece, a najmlađi, koji me izabrao za krizmenog kuma, ima petero potomaka. I ovdje se osećam kao kod kuće.
7. Jož (1952) rođen je dve godine kasnije i oženio se udovicom Slavicom koja je u brak donela dvoje dece, a jedno imaju zajedničko.
8. Blaž (1955.) piše pesme, a ilustrirao je i proznu majčinu zbirku, kao i moj ciklus propovedi. On i njegova supruga Zdenka bili su blagoslovljeni s dvoje dece.
9. Najmlađa je Ivanka (1958). I u najtežim ratnim i poratnim vremenima naša je obitelj uvijek bila usko povezana sa školskim sestrama, posebno preko sestre Hedvike, po kojoj je i moja najstarija sestra dobila ime. Ivanka je postala školska sestra s redovničkim imenom Vesna; na prvim zavetima u Repnju bila je prisutna cela naša obitelj. Vesna je nastavila studij i postala profesorica engleskog i nemačkog te prevoditeljica i suradnica tednika Družina.

Moja baka 17

Svojih dedova nisam poznavao: mamin otac bio je Franc, a očev Florjan – i obojica su umrli srazmerno mladi.

Obe moje bake zvale su se Marija. Posebno mi je u sjećanju ostala slika očeve majke, jer je ona bila osoba koja je pozlatila moju mladost. Pamtio sam je samo kao tešku bolesnu osobu i nisam mogao ni zamisliti da ću je nadmašiti; umrla je s jedva 72 godine, što je za mene nekada bila “takva starost”. Kad je Marija rođena Skaza, imao sam oko devet godina. Ona je zapravo prva osoba iz moje mladosti koju sam sačuvao u sećanju. Kod kuće smo u "hiši" imali veliku krušnu peć na kojoj su sedela deca - a i odrasli. Kad su naši roditelji radili u polju ili oko stoke, nas male nisu mogli povesti sa sobom. Baka je bila bolesna i nije mogla ustati iz kreveta. Kada sam ja ili neko drugi na peći puzao prema rubu i postojala je opasnost da padnem oko metar i pol dole na klupu, ona je počela vikati: “Pob lejze!” (“dečak puže”). Kad bi dečak dopuzao do ruba, ponekad bi se srušio na klupu. Unatoč stalnoj opasnosti za naš naraštaj, niko nije pao sa peći; ali ako i jest, nikad ništa nije slomio. Primerice, sličnu krušnu peć imali su i susedi Vrbanetovi; kad im je dečak pao dole, slomio je ruku. Zato je mama govorila:

“Imamo kod nas visoko kvalificirane anđele čuvare.” Kao nekim čudom ništa se nije dogodilo bratu Franceku kad se kao mali popeo na voz „ajnšpaniger“ koji je pojurio niz breg – sam je pravovremeno skrenuo ulevo i stao.

Posebno pamtim trenutke bakinog odlaska u večnost.

U večernjim satima toga dana kod bake je bila i Sedovnikova Lojzka, koju su zvali Klemšetova, jer je bila sa našom obitelji često u vezi. Ranije je radila u bolnici u Zagrebu kao sestra te je znala mnogo o zdravlju i bolesti. Te večeri je rukom opipala žilu te merila otkucaje bakinog srca i rekla da je baka pri kraju: iste večeri je naša baka stvarno zaspala za uvek. Oko nje se u kući okupila cela prisutna obitelj: otac, majka, braća i sestre te Pepca. Svi su plakali, ali ja nisam znao zašto bih plakao, ta bakica je samo zaspala i otišla u bolji život kod Boga. Sutradan sam mislio nanju, a srce mi je bilo tako stegnuto i tužno, jer sam imao osećaj da je više neću videti na ovom svetu. Ipak sam bio siguran da je ona – zbog svog uzornog života i izuzetne pobožnosti – već među izabranicima na nebu.

Sada je krevet u „hiši“ bio prazan i dodeljen je meni, ta u njemu niko nije hteo spavati, jer je u njemu umrla baka; baš zato sam u njemu najradije spavao i nikad se ničega nisam bojao.

Moj otac je jako volio svoju majku - moju baku. Kad su napisali - ne znam kada - oporuku, u njoj je bilo zapisano sve što joj pripada na uživanje: jednu krušku smo čak zvali „bakina kruška“; ipak, mogla je uživati sve što je naše, jer bi joj otac dao i više - ali bila je vrlo skromna - to je i otac nasledio od nje.

Baka je u mojoj uspomeni kao bolesnica, koja je ležala ili sedela u velikom krevetu u „hiši“, molila krunicu, tako da mislim, da nijedna od naših pobožnih Šentljanki tolikou. Večernje molitve bile su poseban događaj. Prvo je izmolila „Sveti angel varuh moj“ („Anđele ččuvaru mili“). Na kraju je molitve mnogih nakana sa očenašima završila usklikom: „Bog nam daj en srečen večer v milosti Božji preživet po Jezusu Kristusu Gospodu našem.“ ("Daj nam Bože da jedno sretno veče u milosti Božjoj provedemo po Isusu Kristu, Gospodinu našemu.")

Tekom večernjih molitvi izmolila je cijeli niz nakana, a na svakoj je bila molitva sa zdravomarijom. Za vreme molitve klečali smo – ali nikad nam se nije činilo duge. Posebna je draž bila u povezanosti i predanosti kojom su molili otac i majka te ostali članovi obitelji. Šteta što tada nije bilo mogućnosti snimanja i slikanja, da bi imali za uspomenu.

Prava kava bi joj verojatno barem malo podigla krvni pritisak i ubrzala otkucaje srca, ali tada nisu bili poznati pacemakeri i druga divna medicinska sredstva, koja pomažu srcu i produžavaju ljudsk život u našem veku. Ponekad je dobivala po koje zrno kave kad su nam rođaci iz Amerike poslali paket; ali kad je nakon mesec dana stiglo pismo, saznali smo da su drugovi te bolje stvari – kavu i čokoladu – prisvojili za sebe i svoje obitelji, jer je to manjkalo u paketu, po kojeg smo obično zimi išli u Velenje sankama.

Kad je baka umrla, otišli smo prvi put na godišnji odmor kod druge - mamine bake u Podlipu - koja je također bila Marija, rođena Cankar iz Kajndola - odakle potiču i preci književnika Ivana Cankara. Velikodušno nas je primila - i spavali smo na sijenu u gornjoj kući, koja je 2022. pala kao žrtva proširenja ceste. Od donje kućice ostali su samo kameni temelji tik uz potok…

Jedne večeri otišli su podlipski dečaci s košarom loviti pastrve u potok Podlipščicu. Iako u tome nisam bio baš vešt, drugovi su mi dali nekoliko riba koje je baka sutradan pripremila za ukusan ručak. Kad smo otišli spavati na senik, još sam mi je u polusnu do uha dopirao ugodni razgovor šetača u prolazu ispod našeg prenočišta...

Najzanimljiviji je bio za mene izlet u Podlipu našim vozom „ajnšpanigerom“, kada nas je vozio lipicanac Miško. Bila je to zapravo probna vožnja, ali ju je savršeno prošao. Putem su se zaustavili na trojanskoj padini i porazgovarali s nekim svojim prijateljima koji su u to vrijeme imali oružane vežbe, a bili su nekada kod nas po sadnice. Otac je svugdje imao poznanike i prijatelje, što je našoj obitelji barem malo olakšalo tešku poratnu situaciju, kada je svega manjkalo, ali ne i dobrih i razumevajućih ljudi.

Tetka Hedvika 19

Kad je moja majka završila školu za domaćinstvo u Maloj Loki, i dalje je ostala u vezi sa časnim sestrama. I mi deca voleli smo te požrtvovne školske sestre i sestru Hedviku zvali „tetka Hedvika“. Po njoj je dobila ime i moja najstarija sestra Hedvika (1940.). Kad sam otišao u salezijansko semenište u Križevcima, tetka Hedvika me nije zaboravila; s vremena na vreme slala mi je koji dinar uz narudžbu: »Ovo je samo za tebe«. Naravno, bio sam savestan i sav novac predavao poglavarima – ali ionako sam bio skromnih zahteva in ništa mi nije trebalo – sve je bilo sređeno. Imali smo dovoljno hrane, a roditelji su nam redovito od kuće slali jabuke, koje smo za zimu dobivali i iz drugih krajeva, posebno iz Slavonije, gde su imali neke meni do sada nepoznate vrste.

Budući da sam bio u školi, nisam uvek bio u toku s događajima kod kuće, jer sam dolazio kući samo za raspust. Zato mi je tim dragoceniji mamin zapis u kojem spominje tetku Hedviku, ali i mene i ostale iz naše obitelji – a našao sam ga nedavno među maminim zapisima. Pismo pokazuje svu majčinsku brigu i ljubav koju je osećala i iskazivala prema svima nama, a posebno prema meni, koji sam živeo najudaljenije. Eto jednog dela tog pisma:

Godine 1937. objavila sam malu knjižicu pesama pod naslovom „Spev tihe doline“. Odaziv je bio znatan, kako n.pr. urednik Mladog Junaka je napisao da "još nemamo primera u slovenačkoj književnosti da bi tako mlada seljanka sama objavljivala i prodavala pesme;" da bi svakako trebala ići u školu bilo je opće mišljenje i tako sam krenula u školu. Tamo sam prvi put videla sestru Hedviku koja je me je primila te pozvala da sarađujem u listu Kmečka žena, koji je ona suuređivala. U njoj sam objavila pedesetak pesama.

Na jednom susretu u Vrhniki ministar unutarnjih poslova Anton Korošec dao je tadašnjem gradonačelniku Hrenu poveću svotu za mene i obećao da ću studirati u inozemstvu ako želim; ja sam mislila da je malo kasno za studij, a i mladoženja je hteo da se venčamo nakon završetka škole u Maloj Loki i stvarno: svadba je bila 7. novembra 1939. Muževa majka, njegov brat Tinček, orguljaš u Gornjem Gradu, i moj brat Jože bili su svedoci, deveruša Zefka i moja majka i nekoliko djevojaka i sestre - i svi svatovi su bili na okupu. Sestra Hedvika je naručila namještaj i posteljinu, posuđe i odeću – za što je potrošila i pristigle darove.

Jutro nakon venčanja stajali smo nakon mise pred malološkom kapelom; sve je bilo mokro nakon duge kiše, oblačno po celom nebu. Tada je sunce obasjalo samo dvorac Mala Loka, kapelu i nas koji smo tu zadivljeni stajali. Mogli bismo reći: „Bože sačuvaj žar koji je zapaljen na Maloj Loki!“ - kako sam napisala u novinama „Sončni žar“, kojih sam bila izabrana urednica, a zapravo ju je uređivala sestra Hedvika, ja sam samo nešto uz nju doprinela, kao i ostale pitomice.

Razgovarali smo nekoliko puta pismeno, ali gotovo sve je prestalo tokom rata. S mužem smo 15. juna 1941. otišli u posetu na Malu Loku. Nemci su nas izbacili iz vlaka na Mirni i mahnuli smo dalje pešice; nakon telefonskog poziva sestre Hedvike dopušteno nam je ući u vlak u Velikoj Loki, a Jakobova Zofka, koja je bila u školi, još je mogla s nama kući, sve dok nije bila čvrsta granica između Nemačke i Italije.

Posle rata sam vlakom išla na Vrhniku. Moja sestra Cilka mi je posudila bicikl i vozila sam od Podlipe do Repnja. Kad sam došla do prilaza imanju sestara, koje je navodno već bilo u vlasništvu tvrtke Emona, ispred sebe sam ugledal tri sestre u redovničkom ruhu: bile su sestra Hedvika, Davida i Matjana. Sustigla sam ih na biciklu, stala bez reči, i suze su mi potekle kad sam pomislila kako je sada sve drugačije nego što je bilo u Maloj Loki. Kako je ropska bila ova naša dugo očekivana sloboda! Malo smo popričali, a ja sam otišao u Ljubljanu prespavati. Ceste nisu bile osvetljene, čak sam i na Celovškoj izdaleka videla samo jedan auto sa svetlima. Terala sam bicikl bez svetla po pločnicima, koji su bili puni ljudi i šetača, ali me niko nije ometao: lepo su se sklanjali, hodale su šutke. Nisam čula ni radosti, ni smeha ni veselih reči.

Prenoćila sam u gostionici Pri Nacetu na Šmartinskoj cesti; njihova domaća kćer je od nas kupila jabuke i dovezla ih u Ljubljanu. Kuća je konfiscirana, gore su živjeli samo vlasnici. Jedva sam ih našla, ali mi je bahata devojka u gostionici rekla da oni ovde više nemaju ništa, a stariji mi je čovek samo pokazao da oni žive na katu. Kad sam se drugi dan vratila kući, rekli su da su naše jabuke već u Št. Andražu oduzeli jer su ih trebali dati zadruzi. Čudili su se kad sam rekla da sam ih videla u gostionici kod Naceta u Ljubljani! U to vrijeme bilo je moderno sve konfiscirati. Sestre su tada bile u drvenoj baraci, koja je kasnije izgorela.

Za tu kolibu me vežu lepa sećanja. Suprug i ja smo išli u Ljubljanu vlakom i stavili bicikle na vlak. vozili smo se biciklima kroz Repnje. Suprug je uzeo malu Hedviku, a ja sam s njim otišla u Brezje. Pre rata, 16. sptembra 1940. rodila se naša prvorođenka Hedvika. Tada su nam u posjet došle sestre Hedvika i Davida i donele joj prekrasnu dekicu za krštenje. Posle rata smo s konjem stali i u Repnju, kad smo s decom išli u Podlipu.

Kasnije, kad je sestra Hedvika bila u Brezju, više puta sam je posetila, i s mužem i decom, tako da je uvek pratila šta se događa s našom decom i zanimala se za celu obitelj Klemšetovih; ona sama je samo jednom došla s skladateljem Kimovcem u posetu.

Sestra Hedvika ispričala je kako su nahuškani Trboveljčani vređali i tukli kapelana Adolfa Volaska jer je predavao veronauku u gimnaziji. Odveli su ga u Trebnje da ga tamo ubiju; kotač je otpao s njihovog kamiona i Volasko je po mraku pobegao, nekako došao do neke kuće u kojoj je lajao pas, tamo dočekao jutro, zamolio službenika na kolodvoru da mu da kartu do Sevnice, gde mu je župnik Šoba isposlovao da je kasnije došao u Repnje.

Povodom naše zlatnog venčanja (1989.) suprug i ja otišli smo na Brezje i mojoj sestri Hedviki i zahvalili Bogu i njoj za sva dobra u ovim godinama. Bila je jako sretna kad je Ivo (to sam ja) imao mladu misu (1972.) i kad je Ivanka otišla u samostan kao sestra Vesna; sigurno je i ona imala svoj udeo u molitvi u ovome. I bilo je vrlo čudno da je Ivo došao kući baš u vreme smrti sestre Hedvike, pa je suslavio misu zadušnicu (u Brezju). On je u Vojvodini i mora doći u Sloveniju preko Mađarske, tako da dolazi vrlo retko. Sigurno je bila sretna zbog Iva, Ivanke, a i nas. Jožek je bio na sprovodu, i Francek s Malčkom i Klemenom, te Marija (iz Borovnice) i ja; u crkvi sam joj vrlo kratko zahvalila u ime maloloških devojaka. Nadam se da će nas rado dočekati kad je posjetimo u vječnosti, kao što nas je volela dočekivati u Maloj Loki, Repnju i Brezju, gdje sada počiva.

Ove časne sestre su učinile puno više dobra za svoj narod od onih čija imena svakodnevno kruže po novinama i zbunjuju i uznemiruju ljude. Št. Ilj pri Velenju, 16. septembra 1996.

Dodajmo i ono i ono što je tetka Hedvika napisala mojoj mami u spomen knjigu:

Tvoja sreća bit će najveća kad vidiš sretne one koji s tobom žive. Stoga neka:

tvoje ruke nesebično rade za sreću tvojih najmilijih; neka tvoje oko bude samo dobrohotno; tvoja usta trebaju govoriti samo reči koje podižu, ohrabruju, opraštaju, usrećuju; neka srce tvoje predano moli za sve one koji će ti od Boga biti dani, da ih usrećiš i s njima budeš srećna! Nastavi s dobrim radom! sestra Hedvika Mala Loka, 14.10.1939

U svakom slučaju, ovaj je vodič ostao u srcu moje majke skroz celi njen život. Usrećivala je ne samo svog voljenog Tončeka, nego svu mladež koju joj je Bog podario, pa tako i mene.

Kad je kao siromašna seljačka majka nakon Drugog svjetskog rata otišla u opštinu u Šoštanju tražiti porezne olakšice, mlada drugarica koja je tamo sedela našminkana upitala je: "Koji biste razlog naveli?" “Imam mnogo male djece.” A ona ju je odmah neljubazno odbila: — Što si ih toliko rodila!

Našu su majku i oca zbog brojne dece ponižavali ne samo na poreznoj upravi. Nije ni čudo, da je u to doba pala u tešku depresiju, koju godinama nije mogla izlečiti. A koliko samoprijegorni roditelji i njihova brojna djeca i danas moraju slušati ovakve i slične psovke, na primer: da se kote kao zečevi… Zato su pravi junaci, koji potomstvo ipak prihvataju. Po drugoj strani greše i oni, koji idu na veštačku oplodnju, koja se vrši uspavanjem. Poradi nje je umrla jedna učiteljica iz naše škole. Doktor Lisec kaže, da ostalu zaćetu decu stave u zamrzivač – ali se još nije dogodilo, da bi odmrzavanje uspelo!

To znači, da je Božja volja ipak najbolja, pa kad od nas traži žrtve – makar danas nekoji ljudi žele biti pametniji od Boga, te zato svet tako reći stoji naglavačke. Zato ne bi bilo na odmet, da mudre savete tetke Hedvike – koja je zbog svog zdravog, radinog i poštenog života dočekala gotovo sto godina života - pročitaju i današnje devojke, žene, majke.

Ujak Ivan 23

Moj ujak Ivan (1910.-1946.) ima grob usred starog groblja u Št.Ilju, u kojeg je 8. marta 2022. položeno i telo mog starijeg brata Antona. Osim osnovnih podataka, na spomeniku je i pesma moje majke – a to je jedan od najlepših koje sam ikada pročitao:

Nagrobni napis čebelarju (slovenački izvirnik)	Nadgrobni natpis pćelaru (srpskohrvatski prevod)
»Na mojem grobu rože so vzcvetele, na njih si med nabirajo čebele, ki zlato satje v panjih si gradijo… Le vlijte mi iz voska bele sveče! Naj v Božjo čast njih plamen se leskeče; za pokoj moje duše naj gorijo!«	"Na mom je grobu procvetalo cveće, na njima skupljaju si meda pčele, te grade u košnici zlatno saće... Ulijte mi iz voska bele sveće! Nek plamen njihov sja ka Božjoj slavi; za pokoj moje duše neka trepče!"

Ujak Ivan se za vreme rata sklonio u svojevrsnom "bunkeru" od zemlje ispod našeg bivšeg vinograda, podno brega prema Doli, u pravcu Fundižu; njegovi ostaci viđeni su još dugo nakon toga. Nakopao si je tuberkulozu i za njom umro usred hladnog februara 1946. Voda mu se nakupljala u bolesnim plućam, ali tada nije bilo leke te mu lekari nisu mogli pomoći. Streptomicin - prvi učinkoviti protuupalni lijek ili antibiotik pronađen je tek godinu dana nakon njegove smrti, prekasno za cele generacije moje rodbine, za Malu Cvetku – svetu Tereziju, za pesnika Branka Radičevića i mnoge druge. Tek je ovaj lek konačno zaustavio pobednički pohod smrtonosne tuberkuloze.

Ivan je bio vešt pčelar, ali nije bio oženjen. Često sam se pitao zašto imam toliko neoženjenih stričeva i tetki. Glavni je razlog, po meni, bio taj, što su kuću, u kojoj je uvrežila tuberkuloza, mladoženje izbegavali.

Nakon njegove smrti, moja majka je preuzela pčele i mi smo kao deca uživali u točenju meda, pogotovo onoga iz saća. Košnicu je oslikao Zefkin muž Ivan. Bilo je lepih klasičnih slika, značajnih za Ivana, sa dva natpisa:

Čebelni varuh (slovenački izvirnik)	Pčelinji zaštitnik (srpskohrvatski prevod)
»Čebelni varuh svet' Ambrož – daj nam dosti sladkih rož. Za čebele dosti hrane – da kaj tudi nam ostane.«	"Pčelinji zaštitnik sveti Ambrozije, podaj nam slatkog cveća u obilje. Dovoljno hrane za gladne pčele – tako da s nama ostatak podele."

Gore na vrhu je bila stara poslovica: „Brez potu – ni medu!“ ("Bez znoja - nema meda!") i druga: „Muha – daj mi kruha!“ („Muho, daj mi hleba!“)

Košnice su bile obojene u različite boje, jer u narodu postoji verovanje da pčele tako brže nalaze svoj dom. Nažalost je kasnije ova zanimljivost propala.

Kad je Ivan već bio teško bolestan 1944., ja sam rođen 25. jula 1944., na dan svetog Jakoba apostola. Rođaci su rekli: “Doneo je ime sa sobom, zvatće se Jakob.” A ujak Ivan je rekao: “Dajte mu radije ime Ivan, pa da se nađe barem neko ko će se zvati po meni, kad ja umrem;" i tako sam dobio ime Ivan. Oko 1970. godine mogli smo birati koje ćemo ime zadržati ili izabrati: ili ćemo zadržati ime upisano u krštenici ili knjizi rođenih, ili nešto drugo. Tada sam odabrao ime Janez; kod kuće su me zvali Ivo ili Ivek, a u školi Ivan.

Stric Tinček 24

Očev brat Martin, kojeg su svi zvali Tinček, doživeo je najvišu starost u celoj rodbini, tačnije 93 godine. U detinjstvu je, međutim, imao i ozledu leđa zbog tuberkuloze, te je postao nepokretan. Iz kralježnice je neprestano tekao gnoj. Njegova majka Marija (Lovričeva, rođena Skaza) kupala ga je u kadi u koju je ulevala "čaj" od hrastove kore. Dečak ipak nije mogao hodati. Kad je bila krizma, majka je rekla da bi volela poslati dete na krizmu, i biskup se time složio: “Čim ga dovezete s kolima, ja ću ga krizmati.” I doveli su ga. Nakon potvrde stanje mu se vidljivo popravilo i ubrzo je prohodao. Svoje takoreći čudesno ozdravljenje pripisivao je učincima svete potvrde. To je naime sakrament ili tajna koji nam daje darove Duha Svetoga, među kojima je i jakost, koja je ojačala njegovo zdravlje za celi život.

U staroj Jugoslaviji bio je orguljaš u Gornjem Gradu i rado se sećao poodmaklog ljubljanskog biskupa Antona Bonaventure Jegliča (1850.-1937.). Spominjao je i iznimno vrednu mramornu dvoranu koju su partizani nakon rata uništili, kao i celi benediktinski samostan. Janez Zorko, koji je tamo bio dugogodišnji župnik, pričao nam je, kako su tadašnje vlasti ljudima obećale da će dobiti prostrane crkvene šume ako crkvene zgrade budu spaljene i srušene. To se doista i dogodilo, te je velebna umetnička zgrada gorela nekoliko dana; a neki stambeni blokovi sagrađeni su od ostataka.

Tokom rata Tinčeku - koji se preselio u Šentilj - pretila je opasnost da bude pozvan u nemačku vojsku. On je želeo svojoj domovini mir i slogu. Kad je bio na predvojničkom pregledu, dobio je proliv te nije mogao ništa jesti. Lekar-Slovenac je uvidio lukavost, ali je hteo spasiti momka od opasnog novačenja. Poslao ga je u bolnicu u Celju, a ni tamo nisu mogli otkriti što mu je zapravo: povratio je sve što je pojeo. No noću je potajno nešto pojeo da ne umre od gladi. Nakon boravka od nekoliko dana, otpušten je kao nesposoban za vojnu službu.

Bio je tada orguljaš u Št. Ilju kod Velenja. Ali je došla od vlasti zapovest da se u crkvama ne peva sloveački, nego samo nemački – a misa je sve do Drugog vatikanskog koncila bila ionako na latinskom. Književnik i župnik Franc Schreiner (1872.-1943.), koji je bio Slovenac, ali imao njemačko prezime, pa ga Nijemci možda zbog toga nisu iselili, nastojao je udovoljiti njemačkom zahtjevu. Zato je neke slovenačke crkvene pesme preveo na nemački. Budući da pevači nisu znali čitati nemački, pisalo se po izgovoru, te su ti tekstovi dugo ostali na koru. Kada je pokojni salezijanac Štefan Ferenčak pisao doktorsku disertaciju i obrađivao najstariju slovenačku pesmu „Lepa si, lepa si Roža Marija“ - također je naveo ovaj primer. Na listu su rukom ispisane dve pjesme: "Lepa si" ("Šen bist du šen bist du roze Marija"...) i „S cvetlicami te venčamo“ ("Mi te venčamo cvećem" - "Marija vir du rozen kranc..." ). Jedne večeri stiglo je stricu Tinčeku pismo: “Ako nastaviš pevati na njemačkom, nećeš dugo!” s potpisom “Pozdrav od braće s Pohorja”. Zbog toga su prestali pevati njemački te kroz celo ratno razdoblje u crkvi za vreme mise nisu pjevali ništa, ni nemački ni slovenački.

Privatne pobožnosti, poput majske pobožnosti (šmarnice) ili križnog puta, bile su na slovenačkom i nadalje. Prisustvovale su i nemačke učiteljice koji nisu razumele slovenački, a odgovarali su zajedno s ostalima tekom litanija, umesto: „Sveta Marija – prosi za nas!“, jedna je učiteljica odgovarala: „Prosi za mast!“ Već je razumela reč „ mast", jer je tekom rata vladala velika nestašica ne samo masti, nego i drugih namirnica.

Nesvakidašnja potvrda 25

Za vreme Pija XII. imali smo veronauku u Št.Ilju kad je moja sestra Hedvika (r. 1940.) išla u osnovnu školu. Kad sam u rujnu 1951. krenuo u školu ja, imali smo školsku versku nastavu samo u prvom polugodištu. Učiteljica Venturinova Slava je tada izašla iz učionice taj zadnji sat, a ušo je župnik i dekan Jurij Lebič.

Ova profesorica - iako je bila na liniji, nikad nam (kao ni drugi učitelji) nije rekla ništa protiv vere. Jedne Čiste srede pitali smo je sme li se jesti „krape“ (krofe, uštipce) koji se peku na masti i na Pepelnicu. Ona je rekla je da ne moraju biti pečeni na ulju, da se mogu jesti na Pepelnicu - to jeste na Čistu sredu. Tada sam mislio da je u krivu – i tek kasnije sam saznao da je, prema tadašnjem korizmenom zakonu, doista bila u pravu.

Nakon rata Tito je sve više ograničavao versku slobodu te konačno izbacio veronauku iz školskih klupa, čega se njegovi pristalice u Sloveniji nažalost drže i danas.

Za vreme rata su morali svi seljani prisustvovati partizanskim mitinzima. Kad je odmah nakon rata Pečak predložio našeg oca i dva druga ugledna seljana: Lovriča in Vrbajaka - za člane partije, a da nije nikoga od njih pitao za privolu, na sledećem sastanku sekretar je – prema očevom kazivanju – rekao doslovce:

“Do sada ste išli na sastanke zajedno s ostalim ljudima i nismo smeli sve reći pred njima. Ali sada smo i sami partijaši i otvoreno vam kažem: naša je namera porušiti crkve i poubijati sveštenike.” Kad je moj otac to čuo, nije više dolazio na partijske sastanke – što su mu zamerali te se osvetili visokim porezima koji su tatu gotovo naterali u zadrugu - ali ipak se nije predao.

Postalo mu je jasno da je reč o militantnom bezboštvu, čiji naslednici i danas rade - isto: pred narodom ocrnjuju sveštenike a vernike teraju iz crkve. Njegov cenjeni prijatelj – kršćanski socijalist Edvard Kocbek – to do kraja života nije mogao shvatiti, iako je prvi javno progovorio o zločinačkim poratnim masakrima. Naš profesor Anton Strle je s gorčinom rekao: “Kad su partizani ubijali naše verne momke i bacali ih u kraške ponore, Kocbek je šetao i brao cveće”. Što se tiče veronauke, nije isteran iz svih škola u isto vreme – u nekima se je neko vreme još zadržao – a onda smo imali veronauku manje-više redovito u crkvi.

Zaista je sve bilo na dobrovoljnoj bazi, jer smo već bili jedni na krizmi ili potvrdi već na kraju prve školske godine.

Ta je potvrda ipak bila nešto posebno – u znaku divljačkog progona Katoličke Crkve. Za našu obitelj to je, međutim, značilo veliku svečanost: jer je na krizmi bilo čak troje članova naše obitelji: Hedvika, Anton i ja; krizma je bila nekako na svakih šest godina te je obuhvatila svu školsku decu koja nisu još bio na potvrdi: a zbog ratnih komešanja i decu od ranije.

Kad smo došli sa kumovima Orozlovim Antonom i ženom Anicom na krizmu, začuđeni smo slušali, što se samo tiho sviralo. Mama je kasnije rekla:

“Pitala sam se: Kako to da striček Tinček ne pritisne sve registre na orguljama, kako to i priliči za krizmu?” Kasnije su ljudi posumnjali u matičara, koji je verojatno dobio nalog od viših da to učini. A šta je učinio, kako se prepričavalo? Kad su pevači došli na kor, solna kiselina, koju je kriomice prosuo po orguljama i sedištima, se uhvatila za njihovu odeću te izjedala i tkaninu i kožu. Tako se dogodilo našoj Pepi i teti Zefki, koje su bile vrsne i stalne pevačice u crkvi. Istodobno su stradale i orgulje pa Tinček nije mogao na njih svirati. Kasnije je taj matičar - koji inače nije bio sa nikim u zavadi - počinio samoubojstvo: biciklom se odvezao u Velenjsko jezero koje je u to vreme nastajalo i utopio se, ponevši sa sobom svoju tužnu tajnu...

Za tu smo se potvrdu pripremali tako što smo napamet naučili pitanja i odgovore - mislim da ih je bilo preko stotinu.

Unatoč svim neugodnostima, sama krizma prošla je mirno. Potvrdio nas je u veri mariborski odnosno lavantinski biskup Maksimilijan Držečnik, doma iz Ribnice na Pohorju.

Za njega su pričali anegdotu da su ga iz jedne župe došli moliti za sveštenika. “Nemam vam koga poslati, svi su zauzeti.” “Pa dajte nam bolesnog, mi ćemo ga dobro paziti.” – “Ni bolesnog nemam na raspolaganju.” Ali oni se nisu dali: „Preuzvišeni gospodine biskupe, dajte nam svakako sveštenika da ne bude naša župa bez mise; pošaljite nam jednoga, pa makar i Pohorca." A biskup im je odgovorio: „Zar smo mi Pohorci zaista tako loši?" – jer je i sam bio rodom sa Pohorja.

Priča se da je i on smatrao da je „bolje učiniti dva koraka napred nego jedan nazad.” Kad je trebalo birati naslednika, bio je u Rimu i rekao si da će postati njegov naslednik onaj koji prvi dođe u crkvu. A bio je kao mogući kandidat Maksimilijan Jezernik – moj propovednik na prvoj misi – kao i Vekoslav Grmič. Potonji je došao tada prvi u crkvu; on je bio dobar i društven čovek, ali je verovatno preterao u želji da Crkvu približi današnjem svetu.

Kad sam bio kapelan na Bučki, išao sam jedan vikend na ručak kod Železnikove Micke, a druge nedelje kod Selakova Tince, koja mi je ispričala među ostalim, kako su njihovu obitelj praktički utjerali u zadrugu.

Iste 1952. godine bezbožnici su napravili cirkus za krizmu također na Bučki, tako da je njihov sin primio potvrdu u Ljubljani. Neprijatelj je odneo sve prtove s oltara i hteo je crkvu politi gnojnicom. No zvonar Dolenškov Polde, koji je ostavio crkvu otvorenom za vreme jutarnje zvonjave, do tada je već završio posao, pa je počinilac pobegao, zaboravivši u žurbi vedro gnojnice. U Raki je tada krizmao biskup Anton Vovk (1900.-1963.). Kad su mu javili za oskvrnuće, rekao je: “Potvrda će biti! Donesite obične stolnjake i pokrijte njima oltare." I doista, bilo je vrlo svečano. Ljudi se usprkos nasilju nisu dali zastrašiti.

Posle ovog nemilog događaja je bila cela rasprava u Krškom. Optuženi nije bio izgrednik koji je čak na očigled seljana dovukao stolnjake u kuću ispod crkve i hteo prosuti gnojnicu po oltarima - nego oni koji su to prijavili, da tobože lažu. Ali onda je branilac podigao u sudnici vedro te zavikao: „Corpus delicti!“ („Predmet prestupa!“) i rasprava je bila završena. No, krivac - koji je, naravno, radio po narudžbi - nije dobio nikakvu kaznu.

Te se godine su komučnisti pojačali progon Katoličke Crkve, ne samo u Sloveniji, nego i u celoj tadašnjoj Jugoslaviji, jer je tek 1953. objavljen ustav koji je jamčio određena prava i slobode građanima – ali se on odnosio pre svega na svetsku javnost. Kod kuće se, međutim, progon nastavio. Samo u Sloveniji je u godinu dana zatvoreno 300 svećenika. Usledili su montirani sudski procesi po Stalinovom naređenju: u Sloveniji protiv Gregorija Rožmana, u Hrvatskoj protiv Alojzija Stepinca; a gotovo u isto doba u Mađarskoj protiv kardinala Józsefa Mindszentija, da ne govorimo o sličnim postupcima po drugim zemljama istočnog bloka.

Kada je papa Pio XII. umro, sećam se dobro da je na zvoniku u Šentilju visela dugačka, crna zastava. Po mišljenju ljudi je uistinu bio veliki papa, vrlo cenjen u narodu. Pitali su se što će se dogoditi s Crkvom sada kada je tako sposoban papa umro. Katolička Crkva, pak, ima jamstvo svoga utemeljitelja Isusa Krista, da je „vrata paklena neće nadvladati“ (Mt 16,18) te da stoga njen opstoj ne ovisi samo o ljudima i njihovoj krhkosti, pa ni o Papi ili bilo kom drugom: vodi je Duh Sveti, koji zna ispravno pisati čak i duž krivudavih crta ljudske pogrešivosti i nesavršenosti.

Pučka škola u Šentilju 26

Što se tiče školovanja, spomenula bih nekoliko učitelja.

Od prvog razreda osnovne škole izdvajam i školskog druga Jakoba Grošla, zvanog Minkšov, koji je do danas ostao moj prijatelj i dobročinitelj. Iako se ne sećam da se tada bavio sportom, koji je za mene uvek bio kao špansko selo, se kasnije posebno istaknuo u trčanju i skupio dosta priznanja. Danas je pak sretno oženjen, a bavi se i pčelarstvom i fotografijom.

U prvom i drugom razredu učila nas je već spomenuta Venturinova Slava, a u trećem razredu Rudi Eberlinc, koji je u školi živio sa suprugom i detetom – devojčicom. Sećam se njegove rečenice koju je ponavljao:

“Če bi ljudje ne mrli bi svet podrli.“ („Da ljudi ne umiru, svet bi se srušio.”) Bio nam je dobar učitelj i znao je ispričati vrlo zanimljive priče. Tada smo u istom razredu imali „treći“ i „šesti“ razred koji su u isto vreme dobivali različite zadatke. Baš jednostavno i uspešno takvo zajedničko učenje verovatno nije bilo. Ali u njegovoj obitelji više je puta bilo napetosti, a tada su prostorijom – prema prepričavanjima – leteli "leteći tanjiri". U to se vreme puno pričalo o letećim tanjirima koji tobože kruže svemirom i koji ponekad slete negde na Zemlju zajedno sa čudnim bićima - izvanzemaljcima.

U tom razredu smo išli sa vlakom na izlet u Ptuj, gde smo posetili stari grad i njegove dragocenosti. Tada smo videli i crkvu Svetoga Petra u Rimu kao kroz rupicu – ali kod naredne posete te iznimne dragocenosti više nismo videli. Kad smo se vraćali, čitelj Rudi je nosio grančicu hortenzije, za koju sam tada prvi puta čuo.

U četvrtom razredu učio nas je Mirko Grešovnik koji je znao dobro svirati harmonij. Čuo sam da je kasnije imao uspeha i u političkom radu te je bio župan u Mislinju od 1994-2004, a u nekoj parnici tužio Sloveniju na europskom sudu pravde. Na izlet smo išli u Postojnsku jamu, koja je svojim podzemnim lepotama izazivala naše čuđenje nad divnim delima Boga Stvoritelja.

U Šentilju je bila pučka škola, ali nisu učili strani jezik; ko je hteo nastaviti školovanje, morao je ići u Velenje. Bio sam među njima.

To je značilo pešačenje do starog Velenja 3km tamo i natrag, a u Novo Velenje 5 km. Ali nama mladima to nije bilo teško. Obično sam išao sam, ili sa drugarima – i vreme nam je brzo prolazilo. Tada nije bilo ni bicikla, a kamo automobila ili autobusa!

Osmogodišnja u Velenju 28

Do Starog Velenja, gde su tada bile dve zgrade osmogodišnje škole, odnosno osnovne škole od 5. do 8. razreda, bilo je oko tri kilometra, koje smo uvek prelazili peške. Samo je Štoberjov Oto vozio bicikl, a njegov je tata dobro zarađivao radom u rudniku.

U petom razredu razrednica i učiteljica engleskog je bila Iva Srebotnik, udata Brčkalja. Bili smo u takozvanoj konjušnici od Velenjskog grada, prizemnoj žutoj zgradi pokraj Golove pilane, u blizini Vile Bijanke. Pevanje nas je učila Rozika Kmecl, supruga Edvarda Kmecla koja se razbolela upravo na grlu. Poslednji put zapevali smo njenu omiljenu pesmu "Prišel je ciganček" („Stigao je cigančić“) u 5. razredu zadnji sat - ali više nije mogla pevati s nama zbog bolesti nego nas je samo sa suzama u očima slušala.

U šestom razredu išli smo u „nemačku školu“ – žutu zgradu pored „štale“. Kad je škola počela, neki su zakasnili na prvi sat, a Rozika nas je poučila koliko je vreme dragoceno i koliko ćemo minuta izgubiti ako nismo tačni. Nakon toga je prestala s predavanjima jer ju je bolest sprečila u tome te je ubrzo umrla. Sprovod joj je bio u rodnom selu negdje uz Savu. Razredničar nam je te godine bio njezin suprug Edvard koji nam je predavao zemljopis. U tom predmetu, koji sam voleo, sam bio dosta dobar; ali se sećam da mu jednom nisam znao odgovoriti na pitanje „Šta je to sleme?“ Ne samo ja, niko od mojih drugova to nije znao – ali on nam je to lepo objasnio.

Zajedno s njim išli smo na izlet u Celje i kupali se u Savinji.

Sledeće godine opet sam s njegovim razredom išao na izlet - na brdo Kum i bilo je jako zanimljivo kada smo saznali za priču kako je nastalo ime Kum: Sveta Neža je rekla svetom Joštu: "Komm!" to jest, "Dođi!" I zato postoje dve crkve na vrhu brda.

Treću godinu smo išli u novu školu u Novom Velenju, gde su uz Dom za starije napravljene potpuno nove odvojene učionice, a bile su povezane samo hodnikom. Bilo je vrlo praktično i nastava se nije mešala niti ometala, iako je možda bilo pevanja ili glazba. Zbog ovakvog rasporeda zvali smo ih "kurniki" („kokošinjaci“). Ako su i bili kokošinjaci, ipak su bile sobe otmene i gospodstvene. Unutra je bio parket - a ući smo smeli samo u papučama. Tamo sam išao samo jednu godinu, a u osmom razredu opet u Staro Velenje, gde smo imali manje učionice opet u staroj, takozvanoj „nemačkoj“ školi. Učitelj Arnold nas je učio crtati, o čemu ja nikad nisam imao prednosti. Između ostalog, savjetovao nam je da fotografiramo stara znamenja i kapelice, koje su u to vreme bezbožnici rušili i uništavali: između ostalih i staro znamenje kuge na cesti između Tišlera i Šmarške crkve. Tamo stojeću spomen-kapelu su komunisti također hteli srušiti, ipak je nisu jer ju je vlasnik osigurao u Švici za veliku odštetu – i nagrobna kapela između blokova stoji još danas!

U sedmom razredu učitelj nam je bio Milan Klančnik koji je došao predavati iz Šoštanja i predavao nam je slovenački. Za Božić nas je odmah na početku pitao znamo li što je to "hora legalis". Naravno, nitko od nas nije znao da je to osam sati navečer, kada učenici ne smeju biti vani bez roditelja. Zatim je nastavio:

„Ali neki od vas bili su na ponoćki u crkvi noću, to jest iza osam sati navečer; neka oni ustanu." Nas troje-četvoro učenika je ustalo. Među njima, prema ocenama, dvoje smo bili najbolji – ja među dečacima i Jelica među devojčicama. Dakle, učitelj nije mogao reći da najgori učenici idu na misu - ali je rekao da ubuduće više nećemo tako izlaziti noću, čega se naravno mi sa sela nismo pridržavali. Nije spomenuo da su nas na misi sve pratili roditelji, jer su i oni vernici i redovito su išli na misu. Posledica nije bilo; ali mislim da je na misi bilo više od prijavljenih.

Jedan od nastavnika već je jednom napravio sličnu "anketu". Pitao je ko ide na veronauku. Kao spomenuto, sam imao veronauku u školi samo pola godine – do zimskih praznika 1951. Tada je Tito prekinuo diplomatske odnose s Vatikanom te počele sudske procese. Među ostalima su vlasti zatvorile i Alojzija Stepinca, zagrebačkog nadbiskupa i predsednika Biskupske konferencije Jugoslavije, jer nije želio prekinuti veze s Papom i osnovati Hrvatsku pravoslavnu crkvu. On je u vernosti Papi kao Kristovu zameniku ustrajao sve do svoje mučeničke smrti.

Bio sam već u prvom razredu na potvrdi, pa sam kasnije neredovito išao na crkvenu veronauku u našoj župnoj crkvi, koji je držao dekan i župnik Jurij Lebič. Inače smo mi Klemšetovi dečki redovito išli na nedeljnu misu i, ako je bilo moguće, također ministrirali kroz celu osnovnu školu. Tako se tada – bilo je to već u Velenju – nisam javio da idem na veronauku. Kad sam to kući ispričao, otac je bio tužan:

„Isus kaže: Ko se odreče mene pred ljudima, i ja ću se odreći njega pred Ocem svojim nebeskim“ (Mt 10,33). Nisam bio svestan da bi zatajio Isusa, ali sam taj događaj toliko uzeo k srcu da sam i ovog puta i ja ustao kad su pitali u vezi sa ponoćkom.

Iskreno govoreći, moram reći da nas – iako se Velenje smatralo “crvenim” – kao i svi rudarski krajevi – niko u školi nije odvraćao od vere. To pitanje u razgovorima nismo ni dotakli. Nekako smo u razredu znali koji smo verujući ili "idemo u crkvu", ali o tome međusobno nismo pričali.

Samo je jednom Rozika Kugoničeva, mislim da nas je učila istoriju, koja je bila doma negde iz Dolenjske, ispričala kako je bilo loše u logoru u koji je bila zatočena tokom Drugog svetskog rata:

“Puno smo se molili da se spasimo, ali molitva nam nije bila uslišana. Tada sam izgubila veru.“ Ne naglas, već u duši, ni tada se nisam složio s njom. Razmišljao sam o tome koliko je njezinih suzatvorenika završilo internaciju smrću ili teškim posledicama. Ali ona se ipak kasnije spasila iz Auschwitza, iako ne odmah i na način na koji je želela. Nisam video razloga zašto bi izgubila veru, nego bi čak trebala biti zahvalna Bogu što ju je izveo iz tog pakla patnje, dok su mnogi njeni suzatvorenici tamo ostavili svoje kosti i mlade živote.

Ispričala nam je također događaj, kad je u njihovu kuću došao italijanski vojnik sa molbom, da mu pripreme puževe, što su oni poslušali. Rozikinog brata zanimao je okus ovih puževa koji su za „Lahe“ bili prava poslastica; ali kad mu je u deo pala puževa glava, svi su odmah pobegli iz sobe od gađenja.

Niko nas dakle nije odvraćao od naše vere, osim jednom od sveštenika, kad su nas dobubali u dvorište "štale", čini se da sve razredi. Govorio je učitelj glazbenog. Rekao je da su mladi sveštenici skovali protudržavnu urotu i potpisali je, a listinu stavili u bocu i zatvorili. Od tada te svećenike ne zovem drugačije nego „flašari“, završio je svoje predavanje učitelj Bojerman. Ili je bilo nečega u tome - nikad nisam saznao.

Pričalo se da je bio povod toj hajci sprovod našeg sluge, koji je bio nekada vlakovođa a sada je radio u školi, u našoj „konjušnici“. Njegova sahrana je bila na starom groblju uz crkvu u Šmartnom. Kapelan Tovšak je u govoru na groblju upoređivao ljudski život sa postajama; a slično kao što vlak konačno dođe na poslednju, tako je i sa čovekom, kad umre: tada mu duša dolazi pred Boga, pred kojim mora davati odgovor za svako svoje delo ili nedelo. Nekoji učitelji, koji su na sahrani bili nazočni, samo su se povukli prema šumici, koja je groblje okruživala. - Ubrzo su, međutim, gorljivog kapelana i glazbenika Jožeta Tovšaka (1929.-2008.) iz Velenja prebacili na Pohorje, tvrdeći da je i on sudelovao ili čak bio vođa te "urote" sa flašama. Dobio je čak sudsku zabranu da izlazi iz svoje opštine. Ljudi su pričali, da ne zbog urote, nego zbog velikog uticaja, koji je taj gorljivi svećenik imao na mlade – a Tito je hteo da bude omladina samo njegova. http://www.saleskibiografskileksikon.si/index.php?action=view&tag=909

Za ovog učitelja Bojermana dečaci iz razreda govorili su da zavodi devojke koje su išle kod njega u glazbenu školu, a to je bila negde gdje je danas Nama u Novom Velenju. U to se vreme za takve prestupe nije zanimala ni škola ni država – ali su ovi nevini – inače dosta grubi dečaci, zanje bili iznimno osetljivi – ali zvanično se tada propovedala „slobodna ljubav“...

O jednom drugom učitelju drugovi iz razreda kazivali su da ih je "pipao" na satu; Iako se stvar navodno znala, nitko se iz tadašnjeg rukovodstva tada nije uzbunjivao zbog takvih "sitnica", niti nas upozoravao na slične opasnosti - ali bilo bi dobro da bi... Baš ti momci su jednom dogovorili, da će svi zajedno nepomično gledati u našu mladu i privlačnu nastavnicu engleskog, kad dođe u razred; ova bezazlena šala toliko ju je uspaničila, da je pozvala ravnatelja Arliča, koji se odmah pojavijo; izderao na čitav razred, a naročito na ove derane, koji ipak time nisu mislili nešto loše – a od tada je ipak imala mir.

Za ostale učitelje i nastavnike mogu reći, da su bili na visini svoga zvanja i prema naobrazbi i prema svom vladanju. Tako su nas lepo pripremali na zadaće, koje su nas čekale u životu.

Izleti i raspusti 51a

Između ostalih događaja se sećam izleta na Bled, kada nas je pratio i učitelj Bojerman. Navečer pre spavanja pričao nam je bezobrazne viceve. To su bile još nevine šale u poređenju sa bezobraštinama, kojima nas je „vaspitavao“ naš pokvareni desetar za vreme služenja vojnog roka u Pirotu.

Kad smo se vraćali s Bleda, oko deset navečer vlakom smo stigli u Celje i čekali "savinjčana", sa kojim bismo stigli do Velenja. Nekolicina nas smo išli u šetnju po gradu; "Sivi" i ja – takav je naziv imao moj mirni drug iz razreda Ivan Sevčnikar - tada smo se izgubili - jer je na uglu jedne celjske ulice s obe strane sjala ista reklama - skrenuli smo u krivom smjeru i samo još samo videli kako naš vlak osvetljenih prozora odlazi bez nas. Što učiniti sada? Krenuli smo peške da bismo stigli u školu na vreme - nekih 24 kilometra do Šentilja, gdje smo prenoćili kod naših roditelja. U jednoj kući, u kojoj je gorelo svetlo, smo doduše zamolili za prenoćište, ali se nas nisu usudili primiti. Nastavili smo put po Socki; uplašio sam se, kad je moj drug za vreme hodanja zaspao te poćeo u polusnu buncati – ipak sam ga podupirao te tako smo srećno došli do naše kuće i tamo prespavali.

Inače, općenito nam je bilo lepo u školi. Bili smo puni mladenačke energije i planova od kojih se malo toga ostvarilo. Došao sam do spoznaje, da većina stvari u životu krene drugim putem nego što si mi zamišljamo; ali onima, koji vole Boga i bližnjega svoga, sve se okreće na dobro.

U to vreme uopšte nisam razmišljao o svom zvanju; kad sam bio još mali, sam govorio, da ću biti „vrtnarček in pevček“ („vrtlarić i pevačić“), a u osmogodišnjoj školi mi se najviše sviđao zemljopis. Izričito o nekom zanimanju ipak nisam mislio, a kamo li o tome da postanem jednom sveštenik, već sam samo želeo nastaviti školovanje. Velenje se tada naveliko gradilo; moj otac je tu jedno vreme još imao rasadnik: jednom pod šmarškom crkvom - učitelj Kmecl je stanovao u blizini u vrsnoj kući – „enojčku“ - a drugi put je bio rasadnik kod Ramšakovih - uz željezničku stanicu, gdje su njihovi komšije lepo napravljeni relijef potopljenog središte pražupe Škale.

U slobodno vreme pomagali smo roditeljima u poslu. Otac je radio u rasadniku i plevio ga kultivatorom ili cepio divljake, a mi deca smo ih brisali krpom gde su odrasli potom cepili, a mi opet zavezali rafijom.

Što se tiče praznika, mogu napomenuti da mi deca sa sela nismo poznavali raspusta u pravom smislu, ta nigde nismo išli na praznike - osim ponekad u Podlipu kod mamine majke. Za letnjih vrućina ipak sam se kupao u Velenjskom jezeru u nastajanju - i sam naučio plivati. Nikada nisam plivao daleko, jer se nisam ni osjećao dovoljno jakim - prvo sam plivao kao psić, a onda krenuo sa kraulom i prsno, što mi najviše odgovara sve do danas.

Kao svećenik u Mužlji svoj polugodišnji odmor sam uglavnom provodio na raznim katehetskim tečajevima; a kasnije u Ankaranu, pod gostoljubivim krovom župnika Ive Miklavca (1938.-2022.) - koji je pod tvrdom pohorskom korom krio zlatno srce. Ma kakva gužva bila, uvek je našao kutak za svog subrata: a sutradan sobičak. Tako sam se imao priliku kupati u moru po cele dane - obično iza Valdoltre - ali i ispred nje, gdje su imali svoje odmaralište između hotela Adria i kruga ortopedske bolnice Kranjčani. Preplivao sam tu uvalu nekoliko puta - jednom neposredno pre oluje koja je izazvala velike valove - hvala Bogu, bez težih posledica. Bilo mi je zapravo more draže od brda, gde - uglavnom zbog nepažnje - svake godine mnogo mladih ljudi doživi nezgode a i smrtno strada.

Nakon prometne nesreće 2000. ravnica mi puno više odgovara - pa i zdravom čoveku noga može lakše posrnuti pri hodu uzbrdicama nego po ravnome. Zato ponekad – osim u vreme korone – odem na peskaru na plivanje i sunčanje. Ovde u Mužlji postoji takvo manje i mirno jezerce, gde se skuplja uglavnom starije i ozbiljnije društvo, uz koju nečasnu iznimku. Ujedno postoji i mala gostionica koja brine o čistoći i pristupu malom jezeru - kupalištu. Prilaz je po travi koja je sada sva osušena, ali je ipak lakše hodati po njoj nego po užarenom pesku, koji okružuje veliko gradsko kupalište u blizini.

Gimnazija u Križevcima 30

Školsku godinu 1959. sam sa odličnim uspehom završio u Velenju, sam upisao srednju školu – gimnaziju – u Ravnama u Koruškoj; moj otac je smatrao da ću tamo biti najbolje zbrinut, jer je ravnatelj bio Ivan Sušnik, koruški borac koji je redovito išao na misu, a bio je i praktični vernik – istaknuta ličnost, koruški borac iza prvog svetskog rata: zanimljivo, da ga niko nije ometao zbog njegove vernosti, koja je bila povezana sa poštenjem – kao kod mog oca.

Tako sam tih letnih praznika krenuo upisati srednju školu. Vozio sam se do Otiškog vrha iz Velenja vlakom na koji sam brzovozno natovario bicikl; a odatle sam biciklom otišao do Ravna, koje su se ranije zvale Guštanj sa velikim rudnikom olova, koji je tada još bio u pogonu. Uspešno sam se upisao i bio sretan što ću sad sam započeo novi i mirni život, daleko od brata, koji mi je ponekad pomogao, da brže rastem.

Ali ovaj put obistinila se doslovce poslovica: “Človek obrača – Bog obrne.“ („Čovek okreće – Bog obrati.”) Kod kuće smo imali rasadnik – a samim tim i novac i zaradu samo u jesen, kad su kupci dolazili sa svih strana kupovati mlada drvca. Stoga je za obitelj plaćanje internata - koje u ono socijalističko vreme možda ni nije bilo veliko - bilo dodatno opterećenje. Ja se time nisam bavio – možda je bilo bivanje u internatu besplatno, kao i samo školovanje od osnovne škole preko srednje uključno sa univerzitetom.

U to je vreme mladi Janez Zorko bio kapelan u Šmartnom kod Velenja, a jedno vreme i župnik u Velenju. Čuo sam od svojih školskih drugova da su s njim imali vrlo zanimljivu veronauku, a i da su puno puta gledali filmove. Na veronauku sam ja išao u Št.Ilj kod dekana Jurija Lebiča, gde dakakokod nas nije bilo takvih "novotarija". U današnje vreme mislim da je bolje da je krizma na kraju osnovne škole; jer na taj način mladi idu na veronauk i tekom sazrevanja, kada im je zapravo verski i moralni odgoj najviše potreban.

Kao deca smo mi skupljali tada sve moguće i nemoguće; I ja sam, kao što to često biva s mladima, skupljao praktički sve što se dalo skupiti: šibične kutije, filmske reklame zajedno sa suškolarcem Perbilovim Otonom, razglednice. Ja sam imao najviše sreće s poštanskim markama; Vrajekov stric iz Ložnice poklonio mi ih je čitav svezak, naime čitav niz divnih maraka: mađarskih, staroaustrijskih, iz SHS. Među njima su bile i najljepše japanske krajinske marke, koje su se odlikovale izuzetno lepom izradom i za ono vrijeme nevjerojatno jasnim bojama na belom papiru – odmah se primijetilo da su Japanci prednjačili u tehničkom napretku.

Ne znam tačno šta me dovelo tamo u šmarški župni dvor - možda skupljanje maraka. Ponekad smo išli na misu i u Šmartno, jer je u bivšoj staroj školi uz crkvu – koja još danas stoji – živela moja tetka Ančka i njen suprug Ciril Venišnik, koji je bio iz Škala i bio je orguljaš u Šmartnom nakon propada škalske župne crkve, koju je progutalo kopanje lignita. Sećam se i prijašnjeg župnika Hohnjeca koji je doživeo duboku starost; pošto je bio davno član društva orlova, ostao je gimnastičar do kraja života. Ponekad se čulo kako vežba u sobi i govori: "Hohnjec gor, Hohnjec dol!"

Svakako mislim da je kapelan Janez Zorko imao lepe marke; ali imao je i lijepih razglednica, posebno iz Torina i okolice, na kojima nije štedio te nama ih je delio.

On je pre rata bio salezijanac, za vreme rata studirao je u Mađarskoj, a nakon rata pridružio se biskupijskim sveštenicima; volio se šaliti, pogotovo na tuđi račun, zato smo ga naročito mi mladi rado slušali – a i kod naših roditelja je bio omiljen, jer je ponekada misio u našoj crkvi.

Pričalo se da se jednom u Zagrebu na Knežiji prerušio u milicajca. U to posleratno vreme slične posete nisu bile retke – ali ne prikriveni, nego stvarni milicajci su često uznemiravali crkvene ljude. Ubrzo nakon rata salezijanci su nasilno isterani iz omladinskog doma. Naš brat salezijanac Vinko Furlan imao je prekrasnu kolekciju maraka. Zorko je ušao kao strogi milicajac, a Vinko mu je sav prestrašen pokazao sobu i pojedinosti. Prerušen u milicajca je najprvo gadno prestrašio Furlana te mu oštro naredio da otvori sve ladice, da se tobože u njima krije oružje – ali on je u nekojima držao albume vrednih maraka. Sve je teklo po protokolu. No, kad je "milicioner" posegnuo za markicama i počeo ih mešati, Vinko se nije mogao suzdržati: uhvatio je „milicajca“ za ruku i srušio Janezu šešir - tako je otkrio uljeza: smehu nije bilo kraja.

Ipak, Ivan je ostao veran don Boscu celoga života: sva je zvanja slao salezijancima. Između ostalih zvanja poslao je s Pohorja Ivota Miklavc, koji je godinama bio vrsni župnik u Ankaranu i moj dugogodišnji dobrotvor; njegovo zvanje je bio i vredni Srečko Golob iz Nove Štifte kod Gornjeg grada, gdje je Janči bio župnik; zajedno smo otišli u Križevce sa njegovim dugogodišnjim ministrantom Francom Jevšekom, koji je već od malih nogu pokazivao zvanje. Konačno sam i ja zahvaljujući njegovom posredovanju otišao u salezijance dok je bio dušebrižnik u Šaleškom dekanatu. Kasnije je više puta posjećivao brata Štefana u Mužlji, odakle je prijateljima nosio patke i guske koje su uz domaću hranu eko-zdravo uzgajali Kalapiševi u Belom Blatu.

Sveštenik Zorko je dakle predložio ocu, da me pošalje u Križevce, gde će platiti koliko mogu; može biti i u prirodi. Tada sam ja stvar shvatao kao da u Križevcima postoji škola iz koje ću moći ići dalje kao iz svake druge srednje škole ili gimnazije.

Naš dekan Jurij Lebič osetio je da ne pokazujem neku posebnu sklonost duhovnom zvanju, iako sam redovito – kao i sva moja braća – ministrirao na misi. Tako je jednog dana došao u našu kuću i pitao me za ovu moju neobičnu i neočekivanu odluku, jer je jedino tako mogao napisati svoju preporuku.

Nije mi bio problem ispisati se iz ravenske gimnazije; valjda je Sušnik ipak mislio da je to za mene čak i bolje. Tako sam naknadno upisao srednju školu kod salezijanaca u Križevcima, a nastavio u Rijeci: nakon drugog razreda gimnazije ušli smo u novicijat, a zatim u tzv. klerikat – to jeste treći i četvrti razred klasične gimnazije.

Tako sam došao na Malu Gospu u Ljubljanu na Rakovnik, gde su se okupljali kandidati za Križevce. Sve u svemu, prvu godinu bilo nas je osam Slovenaca. Lojze Rajk iz Bele Krajine već je nekoliko dana bio u Križevcima i osećao se potpuno kao kod kuće. Na Rakovniku mi je prijatelj bio brat-pomoćnik Karel Felicijan iz našeg sela, kojemu je moj otac bio kum i kojega sam već jednom posetio. Tada me je vodio po Ljubljani - da malo razgledam stari grad. Sećam se da mi je usput kupovao i neke sitnice - ili neke bombone ili smove: tako da mi Rakovnik nije bio nepoznat. Rastanak s domom, međutim, ispunio me čežnjom za domom - i to tek kad sam se našao u Križevcima među gotovo samim strancima. Sa pratiocem Zorkom smo se zaustavili na zagrebačkom kolodvoru, i posetili znamenitu zagrebačku katedralu.

Ta prva godina bila je odlučujuća za moje zvanje ne samo zbog okolnosti - boravka u semeništu - nego i zbog izvrsnih odgojitelja drugova. Kao što nas je bilo 32 u prvom razredu osnovne škole, naravno svi iz Št. Ilja, bilo nas je 32 i u prvom razredu srednje škole koja se zvala "Škola za spremanje svećenika", ali iz svih republika Nove Jugoslavije, osim iz Makedonije i Crne Gore.

U početku sam jako čeznula za domom; uhvatila me neka do sada nepoznata tuga, koju slovenački zovemo „domotožje“, nostalgija, čežnja po domu. To sam duboko osećao ne samo ja, nego i ostali dečaci koji nekoliko dana nisu ništa govorili, ali su u školskom odmoru šutke sjedeli uz golemu hrpu slame usred prigorskog dvorišta i tiho uzdisali; ko nešto slično nije sam doživeo, neće verovati.

Zgrada je bila nekadašnji benediktinski samostan, koji je Marija Terezija darovala grkokatolicima kada su im prema prepričavanjima pravoslavci spalili tamošnju crkvu-katedralu negde oko Čazme. Ovde u Križevcima osećali su se sigurnije, jer stari slavni grad je bio selište mirnijih stanovnika koji su se brzo navikli na njih te se jedni drugima prilagodili. Grkokatolika je u naše vreme bilo ovde samo neznatan broj.

Budući da je ovde bila katedrala, ukrašena divnim slikama i freskama, uz grkokatoličkog biskupa je uvek bilo nekoliko njegovih sveštenika. Otac Makaj je bio ovdje, ljubazan stariji gospodin. Kad je jednom govorio na svečanosti u našoj blagovaonici - u prizemlju - ispod halje mu je pobegao miš, što je kod nas pitomaca izazvalo veliku radost. Bio je tu i kanonik Kiš koji je bio profesor na bogosloviji u Đakovu. Pripremao nas je za neke crkvene obrede. Bio je vrlo precizan, ali i duhovit - inače malen rastom, a učio nas je ovako:

"Prvo pravilo kod crkvenih obreda jeste, da se ne smeju nalaziti dvoje ljudi na istom mestu u isto vreme." Svake nedelje sudelovali smo u grkokatoličkoj službi u katedrali, koja je bila na levoj strani palače. Pevali smo liturgiju svetoga Ivana Zlatoustoga - žumberački napev - melodije koje su vrlo slične slovenačkim narodnim i crkvenim pesmama - i jako su nam se svidele - na staroslavenskom, naravno napisane latinicom. I mi smo vrlo rado ministrirali. Biskup Gabrijel Bukatko bio je visokog stasa te imao divan glas, savršen za istočno bogosluženje. Kad je pevao kod prefacije „Gore srca!“ i podigao ruke prema nebu, izgledao je poput anđela.

U prvom razredu školski ravnatelj i profesor matematike bio je Anton Bajuk, poreklom iz Bele krajine. Imao je i posledice ranjavanja kada su partizani 1945. godine provalili u Marijin Dvor u Slavoniji te napali procesiju koja se odvijala za blagdan Marije Pomoćnice 24. maja 1945.

Školski savetnik bio je Mirko Bajić rodom od Omiša u Dalmaciji. Bio je profesor latinskog, ali i grčkog od drugog razreda nadalje. Kad je završio školovanje se na filozofskom fakultetu znalo vinom nazdravljati odličnim maturantima. Bio je tako izvrstan u učenju, da su jedino njemu nadravili šampanjcem. Naravno, u to vreme nismo imali asimil-metodu, nego smo samo prevodili ove klasične jezike a da nikada nismo u njima razgovarali, što je svakako bila šteta.

Kateheta je bio blagi Marin Mandić (1926.-2011.), koji je bio iz zaseoka Mandići - također kod Omiša. https://hr.wikipedia.org/wiki/Marin_Mandi%C4%87_(sve%C4%87enik) Od posta bio mršav ko trlica i govorio je: „Ako telo od posta mršavi, duša se goji; ali ako se telo udeblja od previše jela ili pića, onda duša omršavi.« On je sam mnogo postio, ali nama đacima nije dopustio da postimo.

Ispovednik je bio Karel Podkubovšek; kod njega smo veronauk odgovarali gledajući u knjigu i čitajući iz nje. Verovatno je dobričina to video, ali se pravio kao da ne primećuje; možda je on u sebi pomislio: "Pročitaće građu barem jednom, ako već do sada nisu."

Među školskim drugovima u prvom razredu u Križevcima bilo je osmero Slovenaca; svi su bili dobri matematici, naročito Ciril Slapšak – a i vrsni pevači; ostali su svi bili Hrvati; većina bila je iz Zagorja i Slavonije, a ostali iz Bosne i Hercegovine.

Mogu reći da smo se dobro slagali; neki od njih su već umrli; prvi je bio Zvonko Kristić iz Duvna (danas Tomislavgrad), koji je u prometnoj nesreći kod Senja, kada se tumbao zbog bure autobus, dobio tumor u glavi. Među njima je najviše mjesto zauzeo Ambrozij Matušić iz Janjeva, koji je u dva mandata bio provincijal novoosnovane Hrvatske salezijanske provincije.

Moj prvi asistent bio je Peter Bogataj koji je danas, kada to pišem (7. jula 2022.) preminuo u 87. godini života. Zbog činjenice da je obolio od covida-19, nije primljen na ljubljansku onkologiju. Kad su ga jučer konačno primili, preminuo je noću u bolnici gde se trebao lečiti od raka. Drugu godinu asistent nam je bio Janez Poprijan, koji je već davno umro a radio je na nuncijaturi u Beogradu.

U svakom slučaju, u Križevcima smo se dobro osjećali.

Neki Ivan, koji je bio doma negdje tu blizu iz Zagorja, otpušten je pošto je "ukrao" jednu krušku u dvorištu. Drugi, Vlado Kozina, otpušten je, možda, jer je na prvim duhovnim vežbama čitao neke partizanske priče: nešto priređeno za mlade, ilustrirano. Tada su brzo otpuštali ta bilo je mnogo zvanja.

Gore je bilo kad je neki dečko iz Prigorja – pričalo se da se zvao Ivan Babec – a iz osvete zapalio onaj ogromni marof sa štalom u dvorištu, ukrao kobilu i htio s njom u Mađarsku: u vreme kad je nakon ubojstva vođe mađarskog ustanka Imrea Nađa granica sa Jugoslavijom bila tako čuvana da ni miš nije mogao proći neprimetno – on je hteo pobeći kobilom! Mladost - ludost. Pričalo se, da je bio otpušten zbog pušenja, koje je kod salezijanaca strogo zabranjeno i danas.

Općenito, pak, marljivo smo učili, zabavljali se uz šetnje, igre i salezijanske filmove koje nam je donosio i priređivao ih Vinko Furlan iz Italije. Volio sam učiti, a na kraju drugog razreda smo Blaž Topolovac iz Modriče u Bosni i ja bili najbolji učenici po uspehu; s obzirom da je sve bilo na hrvatskom odnosno na hrvatsko-srpskom, za mene je to bio veliki napredak. Ovo mi se svakako sviđalo jer me strogi Mirko Bajić kod prve školske zadaće iz hrvatskog toliko ispravljao crvenom tintom, da je bila stranica više crvena nego plava.

Što se tiče mog pisanja videćete, da je to više ili manje srpsko-hrvatsko, ili ako hoćete – hrvatsko-srpsko, ili bolje jugoslovensko, kao što se ovde u Vojvodini govori u narodu.

Sviđao mi se taj život: bio je uredan, ništa mi nije bilo teško, a iskušenja kao da su zaspala. Smenjivali su se učenje, molitva, rad, šetnja i igra.

Predvojničko (pre)vaspitanje 32

Predvojničko vaspitanje, obuka ili odgoj - tako se to razdoblje nazivalo u bivšoj Jugoslaviji, a na slovenačkom području "predvojaška vzgoja" – je bilo doba, kada su momci imali pripreme za vojnu službu. Mislim da je trajalo oko mjesec dana i bilo je obavezno. Upravo sam završio drugi razred "Klasične gimnazije - škole za spremanje svećenika" u hrvatskim Križevcima. Tako je ta "vojna obuka" iskrsnula baš za vreme letnjih praznika, a ja sam se njome bavop negde u blizini ovog inače lepog prigorskog gradića bogate historije ili povijesti.

Tamo nisam imao problema s disciplinom, jer je ona u našoj ustanovi bila zahtevnija – ali i ugodnija. Nije bila stroga i kruta kao kasnije za vreme služenja vojnog roka. Tamo nije bilo oficira JNA, jer je bo u službi domaći kadar a imali smo predvojničku obuku negdje kod Križevaca, negde ispod Kalnika.

U predvojničkom odgoju molitva je zamenjena kletvom. Koliko su psovali ovi mladići! Nikada nisam čuo tako ružne i uvredljive psovke za svetu katoličku veru, makar su oni svi redom bili katolici! U našem domu kod kuće nije bilo psovanja, pa ni “vraga” ili slovenačkog „hudiča“ niko u kući nije spominjao. Istina da je bilo psovanja i kad sam služio vojsku u Pirotu i Prištini - kao i kad smo negdje išli vlakom - ali koliko god su ti Zagorci ili Prigorci psovali sveta imena - naše najveće svetinje – valjda nigde. Mislim da su čak i Srbe - koji su inače imali vrlo grube i bezobrazne psovke, a neki su psovali i "sve po spisku" - prevazišli.

Za nas, koji smo odgajani u urednoj katoličkoj ustanovi, to je bilo stvarno kao skok iz čistog jezera u prljavu lokvu. Nisam primetio da nas je iko od momaka ili časnika nagovarao ili odvraćao od našeg zvanja - svi su se redom ponašali prema nama poštovanjem – čak i kad su ispričali po koju sumnjivu stvar. Tako nam je neki crnokosi oficir pričao, kako je bilo na latisnkom u školi, valjda u semeništu. Kod slobodnog spisa je napisao na latinskom neku bezobraznu rečenicu, da se kod čitanja njegov profesor toliko uzbudio, da se gotovo šlogirao – ali njemu i drugovima je to kao pubertetniku bilo naročito smešno; razume se, da je bio otpušten.

Inače, ovi mladi momci su se pristojno ponašali te nisu bili u stvari loši ili pokvareni. Tako i kasnije većina suvojnika u Pirotu. Desetar kozavog lica - kojeg se moj otac, koji me tamo posetio, dodobra uplašio – posle zvaničnog zanimanja, "zabavljao" nas je svojim osvajanjem devojaka te svoja „junačke podvige“ opisivao do svih sitnica. Ali to mu nije bilo dovoljno: kad smo nakon ručka jednom u Pirotu čistili oružje u sobi, pred svima je se grlio sa svojim drugom-desetarom uz izgovaranje nepristojnih reči. To je mene i drugove svakako uznemiravalo. Ne mogu tvrditi, da se ono njegovo hvalisanje stvarno događalo ili se hteo samo praviti važnim pred vojnicima.

Njemu u dobro ipak moram priznati, da mene lično nikad nije napastovao, nego me je čak branio i zaštitio, kad smo nešto obnavljali u stogodišnjoj pirotskoj kasarni i to posle grubog zlostavljanja od strane vojnika Sime – on i njegov drug-desetar su me uzeli u zaštitu, kao i svi ostali vojnici.

Toga ovde u Prigorju nije bilo – više izostatak molitve i obilje psovke. Kad sam se nakon tog "predvojničkog odgoja" vratio u križevački salezijanski zavod, osećao sam se još uvek kao tuđin, kao da mi je u dušu upao neki strani svet, meni i mojim načelima neprijateljski nastroje: kao da sam se vratio na majčicu Zemlju sa neke vanzemaljske planete. Tada je verovatno počela ona tako mučna duhovna suša – iza nekog ugodnog razdoblja Božje blizine – kada je svako dobro delo postajalo iz dana u dan sve teže i napornije.

Taj osećaj praznine i zbunjenosti pratio me dugo dok se nisam vratio u ustaljeni ritam života. Ranija slast duhovnog života iza prvih duhovnih vežbi na prvom polugodištu u Križevcima, odsutnost iskušenja i lakoća u ispunjavanju svakodnevnih obaveza – zauvek se oprostila. Bilo mi je jako teško nositi se s tim novim stanjem suhoće; nisam nikako razumeo promenu, ali drugi mi to nije mogao objasniti – niti bi znao to rastumačiti svom duhovnom vođi. U nekim stvarima na kraju dakle ostaje čovek sam sa svojim Bogom i sa svojom borbom.

Kasnije sam bio s vojnicima u Pirotu i Prištini, ali nigdje nije bilo toliko psovki kao na predvojničkom “odgoju” u Prigorju. Bilo je to sve samo ne odgoj, vaspitanje ili obrazovanje. Kasnije sam čitao da mladi – kao i odrasli i stari – najčešće psuju jer zanemaruju redovnu molitvu. Ko se želi osloboditi psovke, neka se počne redovito moliti: ne samo da će se rešiti ružnog poroka, nego će prizvati Božji blagoslov na sebe i okolinu. Takve korisne upute sam čitao kod omiljelog narodnog sveca – svetog Antuna Padovanskog, koji čak tvrdi, da je redovita molitva osnovni uvet za večno spasenje.

Novicijat u Rijeci 33

U jesen, sredinom kolovoza 1961., nakon dvogodišnjeg "aspirantata", to jest pripremnog razdoblja, koji je uključivao dva niža razreda klasične gimnazije, krenuli smo iz Križevaca vlakom u Rijeku. Ovo putovanje mi je bilo zanimljivo, jer je Gorski kotar vrlo sličan slovenskom brdovitom krajoliku. Bilo je i tamo u Prigorju šume, ali su bile manje. Okolinu su najvećim dijelom krasila polja i livade, razastrte po pitomim brežuljcima, na kojima se smestio drevni grad Križevci. Na jednoj takvoj uzvisini bila je i katedrala, u koju smo išli na misu; na drugoj strani je bila uzvisina "Kosovec", gde su bile biskupijske njive, koje smo mi pomagali obrađivati.

Rijeka i njezina okolica bili su nešto sasvim drugo: ne plodna polja, nego gole krške stene i jadno grmlje koje su je okruživale sve u naokolo - tada još osim uz more nije bilo toliko novih naselja, koja se danas protežu visoko uzbrdo od obale - čak od Podmurvica naviše. Iznad crkve Marije Pomoćnice u Rijeci, koju su sagradili italijanski salezijanci, bila je obala „Smušen breg“, gde smo igrali nogomet u nekoj vrtači. Najbolji nogometaši bili su, naravno, Hercegovci: Ivan Slišković, Ivan Kraljević, Zlatan Sušić, Zvonko Kristić. Potonji je nedugo nakon svećeničkog ređenja i župnikovanja u Zagrebu doživeo tešku saobraćajnu nesreću: jak vjetar prevrnuo im je autobus negdje kod Senja pa se skotrljao niz padinu; teško je ranjen i od toga mu se stvorio u glavi tumor te je ubrzo preminuo. Na sprovodu na Mirogoju oprostio sam se kao njegov školski drug od mučenika, koje je „križevačko vatreno krštenje prošao – ali se sada kroz oganj smrti i čistilišta preselio u vječno blaženstvo na nebesima“.

U novicijatu zapravo nije bilo posebnih igara, osim tzv. zastave, u kojoj sam volio sudelovati; u uostalom ja sam bio previše nespretan za nogomet, odbojku ili košarku, koje smo igrali u gornjem dvorištu, levo od crkve Marije Pomoćnice.

Ivo Ljubić, koji je bio i profesor i glazbenik te skladatelj, sastavio je nekoliko pesama lakih za pjevanje; između ostalih i oproštajni kuplet kada su italijanski salezijanci morali otići zbog promene vlasti: i tada oni sa sobom iz riječkog zavoda nisu ponijeli ni čačkalicu:

Oproštaj riječkih italijanskih salezijanaca (dio)
Oj, zbogom more, i Rijeko predivna još prije zore bit ćeš mi daleka - ja otić moram – došao je čas: Adio per sempre - bel mare, Fjuma.

Sastavio je i humnu našem Smušenom bregu, na kojem smo igrali nogomet uz poznatu melodiju:

Smušen breg (dio)
"Nema Reka lepšeg kraja nego li je Smušen breg, To je pravi komad raja, divne naše zemlje steg...

Naši prethodnici su čak iu novicijatu igrali nogomet u reverendama, koje su bile od lošeg materijala i brzo su se prljale: mi smo mogli igrati bez talara ili mantija, pa smo imali mnogo manje posla oko čišćenja.

Tekom novicijata imali smo dva izleta: jedan na Učku, a drugi na Svetu goru kod Gorice. To je bilo razumljivo, jer je naš duhovnik - Slovenac Serafin Pelicon - bio iz Sovodnja kod Gorice. Tu se sastaju reke Vipava i Soča, a tu mu je živeo jedan njegov brat, a drugi u Ljubljani. Tako je njegovo mesto bilo na italijanskoj strani granice, po neshvatljivoj odluci saveznika, koji su Staru Goricu neprirodno odsekli od ostatka Slovenije, u uverenju, da su Italijani bili žrtve fašizma - a zapravo su ga dočekali oduševljeno i podržavali, te ugnjetavali tamo živuće Slovence.

U ponedeljak, 28. maja 1962., kad smo išli na izlet te se penjali na Učku - naravno celim putem pešice, prolazeći kroz Lovran i Vepric - malo smo se odmorili pred crkvom u kojoj je župnikovao neki isusovac; oni imaju i sada u svojoj upravi i Opatiju, gdje se održavaju godišnje duhovne vežbe za sveštenike.

Nakon nekoliko sati hoda stigli smo na vrh. Svako ko je preticao skupinu, morao je nositi za kaznu ruksak s hranom – što je za nas mlade i pune snage bila prava igračka. Učka (1396 m) prava je sirotinja u usporedbi sa slovenskim brdima ili već sa Kalnikom kod Križevaca. Umesto bujne šume i gustog rastinja, samo gomila krškog kamenja i niskog grmlja: ali ipak je to najviša planina Istre. Naš magister je raspisao natečaj za najbolju pjesmu. Javila su se nas trojica: jedan je bio Slovenac Tone Krnc, drugi sam bio ja, a trećeg se ne sećam. Ždrebom su - da se niko ne uvredi - moju pesmu izabrali za najbolju. Za nagradu sam dobio stari italijanski misal, koji je bio praktički beskoristan; ali nije bilo važno pobediti nego surađivati zajedno.

Zanimljivo je da smo, naravno, morali napisati pesmu pre nego što smo krenuli na put. Zato mi se i danas čini čudnim kako sam uspio uhvatiti raspoloženje i okolnosti koje su nas doista pratile na putu, iako o planini i okolišu od pre, razumljivo, nisam znao ništa – i makar smo Učku od Smušenog brega redovito svakog dana mogli gledati iz Rijeke na zapadnom obzoru.

Naš duhovnik je imao zanimljivu naviku: usprkos Crkvi ne baš sklonoj okolini uvek je hodao u mantiji, iako su ga ponekad zbog toga zadirkivali ili pustili dugo čekati. Možda i zato nije od Tita dobio pasoš ili putovnicu da bi mogao posetiti svoju obitelj u Sovodnju: osam puta je poslao molbu i osam puta je bio odbijen. Ovako nam je jednom ogorčeno rekao – što je za ovog asketskog čovjeka doista bila iznimka – nikad naime nije kritizirao ni Tita ni komunizam:

“Zalepit ću na zid svih osam zahteva, a do njih Titovu sliku.” Ubrzo nakon toga Aleksandar Ranković pao je u nemilost kod Tita – a od tada su i obični ljudi mogli lako dobivati putovnicu i prelaziti granicu.

Moja pesma na ovu temu nije neko veliko umjetničko delo - ispevana je na narodni način - jer sam poznavao i voleo slovenačke narodne pesme - a tako jednostavno je pevala i moja majka - pesnikinja Marija Brenčič. Ali ova moja pesma - za koju mislim da je bila prva u mom životu – bila mi je posebno draga te glasi ovako:

Naš izlet na Učko (slovenački izvirnik)

Naš izlet na Učku (srpskohrvatski prevod)

Jadransko morje lepo je – nad njim galebi letajo. Še mnogo lepše so gore, ki trdno ga oklepajo. Poglej zdaj malo naokrog! Očaral te bo ta pogled: tu čolnič je, tam velik brod – in morje seže v nedogled. Takoj iz morja dviga se en hribček lep, ki težko še boš našel lepšega na svet – a njemu Učka je ime. Ta gora strma je zelo; pa kaj zato! saj mladi smo! Pa bolj počasi plezajmo, da srečno pridemo na njo. Pot teče z nas kar curkoma, pa vendar vsi veseli smo: šest ur hoda! ni šala to! Pa tudi to prestali smo. In zdaj smo tu, na vrhu vsi; pogled uživamo z višin; vesela pesem zadoni – a vetrc lice nam hladi. Dežela Istra tu leži, z otoki morje se blešči; pogled je lep, da kar tako pozabil ga nihče ne bo. Že pozno je in krenemo nazaj – kar preko korenin; spominov mnogo nesemo domov iz istrskih planin.

Lepo je Jadransko more – iznad njega kruže galebovi. Ali su još lepše planine, koje se čvrsto dižu iz njega. Pogledaj oko sebe sada! Očarat će te ovaj pogled: ovde je čamac, tamo plovi lađa - dok se more prostire u beskraj. Izranja odmah iz mora jedno lepo brdo kojemu ćeš teško naći lepšega premca na svetu - a ovo se brdo zove Učka. Ova je planina vrlo strma; pa ništa zato! Ta mi smo mladi! Penjimo se malo sporije, da sretno stignemo do vrha. Znoj curi po nama poput potoka, Ali ipak svi smo sretni: šest sati hodanja! ovo nije šala! Ipak smo i to preživeli. I sad smo svi gore na vrhu; uživamo u pogledu s visina; vesela pjesma je odjeknula - a povetarac nam hladi lice. Tu dole leži pokrajina Istra, s otocima more blista; pogled je prekrasan, da uskoro neće ga zaboraviti od nas niko. Već je kasno, a mi krećemo Natrag dole – preko korena od drveća; Sa sobom nosimo mnogo uspomena doma sa istarskih planina.

Bogoslovija u Ljubljani 36

Veliku grešku čine roditelji ili nadređeni koji teraju dete da ide u školu ili zanimanje koje ne voli. Svakom je detetu Bog stavio određene sposobnosti u srce, ali ne roditeljima ili odgajateljima koji svojim nasiljem opetovano kvare Božji plan. Naravno, isto vredi i za izbor zanimanja ili supružnika: deci – kao i roditeljima – treba dati slobodu u tom izboru. Mnogo puta, međutim, deca stavljaju neverovatne prepreke svom ocu ili majci udovici – što je, naravno, također protiv Božje volje. Međutim, nakon srednje škole poglavari su me, protiv moje volje, poslali na studij latinskog i grčkog jezika, što nije završilo sretno.

Od tada sam imao puno razumevanja prema neuspešnim đacima. Meni se dogodilo slično onome što se dogodilo najboljem učeniku u iznimno zanimljivom i poučnom romanu „Golubić“, koji je pod naslovom Holoubek napisao Jindřich Šimon Baar, a za vrijeme rata objavila u prevodu Slovenčeva knjižnica. Glavni lik i odlikaš je pre mature samouvereno obećao: “Ako ne položim ove ispite, upisat ću teologiju!” A iz matematike je pogriješio zbog jednog jedinog minusa i tako je uznemiren pogrešio i na drugim predmetima te konačno propao na maturi. Zaista je upisao bogosloviju, te postao gorljiv sveštenik.

Nakon upisa na teologiju sve sam ispite položio u roku. Čak sam dobio desetku iz hebrejskog kod Jakoba Aleksiča. Za one koji su imali desetku, govorili su u šali, da su "mente captus", tj. pomalo čaknuti. I hebrejski je bio mrtav jezik, ali mi je bio zanimljiv. Čak sam i (najkraći) psalam naučio napamet, znam ga i danas, a glasio bi otprilike ovako:

Psalam 116 (117 - hebrejski izvirnik, fonetski)	Psalam 116 (117 – srpskohrvatski slobodan prevod)
Halelu et Jahve kol gojim, šabehu hu kol ha umim. Ki gabar alejnu hasedo, v imet Jahvel le olam.	Hvalite Gospodina svi narodi, Slavite ga svi puci. Jer je njegova dobrota velika prema nama, Večna je vernost Gospodnja.

Čim sam upisao bogosloviju, već sam kao sumnjiv na vojnom odseku te usred školovanja pozvan u vojsku. Studentima su u Titovoj Jugoslaviji voleli prekidati teološki studij kako bi ih omeli na putu do svešteničkog zvanja. Za vreme služenja vojnog roka su, međutim, postupali sa svakim posebno i pokušavali ga odvratiti od zvanja ili čak pridobiti za komunističku partiju. Slične stvari sam prolazio i ja, makar u blažem obliku nego nekoji moji drugovi. Tako sam 24. septembra 1967. napustio Sloveniju i otišao u Pirot, koji je po meni tada bio grad Bogu iza leđa.

Nešto sam i studirao tekom vojnog roka - posebno filozofiju; nisam ni znao da se studentima daju pitanja i da se nakon njih lakše spremaju za ispite. Ja sam naprotiv učio sve po redu te kod povratka iz vojske iz filozofije kod Janeza Janžekoviča (1901.-1988.) dobio jedva prolaznu ocenu.

Međutim, to nije bio slučaj s drugim predmetima. Imali smo u to vreme izvrsne profesore na ljubljanskoj bogosloviji; neki su me se posebno dojmili, osobito asketski i učeni profesor dogmatike - sluga Božji Anton Strle (1915.-2003.).

Jednom je bogoslov Igor Lovišček - to je kasnije sam izjavio na našem izletu u Romuniju - poslao na listu napisano pitanje:

"Kako Papa i biskupi mogu osporavati tako velikog teologa kao što je Hans Küng?". Predavač se toliko uznemirio da je umalo doživio moždani udar. Budući da je Sveto pismo Novoga zaveta znao napamet - učio ga je godinama u komunističkom zatvoru - citirao nam je celi odlomak iz poslanice svetog Petra, gde prvi papa upozorava: "Braćo, budite trezni!" (1 Pt 5,8) I nastavio je, govoreći, nemaju li biskupi i papa doista nikakvu valjanost i autoritet kada je u pitanju pravi nauk? A budući da je Hans veliki teolog, ne treba se mu suprotstavljati. A budući da je Goethe bio veliki pesnik – a on je sumnjao u Isusovo božanstvo – niko s njim ne treba raspravljati ili mu protivrečiti, jer on je veliki pjesnik.

Kako se drugi put možda doista ne bi šlogirao, bogoslovi su se dogovorili da profesorima neće samo uručiti napisana pitanja, nego da će ih prvo pregledati da vide nisu li možda samo provokacije. Igor je kasnije rekao da je želio skratiti sat, koji je vatreni profesor već produžio – ali je zbog ovog dodatka bio još dulji.

Psihologiju nam je predavao svetski poznati Anton Trstenjak (1906.-1996.), koji se preko Mohorjeve družbe proslavio diljem Slovenije svojim znanstveno-popularnim knjigama. Te je godine bio i dekan Bogoslovnog fakulteta i, primera radi, redovito je dolazio na predavanja - što mu zbog mnogih drugih obveza nije uvek bilo moguće. Također je bio pozvan da drži izvanredna predavanja u Americi i drugdje. Imao je neverovatno dobro pamćenje i toliko je zanimljivo predavao da mu je predavaonica uvek bila puna, baš kao i kod Strleta. Bio je osobni prijatelj mojih roditelja. Kad sam već bio u Križevcima, jednom nas je posjetio kod kuće zajedno s katedralnim kanonikom Franom Kimovcem i „našom tetkom“ Hedvikom (1878.-1964.).

Prve godine bio je u Križevcima jedan dobar dečko iz Hrvatskog Zagorja - Silvester Vorih, koji je bio vesela karaktera, prikladan za salezijanca. Pričalo se da ga je župnik vodio na razna mesta kako bi ga odvratio od redovničkog zvanja, i sledeće se godine dečak se stvarno nije više vratio u Križevce.

Takvo odgovaranje ili odbijanje od duhovnog zvanja nije retko; međutim, obično izgubi takav kandidat smisao za duhovno zvanje uopšte. Zvanje je naime dato od Boga, a ne od ljudi; stoga ga ne smeju ometati ni roditelji, ni učitelji, ni političari – ali oni moraju radije otkrivati što se u mladoj osobi krije i tamo ga uputiti: onda ćemo imati ne samo dovoljno dobrih zvanja, nego i dovoljno dobrih duhovnih zvanja.

Na početku studija teologije - koju sam morao nasilno prekinuti zbog služenja vojnog roka - napisao sam jednu od svojih prvih pesama koja se odnosi na Škale pri Velenju. Drevna pražupska crkva sv. Jurija s prekrasnim freskama, kao i župni dvor, prosvetni dom, gostionica i još nekoliko važnih zgrada među kojima je bila i gostionica u kojoj je radila moja tetka Ančka, se urušilo u dubinu zbog nesmotrenog iskopavanja ugljena, koji se nalazio u dubinama također ispd te divne crkve, koju smo još videli stajati 1950. godine, kad nas je vodio otac na izlet.

Škalsko mirje (Žalostinka Škalam 1967, slovenački izvornik)

Škalsko groblje (Žalopojka Škalama 1967, srpskohrvatski prevod)

Ob tihem jezeru zamišljen blodim. »Nikar naprej!« grozeč napis me ustavi. Se vdira zemlja… Čudno in pošastno Sirene žvižg izgublja se v daljavi. Po trhlih štorih stopa trudna noga; Ozrem se vzdolž objokanega proda – Gorjupa bol razjeda me in gloda, Smrdljiv tovarniški se dim mi roga.          Šaleškega, o Š k a l e , biser raja, Spomin na vas mi bridko bol poraja: Ostala brez srca si, vas uboga, Pogoltnile sledi so ga premoga. Premoga? Ne! Zasula ga hudoba Je tujega, brezbožnega trinoga; Prihrula nekdaj nepoznana zloba – Zažrla v te se kakor živa goba.       Vedo povedat, da bilo hudo je – A upanje kljub temu ne jenjuje. Le božji hram na griču v noč vzdihuje: »Umirati počasi – ah – grenko je!« Lepejna oblagoltna – stoj! zadosti! Poslednjo mrvo misliš v blato zgnesti? Povodenj je zalila dom nam zvesti – Plahutajo skovirji v pusti hosti. Zidovje neuklonljivo se pogreza, ga brezna v sebe vlečejo nemila. »Se ne podaš?« - »ne morem več, priznam ti: Močnejša si hudobne sreče sila!«  Le hriber mali je, popotnik, priča, da tukaj stalo vaško je središče; ogromni, neutolažljivi solzi očem zakrivata domov grobišče. In solzi rasteta vse dalje, širje, se zlivata čez greznato močvirje: Ime dobita: »Jezero velenjsko«  a vedi: prav bilo bi – »Škalsko mirje!«

Zamišljeno lutam uz tiho jezero. „Nema dalje!“ zaustavlja me preteći natpis. Zemlja se ugreznula... Čudno i zastrašujuće Zvižduk sirena nestaje u daljini. Teška noga gazi po polomljenim panjevima; Gledam duž uplakanog šljunka - Gorka me bol jede i grize, Smrdljivi tvornički dim ko da mi se ruga.          Šaleškoga okruga, o Škale, rajski bisere, Sećanje na tebe zadaje mi gorku bol: Izgubio si srce, jadno selo, Progutali su ga tragovi ugljena. Ugljena? Ne! Opljačkalo ga je zlo Tog stranoga, bezbožnoga tiranina; Uvuklo se nekoć nepoznato zlo – Proždirala te kao živi polip.       Znaju reći da je bilo loše... Ali nada ne jenjava. Samo Božji hram na brdu uzdiše u noć: "Polagano umiranje — ah — gorko je!" Lepejna proždrljiva – stoj, dovoljno! Zar potok kani li zadnju mrvicu umesiti u blato? Potop je poplavio dom nesretnih vernika - U pustoj hosti lete divlje sove. Zidovi starodrevni neumitno tonu, U ponor ga vuče nepoznata sila. “Nećeš popustiti?” – “Ne mogu više, priznajem: Ti si od mene jača sila zle sreće!” Onde je sada samo mali humak svedok, da je ovde nekada stajalo središte sela; ogromne, neutešne suze skrivaju od očiju naših groblju domova. A suze rastu dalje, dalje, šire, stapaju se preko močvare koja prodire: Dobivaju naziv: Velenjsko jezero. ali znate: pravo bi bilo - "Škalsko groblje!"

Nakon završenog studija filozofije i teologije – nastavio sam upisivati sa godinom priprave za magisterij i položio ispite s primerenom ocenom: čak i kod strogog Franca Rozmana, pa i kod Franca Perka – kasnijeg beogradskog nadbiskupa, te kod Antona Srletom. Nedostajalo je samo odgovarajuća zadaća...

U međuvremenu sam premješten - ne u misije, nego u dijasporu. Za vreme bogoslovskog študuja sam napisao još i drugu pesmu, kojoj sam dodao još i originalne prepeve na druge jezike:

PRELEPA NOČ (slovensko)	CSODÁLATOS ÉJ (magyarul)	PREDIVNA NOĆ (hrvatski)	PREDIVNA NOĆ (srpski)
1.Prelepa noč, izlivaj mir V nemirna srca vseh ljudi. Bog, naša moč, veselja vir V ubožnem hlevcu se rodi. Pozabi bol, odženi greh, Zaupaj mu skrbi! 2.Opolnoči se zažari Doslej teman nebesni svod. Množina angelov pojoč Se proti zemlji razvrsti In slavo Bogu pojejo Ki usmili se ljudi. 3.Zatorej bratje tudi mi Iz spanja hitro vstanimo. Se proti Betlehemu zdaj Vsi trumoma odpravimo! Odprimo srca in roke Podajmo si krepko. 4.Sovraštvo zdaj preneha naj, Ljubezen mnogo lepša je! Pač mir na zemlji vlada naj, Ki Dete ga prineslo je Na zemljo vsem, ki verni so In blagega duha.	1.Csodálatos éj, békét önts, Az ember nyugtalan szívbe. Az Isten Betlehembe jött, Betölti minket ereje. Felejts el bút, ne vétkezzél, Rá bízzál gondjait! 2.Az égén nagy világosság Szétterjed végső sarokig. Énekelnek az angyalok És földnek békét hirdetik: A mennyből Jézus útra kelt, S a földre érkezik. 3.Tehát testvérek, vigadjuk, Mert megváltásunk közel van. A barlanghoz rögtön menjünk, Egymásnak nyújtjuk kezünket! Szívünket nyissuk szélesen Bánjuk bűneinket. 4.Most gyűlöletnek vége van, Mert szeretet ezerszer szebb! Bocsásd meg rút bűneinket, O Jézus, adj kegyelmedet: A földön minden embernek, Mind teremtményednek.	1.Predivna noć, izlijevaj mir U nemir ljudskih srdaca. Bog, izvor naše radosti K'o čovjek na svijet dolazi. Bol zaboravi, ljubi ga, Otvori dušu mu! 2.U ponoć raj zabliješti se, Ko da je sunce svanulo. Množina pjeva anđela, Nad Betlehemom radosno: Na nebu Bogu slava je, Na zemlji ljudma mir. 3.Ne spavaj brate, ustani, Otvori oči široko; Jer idemo, da slavimo Nebeskog kralja zajedno: Svi složno se pomolimo, Milost dobivamo. 4.Nek mržnja sada prestaje, Jer ljubav mnogo ljepša je! I mir zavladaj oko nas, Što Dijete ga donijelo je Na zemlji svim poniznima, Što vole bližnjega.	1.Predivna noć, izlivaj mir U nemir ljudskih srdaca. Bog, izvor naše radosti K'o čovek na svet dolazi. Bol zaboravi, ljubi ga, Otvori dušu mu! 2.U ponoć raj zablešti se, Ko da je sunce svanulo. Množina peva anđelska, Nad Vitlejemom prelepo: Na nebu Bogu slava je, Na zemlji ljudma mir. 3.Ne spavaj brate, ustani, Otvori oči široko; Jer idemo, da slavimo Nebeskog cara zajedno: Svi složno se pomolimo, Milost dobivamo. 4.Nek mržnja sada prestaje, Jer ljubav mnogo lepša je! I mir zavladaj oko nas, Što Dete ga donelo je Na zemlji svim poniznima, Što vole bližnjega.

Lekar Anton Lisec 42

U listu "Vrelo života" raspravljalo se između Štefana Šteinera i Jordana Kuničića o načinima planiranja porodice te reguliranja rađanja u kršćanskom duhu. Kuničić, zagrebački profesor moralne teologije, u potpunosti je branio nauk okružnice Humanae vitae koji zabranjuje bilo kakvu uporabu kontracepcijskih sredstava. Ljubljanski profesor moralke Šteiner zagovarao je korištenje veštačkih sredstava u nacrtovanju porodice rekavši da to nije greh, već samo manje zlo - prema prastarom principu manjeg zla. Stoga po njegovu treba redovno dopustiti korištenje kondoma, a ponekad i pilula i spirale; tada još nije bilo jasno da se kod ovih troje ne radi samo o kontracepciji, već o načinu koji opetovano ubija jedva začeti život.

U tom pogledu u potpunosti se složio s naukom enciklike pape Pavla VI. također lekar kirurg Anton Lisec iz Vetova u Slavoniji, koji se odrekao medicinskoj karijeri jer se potpuno posvetio pripremanju mladih za bračni život, na što ga je pozvao župnik Marko Majstorović u Slavonskom Brodu. Tamo su pokrenuli pokret za obranu života pod nazivom Pro vita, koji je također privukao mnoge supružnike da apostolski deluju protiv pobačaja i kontracepcije, kao i protiv veštačke oplodnje. Na taj su način spasili mnoge nerođene živote, a svake su godine ta deca u pratnji roditelja imala svoj praznik – te napunili župnu crkvu. Pokret je zahvatio ne samo katolike, nego i pravoslavne i druge – tako je postao pravi ekumenski pokret za život.

S tim u vezi objavio je Lisec mnoge brošure, od kojih je najpoznatiji letak "Dete - Božji dar", koji je preveden na mnoge jezike. Njegove tekstove možete pronaći i danas na internetu pod zajedničkim naslovom "Moji tekstovi", gde je značajan članak: »Zavoli dete i daj mu da živi!«  https://kamenjar.com/antun-lisec-zavoli-dijete-i-daj-mu-da-zivi/ Antun Lisec: Zavoli dijete i daj mu da živi ! (kamenjar.com)

Kako da objasnimo načelo manjeg zla? "Ako se čovjek mora odlučiti između dva zahtjeva, a oba su zla, treba izabrati onaj za koji trenutno misli da je manje zlo."

Ovde se, u slučaju kontrole rađanja, postavilo pitanje na sledeći način: „Jedan od supružnika ne želi katoličku metodu kontrole rađanja, pa stoga samo postojanje braka dolazi u opasnost. Kako bi spasili brak, supružnici se mogu odlučiti na manje zlo - koristiti kontracepciju."

Bio je to složen i, zapravo, potpuno novi moralni slučaj, bez presedana u istoriji. Ipak to nije nešto potpuno novo; nakon dugog traženja sam naišao na odgovarajući odgovor kod moralista-isusovca Arthura Veermescha (1858.-1936.) gde staro i prihvaćeno načelo manjeg zla:

Vermeersch (1858-1936) također ima web: https://www.encyclopedia.com/religion/ encyclopedias-almanacs-transcripts-and-maps/vermeerscharthur

Ako je osoba suočena s hitnom odlukom i ima samo dve mogućnosti, može izabrati jednu od njih. Ne greši, što god odabere, dok nije imala priliku posavjetovati se s Crkvom i Božjim naukom.

Tako su tijekom Drugog svjetskog rata naši dečki stavljeni pred izbor odlaska u domobrane ili u partizane. Nijedna od tih odluka nije bila laka, nijedna bez mogućnosti greha, svaka je bila i opasna i moralni rizik, ali mnogo puta se nisu mogli ni odlučivati jer su bili nasilno odvedeni.

Mišljenje: “Zbog opasnosti od propasti braka oba supružnici mogu koristiti kontracepciju” nije, dakle, istinito, a dilema je veštački stvorena. Zašto?

1. 1. Nema potrebe raspravljati što je tu ispravno, jer jasno crkveno učenje kaže da umetna kontracepcija nije dopuštena i da je grešna, bez obzira da li je abortivna ili neabortivna, jer crkveni nauk ne poznaje takvu razliku. . Osim toga, upotreba pilule i spirale – kao i veštačka oplodnja - jesu abortivne - ali to u vreme Humanae vitae to nisu znali, nego je otkriveno tek kasnije. https://hr.wikipedia.org/wiki/Humanae_Vitae Humanae Vitae – Wikipedija (wikipedia.org)
2. 2. Moralno zlo i fizičko zlo ne smeju se poistovećivati. Moralno zlo je greh i mora se izbegavati za svaku cenu i žrtvu. Fizičko zlo pak nije greh i smemo ga izbegavati, ali ga moramo trpeti i podnositi, ako ga ne možemo otkloniti bez greha.
3. 3. O savesti koncil kaže: "Na dnu savjesti čovjek otkriva zakon koji ne daje sam sebi, ali ga mora poštovati." Savjest je čovjekova najskrivenija jezgra i svetište, gdje je posve sam s Bogom, čiji glas zvuči u čovjekovoj nutrini (CS 16). To znači da se glas savesti mora slušati, ali ne (pre)oblikovati prema grešnim željama, kao što su to činili branitelji "seksualne revolucije" koja je buknula baš 1968. nastupom Beatlesa; slučajno je iste godine objavljena i Humanae vitae.
4. 4. Nije dozvoljeno koristiti zlo za postignuće dobra: „Zar trebamo činiti zlo da bi iz njega proizašlo dobro, kako nas neki klevetnički potiču? Osuda takvih je pravedna" (Rimljanima 3:8)" Dobar cilj dakle ne opravdava grešno sredstvo.
5. 5. Ivan Pavao II. spomenuo je upravo ovaj problem u svojoj okružnici o obitelji »Familiaris consortio«, gde kaže, uporaba kontracepcije ne može spasiti brak, već upravo suprotno: poštivanje Božjeg i prirodnog zakona ojačaće i bračnu ljubav; stoga potiče roditelje na velikodušno prihvaćanje dece pošto je manje zlo prihvaćanje deteta nego sebično izbegavanje rađanje poradi komoditeta; mnogi se brakovi raspadnu baš zbog toga.

Tako sam i sam došao do uvjerenja da nauk Crkve, koji zabranjuje namerno sprečavanje začeća, treba poštivati i da moj inače učeni profesor Steiner po tom pitanju ne naučava nauk Crkve. Zato sam ga jednom prilikom na predavanju preko papirića upitao: „Ne vidim kako bi se moglo uskladiti vaše učenje s Papinim naučavanjem u Humanae vitae.“ Ali on je diplomatski odgovorio rekavši da Papino učenje zaslužuje uvažavanje.

Konačna odluka o ovom pitanju - oko kojeg se saborski oci zapravo nisu mogli složiti - prepuštena je dakle papi, koji se našao pred nezahvalnom zadaćom da po tom pitanju objavi odluku koja nikoga neće zadovoljiti. Prestroga će se činiti onima koji su zagovarali neograničenu upotrebu kontracepcijskih pilula; bilo je i onih koji su zagovarali još užu definiciju. Naglašavali su kako je priziv savjesti zapravo protestantsko načelo, jer oni nemaju najviši crkveni autoritet koji bi usmjeravao ljudsku savest, koja se može rastezati poput harmonike.

Takvo dvojbeno učenje dovelo je mnoge bračne parove do griže savesti. Tako mi je jedna žena rekla da ponekad misli da je takvo ponašanje ispravno, a ponekad nije i nije se usudila kazati ne nasilnom mužu koji se pozviždao na takve “sitnice”. Jasan crkveni nauk, međutim, daje supružnicima potporu i mogućnost pozivanja na svoju savest, koje načelo je osnov demokracije.

Ima žena koje moraju trpeti od okruženja, od rodbine ili od vlastitog muža strašno nasilje, da bi učinile pobača. Jedno ovakvo pismo je napisala jedna moja mamina prijateljica iz Podlipe. U njemu kaže da ju je suprug prisilio na pobačaj protiv njezine volje i bilo joj je strašno čekati na red u abortirnici, znajući da ubija vlastito dijete: osećala se kao da vodi nevino janje u klanicu.

Žene koje tvrde da je dete njihov trbuh, kojim mogu raspolagati, ne govore istinu, jer danas je znanstveno dokazano da je to novo biće, koje ima svoje organe i svoj krvotok, gdje se čak i krvna grupa obično razlikuje od majčine. Svi vjernici, međutim, vjeruju da u trenutku začeća Bog ovom stvorenju udahnjuje besmrtnu dušu za čije će spasenje roditelji jednog dana davati Bogu odgovor.

Anton Lisec, borac za nerođenu decu, u potpunosti se slagao s učenjem Humanae vitae. Upoznali smo se pripremajući mlade za brak. U to vreme još je bilo u Mužlji mnogo – oko pedeset mladih - , koji su redovno dolazili na predavanja o pripremi na kršćanski brak. Povezali smo se s grupom iz Bačke, iz Novog Sada, koja je održavala predavanja u Mužlji: bračni par, svećenik, lekar. Bilo je puno lepih reči, ali niko se nije dotaknuo najosetljivije teme – kršćanskog planiranja porodice, nego su objasnili kontracepciju i tako mlade još potakli na greh.

U Slavoniji je odmah nakon Drugog vatikanskog sabora uvedena obvezna priprema mladih za brak. Vodio ju je župnik Marko Majstorović iz Slavonskog Broda, koji je kao lekara zaposlio mladog i poletnog branitelja života, kirurga Antona Lisca, koji je čak bio spreman besplatno doći u Mužlju. Tako smo sada imali celu ekipu mi sami: sveštenik je bio župnik Stanko Tratnjek, bračni par je također bio iz Mužlje iz pokreta vikendaša (hétvégesek), na primer Aranka i Ervin Kovács, a lekar je bio sam doktor Lisec, koji je iskusio da je danas teško naći primjereno osoblje za takva predavanja, pošto postoji medicina bez morala, koja podučava, dopušta ili čak preporučuje ne samo kontracepciju, nego i veštačku oplodnju i pobačaj.

Tijekom godina ovaj je liječnik dolazio k nama, gdje je vodio tečajeve pripreme za brak. Ponekad je uspijevao doći i do osnovne škole u Mužlji, kao i do srednje medicinske škole u Zrenjaninu. Ondje je održao opće predavanje o zdravom načinu života, kao io kršćanskom pogledu na pripravu za brak. Središnja tema bila je čistoća pred zakonom, vjernost u braku i prihvaćanje djece, jer dijete je najveći Božji dar.

Posetio je i državnu bolnicu Đorđe Joanović. Želio je upoznati glavnog abortera na odelu ginekologije - ta je zgrada srušena pre nekoliko godina - ali je odbio poziv rekavši da je ateist – a na susretu su bili samo četvorica lekara.

Doktor Lisec poručuje, da je Katolička crkva je učiteljica vere i morala. Ona trajno naučava o nerazrješivosti bračne zajednice, kao i da život počinje sa začećem, kada Bog stvara dušu začetom čoveku. Objašnjenja se nalaze u Katekizmu Katoličke Crkve, u okružnicama „Casti conubii“ i „Humanae Vitae“ te dokumentu Kongregacije za nauk vjere „Donum Vitae“. Dakle, smrtni gresi nisu samo pobačaj, nego i kontracepcija, sterilizacija i veštačka oplodnja. On tumači: „Čujemo da se rađa manje od 5% dece začete u epruveti, no ostala se ubijaju ili drže na životu, zamrznuta u hladnjačama. Nikad se još nije čulo, da bi uspelo odmrzavanje.“ Dete je Božji dar i samo je Bog gospodar života.

Knjižničar u vojničkom ruhu 44

Pod Titom su redovno katoličke bogoslove pozivali u vojsku usred školske godine ili usred studija, kako bi ih što više zbunili. Ni semeništa ni srednje škole nisu bile priznate od strane države, već su se smatrale jedinim dopuštenim privatnim školama koje su kao takve postojale. Iako je u Mađarskoj i Poljskoj sovjetski komunizam vršio veći pritisak na veru i slobodu, dao je Crkvi veće mogućnosti u pogledu obrazovanja i veronauke.

Bio sam tada kroz više godina knjižničar na Rakovniku zajedno s Francom Vidićem.

Kad sam 1967. išao kupiti knjigu za knjižnicu u "Mladinsku knjigo" u Ljubljani na tadašnjoj Titovoj cesti ispred Nebotičnika, morao sam se obratiti i ravnatelju i književniku Ivanu Potrču (1913.-1993.). I danas mi u ušima odzvanjaju njegove riječi koje su bile kao riječi oca sinu:

"Ne morate doslovno shvatiti te vojne zapovijedi i izvršiti ih, ali morate misliti svojom glavom." Bio sam iznenađen da mi čovjek kojeg sam smatrao "crvenim" daje tako "grešne" savjete protiv zvaničnog učenja našeg "idealnog socijalističkog društva" . Iako mu nisam odgovorio, dobro sam upamtio njegove reči i mislim da mi je on puno pomogao - pripremio me za uvete koji su bili potpuno drugačiji od onih u samostanu, potpuno drugačiji od normalnih.

Moram reći da sam se dobro osjećao kod salezijanaca. Svidelo mi se to zanimanje jer po želji našeg osnivača svetog Ivana Boca je „glavna svrha salezijanske družbe zbrinjavanje i odgoj siromašne i napuštene mladeži, kao i svako drugo dobro delo, koje ima za cilj spasenje duša.“

Naš tadašnji ravnatelj Avguštin Jakob rekao je pre odlaska u vojsku: „Kad budeš u vojski, razuzdanost će ti se pokazati u tako ružnom svetlu da ti sigurno neće smetati.“ Mislim da je tako i bilo. .

Ekonom Stanko Rebek slao nam je redovito svaki mjesec - mislim da svakome po 500 ili 1000 dinara. U to smo vrijeme bili odgajani tako štedljivo da sam taj novac stavio na štedionicu i uštedio sam prilično za našu tvrtku. Da sam danas u istoj situaciji, naravno da bih se počastio nekom sitnicom, ili bih dao onima kojima nedostaje, jer meni od vojnika ništa nije trebalo. Najsiromašniji su bili strastveni pušači: kad nisu imali novca, skupljali su chicas i pušili ih do posljednjeg mjesta - tamo gdje je koncentracija nikotina i drugih otrova najveća.

24. rujna 1967. morali smo biti na stanici u Velenju. U to vrijeme vojni obveznici još nisu smjeli sami odlaziti u vojnike kao kasnije, već samo organizirano, na poziv. Sastav iz Velenja i Celja zaustavio se u Zidan mostu. Je li to bilo slučajno ili planirano, ne znam. Tamo smo morali čekati cijelu noć. Nije bilo hladno, nego užasno dosadno i već prilično očajno. Neki su vojnici bili pijani, ali su pjevali nešto poput "Marijane", drugi su uzdisali, treći proklinjali sudbinu, treći nijemo gledali ispred nas - jednostavno smo se osjećali prepušteni na milost i nemilost nadređenih.

Imao sam sličan osjećaj kao na Reki, kad smo bili na setu ili tako nešto. Tri sata držali su nas gole u velikoj dvorani - i sve to da svi vide. Ne znam zašto nam je trebalo toliko dugo da se potpuno skinemo. Možda su nam vlastodršci htjeli dati do znanja da oni imaju svu moć nad nama i da ne vrijedimo baš ništa i da im ne možemo tajiti nijednu njihovu tajnu. Te formalnosti - kada smo stajali u redu s nekakvim papirima i hodali od jednog do drugog službenika, mogle su se obaviti čak iu odjeći, kako i dolikuje ljudima.

Što se tiče služenja vojnog roka, moram priznati da mi kao takvo nije bilo teško - ali s takvim načinom razmišljanja i postupanja nikada se nisam mogao složiti ili pomiriti.

Prvi ispit čekao me odmah po dolasku u kasarnu Stevan Sinđelić u Pirotu, koja je sagrađena najverovatnije daleke 1920. godine, dakle pred više od sto godina – te je pretrpela neka manja oštećenja za vreme NATO-vog bombardiranja 1999.

Prvu noć po dolasku još nismo spavali u zgradama kasarne, već smo „fazani“ – dakle „mladi vojnici“ za razliku od „stare vojske“ prenoćili tamo negde, gde smo se prijavili po dolasku u kasarnu. Pre spavanja, neki „fazan“-zemljak, koji je imao ležaj do mene okrenuo se prema meni i pozvao me da zajedno spavamo. Iznenadio sam se takvoj drskosti i posumnjao da susret sa toplim sudrugom već prvu noč nije slučajan, nego možda namešten. Kasnije mi u vojsci nešto slično nikad nije nusio. Ali ja sam imao odmah spreman sasvim miran i ozbiljan odgovor:

“Mi nismo deca, nego oboje odrasli momci, i znamo dobro da samo muž i žena spavaju zajedno.” Složio se te se odmah okrenuo na drugu stranu i zaspao. Kad sam ga nekoliko dana kasnije sreo u krugu vojarne, samo je pocrvenio, oborio oči i nestao u mnoštvu. Priča se, da su takvi tipovi skloni menjanju partnera i usput dobiju zarazu koju nesvesno prenose dalje. Zahvalio sam anđelu čuvaru što me nadahnuo pravilnim i prihvatljivim odgovorom bez vređanja, i tako mi sačuvao zdravu i dušu i telo.

Što se tiče homoseksualnosti, Katekizam Katoličke Crkve (KKC) u tački 2357 kaže:

Sveto pismo prikazuje homoseksualne činove kao neispravnost te velike zablude:

1. Propast Sodome i Gomore, koje je gradove Bog uništio sumporom i vatrom zbog istospolnog načina života (Postanak 19:1-29);
2. Stoga ih je Bog predao sramotnim strastima: njihove žene zamijeniše naravno općenje protunaravnim, a tako su i muškarci napustili naravno općenje sa ženom i raspalili se pohotom jedni za drugima te muškarci s muškarcima sramotno čine i sami na sebi primaju zasluženu plaću svoga zastranjenja (Rimljanima 1,24-27);
3. Ili zar ne znate da nepravednici neće baštiniti kraljevstva Božjega? Ne varajte se! Ni bludnici, ni idolopoklonici, ni preljubnici, ni mekoputnici, ni muškoložnici, ni kradljivci, ni lakomci, ni pijanice, ni psovačič, ni razbojnici neće baštiniti kraljevstva Božjega (1 Korinćanima 6,9.10)
4. A mi znamo da je Zakon dobar ako se tko njime služi zakonito, 9 svjestan toga da je Zakon tu ne za pravednika nego za bezakonike i nepokornike, nepobožnike i grešnike, bezbožnike i svetogrdnike, ocoubojice i materoubojice, koljače, 10 bludnike, muškoložnike, trgovce ljudima, varalice, krivokletnike, i ima li još što protivno zdravom nauku - 11 po evanđelju Slave blaženoga Boga koje je meni povjereno (1 Tim 1,8-11).

Sveto pismo i crkveno učiteljstvo dakle osuđuje takve postupke kao grešne – ali ne sklonost ili usmerenje te preporučuje blagi postupak prema osobama sa takvim navikama. (KKC 2358) Kršćanin koji želi spasenje svoje duše dakako prihvata ovo učenje.

Inače, za vreme služenja vojnog roka u Pirotu se sa tim pitanjem uopšte nisam susreo, pa čak ni u Prištini – tamo sa jednim izuzetkom. Većina tih nepokvarenih dečaka – makar po njihovim rečima ne bi se to moglo zaključivati – imala je kod kuće svoje devojke, a neki su tvrdili da s poštovanjem čekaju do vjenčanja onaj čas; drugi su kod kuće ostavili i svoje žene i djecu. Koliko mu je takav rastanak teško pao, iskreno mi poverio jedan čestiti mladić na noćnom dežurstvu u onoj staroj Sinđelićevoj kasarni u Pirotu...

Takav način života bio je meni i većini vojnika neobičan i stran. Neki "fazani", t.j. novi vojnici, zbog teških prilika i robovske poslušnosti koja se tražila – u suprotnošču sa potpunom slobodom koju su uživali u civilstvu – pokušavali su čak i samoubojstvo, najviše rezanjem žila – što, barem u moje vrijeme, nikome nije uspelo; posle spašavanja su poslati kući kao nesposobni. Što se tiče dobrog odgoja momaka, mislim da poticanje na mržnju i ubijanje 'neprijatelja' ne deluje baš odgojno.

Usprkos nekoj podnošljivosti za mene je vojni rok bio težak iz više razloga:

1. a. Bilo mi je neugodno i odvratno odgovaranje od mog svešteničkog zvanja, koje je vršio naš potporučnik Piroćanin Novica Đorđević.
2. b. Još mi se više gadilo pipanje, koje je vojnik Simo Simendić ponekad pokušavao nad drugovima i na meni, a da niko ništa nije poduzimao - iako su desetari uvek bili s nama; nije ni čudo - jer su neki od njih prednjačili u nepristojnom govoru ili ponašanju - barem moj desetar.
3. c. Među vojnicima - čak i među oficirima - bilo je dosta psovki i ružnih reči, koje su počinjale u srpskohrvatskom govoru sa jeb..., dok kod Kosovara sa čiv...
4. d. U (pre)odgoj su uključena i kršćanstvu potpuno strana i suprotna načela, koja su nam se iz dana u dan ubijala u glavu, npr.: „Hate the enemy!“ („Mrzite na neprijatelja!“) Zašto bi bilo koji pojedinac ili narod mrzio drugoga , ako mi nije učinio ništa loše? Kršćanstvo, nasuprot, traži od čoveka da ne mrzi, nego voli sve, pa i svoje neprijatelje. Kako se obični ljudi međusobno ne mrze, za raspirivanje mržnje brine se vojna propaganda, što smo mogli videti i tekom raspada Jugoslavije ali i u ratu u Ukrajini.
5. e. Bez priziva na savest su tražili: „Naređenje – izvršenje!“ To krivo načelo potiče iz pruske protestantske vojske s kraja 19. veka, koja je od vojnika htela napraviti poslušne strojeve koji automatski slušaju naredbe, čak i ako su nemoralne i grešne . To može i dovelo je do ozbiljnih zločina, ubijanja i uništenja, kao što imamo slučajeva u bližnjoj i daljnoj, domaćoj i stranoj istoriji.

Bila je ipak jedna od najsvetlijih tačaka mogućnost posvećivanja crkve. Ne samo da nisu branili – naš potporučnik je izričito izjavio, da svako može po želji ići u crkvu, kad ima slobodan izlaz. Ja sam to obilato koristio. Pošto nije bilo tada u Pirotu ni katoličke crkve ni ikakve bogomolje, ja sam odlazio u pravoslavnu crkvu, koja je bila u starom delu, kog su zvali Tijabara. Tamo je bio za paroha neki mladi sveštenik sa detetom od oko sedam godina. Njegova žena je znala pripremati papriku na različite zavodljive načine, da sam polako i ja zavolio papriku, koju pre nikada nisam smatrao za dobro jelo.

Na nedelju 24. decembra 1967 sam također imao izlaz. Posle večernje, kod koje sam rado bio nazočan – jer me je podsečala na one divne dane u Križevcima – me je mladi paroh pozvao na večeru: neke vrste pečena paprika sa jajima; ali to nije bila ona zelena naša paprika, koja nikad nije dobro dozrela, nego velika i dugačka, mesnata; bio je vrlo sklon ekumenizmu i zbliženju svih hrišćana u uverenju, da svi pripadamo jednom hrišćanstvu i jednom Isusu Kristu. Ne samo da je on imao naručen i Glas Koncila te je bio uvek u toku događaja, nego je tražio po radiu stanice, koje su ba ovo Badje veče prenosile božićne pesme i programe.

Kad sam bio 1979. kao sveštenik u Nišu, sam čuo od pravoslavnih kolega, da je niški vladika – na žalost i ljutnju njegovih kolega, koji su to smatrali nevaljanim – raščinio ovog mladog sveštenika valjda zato, jer nije hteo otići na neko novo službeno mesto u nekom zabitnom selu; glavni uzrok neposlušnosti neka bi bio jer tamo dete ne bi imalo mogućnosti polaženja viših škola kao u Pirotu. Pošto je ostao bez primanja ili potpore, mesna zajednica ga je primila kao knjižničara u pirotskoj knjižnici…

Odgovaranje od zvanja 46

Makar još nisam bio sveštenik, od detinstva sam voleo sve što je povezano sa Bogom, svetim pismom i Katoličkom Crkvom. Kod kuće smo imali domaću kapelicu i kad su nepoznati – zapravo poznati ljudi – ukrali oko 1990 .starodrevni kip Blažene Device Marije iz kapele – pošto je bio obnovljen u Kamniku, to je teško pogodilo naročito moje roditelje. Još teže im je palo, što se milicija nije potrudila da kradljivcima dođe u trag nego je stavila kao vrednost neku beznačajnu svotu, samo da nije bila dužna stupiti u poteru. Sve oko nas je puno križeva i kapelica, i svaka od njih ima svoju priču. Pored toga ima ne samo u našem selu, nego po čitavoj Sloveniji mnogo divnih crkava – i također sva značajnija brda su njima urešena. Gotovo da nema većeg sela a da ne bi kraljevala u njegovom središtu obično crkva časne starosti. Kad smo se 1967. vozili od Beograda prema Nišu, uzalud sam tražio očičma neku crkvu. Srbi su tada zapravo malo išli u crkvu, ali crkve nisu ni mnogo koristili stare ni gradili nove. To je počelo tek po promeni vlasti – tu već posle Titove smrti.

One crkve koje su u ono vreme bile po selima bile su obično na tako skrovitim mestima da se nisu mogle videti iz voza – mislim da se tada u gradovima najviše mogla vidjeti Saborna crkva u Beogradu, kao i parohijska pravoslavna crkva u Paraćinu. Gledao sam po brdima i brežuljcima, ali crkava nije bilo nigde. Pritom su sva brda bila gola - bez drveća, kao da je šume odnela bura.

Što se tiče tadašnje vernosti kod pravoslavnih, je tadašnji niški dekan Herman Habič pričao da mu je niški vladika – sa kojim je bio u dobrim odnosima - jednom rekao: “Vaši katolici u lepom broju svake nedelje idu na misu. Naši ljudi su također vernici, ali nisu crkveni”.

U Pirotu smo bili u starim kasarnama, koje su bile još iz vremena stare Srbije - po nekim izveštajima građene su 1884-1887; ali vjerojatnije je da je kasarna Stevan Sinđelić građena posle 1920. Kasarna je bila dosta velika - ali je u dvorištu bilo posađeno drveće - mislim da je bio neke vrste javor, tako da smo imali dosta posla na jesen, kad smo svako jutro morali pomesti lišće.

Jednog popodneva, kada smo tako „čistili krug“ – tj. dvorište, došao je naš potporučnik - rodom iz Pirota - Novica Đorđević. Rekao mi je neka prekinem posao i pozvao da sednemo na klupu na razgovor tamo blizu ulazne kapije – a do nje je bila naša zgrada. Nisam imao pojma što smera, ali sam brzo shvatio i podsvesno se postavioe u obrambeni položaj.

Još uvijek se sećam glavnih obrisa razgovora. Kasnije sam razmišljao da je glavna svrha razgovora zapravo bila da me odvrati od svešteničkog poziva, što mi je i on izravno spomenuo. To mi se činilo ponižavajućim i nečasnim činom: sada kad sam u vojnoj službi, kada potpuno zavisim od njega i nisam samostalan, pokušaće uticati na mene kao pretpostavljeni na podređenog, koji prepma pravilu službe uvek mora odgovarati:

"Razumem, druže kapetane!" Zato sam - budući da sam već čuo za slične pokušaje od drugih bogoslova – odgovarao doduše sa poštovanjem kako dolikuje vojniku, ali jasno i odlučno na postavljena pitanja odnosno na predložene dileme.

U to vreme upravo je završio Šestodnevni rat (od 5. do 10. juna 1967.) između Izraela i Arapa, koje su zastupali Ujedinjena arapska republika (Egipat-Sirija) i Jodanija pod vodstvom Gamal Abdel Nasera, a završio se sa potpunim porazom Arapa. Izraelci su pored toga zauzeli Golansku visoravan, Cisjordaniju i Sinajski poluotok uključno sa Sueskim kanalom uz vrlo male gubitke. https://sh.wikipedia.org/wiki/%C5%A0estodnevni_rat Šestodnevni rat – Wikipedia

Poručnik je započeo s ovim poznatim događajem i postavio pitanje:

"Misliš li da je ispravno što su se Arapi molili umesto da se bore protiv Izraelaca?" Prema njegovu stanovištu oni su tada slavili neki praznik i nisu se borili.

Odgovorio sam mu: "’Pomagaj si sam in Bog ti bo pomagal’ ('Pomozi sam sebi, pa će ti i Bog pomoći'), kaže slovenačka poslovica. Ne možemo očekivati pomoć od Boga ako sami ne učinimo ništa da postignemo svoj cilj." S ovim se odgovorom složio i moj sugovornik.

I nastavi: “Vera ionako ne pomaže čoveku. Čak mi je i stara majka umrla, iako je verovala, molila i išla u crkvu.“ Na takav glupi antireligijski prigovor zapravo nisam našao odgovor. Mislim da sam odgovorio rekavši da svi jednom moramo umreti, i vernici i nevernici. Ali sam si mislio: „Koliko bi mu godina trebala živeti njegova baka da poveruje? A šta ako on i ranije nije verovao?“ Sličan mi je prigovor desetak godina kasnije stavio neverni Vene na Bučki, čija je majka umrla kad je imala oko 90 godina!

Potporučnik je sad skrenuo razgovor u drugom pravcu: “Učlanite se u stranku, a mi ćemo vam omogućiti da završite školovanje kod nas.” To me jako iznenadilo. Smatrao sam da on ima sva obaveštenja o meni, ali daleko je od toga da zna o meni i okolnostima svega; nije mi mogao predstaviti odvratniju stvar; pa sam rekao:

“Čovek kad navrši dvadeset godina već ima svoja uverenja i ne menja ih tek tako.” Bio sam među vojnicima, ako ne najstariji, onda barem jedan od starijih, što je bila prednost; većina vojnika bili su neiskusna deca od osamnaest godina, a ja sam sa svoje 23 godine možda bio najstariji u četi ili barem vodu, što mi je više puta dobro došlo - bio sam barem malo iza pubertetskih iskušenja kojima su se neki desetari i vojnici bezvojno prepuštali.

Tako je naš razgovor – barem za njega – završio neuspešno. Potporučnik mi je rekao da ćemo se opet naći i razgovarati, ali to je - hvala Bogu - bio prvi i zadnji put. Pomalo sam ipak bio zbunjen i u strahu, ali bio sam i poprilično ponosan na sebe što sam se dobro držao: na sva pitanja sam pametno odgovorio, odlučno ali ipak sa poštovanjem. U svoj duši sam bio mlad i u to vreme bio vrlo ratoborno nastrojen te sam jedva čekao priliku da se pokažem veran svojim načelima. Nije mi bilo nepoznato, da su mnogi semeništarci i bogoslovi bili ozbiljno zbunjeni ovakvim "prijateljskim" nastupima svojih časnika, koji su ih svojim obećanjima uspeli čak odvratiti od njihovog svetog zvanja.

Kasnije, dok sam bio kapelan na Karaburmi, često sam volio posjećivati vojnike, da im dadem podršku, da lahkše pobede taj strah pred ljudima; time sam im dao mogućnost razgovora, ispovedi i pričesti, a ujedno sam ih barem za neko vreme "izvukao" iz vojničke stege, da su se vani barem nekoliko sati slobodnije osećali. Sve su to redom bili idealni i veri odani momci, od kojih je većina teško podnosila vojnu stegu, kao i ponekada grubosti i ponižavanja.

U Prištini 47

Za vreme služenja vojnog roka u Prištini, kuda smo krajem februara 1968. bili dobili prekomandu iz Pirota, čini mi kao se da sam bio svedok teške nesreće: nesretnim slučajem poginuo je dobri i uvijek veseli vojnik iz Bosne - Munib Hasanbašić, momak iz naše, odnosno druge čete, dok je istovarivao ugljen; mislim ipak, da sam okolnosti saznao kasnije, jer su bili na poslu momci svi malo jači od mene.

Desetar je pitao ko se dobrovoljno javi da taj dan istovare ugljen. Među ostalima javio se Munib koji je bio veseo i druželjubiv momak. Jednom mi je kao dežurnom doduše zabranio da sušim gležnjake kraj peći dol kod kupatila – ali to je bila naredba odozgo i nisam mu zamerio. Ovaj put dok je istovarao ugljen, kamion je odjednom počeo kliziti prema vagonu jer je vozač – također vredan momak iz naše čete – iz neznanih razloga otpustio kočnicu. U svakom slučaju kamion je počeo kliziti bliže teretnom vagonu jer je teren bio malo nagnut na teretnoj stanici u Prištini - a nesretnog mladića pritisnuo je uz vagon tako jako, da mu je pritom prignečio prsa te je on nedugo zatim preminuo u bolnici. Teška je tuga zavladala celom vojarnom; najžalosniji je bio vozač koji to nije napravio navlaš; kakova je žalost zavladala tek u njegovoj porodici, ali najviše među nama, koji smo bili povezani kao braća!

Poseta Franca Jamnika, koji je bio kapelan Hermana Habiča u Nišu te je meni i drugovima donosio svetu pričest te priliku za ispoved, pružala nam je veliku utehu u Pirotu. U Prištini sam, međutim, mogao gotovo redovito – barem jednom mesečno – dolaziti na ispoved i pričest, jer je ondje služio naš župnik Franc Skuhala.

Naša zgrada – 2. četa – stajala je desno od kapije, blizu ograde. Tamo smo posadili borove koje smo za letnih vrućina redovito zalijevali. Ostali su samo kod nas – drugde sve nagore su se osušili jer ih nisu zalivali. U našem vodu u Prištini bili su moj desetar Bicak Jusuf iz okoline Peći na Kosovu, Tomislav Stojanovski iz Jabuke kod Pančeva i Šuvalić Redža iz sela Šatorovići kod Modriče u Bosni, koji je bio hodža; jedan je bio nišandžija, drugi donositoc (ja), a treći pomoćnik ili tako nešto, koji je nosio postolje. Naša grupa je bila primer bratstva i jedinstva: desetar Kosovar, mi vojnici jedan Slovenac, drugi Makedonac, a treći bosanski Musliman. Postali smo tako uvežbani, da smo išli čak držati predavanja za predvojničku obuku za mitraljez: jedanput dole na jug blizu Ljubotena u neko veliko selo, a drugi put na sever gore negde kod Kosovske Mitrovice – dakako sve napamet: sklapanje i rasklapanje…

Što se tiče moje "pop" ("svećeničke") etikete, iako to još nisam bio, nije mi baš ništa naškodilo. Samo u početku me je naš potporučnik u Pirotu – kako sam već spomenuo – bezuspešno probao odvratiti me od mog zvanja, a možda i od katoličke vere; inače su me u vojsci ostavljali na miru i čak sam osećao neko poštovanje. Onog Simu, koji me je u Pirotu toliko namučio, poslali su u tkzv. „kaznenu kasarnu“, kako su vojnici govorili, u Đakovicu na jugu Kosova – i tako sam se ga oslobodio, što mi je mnogo značilo. Kad je jedanput moj desetar izustio neku bezobraznu reč; kazao je, da negde dole u Metohiji momci više treže ku-ku, nego pi-pi, moj i njegov pretpostavljeni potporučnik odmah ga je ukorio, da to ne valja i da se tako ne govori.

Jedan moj prijatelj-zemljak se hvalio kako njega ipak nisu otkrili, da je „pop“. Kako je to bilo moguće? I to se dogodilo usprkos činjenice, da su i u njegovom vojnom odseku kao njegovu karakteristiku napisali da je "pop". Njegov desetar, koji nije znao čitati latinicu, je to pročitao na ćirilici kao "ror". "Ali kakvo ti je to zanimanje - ror?" “Jednostavno – mi izrađujemo rorove.” I nije nikome palo na pamet do kraja vojnog roka da je i on pripravnik za katoličkog sveštenika; uostalom – koliko su drugi u ranije, oštrije doba i po drugim kasarnama, pretrpeli zbog svog duhovnog zvanja, - a slično i kasnije po Titovom pismu 1972. – mi smo u ono doba – posle pada Rankovića i u doba Titove posete Papi Pavlu VI. u Vatikanu – glede našeg verskog uverenja – barem u mojoj kasarni – prošli neobično dobro.

Bio sam vojnik u Prištini od februara 1968. do februara 1969. - dakle jednu cijelu godinu; pošto sam dva puta davao krv, otišao sam kući četiri dana ranije. Iako čudno zvuči, za vojnika u Prištini je - bar što se mene tiče - bilo iz više razloga bolje nego u Pirotu.

1. Bila je katolička crkva koju je sagradio salezijanac Jože Bakan. Kad sam bio tamo s vojnicima, ali u pratnji samo jednoga ili dvojice, lepo nas je primao župnik Franc Skuhala, koji je pre toga bio duhovnik u Zadarskom semeništu. Tako sam imao priliku da idem u crkvu kad god mi je bilo dopušteno otići u grad - mislim da je to bila mesečna prilika – i primati svete sakramente. Zatim su mene i društvo časne sestre milosrdnice – koje su inače bile zaposlene u bližnjoj bolnici, poslužile zakuskom. Nisam imao nekog posebnog duhovnog vodstva, jer je župnik uvek žurio služiti misu na neku podružnicu – makar bi bilo dobro, da je imao više vremena za vojnike.
2. Nije bilo ni neprijatnog uznemiravanja, osim jednom na straži, koju sam držao sa ostalima samo kroz jedno razdoblje u vratarnici kasarne Maršala Tita, gde je bio natpis i na albanskom: „Kazerma e Marshall Titos“. Tada me je jedan drug muslimanski Kosovar izazivao govoreći: "Ti pope, želiš li da jeb. cure?“, što me je toliko naljutilo, da smo se skoro ozbiljno potukli. Mislim da je bio zapovjednik naše čete Milorad Manić toliko pronicljiv i uviđavan, da me više uopšte nije slao na stražu, koja je bila nedaleko – na kapiji. Meni je to i odgovaralo, da bila je velika odgovornost imati sa sobom uvek bojevu municiju.
3. U Pirotu smo bili smešteni u starim zgradama, verovatno još iza stare Kraljevine Srbije (oko 100 ili čak 140 godina). Onda je 1999. bombardirana kasarna ne samo u Prištini, nego i u Pirotu. U Prištini su bile zgrade potpuno nove – celi breg je obuhvatalo mnogo lepih postojbi, pomalo po uzoru na one lepe zgrade u Novom Velenju, koje smo zvali četvorčke - jer su u jednoj zgradi mogle živeti četiri obitelji. A i u Pirotu i u Prištini je bio taj manjak da je zimi bilo dosta hladno jer su vrlo štedeli s gorivom – ugljenom. Posebno nam je bilo hladno kad smo imali zimske vojne vježbe i kopali rovove, slučajno ili namerno baš za katolički Božić 1968. Tada smo spavali u limenim halama, koje nimalo nije mogla ogrejati ona mala vatra u sredini – koja je po pravilu službe morala biti ugašena kod sviranja povečerja u 9 navečer. Nikakvo čudo, da smo zbog spavanja gotovo na golom hladnom betonu „zaradili“ reumu ili još što gore.
4. Hrana je i tu i tamo bila prilično skromna. Dok u Pirotu nije bila ni dobro pripremljena, u Prištini je bila uvek dovoljno kuhana. Što se mesa tiče, pričalo se da su najbolje komade krali časnici, a samo retki kuhar im se usudio suprotstaviti. Zato smo jedva poznavali meso; svakog ponedeljka smo „uživali“ jedući porciju „slanih i slatkih makarona“. Ali hrane je bilo dovoljno, barem za nas koji sitnije, dok su krupniji obično mogli tražiti i dobiti repete.
5. Nije bilo uznemiravanja rečima ili drugčije, kakvog sam gotovo svakog dana doživljavao u Pirotu, ali sam ovde imao suprotno Pirotu nekoliko dobrih prijatelja; među njima je bio svakako na prvom mestu bogoslov Tone Ferlic, s kojim sam bio u istoj kasarni i u Pirotu; zatim spomenuti Mijo Korade iz Zagreba, koji je bio isusovac, kojeg sam posetio tokom onog susreta na Jordanovcu - gdje me je pozvao Joška Rašaj, te smo tamo u Palmotičevoj 31 razgovarali o CCIT na Jordanovcu, koji je imao na skrbi Cigane i druge selioce. Bio sam tada kod njega u Nacionalnom svetištu Presvetog Srca Isusova. Među vojnicima je bio jedan od najboljih drugova i jedan pravoslavni bogoslov, koji nam je bio primer svojom ozbiljnošću i dubokom verom.

„Slučaj sa knjigama“

Priča s knjigama bila mi je posebno uzbudljiva. U vojsku sam sa sobom doneo četiri knjige, tri verskog sadržaja: "Hoja za Kristusom“ („Nasleduj Krista“), „Življenje in vera“ ("Život i vera") od Franca Mihelčiča i još jednu - čini mi se da je bil to jedno pobudno majsko čitanje od salezijanskog pisca Janeza Jenka; četvrta knjiga je bila "Filozofiju" (etika, noetika, kritika) – skripte od Janeza Janžekoviča, koju baš ne bismo mogli ubrajati među verske nego među filozofske knjige odnosno skripta.

Međutim, u Prištini mi se dogodilo nešto neugodno u vezi s tim knjigama. Ovde su imali doduše prilično dobro opremljenu knjižnicu. Mogao sam prvi put u životu susresti Dostojevskog; pošto smo imali vremena za prodaju, pročitao sam barem dve njegove najpoznatije knjige na srpskohrvatskom: Braća Karamazovi i Zločin i kazna. U svakom slučaju, knjižničar koja je nabaviljao odgovarajuće knjige dobro je osetio šta doista nešto vredi.

Ali verskih knjiga u užem smislu nije bilo. Pored toga sam želeo nastaviti študijem teologije, pa sam se mogao malo pripremiti za najteži ispit tokom služenja vojne obaveze. Zato sam imao naručeno još slovenačko Ognjišče i hrvatski Glas Koncila; sa time - barem u prištinskoj kasarni – nije bilo poteškoća. Sa onim mojim knjigama ipak su kasnije nastupili neki problemi.

Verojatno je neko primetio da držim neke knjige u ormariću pokraj kreveta; a nisam ih ni krio nego sam ih čitao – pa je to nekom javio. Moram napomeniti, da u celo moje vreme nije bilo nikakve protivverske propagande, ni protiv Stepinca niko nije govorio. Bilo je skromne propagande i za upis u komunističku partiju – i meni je neki Istranin to predložio, što sam uljudno odbio: „Nije običaj da bi se popovi upisivali u bezbožno društvo.“

Jednom kad smo čistili oružje, došao je neki kontrolni organ, nekakav politkomesar ili tako nešto, da pregleda ormariće. Našli su kod mene one četiri knjige i oduzeli mi ih. U mladenačkom žaru za pravdu i u čvrstom uverenju da ih po “Pravilu službe” smem držati – mislim da sam to prvilo našao u knjižnici-, obratio sam se Vrhovnom komandantu – Titu. Pismo sam stavio na poštu u Prištini kad smo imali izlazak nedeljom.

Nestrpljivo sam i zabrinuto čekao odgovor. Neki su me dobronamerni vojnici upozoravali da sam počinio drskost, da sam preterao sa svojim potezom, što mi može samo naškoditi. Ali bio sam - kao što sam već rekao, junački boriti se za svoje pravo i otišao bih s tim do kraja, barem koliko je bilo moguće ili potrebno. S Prešernom bih mogao reći da sam se u to vreme mnogo i nadao i bojao. No, pobedio sam strah – drugi put u životu. Prvi put je bilo baš malo pre toga, kao za vežbu.

Tada sam bio na dužnosti baš ovdje u Prištini kao dežurni – mislim kod nekog magazina - i hteo sam otići "preko reda" do ručka kako bih se vratio na što pre na svoje radno mesto. Neposredno pre cilja da već dobim ručak, dežurni me zgrabio s leđa za oprtače i poslao natrag na početak reda uz napomenu da se javim na raport. Prvi put mi se tako nešto dogodilo i zato sam se toliko više bojo kako će sve to završiti. Tada sam se mnogo molio – jer redovno sam napamet obavljao svoje svakidašnje molitve, a redovno molio i krunicu. Vratio sam se posle ručka na dužnost. Ali kad sam se trebao javiti, nisam napustio dežurstvo i ostao sam tam tako dugo da sam bio siguran da je moj pretpostavljeni otišao po običaju kući. Od onda sam sa strahom čekao što će se dogoditi sutradan: sve je hvala Bogu sretno završilo, posledica nije bilo. Moj nadređeni je ili zaboravio na tu stvar ili je nije hteo pokretati jer sam inače po njegovu mišljenju bio "dobar vojnik". Takve mi je karakteristike i napisao – da sam sebe ne bi prepoznao.

I mene je sada obuzeo sličan strah – kad se radilo o pustolovinama sa knjigama, kad sam se opet mnogo molio – a i ovaj put je sve sretno završio. Nakon mesec-dva nazvao me zapovednik voda i pitao jesam li doista pisao Titu; iskreno sam priznao da jesam, jer su mi uzeli knjige koje sam smeo imati; možda su od Vrhovnog štaba dobili odgovor i upute kako postupiti u tom slučaju.

Zatim mi je komandir pružio knjige, rekavši: "Možeš imati samo jednu knjigu u ormariću i ladici, bez obzira kakva joj je sadržina, čak i ako je verska; pošalji ostale kući.” Ja sam se lepo zahvalio na knjigama te ih uzeo, ali učinio sam onako, da nije bilo baš tako: postupio sam prema svojoj prosudbi. Jednu sam knjigu zadržao, mislim da Filozofiju, a ostale sam podelio Slovencima, kojih je bilo dosta u ogromnoj prištinskoj vojarni Maršal Tito, onoj prema Kosovu polju, koja je potpuno uništena u NATO bombardiranju 1999. godine.

Pod njom još stoji dvokatnica, mislim, da je bila to tada osmogodišnja škola i neka tekstilna industrija. Odmah do nje salezijanci imamo potpuno novi obrazovni centar. Kod naše posete tamo oko 2005. je bio ravnatelj Španac, profesor Italijan, svećenici Slovak i Kosovar – te je tako bila prava međunarodna zajednica, što je ostala i do danas. Dolazili su i Srbi iz Kosova Polja, a predavanja su bila uglavnom na engleskom.

Na Rudniku 49

Rudnik je naziv istočnog dela Ljubljane ispod planine Golovec prema Dolenjski, a u vreme mog delovanja pripadao je opštini Vič-Rudnik. Sama župa obuhvaća nekoliko naselja i na zapadu graniči sa salezijanskom župom Rakovnik. U ovu sam župu išao držati veronauku kroz tri godine (1969.-1972.) za vreme pohađanja teologije; župnik Štuhec mi je dodelio prvih pet razreda, dok je veće sačuvao za sebe, što je bilo po mom mišljenju jako mudro; prethodno je bio urednik salezijanskih "Knjižica" u Opčinama iznad Trsta, koje je po dolasku u Sloveniju preselio na Rakovnik.

Župa je bila tek u povojima, a bilo je čitavih novih naselja gdje deca nisu išla na veronauku i misu – a ni odrasli. Ali imali su izvrstan pevački hor sa odraslim pevačima koji su redovito pevali na nedeljnoj misi. Mislim da se najviše osećala pripadnost Crkvi na brdovitim Orlama, odakle su sva deca redovito išla u crkvu.

Bilo je lepo raditi s njima: jako su voleli gledati filmove. Jednom smo s dečkima na biciklima otišli na izlet na Ig, gdje nas je župnik Egidij Dolinar počastio koktom. Igrali smo i nogomet sa starijim dečkima, ponekad i protiv Rakovničana – dok sam ja bio sudija; – ukratko, bilo je živo i veselo.

Novo naselje - između starog Rudnika u dolini i Rakovnika - nije imalo gotovo nikakve veze s crkvom - ni s onom na Rudniku kao ni s onom na Rakovniku. Posećivao sam porodice nekoliko puta u nadi da ću tamo naći nove polaznike veronauke, ali je uspeh bio neznatan. Tamo mi je majka dvoje dece, čiji je otac bio policajac, rekla: “Znate, da za svakog čoveka postoji jedna cigla u bolnici i jedna u zatvoru.” Nisam mislio da će mi se to djelomice ostvariti; ali sigurno je malo ljudi koji nikada u životu ne moraju otići u bolnicu. U svakom slučaju sam morao postupati vrlo oprezno, da ne bi zaradio onu drugu.

Štuhec je imao tu zanimljivu naviku postavljati velike ministrante (iz viših razreda) za vreme mise kao nekakve statiste: stajali su ponosno uz oltar, iako nisu ministrirali - i tako su svake nedjelje bili na misi. Također im je uvek nešto davao, poput slatkiša i sl., kako bi ih malo više vezao za crkvu. Imali smo i stolni nogomet koji su dečki posebno voleli igrati – a i ja s njima. Na Rudnik sam najčešće išao autobusom, ali ponekad i peške. Nosio sam sa sobom magnetofon ili filmove koje smo onda gledali - to su bili dijafilmovi iz Eledici iz Torina koje je moj subrat Vinko Furlan donosio iz Trsta. On ih je i umnožio – a po potrebi im dao i slovenačke podnaslove.

Imao sam niže razrede, uključujući i peti. Nastavu smo imali subotom i dolazili su prilično redovito. Razumljivo je da je više razrede držao iskusni župnik koji je organizirao i mnoga hodočašća i u zemlju i u inostranstvo.

Na korizmenu nedelju je pitao decu: „Zašto je danas u crkvi ljubičasta boja?“ A jedno je hrabro odgovorilo: „Zato što je dan žena“. Zapravo, bio je osmi mart – slučajno te godine na korizmenu nedjelju. Naravno, svi su se nasmejali.

Za vreme njegovog župnikovanja Tine Erklavc (r. 1941. – Ljubljana-Rudnik, svećeničko ređenje 29.VI.1970.) imao je 1970. i svoju prvu misu. Tada se misa održavala na otvorenom, pred župnim dvorom, i sve je to bila velika svečanost; 1974. godine bio je kapelan u Dolenjskim Toplicama. Posle mise za vreme ručka ispričao je kako su njega i brata hteli strpati u ustanovu, gde bi bili lišeni kršćanskog odgoja. Bežali su od predatora čak i preko krovova i uspešno pobegli. Nažalost, Tine je umro vrlo mlad dok je bio župnik negdje u Gorenjskoj.

Njegov brat Franc (*1932., zaređen 1961.) već je tada bio sveštenik. Kasnije je bio župnik u Velikoj Dolini uz hrvatsku granicu. Tamo smo ga posetili rudnički hodočasnici. Pokazao je kako je izolirao crkvu, gde su oko pola metra iznad zemlje ostali goli zid bez žube, kako bi vlaga mogla izaći. Kod obnove prave obično grešku, da taj do opet pokriju žbukom i tako može vlaga uništavati zid. Tada imali ručak u dvorcu Mokrice. Ručak je bio vrlo dobro pripremljen, ali smo dugo čekali i ljudi su se šalili da su kuhari upravo otišli u lov na kokoši; ručak je i dosta dugo trajao, ali je bio savršeno pripremljen – pa smo si mogli predstavljati kako su grofovi jeli.

Kasnije sam ga kao kapelan u Škocjanu kod Novog mesta susretao, ta bili smo ista – leskovačka dekanija – a on je bio župnik u Šentjerneju. Franc je bio izuzetno gorljiv i radin duhovni pastir. Sam je popravio dosta podružnih crkava i doživeo moždani udar i konačno je postao kanonik u Novomeškom kapitulu. Svakog je prvog petka odlazio čak 87 bolesnika!

Franc Štuhec je u Trstu imao mnogo poznanika i prijatelja; jedan od njih bio je Linari, koji je izrađivao peći za greanje velikih prostorija - osobito crkava; grejali su na lož ulje, ili i na ugljen, naftu, drvo. Peć je bila izvan prostorije, a unutra su bila dva otvora s rešetkama: kroz donji je izlazio hladan, a kroz gornji ulazio topao zrak, tako da se velika prostorija mogla brzo zagrijati, pa tako i najveća crkva. . Štuhec je te peći krenuo širiti po Jugoslaviji. Međutim, kada se, prema Titovu pismu od 1972. počela menjati vlast, došlo je do protivcrkvenog usmerenja, što je dovelo do mnogih poteškoća.

Mnogi sveštenici nisu bili spremni na taj izpnenadni zaokret. Čak se razbolio i urednik kršćanskog tednika Družina Ivan Merlak, pošto je bio pod velikim stresom zbog naglih ograničenja slobode tiska. U glasilu optštine Vič-Rudnik objavljen je tekst bombastičnog naslova: „Pri stoti peči se je vžgalo“ (“Upalilo se kod stote peći.”) Rugali su se tadašnjem rudničkom župniku Štuhecu koji je radio s pećima, a pričali su da nije sve bilo po prema zakonu, što je prijašnja vlast pod Stanetom Kavčičem tolerisala – tok je nova pod Francom Popitom tražila izliku za progon Crkve, sveštenika i vernika.

Pozivao je Štuhec ranije i mene da mu u širenju peći pomognem – ali sam to odbio rekavši da to nije posao sveštenika; uskoro se pokazalo da sam bio u pravu. Zbog takvih i sličnih javnih napada morao se povući Franc Štuhec natrag na Opčine, gde je i umro.

Mlada misa 50

Godina moje prve mise bila je školska godina pete godine teologije (1971.-72.) i bila je vrlo aktivna. U to sam vrijeme napisao i jednu od svojih rijetkih pjesama. Zapravo, sjećam se samo dviju svojih originalnih pjesama iz mladosti: jednu sam napisao u novicijatu 1962. tijekom putovanja s rijeke na Učku, a drugu sljedeće godine u Hrvatskoj na oltaru Maynika na stepenicama sv. zavoda uz crkvu Marije Pomoćnice, gdje smo održali večernje misne molitve. Zvono Marije Pomoćnice / godina IV, 24. svibnja 1972., br. 2/ objavio ovu pjesmu pod naslovom "Potomci joj se klanjaju" na naslovnoj stranici glasila - tada urednika Stanisa Kahnea:

Potomci jo častijo (slovenački izvirnik)

Potomci je štuju (srpskohrvatski prevod)

Častili Živo predniki so v zmoti, postavili iz spoštovanja ji oltar; prišel je konec njihovi slepoti: aj niso krivi, da v temi živijo. Od severa prihajajo po poti, Ki malok'teri jo premeri samotar, noseč ljubezen – romarji v tihoti; na Zelen otok misli jim hitijo. Jih reka ne ovira, hrib ne moti, Slovencem dati Kristusa želijo, Učiti o njegovi jih dobroti. Zaupanje prinašajo v Marijo, Ki zbral za Mater si nebes jo je vladar; enako še potomci jo častijo.

U zabludi su preci obožavali Živu, postaviti oltar iz poštovanja prema njoj; došao je kraj njihovoj slepoći: nisu oni krivi što žive u mraku. Sa severa dolaze stazom, kojom retki putnici prolaze, noseć ljubav - hodočasnici u tišini; misli im hrle na Zelen otok. Ne smeta im reka ni visoka brda, žele dati Krista Slovencima, poučiti ih o njegovoj dobroti. Oni donose povjerenje u Mariju, koju je izabrao za svoju Majku nebeski vladar; jednako štuju je i potomci.

Ako je za mene misna posveta 29. lipnja 1972. u crkvi celjske opatije - kada je pomoćni mariborski biskup Vekoslav Grmič zaredio 8 domaćih đakona - bila iznimno lep i doživljen događaj, nova je misa bila više povezana s raznim brigama i zapravo su se ljudi veselili više nego ja.

Prva briga bile su pozivnice koje je osmislio kolega iz razreda Peter Požauko, čiji je otac bio arhitekt; tako da smo svi imali iste, pomalo modernističke smeđe-crvene boje pozivnice. U tadašnjim postkoncilskim pogledima želeli smo obred mlade mise imati što skromnije, sa što manje uzvanika, iako su u upodbi sa drugim sličnim obredima, primerice vjenčanjima, nove mise prije bile srazmerno skromne. Osim toga, obred obično nije pripremao mladomisnik - budući da za to nije imao ni sredstava - nego njegovi roditelji.

Zato je zapelo već s pozivnicama: hteli su pozvati i neke naše daleke rođake, za koje nisam nikada ranije ni čuo. Ja sam hteo sam pozvati sve naše susede, iako je jedan od njih bio osvedočeni partijaš, a usprkos toga je bio dobar komšija. Na kraju sam popustio ocu da pozove neke dalje rođake koje nisam ni poznavao. Budući da se nisu odazvali svi pozvani, ostalo je još dovoljno mesta.

Na pozivnici je bilo otisnuto moje prvo geslo za novu misu, koje je bilo: "Ja sam put, istina i život" (Ivan 14,6). Ovo su Isusove reči koje bi trebale ukazati da je u postkoncilskom previranju i pomutnji Isus još uvek pravi put preko svih zabluda koje su se u to vreme širile. No, takvo mi se geslo pričinio previše dogmatičnim, pa sam na sličice stavio drugo geslo, koje se obraća širem krugu ljudi bez obzira na narodnost, položaj i veru te budi nadu: „Sve surađuje na dobro onima koji Boga ljube!“ (Rimljanima 8,28). ).

1. To geslo sam zadržao i za srebrenu i za svoju zlatnu misu. Tada sam za Mužlju (zajedno sa Ečkom, Belim Blatom i Lukinim Selom) dao tiskati sličice na slovenačkom, mađarskom i srpsko-hrvatskom jeziku. Ovo geslo sam zadržao i za zlatnu misu, jer boljeg i utešnijeg gesla od pbph doista nisam mogao izabrati ni za sebe ni za vjernike. To je ohrabrenje i nada u današnjim zbunjujućim vremenima u kojima nedostaje svega, a naročito nade, poverenja i ljubavi.
2. Drugo pitanje bila je uta ili koliba, mesto za svečanost. Živeli smo u takozvanoj dolnjoj "koči", koju je moj otac uredio kada su se on i moja majka vjenčali 1939. godine, ali je bila datirana 1940. godine; u gornjoj »hiši«, naime živjeli su baka, posluga, te stričevi i tetke, koji su pomagali u rasadniku. Kod kuće smo poslije rata još sve sami uzgajali: lan, pšenicu, kukuruz, proso, krompir, repu, ovas, ječam, heljdu, – samo hmelja nikad nismo imali. Imali smo pak nešto drugo, ali to je bio rasadnik, koji je s vremena na vreme zapošljavao mnogo pomoćnika; i mi deca pomagali smo oko manjih radova. “Hiša” je, naravno, bila premala da primi toliko gostiju. Ova "gornja" kuća - koja je sagrađena 1964. na mestu starije zgrade iz 1881. godine, također nije bila dovoljno velika. Zato se tu kuhalo i peklo – a ispod ove nove zgrade napravili su utu; danas za takvu svečanost iznajmljuju gostionicu ili posebnu dvoranu - ali tada je sve trebalo doma pripraviti - i onda sve posuđe i druge posuđene stvari tačno vratiti. Naravno, nisam imao pojma s kakvim se troškovima i brigama roditelji moraju nositi – oni su sve to sami nesebično preuzeli na svoja leđa, a da za uzvrat nisu ništa potraživali!
3. Treće pitanje bio je takozvani ceremonijer, ili obredar na slovenačkom. Imao je zadaću voditi sve poslove oko pripreme za Mladu misu, a naravno i sam svečani obred mise. Možda bih i našao nekoga među bogoslovima, ali imao sam – ne znam zašto – više poverenja u dvojicu šoštanjskih bogoslova: Rudija Koželjnika i Jožeta Mencingera. Šoštanska župa - osobito pod župništvom Jože Vesenjaka, koji je u ono doba ponekad misio i u Št. Ilju - doživela je procvat duhovnih zvanja. Te 1972. godine novu misu imali su sadašnji župnik i dekan Jože Pribožič i omladinski sveštenik Vinko Potočnik. Na isti dan 2022. godine, 26. juna, njih su dvojica zajedno slavili zlatnu misu u Šoštanju. Ovi dečki – bogoslovi iz šoštanjske župe – doista su se iskazali na domaćim pripremama – jer ja nisam mogao bio tamo, jer smo pre posvećenja i ređenja imali duhovne vežbe na brdu Miren kod Gorice, a koje je vodio spomenuti Vesenjak.
4. U veliku pomoć mi je bio i Jakob Bostner, koji je tada bio teolog. Sposoban kakav je bio, ponudio se da prodaje moju nedavno objavljenu knjižicu »Enkrat živimo« („Jednom se živi“). U to vreme urednik je bio Franc Štuhec; nadajući se da će nešto prodati prilikom moje prve mise, tiskao je hiljadu primeraka više nego obično: ali župnik Šaruga mu je zabranio da ih prodaje. Nikada nisam saznao razlog – možda tadašnja vlast nije dopustila – propuštena je bila svakako dobra prilika i mnogo je primeraka ostalo neprodato.
5. Dužnost mi je spomenuti još nekoga - onoga koji je i ove godine trebao proslaviti zlatnu misu, da je doživio, ali je poginuo u prometnoj nesreći 1985. godine. Janez Ulaga bio je kasnije zvanje; na sve se razumio - i dugo je bio i odgojitelj u Celovcu, pa pa u Želimlju te bio društven i uslužan. No što je zapravo uzrokovalo taj užas i danas je tajna; - u njoj je jedan novak poginuo, a drugi je teško ozleđen; poginuo je i sam vozač Janez Ulaga. Što se tiče moje nove mise, niko mi ne bi pomogao kao on; imao je prekrasan misni plašt, a izradili su mu i kalež po Plečnikovu nacrtu: posudio mi je i jedno i drugo, pa i propovednik nam je bio isti: zemljak iz Ponikve kod Žalca - rektor Slovenika - Maksimilijan Jézernik. Zato sam sačekao s novom misom: on je imao obred 9. jula, a ja sledeće nedjelje - 16. jula 1972.
6. Župnik Anton Šaruga prijavio je svečanost nadležnom organu kako bismo u procesiji krenuli od kuće do crkve.
7. Otac i ja otišli posetiti velenjskog gradonačelnika Nestla Žganka, koji je imao tada kuću iznad današnje Crvene dvorane, tako da je imao pogled na Novo Velenje koje je sagrađeno u njegovo vreme. Taj poduhvat nam je, osim brojnih dobrobiti, doneo grubo uništavanje prirode te kulturnih i verskih spomenika, dolazak mnogih stranaca druge narodnosti i druge vere, kao i zagađenje okoliša zbog preteranog iskapanja rudnika Velenje, koji je opskrbljivao Šoštanjsku elektranu ugljenom-lignitom, a ona stanovništvo sa opasnim dimom; možda je i moj otac patio zadnju godinu zbog toga od astme? Za vreme posetr smo razgovarali sa Žgankom i njegovom suprugom, a otac ih je pozvao na novu misu. Od toga ipak ništa nije bilo: tog nedeljnog jutra (slučajno ili namerno) priređen je bio je veliki susret u Velenju i susednim selima - mislim da je to bilo nekakvo vatrogasno takmičenje. Unatoč tome šentiljska crkva bila je dupkom puna.

Oproštaj od doma 52

Ispraćaj od kuće bio je lepo pripremljen i vrlo dirljiv. Otac i majka održali su mi kratak, ali sadržajem bogat govor, koji sam našao 28. III. 2022., upravo na dan, kad mi je bio potreba, u kalendaru Papirografike za 1965., gde je moja majka upisivala razne događaje, poput plaćanja poreza, prodaje voća i drveća, kao i nacrt za koju pesmu.

Crkveni pevači otpjevali su oproštajnu pesmu „Oj hišica očetova“ (»Oj kućica očeva«).

Brat Blaž mi je uručio križ koji je izradio isti prekmurski umetnik kao i za kolegu Mirka Zrima koji je živeo negde u Gradu, nekadašnjoj Gornjoj Lendavi, u Prekomurju. Križ nije obojen i izrezbaren je od smeđeg drveta i imam ga i danas; nije za izvornu rukotvorinu bio skup. Čudilo me samo to, što je, prema Mirku, taj umetnik tekom izrade križa puno psovao. Moraću se moliti za njega da mu Bog oprosti ovu nepažnju.

Otac je govorio otprilike ovako:

“Danas je tvoj dan svečanosti i slavlja. Slično, kad je na Cvetnicu Isus otišao u Jeruzalem i ljudi su rezali grane i prostirali odeću pred njim dok je jašio na magarcu te uzvikivali: 'Živio Isus!' Tako ti i danas svi kliču:

'Živio Janeze!' Ali doći će dan koji će biti sličan Velikom petku. Tada je razjareni narod je urlikao: 'Na križ s njime!' a i tebi će jednom vikati: 'Na križ s Janezom!' Uzdaj se u Božju pomoć i zaštitu Marije Pomoćnice i kad te hvale i kad te kore; ne traži korist, nego duše; uvek traži samo Božju čast i jednog ćeš dana ući u nebesku slavu zajedno s dušama koje ćeš dovesti Isusu, našem Spasitelju."

Mama je, međutim, otipkala svoj dobro priprevljeni govor kategzohen na svom starom Underwoodovom pisaćem stroju iz 1922., i ostao je ispisan na papiru do danas, i - kao što je spomenuto - nedavno sam ga kao čudom pronašao među njezinim beleškama.

Majka je govorila sledeće:

Dragi sine! Molitve nebrojenih naraštaja, do posljednje zdravomarije tvojih roditelja, biće uslišane danas, kad ćeš kao mladomisnik pristupiti k Božjem oltaru! Molitve nebrojenih generacija, velim, i to nije prazna reč!

Tvoj praujak Aleksandar jednom je rekao svojoj majci: „Kad budem misnik, propovedat ću tako da će se crkva tresti!“ Možda su takvi propovednici-gromovnici tada bili potrebni, ne znam. Kada je Aleksandar bio u osmom razredu u Ptuju, razbolio se. Ležao je bolestan u sobi u potkrovlju; utukla ga tuberkuloza (jektika, sušica), pratilac učenika sa sela. Pojurio je niz stepenice i u hodniku pao majci u naručje: "Mama - umirem!" bile su njegove poslednje reči dok je bljuvao krv… Nije li ovaj poslednji uzdah bio molitva za mladomisnika, za onoga koji će dočekati dan i čas koji njemu nije bilo dano vidjeti!

Tvoja tetka Ivanka umrla je od sušice kad je bila u četvrtoj srednjoj školi u Celju. Želela je postati redovnica – školska časna sestra. Nije joj bilo dano! Nisu li se sve njihove molitve i žrtve stopile u jednu jedinu molbu: da neko izvrši poslanje koje oni sami nisu bili kadri izvršiti!

Ne zaboravi da su svi tvoji preci bili zemljoradnici, ljudi koji su teškim radom brali plodove iz nedara škrte zemlje – da su proizvodili kruh i vino, koje ćeš Ti pretvoriti u Telo i Krv Gospodnju! Ne zaboravi da su tvoji preci poznavali samo rad, kristalno poštenje i u srcu nosili svest o odgovornosti za svoje postupke!

Neka te ne zbune lažni proroci koji govore velike reči – neka te ne ponese mekušasti tok današnjice! Ne dopusti da te vreme oblikuje! – Ti moraš postati oblikovalac svog vremena! Ne boj se da će ti biti preteško!

Gle, u tebi se ispunjava i nad tobom bdiju molitva nebrojenih naraštaja, kojoj se danas pridružuje molitva tvoje braće i sestara, tvojih oca i majke! Svi te zovemo blaženim i radosno iščekujemo tvoj novomisnički blagoslov; želimo ti svako dobro, a posebno ti želi tvoja majka.

Nakon govora majka i otac su me prekrižili na čelu i blagoslovili, brat Blaž mi je predao križ – znak odanog podnošenja poteškoća i praštanja, a sestra Ivanka buket belih karamfila – znak čistoće duše.

Da malo pojasnim mamin govor.

Aleksander, kojeg su doma zvali Lekš, učio je gimnaziju u Ptuju, gde mu je stric bio ravnatelj. Obolio je od sušice i umro na majčinim rukama. I ne samo njega: jektika je pojela i gotovo istrebila čitavu Klemšetovu obitelj. Moj stric Tilek umro je kao mlad od tuberkuloze. Teta Micka i Ivanka, koja je htela postati časna sestra, umrle su od iste bolesti. I moj stric Ivan je 1946. godine umro od tuberkuloze – a po njemu sam dobio ja ime. Jektiku je u detinjstvu imao i moj stric i orguljaš Tinček. Oporavio se kad ga je biskup krizmao sa šest godina i doživeo je kao najstariji u rodbini - 93 godine!

Moj otac Anton također se kao dete razboleo od tuberkuloze; nekako se ipak oporavio, a zahvaljujući zdravom načinu života: gotovo da nije pio alkohol, nije pušio, marljivo je radio i skromno se hranio – dočekao je tako i lepu starost: časnih 86 godina. Pričalo se da će Klemšeti izumreti – ali otac Anton – koji se oženio s 32 godine, i majka Marija koja se udala s dvadeset godina – imali su čak devetero djece, tako su se jeleni i košute dobro namnožili! Zato je spominjanje Lekša, koji je umirući bljuvao krv, delovalo još potresnije.

U to su vreme rodovi i rodovi bezuspešno tražili učinkovit lek protiv sušice, koja je ubijala uglavnom mlade ljude; ali tek otkrićem streptomicina i drugih antibiotika medicina se mogla toj nemani uspešno usprotiviti. Danas se pak mnoštva bune protiv cepljenja protiv korone umesto da budu zahvalni za više vrsta cepiva koje jedino može zaštititi ljude od smrti ili teških oblika ove nove podmukle bolesti.

Takvo bahato ponašanje izražava mekoputnost i prezir prema životu koji se također očituje u olakom prihvaćanju mržnje prema životu i prihvatanjem pobačaja, spirale i drugih kontracepcijskih sredstava: na to su se odnosile reči moje majke o mekušnosti; nedavno je naime i "pilula, tabletka" protiv začeća započela je svoj pobedonosni i smrtonosni ples, dakle 1960. godine - i bila je široko prihvaćena ne samo od nevernika, nego i od vernika, pa i od nekih crkvenih dostojanstvenika.

Župnik Anton Šaruga bio je sposoban organizator. Tako je uspio obnoviti staru baroknu crkvu koja je otkrila i gotičke elemente. rekao je sigurno da se te zime srušio krov, tako se sve srušilo. Osim toga, nabavio je srednje i veliko zvono, koje je već prvi svjetski rat odnio, tako da nam je ostalo samo najmanje zvono. Zvona imaju upravo umiljat zvuk - rekao je da su u Feralitu u Žalcu umešali i nešto srebra; divno je pripremio također decu, da su me pozdravila pre mog ulaska u crkvu.

Cerknica 53

Prvo, kad sam stigao u Cerknicu, dobio sam poštom poziv da se učlanim u Ćirilometodsko društvo katoličkih svećenika. Bila je to udruga koja je trebala biti oporba biskupima u ime (više)vjernih svećenika državi. Pogreška je bila u tome što su vrsni svećenici u nju ulazili samo zato da mogu u miru obavljati svoj posao. Tako su u njemu bili gotovo svi profesori Bogoslovnog fakulteta, zatim Jože Vesenjak - koji je tada bio župnik u Šoštanju, kasnije duhovnik, pa salezijanski propovjednik misija Franc Mihelčič i još nekolicina - jedni gorljiviji od drugoga. .

To znači da komunistička ideja nije naišla na plodno tlo, jer su kao društvo mogli izdavati izvrsne vjerske knjige, u miru propovijedati i obavljati druge dušobrižničke dužnosti te okupljati mladež, a ujedno su bili odani biskupima i papa ponekad čak i više od drugih svećenika. Ni sa studija teologije nisam imao dobro mišljenje o ovoj udruzi, a na omotnici sam napisao: "Natrag, ne prihvatam!"

Novi papa Ivan Pavao II., kada je 1978. stupio na dužnost, odmah je osudio takve udruge rekavši da razdiru Crkvu, a među prvima ih je javno napustio Jože Vesenjak.

Još jedna stvar koju su počeli raditi nakon Titova pisma bilo je ometanje sprovoda. Na jednom od sprovoda - prošli smo kapelicu kod Loškog prema župnoj crkvi. Kao i obično, kraj mene su išla dva ministranta, a napred je išao veći ministrant s križem. Ali baš za vreme sprovoda ušla su dvojica komunista sa zastavom, stali pred križ i oterali mi križonošu. Dečak je došao do mene gotovo plačući i rekao da su ga njih dvojica oterali a sami se ugurali na čelo sprovoda. Poslao sam ga natrag na čelo, jer je oduvek bio običaj da križ ide napred; ali njih dvojica vrhu svega još odrasli ljudi oteraju dete opet natrag. Tada sam rekao uplašenom dečaku: "Hodaj tu ispred mene. Njih dvojica neka hodaju ispred venaca, iako bi prema starom običaju trebao ići križ na čelu pogreba, mi se nećemo igrati politike na sprovodu kao oni, pogotovo iz poštovanja prema pokojniku i njegovoj rodbini. Mislio sam, da je to namerni izazov i da na to ne smemo odgovarati, pogotovo ne na sprovodima; okolnosti su pokazale da sam bio u pravu.

Nošenje republičke zastave s crvenom zvezdom u sredini na pogrebima tadašnja vlast pokušala je ugurati i u Hrvatskoj: krenulo se od Međumurja. Župnici su pitali tadašnjeg zagrebačkog nadbiskupa i kardinala Franju Kuharića kako trebaju postupiti, a on je nedvosmisleno presudio:

“Na sprovodima koje vodi katolički svećenik križ ide napred kao ranije a zastava tu nema što tražiti. Ako neko želi imati zastavu, neka je ima, ali svećenik neće doći na njegov sprovod; ne treba nam civilna zastava, imamo mi crkvene barjake. Zabranjujem da svećenik prati sprovod ako na sprovodu nema križa na čelu i ako je zastava na sprovodu.” I odmah je bio mir i više nije bilo pokušaja ometanja katoličkih sprovoda. Ljubljanski nadbiskup Jože Pogačnik, koji je od komunista mnogo pretrpeo posle rata, je odgovorio na slično pitanje ovako: »Katolički sprovod počinje sa križem; a križ može ići također sasvim ispred sveštenike; nas ne zanima, ako je ispred još zastava ili nešto drugo.« Otada su po Sloveniji u nekim opštinama uveli zastavu, a u nekim ne.

U najlepšoj uspomene u Cerknici ostala su mi deca. I ovdje je višu nastavu držao župnik - kasnije i dekan - Jože Pungerčar; niže razrede do šestog uključivo sam uglavnom učio ja, a nešto i sestra orguljašica Justina. Bilo je puno nastave i gotovo sva su deca redovito dolazila na veronauku. I dan danas se pitam kako je bilo moguće da su i u šestom razredu sva deca bila izrazito mirna i marljiva te su pažljivo pratili. Skoro svaki drugi ili treći čas smo zaista gledali ozvučeni film, da je bilo zanimljivije.

U Cerknici su deca volela gledati filmove. Imao sam dobar tim mladih ljudi koji su čitali tekstove, s glazbom koja je svirala između - što je vrlo lako uskladiti s tekstovima nakon što pomaknete iglu na ploči tačno tamo gde želite. Osim toga, pripremili smo i Mikulaša, prema Gržinčičevoj opereti „Miklavž prihaja« (»Nikola dolazi“). Za anđele i druge nastupajuće nije bio problem – a za rogonje, krampuse ili đavole su hteli nastupiti baš svi ministranti. Veronaučna dvorana je bila već kod prve izvedbe dupkom puna – a sledili su i darovi.

Kad bih usporedio onu decu na Rudniku sa ovim Notranjcima, razlika je bila doista uočljiva: poznalo se na njima, da su njihovi preci su dugi niz godina pripadali samostanu Bistra. U narodu je bila poznata izreka: „Pod opatovom palicom seljaku je dobro“, a i do danas je ostalo posebno poštovanje prema Crkvi i sveštenicima u tim krajevima.

Oko bolesnika

Pričalo se, da je moj prethodnik bio noćna ptica, pa je i meni župnik strogo zabranio večernje izlaske, što sam mu zamerio i nisam otišao ni kad bih morao u posetu bolesniku.

Kad sam jednom drugom zgodom bio u Martinjaku u obilasku bolesnika za Prvi petak, rekli su mi da je osim ove koju redovito obilazim, još jedna gospođa bolesna. Kad sam je posetio i predložio joj primitak sakramente, rekla je da joj ne trebaju jer još ne namerava umreti; ovo je praznoverje koje kaže da će osoba umreti ako je poseti sveštenik. Čak se i požalila župniku i on umesto da pouči grešnicu, stao je na njenu stranu, a pored toga još se je meni narugao pred mojim bivšim rakovničkim ravnateljem, koji me jednom zgodom upitao zar ja stvarno delim bolesničko pomazanje potpuno zdravim ljudima. Drugi vatikanski koncil naglašava, da ne trebamo sa pomazanjem čekati sve do kraja, nego ga smeju primati svi, koji su životno ugroženi – znači ne samo bolesni, nego i stariji ljudi, pa makar bili oni telesno zdravi. Ali ona nije bila zdrava: ubrzo nakon toga doživela je moždani udar jer je imala stalno visoki pritisak; moj župnik je tada požurio, jer sad ga je obitelj ipak pozvala u Martinjak, a pitanje dali je bila još živa.

Zato sveti oci preporučuju glede sakramenata za bolesnike: »Bolje jednu godinu prerano nego jedan sat prekasno!« U vezi načina delenja svetih tajni pak uči već sveti Franjo Saleški u Filoteji: »Bolje su spremljeni sveti sakramenti u rukama onih, koji su širokogrudni u delenju, nego u rukama onih koji su u tome uskogrudni.« To vredi ne samo za pomazanje, nego i za krštenje itd.

Već u novicijatu, zajedno s još nekim novacima, tražio sam da mogu otići misije; sada sam ponovio ovaj zahtev. Umesto u misije, poglavari su me poslali u Beograd - gde je posao sasvim drugačiji: nemate mnošto koje čeka pouku i krštenje, nego imate dosta onih koji su otpali od vere ili prešli u drugu te morate stalno paziti šta će reći lažna braća, koja će možda ometati vaše revnostno delovanje za spasenje duša.

Posle nove mise posetio sam sve bolesne i starije u rodnom selu Šentilju, za koje sam saznao. Učinio sam to bez poticaja, jer dobri pastir, po Isusovim rečima, sam traži izgubljenu ovcu dok je ne nađe, stavi je na ramena i odnese natrag u stado. Na očevu primedbu, šta će ljudi i župnik na to reći, sam mu spomenuo, da su me oni kod oproštaja od kuće izručili potpuno Isusu – i on se time složio.

Osim toga, na Rudniku - inače blagi župnik Štuhec - nije davao crkveni sprovod onima, koji su odbijali primiti sakramente te bez njih umrli. Tada sam odlučio da ću više od njega posećivati bolesnike i svakako ću ih sve nagovoriti da prime sakramente i da se pomire s Bogom; a stvar nije bila tako jednostavna kao što sam si predstavljao.

Te sam godine pohađao Teološki fakultet u Ljubljani - šesta godina. tada sam upisao i magisterij i sve ispite redovno položio, ta nameravao sam studirati dogmatiku. Vozio sam se autobusom jer još nisam imao vozački ispit za kola. Na povratku ponekad bi posećivao tetku Cilku u Domu za nemoćne osobe na Vrhniki, koja je pala sa kozolca te zbog slomljene kičme bila nepokretna ili polupokretna kroz 23 godine.

Potresni slučajevi

U dušu su me potresli slučajevi nesrećnih smrti, koji su se dešavali u ono doba tako reći ko po tekućem traku – jedan za drugim. Katekizam nas uči, da ljudska duša posle smrti dolazi u raj, čistilište ili pakao: već prema tome, u kakvom se stanju našla u času smrti. Ako neko nije u posvetnoj milosti, ne može u raj; pokajanje te ispoved očiste dušu i pomognu joj da se spasi. Ali ako je neko u besvesnom stanju, može mu pomoći molitva i sakrament svetog pomazanja – kojeg pravoslavni zovu jeleosvećenje. Zato je naročito tragična iznenadna smrt ako grešnik nema mogućnosti pokajanja ni pomazanja.

Naročito me potresla smrt jednog mladića – mislim da je neko vreme i ministrirao, koji je tek završio osmoletku. Onu nedelju nije došao na misu, jer su kod kuće radili – ili rušili staru kuću te gradili novu ili tako nešto. »Rad u nedelju nije blagoslovljen!« kaže već poslovica. Za primer mi je pričao župnik Pungerčar, da su tamo na Peščenku muž i žena gradili kuću ter radili nedelju za nedeljom: te dakako nisu stigli na misu; radili su stalno, ništa nisu molili, a obilno psovali i žestoko se svađali. Kad je kuća konačno bila izgrađena, razveli su se. Slično je bilo i u ovom slučaju: rad nedjeljom doneo je prokletstvo.

Ovaj dečko je kod rada u kući naišao na neki železni predmet i udarao u njega: a to je bila bomba iz Drugog svjetskog rata koja je iznenada eksplodirala je i teško ga razmesarila. Tek što smo završili desetu misu, ja sam dolazio u župni dvor, a pored juri vozilo hitne pomoći sa uključenom sirenom pored parohije, pored crkve do ambulante tamo blizu. Poslao sam jednog ministranta – u Cerknici je bilo uvek mnogo dobrih i vrednih misnih pomočnika kao i odličnih crkvenih pevača – da neka on pogleda što se događa i da mi dođe javiti, ako je nešto opasno. Naravno, dečko je otišao pogledati, ali nije došao natrag; tako sam ja mislio da je sve u redu.

Ali nije bilo ništa u redu nego zlo i naopako: nesreća nije mogla biti gora. Dečak je odmah nakon pregleda iz ambulante odvezen prema Ljubljani, no preminuo je u več u Podskrajniku, koji kilometar od Cerknice. Dogodilo se da sam morao ja voditi sahranu: leš još nije bio pokriven; makar je telo bilo rastrgnuto, čelo i glava su mu bili neoštećeni te je izgledao kao da mirno spava; prošla me misao: »Na ovo glatko čelo sam ga ipak mogao pomazati – na ono zdravo čelo.« Nadam se, da je to bila također neka blagodat sa moje strane - pomazanje želje - jer sam ga hteo pomazati sa bolesničkim uljem, i Bog je tu moju želju sigurno uvažio.

Sada u vreme podmukle korone preporučuju svim bolesnicima koji su u osami te nemaju mogućnost da prime sakramente, da sve to urede u svojoj duši, u svojim željama i molitvama. Najpre neka ispitaju svoju savest, pokaju se iskreno za svoje grehe i propuste te načine čvrstu odluku popravka. Zatim neka izraze želju, da prime sveto pomazanje, kao i svetu pričest, koju će moći možda primiti samo na duhovni način. To je potpuno zakonito kada nemaju priliku stvarno ih primiti. Slično je Bogu ugodno krštenje želje, ako nekršteni nema mogućnosti da ga stvarno primi. Ta misao me malo, ali ne mnogo utešila i kod ove sahrane.

U vezi sa radom u nedelju sećam se također jednog mladića iz Boke. Jedan od roditelja bio je potomak hrvatskih plemića iz Turopolja. Godine 1801. u Boku se naselilo mnogo hrvatskih obitelji iz Pokuplja i Turopolja; da zadrže plemstvo, koje bi im pripadanje Vojnoj krajini oduzelo, preselili su se do 1801. u Banat.

Ponekad je taj dečak-jedinac dolazio na veronauku, ali nikad na misu – makar su nekada ovdašnji Hrvati u tome prednjačili te sam roditelje kod posete više puta podsetio na tu našu kršćansku dužnost. Ove nedelje opet je vozio traktor - kao i obično bez polaganja ispita jer to zbog mladosti nije mogao. Obavljao je za dete preopasan posao: kod pograničnog Šurjana je natovario neke balvane. Kako ga ne bi zaustavila milicija, nije obilazio asfaltiranom cestom, već prečicom, gde se traktor prevrnuo, a teret je zgnečio nesretnog dečaka – jedino dete!

Roditelji su celi život krivili sebe za njegovu smrt, jer su dopustili maloletniku da radi opasne poslove i to bez ispita. Žalili su što su i sami radili nedeljom, koja je dan Gospodnji i podložan je Božjoj zapovedi, kao i onoj crkvenoj: "Budi na nedjeljom i blagdanima pobožno na svetoj misi!"

Moguće je da je bio još neki slučaj da ljudskim propustom, odgađanjem posete zbog poteškoća ili nemarom - bilo od strane bolesnika, rodbine ili sveštenika – pa da neki vernik nije primio utehe svete vere. U jednostavnosti svoje mladosti mnogo sam lakše zamišljao taj posao - međutim, on je redovito bio povezan s mnogim nepredvidivim predrasudama nerazumevanjima i preprekama, koje ponekad bolesnik ili umirući ne može savladati, ponekad najgore zapreke postavljaju rodbina, i to otežava zahtevni sveštenički rad u tom pogledu.

Dobio sam konačno utisak, da đavao napreže sve svoje sile kako ne bi oslobodio dušu koju je zarobio svojim grešnim mrežama te ju ne želi ispustiti iz svojih paklenih kandži; đavao zna ili barem sluti da se tom čoveku život bliži kraju: zato ga huška neka odbija poslušati anđela čuvara koji čovjeka naginje na takav korak, da se pomiri i s Bogom i s bližnjim.

Stekao sam čak utisak, da neki inače pobožni ljudi baš pred kraj života posustaju na dobrom putu i prestaju se moliti, ići u crkvu, te primati svete sakramente. Najočitija je đavolska rabota mržnja i svađa. Prvo se to očituje iz nepomirljivosti, drugo u smrtnim slučajevima, gde su nekada braća bili najveći prijatelji, a posle smrti jednog od roditelja prestanu govoriti ili se posećivati i to zbog neke smešne sitnice – kao da pružaju ruku đavlu kao dobrom drugu jer gde je mržnja, tamo je đavao. Ali poslovica kaže: "Ko je đavlu dobar, uzvratit će mu paklom."

Mnogo sam dakle učinio za spasenje duša, ali stalno me grizla savest da sam propustio ovu ili onu priliku – međutim su prijatelji govorili, da već ionako preterujem – a ja sam mislio da sam sputavan u svom svećeničkom radu. Stoga sam odlučio svakako otići negdje drugde, gde ću slobodnije moći posećivati bolesnike po svojoj volji.

U tom smislu, moja želja na Jugu se ispunila gotovo savršeno, iako su me zbog različitih uveta čekale druge prepreke i poteškoće. Ako bi danas odlučivao, ne bih tražio od nadređenih premještaj – je zbog težih i nepredvidivih okolnosti te drugčijeg stanja stvari više puta došao sam sa kiše ispod kapi ili drugim rečima: sa ruža na trnje. Usprkos svim opasnostima koje su na mene tamo vrebale nikako ne žalim zbog ovog koraka; u diaspori sam naime pomogao mnogim usamljenim dušama, uključujući i neke zemljake, da nađu put natrag ka Bogu; među njima je bilo i Cerkničana, o kojima sam dobio obavesti od njihove rodbine kad sam polazio na put.

Uplašena žena

Kad sam jednom išao menjati župnika Vinka Čampu (*1931 m. 1959) na bližnji Rakek, rekao mi je sakristan pre mise da se dogodila prometna nesreća. Dva automobila su se sudarila zbog onog lepog ali opasnog kestenjevog drvoreda na desnoj strani ceste koji se proteže sve od Unca prema Rakeku.

Bilo je to dosta blizu crkve i odmah sam otišao tamo. Jedan povređenik je već prevezen u ljubljansku bolnicu, dok je drugi tek prebačen u kola Hitne pomoći. Sagnuo sam se do njega i pomazao ga po čelu, jer tako nije bio pri svesti. Tamošnji milicajac mi je rekao da odstupim, što sam i učinio. Posle mise otišao sam k njemu doma u Rakek da se raspitam kako je. Supruga je rekla da je stigao u bolnicu u Ljubljani i da je u redu; spomenuo sam joj da radi u bolnici kao dušobrižnik bivši cerkniški župnik Jakob Turšič, koji po želji može muža posetiti u bolnici i ona se učtivo zahvalila.

Kad sam se vratio u Cerknicu, župnik Jože je rekao da je tamo bila milicija i da će me možda prijaviti, što sam shvatio kao šalu. One iste godine 1975. sam stvarno u septembru otišau u Beograd na Karaburmu. Odmah sam se počeo sam se privikavati na tamošnji posao koji je zapravo bio dosta drugačiji od onog u Sloveniji. Potpuno sam već zaboravio na slučaj Rakek - ali slučaj mene nije. Nakon nekoliko meseci sam stvarno dobio poziv od suca za prekršaje.

Na moje iznenađenje sam odmah dobio ugodan utisak, da u Beogradu nema one uskogrudnosti i partijske zagriženosti, kakvu sam jedva podnosio zadnjih godina u Cerknici i to na početku svog dušnopastirskog rada. Sudija za prekršaje bio je stariji, dobroćudni čovek koji je pročitao onaj dopis iz MUP-a Cerknica, gde je bila prijava:

-Kod Rakeka se dogodila prometna nesreća. Prilikom spašavanja unesrećenog umešao se sveštenik koji je milicionera ometao u radu i odbio se povuće na njegovu naredbu. Kasnije je krenuo strašiti njegovu suprugu i rekao joj da se dotični treba ispovediti u bolnici, na što se ona jako uplašila.

Kad je sudac to pročitao, ljubazno mi je rekao: “Ovo smo dobili iz Slovenije. Vi nam sad samo slobodno recite kako je bilo, mi ćemo sve to napisati." Tajnica je doista sve zapisala tačno od reči do reči kako sam rekao.

“Te sam večeri išao na misu na Rakek. Saznao sam da je jedan naš dobar vernik doživeo tešku nesreću i da želi da ga poseti sveštenik (ovo sam izmislio). Odmah sam otišao tamo jer je bilo blizu crkve i udelio mu sveto pomazanje jer se više nije mogao pričestiti, ta bio je u besvesnom stanju. Milicioner mi je rekao da se sklonim i ja sam njegovu zapovest odmah poslušao te ga nisam ometao; povukao sam se i otišao misiti. Posle mise otišao sam posetiti ženu stradalog - živjeli malo iznad crkve. Rekao sam joj da njezina muža može posetiti bolnički sveštenik, dobri Jakob Turšič, koji je bio ranije i moj poglavar a neko vreme i župnik u Cerknici. Nije se nimalo uplašila, nego se mi na obaveštenju iskreno zahvalila."

Kad sam to završio, otišao sam kući na Karaburmu. Nakon nekog vremena iz Cerknice je stigao odgovor da se postupak obustavlja zbog nedostatka dokaza. Zanimljivo: kolikogod puta su bile poteškoće u vezi sa bolesnicima i njihovim proviđanjem, anđeli su stvar tako vodili da se uvek sretno završila.

“Crni prsten” 56

"Crni prsten" - ovo nije nekakva crna magija, već doslovni prevod beogradske gradske četvrti koja i danas nosi ime Karaburma - što je turska reč i u prevodu znači Crni prsten.

1975. sam dakle dobio drugo kapelansko mesto u Beogradu, na najistočnijem delu – na Karaburmi, tačnije na Staroj Karaburmi, ulica Pribojska 23.

Župnik u Beogradu i tadašnji dekan bio je Herman Habič. Prethodno je bio župnik u središnjoj biskupijskoj župi Krista Kralja u nekadašnjoj Krunskoj ulici, u socijalizmu poznatoj kao Proleterskih brigada br. 23. Biskup Bukatko osnovao je 1. januara 1972. novu župu na Karaburmi, odnosno u istočnom delu Beograda sve do reke Dunav. Po površini je doista bila velika, i po broju stanovnika: ali u njoj je katolika u stvarnosti bilo manje nego u bilo kojoj slovenačkoj ili hrvatskoj podružnici. Tako su se salezijanci – koji su godinama uspešno delovali u središnjoj beogradskoj župi – preselili na periferiju.

Nova župa sastojala se od nekoliko delova: jedan deo je pridobiala od župe sv. Antuna Padovanskog, gde je središte župe u Bregalničkoj 14, na "Crvenom krstu" (bosanski franjevci - Zvezdara i Mirijevo), a jedan deo od župe sv. Petra (Hrvatsko-slovenski isusovci) – a to jeste središnji deo Nove i stare Karaburme, koja se na severu proteže do Pančevačkog mosta, iznad kojeg kraljuje crvena zgrada Pravoslavne bogoslovije i nogometni stadion OFK - Beograd.

Ljudi su i dalje – koliko god ih je išlo na misu, naravno – ali to je bila velika manjina katolika – uglavnom odlazili u svoju prijašnju župu. Sveti Petar je bio u Makedonskoj 23, u strogom starom centru - i autobusi su vozili sve do tamo – gde je bilo i stajalište, pa je ova crkva bila na dohvat ruke svim Beograđanima s obe strane Dunava.

Kad sam dobio premeštaj, moj novi župnik me obavestio da je toliko hitno odmah dođem da trebam uzeti avion. Stvari s prtljagom poslao sam brzovozno vlakom. Budući da je sprovod moje tete Cilke u Vrhniki bio u nedelju 7. septembra 1975. godine, i ovaj sam sprovod obavio na groblju kod crkve sv. Pavla u Vrhniki. Potom su me naši domaći autom odvezli na letalište Brnik i prvi put u životu sam seo u avion koji je dobra pola sata leteo iznad tadašnje Jugoslavije, a u Beograd smo stigli oko devet navečer. Čekao sam obećanog prevoznika, ali jer ga nije bilo, sam seo u zadnji autobus za Markovu crkvu, gde sam naručio taksi - i dobro sam postupio, jer je tek taksist je odmah pronašao onu zabačenu uličicu Pribojsku na staroj Karaburmi.

Tamo na rasksnici sa Lesnovskom stoji vila, sagrađena 1960. godine za filmskog glumca Milivoja Živanovića (1900.-1976.). Zgrada stoji na bregu koji je poznato klizište – a u koju se glumac nikada nije uselio; zgrada je ubrzo počela pucati zbog odrona, loše građe i nepostojanja temelja. Zatim je u njoj bilo sedište indonezijske ambasade i još jedne tvrtke, od koje su kuću kupili salezijanci.

Ubrzo sam shvatio da sam napravio lošu zamenu: veliku župu s mnogo veroučenika i vernika, ali i bolesnika, zamenio sam inače velikom župom, ali sa zanemarljivim brojem katolika - pa čak i oni su bili raštrkani među većinom pravoslavaca ili ateista. A zašto je onda župnik tražio pomoć? Ne toliko iz pastoralnih kao iz ličnih razloga: on se zbog strahota, koje je morao od komunističkih vlasti proživljavati nakon rata kao nekadašnji domobran, bojao biti sam – i želeo je da ima nekoga za društvo u dosta velikoj kući.

Beogradski bolesnici

Ubrzo sam shvatio da sam napravio lošu promjenu: veliku župu s mnogo vjeroučenika i vjernika, ali i bolesnika, zamijenio sam inače velikom župom, u kojoj je bilo vrlo malo katolika - pa čak i onih vrlo raštrkanih među većina pravoslavaca ili ateista.

Tako da sam odmah počeo u delo sprovoditi svoju karizmu: poseta bolesnika, razgovor s njima i po mogućnosti okrepa sa svetim sakramentima. Već prvih dana sam otkrio, da Karaburma doduše nema bolnica, ali ima dva doma za starije i bolesne.

Iznad naše kapelice postojao je "dom pokretnih" u Plješevičkoj 2, dok je kilometar istočnije bio "dom nepokretnih" u Diljskoj 2. Sećam se da sam prve nedjelje, odmah nakon mise, otišao u dom za nepokretne. Tamo sam našao u sobi 6 bolesnicu-katolkinju Ivanku Galepić iz Rijeke, koja je bila doduše potpuno nepokretna; ipak je bila visoko obrazovana, o svemu bila obaveštena, sve je pomno pratila i tako je sve znala, ko je na novo došao, ko je umro ili ko je otišao. Ta žena je bila iznad svega strpljiva te ju je i osoblje cenilo. Ja obzirom na veru nisam pravio razlike između vernika – ta u praksi se katolička vera ne razlikuje po sadržini od pravoslavne i obrnuto; prema ekumenskom vodilu mogli su se u nekim slučajevima pravoslavni kod nas ispovediti ili pričestiti, i obrnuto. Glavni razlog u našem slučaju bila je nužda: ta pravoslavnih kolega nikad nisam susretao ni u domovima za penzionere ni u bolnicama: tako su njihovi vernici bili prepušteni sami sebi – na žalost su bili retki da su želeli primiti svete tajne barem na samrti.

Kod spomenute Ivanke i drugih bolesnika je kasnije išao i moj naslednik Jakob Žalar, koji je dočekao malo manje nego sto godina. Jednom joj je rekao:

»Vi Ivanka toliko ste dobri, da ću ja vas zabadava sahraniti.« - »Gle ga kavalira! A šta ako vi umrete pre mene?« To je bila doduše šala – ali Ivanka je stvarno umrla pre njega.

Meni je pomogla da sam odmah mogao stvoriti nacrt za rad, pošto je uglavnom znala ko želi da primi duhovnu posetu i ko ne. Iznenađen sam bio, što sam iskusio, da su bolesnici općenito bili vrlo strpljivi i odani u Božju volju te da im je posjet sveštenika značio veliku radost i utjehu. Jedina iznimka bio je jedan nevernik koji se nije nikako mogao pomiriti sa svojom nezavidnom sudbinom bolesnika te je bio ojađen, zahtevan do sestara – i nije volio popove; mislim, da ga nisam uspeo utešiti; pošto imamo svi besmrtnu dušu, razgovarao sam i sa onima koji su kazali da ne veruju – jer u dubini duše mi smo bliže jedan drugome nego na površini.

Koliko se sećam, uprava nije pravila probleme oko poseta, iako ništa nije bilo uređeno ili dogovoreno u pogledu duhovne skrbi. Općenito, stekao sam dojam da je Beograd prilično snošljiv i demokratski otvoren grad – da tako kažem, oaza slobode – u usporedbi s drugim delovima Srbije i Vojvodine, gde sam kasnije radio i gde je bio pritisak na vernike u znaku netrpeljivosti. Tom poštovanju su uvelike pridonele katoličke časne sestre, koje su iznimno požrtvovno i nesebično radile već godinama po bolnicama. Za njih su obični ljudi govorili, da su kao anđeli Božji.

Što se tiče bolesnika, želeo bih spomenuti još nekoliko slučajeva.

Kad sam išao u dom pokretnih, tamo sam našao Ruža Raspudić iz Hercegovine, koju je posećivao već župnik Habič. Ona je bila vrlo pobožna i verna žena koja je primala sakramente svakog prvog petka, a poznavala je i sve ljude u okolini te me obaveštavala o njima i pomogla im da se dostojno pripreme na primitak sakramenata.

U njenoj sobi bila je i jedna Šumadinka; inače pobožna pravoslavka, koja se molila ipak nije primala sakramente; kad god bih došao u posetu ona bi plakala. No rekla je i razlog: imala je tri sina i svi su otišli raditi u Nemačku – i potpuno zaboravili na nju.

“Dala sam im sve, što sam mogla – a sada oni nemaju vremena za mene u mojim godinama!”, jadala se. Nije shvaćala da je pogreška bila upravo u tome što im je dala sve – materijalno, naravno, koliko je mogla. Od njih nije tražila da nauče ne samo primati nego i deliti – tako su mislili sebično samo na sebe.

Za odgoj je mnogo važnije u mlado srce usaditi nesebičnost: mladog čoveka moramo učiti ne samo da prima usluge, nego ga uputiti da se zna darivati i žrtvovati za druge poput Isusa; tako mladi uče ne samo primati, nego i davati, prema Bibliji: "Bolje je davati nego primati" (Dap 20,35).

Kad bi majka učila svoju decu od malena da vole deliti s drugima, deliti siromasima i davati za crkvene potrebe, oni bi u starosti znali deliti i sa svojim roditeljima, koji im sada (materijalno) više ne mogu pomoći. Tako se ona izreka: “Svojoj deci moram dati sve ono što nisam ja imao u detinjstvu” – pokazala pogrešnom ta vodi u neuspeh vaspitanja. Deci treba usaditi u srce ljubav prema Bogu i bližnjemu.

Tada mlade i stare neće zaraziti virus gori od korone odnosno covida-19, a to jeste euro-virus! Po toj zarazi čovek misli samo na euro, a zaboravi i na Boga i bližnjega. Novac nam je doduše potreban ali nikada ne sme postati cilj, nego ostati sredstvo za postignuće viših ciljeva.

Zato je već bl. Anton Martin Slomšek znao: „Najlepši miraz koji roditelji mogu dati svojoj deci jest sveta katolička vera“.

Obilazio sam i bolesnike po kućama. U ono doba se u Beogradu vrata nisu preko dana nigde zaključavala - svuda su bila otključana. Danas posvuda zaključavaju vrata zgrada - ne samo u Beogradu, i u Zrenjaninu, i u Velenju. Na taj se način moglo saznati ko tamo živi, čak iu blokovima i višespratnicama. I tu nije bilo tajne: imena svih članova obitelji bila su ispisana s godinama rođenja, kao i, naravno, broj stana. Iz prezimena i imena brzo sam mogao zaključiti ljude katoličkog podretla i na taj način našao dosta katolika; većina je pozdravila posetu; neki od tih novootkrivenih vjernika išli su već na misu u susednu župu, uglavnom kod svetog Petra.

Jednom sam u ljeto, predvečer, posetio obitelj koja je živela ispod naše crkve, s leve strane ulice Vojvode Micka, iznad tvornice Minel, u skromnom privatnom stanu. Dok tako razgovaramo, iznenada dolazi milicija i odvodi me u svoju stanicu - negde u centru Beograda. Ubrzo mi je postalo jasno da su pozvani, odnosno da ih je nazvao neko od ukućana. To su mi milicajci odmah rekli: »Ako smo pozvani, moramo da idemo – ali kažite šta je zapravo na stvari?«

“Ja sam ovde novi sveštenik koji ima dužnost da sveti kuće i posećuje bolesne. Naši vernici su mi rekli da je u ovoj kući jedan vrlo pobožan katolik bolesta i da on želi sveštenika i zato sam otišao do njega; može biti da nisu svi članovi tako pobožni, pa je možda to nekome zasmetalo.” Milicija je prihvatila takvo objašnjenje i odmah me pustila.

Blagoslov kuća ili posećivanje bolesnika umnogome je olakšao sličan običaj kod pravoslavaca, gde je samo po sebi razumljivo da pravoslavna obitelj "sveti vodicu" i da zato sveštenik dolazi kući: ne samo jednom, nego čak tri puta godišnje: O Božiću, na Uskrs i za "slavu". Tako je bilo u ono vreme - dok se danas kolač uglavnom donosi u crkvu, gde ga sveštenik blagoslovi - odnosno blagoslovi "vodicu" kojom se "kolač" onda kod kuće zamesi i takve obrede nije bilo potrebno posebno prijavljivati.

Isusovac "zaradi" šamar

Jednom davno, Mirko Polgar, isusovac kod Svetog Petra (prvo kapelan, zatim župnik) došao je u posetu jednoj obitelji u Beogradu. Uvek je hodao okolo u mantiji. Ja nikad nisam išao po obiteljima u reverendi, već sam uglavnom imao kolar oko vrata, ovisno o okolnostima. Kada je tom zgodom Mirko pozvonio na vratima višespratnice, jedan mladić je otvorio i kazao: “Koji te je vrag doveo?” Mirko nije ostao dužan i rekao je: “Onaj koji me je doveo, odvest će me”. I okrenuo se i otišao.

Ispričala je to Angela Zorko, rodom iz Rogaške Slatine, koja zna i još jednu priču iz svoje prakse. U to vreme sveštenici nisu smeli posećivati bolesnike. Ona je bila glavna sestra i obavestila je oca Polgara da se na njenom odelenju nalazi teško bolestan katolik koji želi primiti svete sakramente. Ali došao je u nezgodno vreme, pa mu je rekla da malo pričeka u hodniku; baš je tada bila lekarska vizita. A ona – koliko je bila odlučna, i da bi izgledalo kao da se protivi poseti, okrenula se Mirku i povisila je ton: “Zar ti nisam rekla da ne ideš bolesniku?” – i reči je popratila šamarom koji mu je dala. Vizita je išla dalje i doktori ko da nisu ništa primetili; Angela je tada pustila Polgara da ode do bolesnika kako bi mu podelio svete sakramente.

Kad su pak bili njezini rođaci iz Slovenije, u šali pita svog desetogodišnjeg nećaka: »Koje je boje beli medved?« A on je odgovorio ko iz topa: »Smeđe«. Smehu nije bilo kraja – jer u Sloveniji ako ima medveda, oni nikada nisu beli.

Otac Polgar bio je tražen ispovjednik. Naš svetački brat salezijanac Franc Selak, koji je bio šofer na nuncijaturi i koji je u dobi od samo 49 godina preminuo 27. marta 1977. u Želimlju. On je ležao sa dijagnozom neizlečive bolesti u zemunskoj bolnici, gde su sestre križarice nesebično radile; pred operacijom sestra ga je jednostavno upitala, kojeg svećenika želi za ispoved – i odabrao je Mirka Polgara. To je bilo vrlo diplomatski: nisu ga pitali želi li sveštenika, nego da izabere kojega. On je bio pobožan, ali sa teškom bolešću se nije lako pomirio. Ima duhovnih osoba koje vrlo teško poravnaju svoje račune s Bogom, pa se stoga ne trebamo čuditi ako se to još češće događa s ljudima koji žive usred svetovne prašine.

Sestre su kasnije pričale da je bio tada nemiran i tužan zbog; ali nakon što je primio svete sakramente i sveštenikovu utehu, potpuno se smirio i opet bio veseo kao i ranije. Kao takvog su ga kasnije hvalili naši želimeljski pitomci, koji su ga posluživali u njegtovim poslednjim tednima: u njemu su gledali primer dobrog kršćanina i redovnika.

U moje vrijeme (1975.-78., 1982.-84.) duhovna skrb za bolesnike još nije bila zbrinuta na području Beograda – dok je sada još mnogo gore. Krizni štab tobože poradi korone zabranio je svaku posetu u bolnici – također dolazak sveštenika bolesniku, što je prava glupost i suprotno svim međunarodnim propisima o slobodi veroispovesti.

U komunističko vreme sam ipak svake nedelje odlazio u posetu bolesnicima: uvek u drugu bolnicu, što je bilo moguće u Beogradu, jer su bolnice na različitim mjestima, a već tada ih je bilo mnogo: Gradska bolnica iza Novog groblja, do koje sam mogao i pešice, a u njoj su radile križarice; Državna bolnica kod Višegradske, gde su radile usmiljenke; pa Dedinje, Dragiša Mišević; ponekad sam morao daleko u Zemunsku bolnicu, gde su također radile križarice – u znak zahvalnosti su im četnici za vreme ovog bratoubilačkog rata bacili bombu u dvorište, da je zatim većina odselila u Hrvatsku, a onima na Čukarici su razbijali prozore.

Anica Banova ispričala je da su imali veliku svađu s upravom jedne bolnice ovdje u Beogradu jer jednom od njezinih rođaka nisu dopustili da ga poseti sveštenik na samrti. Iako je po ustavu vera slobodna, pravoslavci uglavnom to pravo nisu koristili, a mi katolici bili smo kao bele vrane. Nakon tog događaja, kada je bolesnik umro bez sakramenata - iako ih je želio primiti - Banovi su se žalili Titu, a zatim je, barem nakratko, sveštenicima bio olakšan pristup bolnicama. “Ovaj naš rođak je omogućio da drugi bolesnici dobe Isusovu utehu”.

I ja sam se jednom žalio zbog zabrane svešteniku da uđe u Plućnu bolnicu u Zrenjaninu, gde je više bolesnika umrlo bez sakramenata – i to pred koronom. Pa sam dobio diplomatski odgovor: »Ja tu ne mogu ništa – zavisi od odluke ministarstva zdravlja.« Odgovor takav, kao da predsednik države ne zna, da su i on i ministarstvo dužni omogućiti svim podanicima slobodu veroispovesti. Ako se tako važna stvar može za svaku sitnicu onemogućiti ili sprečavati, šta je tek onda sa ostalim slobodama?

Ni tada nije uvek bilo lako, a to sam najbolje iskusio sam. Da mi ne bi pravili probleme, posećivao sam pacijente u raznim bolnicama u različito vreme, - gotovo isključivo za vreme opšte posete – pa me nisu mogli uhvatiti. Jednom me je na kaldrmi ispred naše crkve svetog Josipa Radnika na Karaburmi zaustavio neki udbaš, kojeg nisam poznavao; hteo me zaplašiti time da mi je pokazao svoju udbašku iskaznicu s upozorenjem da pazim kod koga idem i šta radim.

Nije bilo težih posledica. Po bolnicama su tada postojali popisi bolesnika, a ako sam posumnjao da je katolik, potio sam ga i pitao želi li sakramente. Neko će primetiti, da je to nasilje. Mislim da nije, jer kad tak bezbožnik umre, onda mora ići sveštenik na sahranu ali ne mora, ako je bolesnik pokazao jasan znak, da ne želi sakramente, da mu Isus ne treba. Po crkvenom pravu je svaki vernik dužan da pozove duhovnika i opskrbi se duhovnom okrepom, ako je ozbiljno bolesta i star – a takvu dužnost ima i rodbina.

Jedan naš komšija iz Pribojske je redovno dolazio na misu; jako se razbolio kad sam ja bio na raspustu. Marijina sestra Agneza je pešice otišla u bogosloviju da potraži kojeg sveštenika da tog pravoslavca ispovedi i pričesti, ali je dobila odgovor: »To nije naše područje, to ne spada u našu nadležnost.« 

Otišla je sva umorna, a gorljiva za spas duše – jer i pravoslavni imaju iste svete tajne kao i mi katolici – sve do crkvice na Novom groblju. Tamo je službujućem svešteniku rastumačila, da jedan pravoslavac umire, a on: »Nije mu još duša na jeziku.« - ali bila mu je duša na jeziku i za koji sat je siromah umro. Nije mogao doći nijedan da ga providi – a na sahrani su mu čitala opelo tri sveštenika!

Ovaj tragični slučaj je uveliko poučan:

Vernik neka se pravovremeno pobrine da uredi račune s Bogom i neka ne čeka do kraja, jer pitanje, dali će tada moći. Rodbina neka ne odgađa time, ako neko u kući ili komšiluku iznenada se razboli ili padne u nesvest: odmah neka pozovu ne samo hitnu nego i duhovnu pomoć. Mi sveštenici pak se potrudimo, da redovno posećujemo ljude i naročito bolesnike te da ih po mogućnosti barem godišnje providimo: Isus u pričesti pak je isti kod katolika i kod pravoslavaca – i zato trebamo služiti njemu a ne srebru ili zlatu – onda nećemo žaliti truda da ispunimo don Boskovu lozinku: »Daj mi duše – drugo uzmi!«.

Sveštenik na VMA

Tako sam obišao sve bolnice u starom Beogradu, pa i u Zemunu, na Bežanijskoj kosi - gde je bio potpuno nov i ogroman dom za starije, u staroj i novoj VMA. Nekada je to bila vojna bolnica u staroj VMA u Pasterovoj ulici.

Kad je Vida Tomšičeva iz slovenačkih bolnica proterala sve časne sestre, sirotice su ostale bez posla pa su otišle na Jug tražiti posao. I ubrzo su bile dobro primljene: uglavnom u tuberkuloznim dispanzerima (Soko banja, Knez selo pri Nišu, Nikšić i dr.), gde su se mnoge od njih zarazile i umrle, ta nije još bilo leka za tuberkulozu do 1947.

U Beogradu primio ih je i predstojnik VMA Izidor Papo (1913.-1996.). Ima i jedna anegdota u vezi toga:

Sestre su dobile i svoju kapelicu u bolnici u kojoj su se molile svako jutro rano. Između ostalog, molilo se i "za Svetog Oca Papu", što su lekari shvatili kao molitvu za Doktora Papu. Jednom je taj spomenuo sestri nadstojnici: "Nemam ništa protiv da molite za mene - ali ne tako glasno da svi čuju!"

Kasnije su počeli graditi novi VMA na Banjici u Beogradu. Zanimljivo da u početku nije bilo problema s posetom. Tako je bilo moguće posetiti bilo kojeg pacijenta tekom poseta. To sam u potpunosti iskoristio da obiđem tamošnje bolesnike i nahranim ih duhovnim lekom – a svetim sakramentima. Ta je nova bolnica, međutim, bila najmodernija i zahvati su se izvodili na vojnički način: govorili su da se vrše operacije, onda rehabilitacija kao po tekućoj traci.

Otprilike 1982. išao sam u nedelju zajedno s Benitom Stipčevićem - koji je bio Zadranin i živeo je s obitelji u Mirijevu; tada je bio predsednik župnog veća na Karaburmi.

U to vreme još je bila jedinstvena Jugoslavija, a na preglede i lečenje dolazio mu je prijatelj - profesor iz Zadra. Bio je pobožan čovek i želeo je pre zahtevne i teške operacije primiti svete sakramente. Nije bilo problema: stigli smo u vreme poseta. Čovjek je uspio izaći na terasu i tako smo mogli razgovarati te se duhovno okrepio.

Kasnije su bolesnici morali slati posebnu pozivnicu rodbini, i to samo jednu – i svešteniku je postalo gotovo nemoguće doći u posetu. To sam doživeo kad sam oko 2010. bio na slavi za Veliku Gospou u Titelu. Nakon ručka, koji mi je pripremio župnik Franjo Lulić, odvezao sam se svojoj sestričini Pavli na Voždovac, Kumodraška 111, gde je tada živjela sa svoja dva sina (muž joj je već 1989. umro od srčanog udara). Redovito je odlazila na misu, a od osnutka je bila članica pevačke skupine "Pojoča družba" u okviru slovenačkog društva Sava. Tamo sam dobio potrebne informacije i telefonski dogovorio kod dežurnog lekara u vezi moje posete.

Bio je to mladić, moj bivši veroučenik, koji se motociklom zabio u kuću i tako se teško ozledio da su mu morali izvaditi slezenu. Kad sam razgovarao s tim lekarom, rekao je da nema problema za poset; ali kad sam stvarno došao nakon nekih pola sata - u to vreme je taman padala jaka kiša i ja sam skroz mokar hodao po platou ispred bolnice – dežurni doktor (verovatno drugi) nije dopustio posetu. Vratio sam se u Mužlju s dugim nosom i džabe sam prešao toliki put od Titela i nazad, ali me tešilo saznanje da sam barem pokušao.

I ovaj slučaj pokazuje da sveštenik može posetiti bolesnika ovisno samo o dobroj volji nadležnih u pojedinim bolnicama, jer ni sada u Srbiji nije omogućena i uređena redovita duhovna pastva bolesnika. Posete bolnicama u Srbiji i dalje su zabranjene svim osobama, čak i ako pacijent nije na koronarnom odjelu – tobože zbog korone. Odgovorni ili neodgovorni ne trude se barem dopustiti duhovni poset koji bi verniku donio duhovnu okrepu u skladu sa slobodom veroispovesti, što je za sada samo mrtvo slovo na papiru.

Niš 146

Iz Beograda sam premješten u Niš. Da sam mogao zamisliti, na koliko ću poteškoća naići i koliko neugodnosti imati, nikad ne bih tražio premještaj.

U Nišu je progon vjere općenito bio mnogo gori nego u Beogradu, gdje se disalo i djelovalo slobodnije. Pričali su da su milicajci bez razloga tukli čak i ljude koji su sedili mirno u kafani. Deca su pričali, da ih je pošteno dobio i moj prethodnik. Od iznimne pomoći u pastoralu bile su školske sestre koje su svi poštovali. No, oko kuće u Nazorjevoj vodile su neuspešno dugogodišnji spor i nisu mogle iz nje izbaciti uljeza, koji je imao dobre veze na sve strane.

Tamo sam išao obilaziti bolesnike na području veličine Slovenije: na jugu do Preševa, gdje je bila neka slovenska obitelj Grahli, a na severu sve do tadašnjeg Svetozareva (danas ima stari naziv Jagodina) - i Kruševca, gde je tada bilo svega nekoliko obitelji.

Moj prethodnik, Anton Horvat, je za vreme praznika uspeo dovesti decu iz udaljenih mjesta, te im u župnom dvoru u Nišu držati veronauku, da su na kraju primili prvu pričest ili krizmu. Postojala je dakle lepa omladinska grupa koja je redovito nedeljom dolazila na misu i veronauku. S njom smo ja i časna sestra Ozana Gucić imali razne igre i priredbe.

Za ponoćku smo pripremili recital s pesmama i porukama na hrvatskom, slovenskom i albanskom – jer su ta tri jezika govorili naši tadašnji niški vernici. Ljudi su bili oduševljani, jer nešto tako još nisu doživeli.

Nedugo nakon toga me inspektor Rudi Borštnik prebacio u Sloveniju, i to me je spasilo iz raznih nevolja.

Udba nije progonila samo katolike i sektaše, nego i pravoslavce. U Gornjem Matejevcu su u ona vremena imali veliku slavu, kada se održavala i litija. Traktorima su prošli i kroz vinograde kako bi sveštenik blagoslovio polja, vinograde i šume, a vlasti su to zabranile. Ljudi su ipak otišli na slavu; potom su ispitivani u Nišu. Onima koji su tajili pokazane su fotografije - i bili su nemilosrdno kažnjavani.

Što se tiče ljudsko-ekumenskih kontakata, oni su bili bolji u ona železna vremena nego danas, kada je vera slobodna; na vernika je ipak stalno vrebalo puno skrivenih i očitih opasnosti.

Blilzu je bio ekonomski fakultet. Kad sam razgovarao sa studentima medicine, rekli su da "pomažu" svojim devojkama ako slučajno zatrudne. Abortus rade sami – ali koliko toga ima po državnim ustanovama gde rade u skladu sa zakonom: a pobačaj je ipak ubojstvo! Iskoristio sam priliku da ih poučim, da ne smeju imati odnose pred venčanjem, i tada neće biti straha zbog neželjene trudnoće, nego radost u crkvenom braku zbog dece, koju će rado primati i dobro vaspitavati.

U to vreme obično smo putovali vlakom, naime uvek smo putovali u 2. razredu koji je doduše bio nešto jeftiniji, ali često je bio krcat. Kad smo se noću vozili od Beograda do Niša, bilo nas je pun kupe. Jedna je mlađa žena rekla je da joj se sviđam i dali bi išao s njome. Njena neočekivana ponuda me toliko iznenadila da nisam mogao pronaći reč; konačno sam odvratio: "Znam mnogo lepših devojaka od tebe."

Odmah se uvređeno okrenula ali kako nije bila izbirljiva, odmah je počela osvajati novu žrtvu. Kad je vlak stao, sišli su i u jednom čošku se grlili. Žao mi je bilo tog momka kojeg je mogla ova crnokosa a neozbiljna Makedonka zaraziti.

Drugi priču sam čuo kad sam se vraćao iz Niša u Beograd. Bili smo u vagonu sami muškarci i neki vojnik se vraćao u Sloveniju na dosluženje vojnoga roka. Bio je na sprovodu brata koji je baš u vreme kada je trebalo biti venčanje doživeo smrtonosnu nesreću. Bilo je to nešto poput sudara automobila s neosvijetljenom zapregom koja je noću stajala na cesti. Njegov teško ozleđeni brat hitno je prebačen u bolnicu, gde su ga zabadava pokušali spasiti. Umirući je urlikao: “Sestre, spasite me, ne želim umreti!” – no mladoženja je izdahnuo na operacijskom stolu. Dali je njegova duša bila spremna za ovaj neočekivani susret s Bogom? – Većina takvih susreta je neočekivana i zato uvek moramo biti spremni.

Svima nam je bilo žao ovog mladića koji se nije mogao utešiti; što sam mogao drugo nego da mu preporučim da se pomoli za bratovu dušu, da joj Bog dadne večni pokoj!

U ono moje vreme su Nišom 80-ih godina 20. veka harali protuverski progoni. Taj isti Niš se pokazao u sasvim drugačijem svetlu 2013. godine, kada smo slavili 1700-godišnjicu čuvenog Milanskog edikta, koji je izdao 313. godine car Konstantin Veliki, rođeni Nišlija.

Na završnom veličanstvenom skupu na stadionu, koji je organizirala Katolička Crkva – a sličan skup je bio 6. oktobra u organizaciji Srpske Pravoslavne Crkve - bilo je i državno izaslanstvo na čelu s predsednikom Nikolićem kao i brojno izaslanstvo Srpske pravoslavne crkve. Posle svečanosti su vernici iz našeg banatskog autobusa, kao i oni iz Sarajeva, hteli su vidjeti katoličku crkvu u Jugbogdanovoj 1. I došlo je prvo iznenađenje: policijski auto sa upaljenim svjetlima pokazivao nam je put i uveo u samu ulicu, iako je jednosmjerna. Tempora mutantur – (Vremena se menjaju), hvala Bogu!

»Bučka je pušeljc Dolenjske« 67

Prvo obhajilo (7. VI. 1981.; slovenački original)

Prva pričest (srpskohrvatski prevod)

Davi zgodaj sem se zbudil – Nisem več zaprl oči In zelo sem se začudil: Mar pri nas se vse blešči? Davi vsi smo zgodaj vstali – Mrak ovijal je zemljo;  Ker pa Jezus k nam prihaja, V srcih je bilo svetlo. Sonce z žarki je obsjalo Cerkev, hoste, Bučko vso In zvedavo spraševalo: »Mar odprto je nebo?«     Res, odprta so nebesa, Božji Sin prihaja k nam: Na stežaj odprimo srca, Da ne bo prišel zaman!  S čim najbolj razveselimo Bratje, sestre, Jezusa? Mar je on željan denarja, Mar se veseli zlata? Nekaj lepšega imamo: To so naša srčeca;  Na jih, Jezus, tebi damo Biser dražji od zlata!

Davi rano sam se probudio – Nisam više oka sklopio I bio sam jako iznenađen: Sjaji li ovde sve? Davi svi smo rano ustali – Zemlju još je tama obavijala; Ali budući da Isus dolazi k nama, Bilo je svetlo u našim srcima. Sunce je obasjalo zrakama crkvu, kuće, Bučku svu I radoznalo zapitkivalo: "Ta nije li nebo otvoreno?"   Uistinu, nebesa su otvorena, Sin Božji dolazi k nama: Otvorimo srca širom, Da neće uzalud doći! Čime možemo najviše da zadovoljimo Braćo i sestre, Isusa Krista? Je li pohlepan za novcem, Raduje se li on zlatu? Imamo nešto mnogo lepše: Ovo su naša srdašca; Dajemo ih tebi, Isuse Biser skuplji od zlata!

»Bučka je pušeljc Dolenjske« (»Bučka je buket Dolenjske«) - rekao je ljubljanski biskup Stanislav Lenič. Stvarno ima prekrasan položaj, ugodne vinograde i divne ljude.

Na Bučku sam došao iz Niša, gdje sam bio tek godinu dana: kakva ugodna promena.

Bučkom su upravljali salezijanci iz dolenjske župe Škocjan – tada sa župnikom Jakobom Bostnerom i kapelanom Andrejem Riglerom koji je bio vrsni pjevač.

U Nišu se u ono vreme vršio – kao spomenuto – žestok pritisak na Katoličku Crkvu i njezino djelovanje – kao i na pravoslavce – ali najviše na sekte. Atmosfera u Sloveniji je u tom pogledu bila puno povoljnija; još mnogo povoljnija od demokratski usmerene beogradske. Nije bilo osetiti baš velikog pritiska na Crkvu u to vrijeme, a u ove dve župe svi su se stanovnici izjašnjavali za rimokatolike.

Zanimljivo je bilo i kako su obavljali sprovode. Budući da su na bučkanskom groblju pokopavali svoju rodbinu također iz Stare Bučke, križ je tamo nastavio dolaziti na čelu sprovoda bez zastave sa crvenom zvezdom. U međuvremenu, onaj deo, koji je spadao pod opštinu Sevnica, imao je obavezu da na čelu nosi slovenačku zastavu - naravno s crvenom zvezdom u sredini - a križ je mogao ići samo iza nje, što se na silu uguralo ponegde tek izza Titovog pisma 1972. godine. Uz protivljenje naše rodbine zastava je izostala samo na sahrani mojih roditelja i brata – makar se velenjska opština smatrala za crvenu – jer su naglašavali, da se ljudi ne sme deliti na nacionalnoj ili verskoj pripadnosti, naročito pak ne posle smrti – tada smo svi jednaki – jadni grešnici.

Groblje je bilo odmah uz crkvu i tada nije bilo sprovoda bez nazočnosti sveštenika i vrijednih ministranata.

Prva pričest značila je na Bučki doista veliku svečanost. Kad smo imali pripreme, pozvao sam oba roditelja da dođu na roditeljski sastanak, a onda u procisiji na pričest. Ali došle su samo majke, jer su očevi bili “bogobojazni” – i nisu se usudili ispostavljati. Iduće godine sam na roditeljskom sastanku rekao da je lani izgledalo da su sva djeca siročad bez očeva, a majke udovice bez muževa, jer nije bilo nijednog oca u onoj svečanoj procesiji kad su išli na prvu pričest iz župnog dvora u crkvu – svega desetak metara. Ali pomoglo je: većina njih sada je osim majki imala i očeve u procesiji na veliku radost mališana.

Deca su zapravo sva pohađala veronauku, a i sva venčanja su bila u crkvi; jedini problem su bili neoženjeni momci, koji zbog stalne zaposlenosti nisu stigli misliti na osnivanje porodice. Nisu problem bili civilni brakovi ili zajednički život, već mnogi samci koji nisu bili ni oženjeni. Djevojke su redom otišle negde u dolinu, ali je toliko momaka ostajalo neoženjeno jer nije bilo dovoljno devojaka i zapravo nisu našli vremena da se udaju i zasnuju obitelj, jer su radili i radili – uglavnom na imanju. Tada sam uvideo da može biti preterani rad također neke vrste mana. Kad je bio moj otac sa bratom u poseti kod mene u Pirotu 1967. za vreme služenja vojnog roka, išli smo u hotel na ručak. Zatim smo se ustavili u staroj tvrđavi i pešice prošetali – hteo je kupiti nešto oraha od domaćina. Otac je odmah primetio da ima razlike: dosta ljudi je tu odmaralo ili sedelo usred dana razgovarajući pred kućom – što je bilo za jednog Slovenca nezamislivo i glasno je razmišljao:

»Ko je onda pametniji i kome je lakše i lepše u životu: nama, koji uvek crničimo od jutra do večeri, te zapravo zbog toga ni ne stignemo da razgovaramo međusobno – ili ovima, koji se za ništa ne sekiraju te su uvek raspoloženi za prijatan razgovor?«

Druga stvar je bio blagoslov kuća. Dolje na jugu - i u Beogradu i u Nišu - posvuda je bio običaj da se blagoslivljaju kuće, naime nakon Sveta Tri kralja. Kad sam tako obilazio bolesnike, doznao sam da su i na Bučkoj imali blagoslov kuća, naime pre ili za vreme Drugog svjetskog rata. U to vreme, prije rata, sveštenik Frančič je blagoslovio sve domove; obitelji su se posvetile Srcu Isusovu i svaka je kuća dobila lepu sliku Srca Isusova, koju je brižno čuvala; neki su je odneli i u Nemačku gde su bili preseljeni za vreme nacizma.

U vezi s činjenicom da su se ove posvete stariji još živo sećali i da im je ostala u vrlo lepoj uspomeni, najavio sam blagoslov kuća u bučkanskoj župi za 1981. godinu. Godine 1881. ispod crkve u Bučki, tamo iznad kuće Komljančevih, oslikana je župna kapela Isusova raspeća. Na njej su još uvek bile vidljive divne Cejeve freske. Na taj sam način uspeo obići zapravo sve obitelji na Bučki i po njezinim po bregovima raštrkanim naseljimo: Gornje i Dolnje Radlje, Močvirje, Štrit, Jerman vrh… Mogao sam tako doći u svaku obitelj i upoznati njezine stanovnike te doznati postoji li bolesnik kojemu su potrebni sakramenti ili neka druga duhovna potreba.

Tamo smo zamenili krov na crkvi, od dobruškog betonskog crepa. Seljani su svi sarađivali: jedni su darovali visoke smreke za grede, drugi su čistili balvane, treći su vozili traktorima iz Dobruške vasi crep, četvrti – najviše deca, su raskrivali i pokrivali crkvu po onom: »Mi gradimo crkvu – crkva gradi nas!«

Onda sam iznenada dobio premeštaj, što me jako pogodilo. Kad sam se opraštao od odraslih u crkvi, a od deca na veronauci, desilo mi se prvi put da je neko zaplakao: a to je bila jedna devojčica predškolske dobi! Dirigentica i pjevačica Mimi je, međutim, bila uzbuđena te je bila spremna skupljati potpise da me poglavari puste na mestu gde uspešno radim. Danas mislim, šteta što sam to glatko odbio – ipak sam bio previše dosledan da se sveštenik uvek mora pokoravati biskupu, a redovnik poglavaru. Uostalom: ne bi se bunio, nego bih molio promenu odluke, kojoj bi se onda podvrgao: poslušao bih, naravno - ali možda bi njihov zahtev ipak uticao na konačnu odluku.

Nisam hteo da budem poput nekih kolega-sveštenika, koji nemaju tri zaveta kao mi redovnici: siromaštvo, čistoća i poslušnost - nego imaju samo jedno obećanje: poslušati biskupa (osobito u pogledu premeštaja) - i pogaze to jedno jedino obećanje u slučaju da ih biskup premesti! To nisam smatrao za pošten i častan potez!

Nigdje tekom svog dugog pastirovanja - možda samo u Beogradu - nisam saznao toliko zanimljivih pojedinosti iz prošlosti nekoga mesta i njegove okoline nego u ovoj župi, nekoć tako neprijateljski raspoloženoj prema sveštenicima, što sam čitao u staroj župskoj kronici: trojica su morali radi sukoba između liberalaca i klerikalaca, da beže iz nje. Kad je došao četvrti, zapisao je u kroniku:

»Moji prešasniki nisu razumeli znakova vremena i nisu znali sa ljudima.« Ali i on je morao bežati iz Bučke – i to još noću! U pitanju je obično bio neki liberalni staro-ugarski časopis »Domovina«, gde su se napadali sveštenici i Crkva, a što su neki župnici spomenuli te odgovarali na napade. Prema rečima sluge Božjega i mog divnog profesora Antona Strleta je za takve napade bolje praviti se i slepim i gluhim i mutavim, te marljivo raditi, moliti i činiti dobro. Ipak su na tom uzburkanom tlu cvetala divna duhovna zvanja, među njima moj prijatelj Janko Poljanec, koji je bio odličan župnik u Pakračkoj Poljani, te sluga Božji Janko Komljanec, koji je umro mučeničke smrti za vreme drugog svetskog rata od partizana a pojedinosti nam je pričala Justina Levstikova, žena od Ludvika Komljanec, koja je velikodušno primila iz Božjih ruku sedmero dece te ih lepo kršćanski odgajala.

Što se tiče proviđanja bolesnika, mislim da sam ovdje imao najviše uspeha od svih drugih postojbi - i video sam da bih mogao uspeti čak i u težim slučajevima, da sam imao više vere, molitve i žrtve: ne samo ja, nego dotični i rodbina.

Još da spomenem da mi se Bučka toliko svidela da sam napisao roman iz Bučkine prošlosti, koja do sada još nije objavljen. Događa se 1930. godine a opisuje istinite događaje! Naslov ove većinom istinite priče od oko 150 stranica je: »Kaj sem ti storil?« („Što sam ti učinio?“) Kada sam je ponudio Ognjištu, književni urednik Čuk je to odbio uputivši me na drugi mesečnik, gde također nisu prihvatili. Satkana je od životnih priča tamošnjih stanovnika. Bučka je bila za vreme rata na samoj granici između italijanske i njemačke zone i stoga je priča još napetija i zanimljivija.

U planu sam imao napisati trilogiju: prvu knjigu od pre rata (što postoji na CD-ju), drugu za vreme rata, a treću posle rata - sve iz stvarnih izvora. Mnogo su mi pričale i požrtvovne žene, kod kojih sam besplatno o vikendu naizmenično dolazio na ručak: Selakova Tinca i Železnikova Micka. Ako vas zanima, poduprite moj poduhvat i molite se u tu svrhu – pa možda i prevedemo roman na druge jezike.

Škocjan 70

Iz Niša sam došao dakle 1981. u Škocjan u Dolenjskoj, gdje sam zapravo uglavnom radio na Bučkoj. U Škocjanu sam držao nešto veronauka i deca su bili jako pažljivi – a uglavnom su svi dolazili.

U to je vreme u okolici - osobito oko sela Dobruška vas - živjelo nekoliko ciganskih obitelji. Navest ću jednu zgodu iz njihova verskog života. Razgovor je tekao ovako:

Brigita Brajdič došla je do župnika Jakoba Bostnera da želi krstiti dete. »Pa što želiš, Brigita?« – Da krstim svoje dete. "Gde mu je otac?" — U zatvoru." "Jeste li venčani?" — Na ciganski način. (Dakle, ni građanski ni crkveno). „Gde je dete rođeno? " — Ispod smreke. Kad joj dođe vreme, obično ide roditi pod smreku (omoriku, smrču).

Nas devetero dece naša majka nije rodila pod smrekom, nego doma. Hvala Bogu svi smo se rodili živi i zdravi. Ali ko je onda otišao u bolnicu? Za privatne poljoprivrednike još nije bilo pod tvrdim komunizmom ni zdravstvenog ni penzijskog osiguranja. Lekar je bila babica – Škrjančeva teta – i sve je dobro prošlo. Slično tome, ciganske majke redovito rađaju zdravu decu. Svako je dete, naravno, najveći Božji dar, bez obzira koje je nacionalnosti i u kojim okolnostima se rađa: treba ga prihvatiti, o njemu se brinuti i lepo ga vaspitavati.

Ali kad je Brigittin muž došao iz zatvora, došao je župniku Bostneru da mu da nešto za jelo; u to doba mnogo golubova letalo je po marofu i staji: — “Daj mi goluba!” zatražio je. “Tvoj je, samo ga uzmi!”, šaljivo mu je odgovorio Jakec. — Pa ne mogu kad je visoko na krovu. »Upravo je u tome problem« – složio se župnik.

U Boki u Banatu, međutim, stvar je brzo rešena. Kad se oko crkve skupilo mnogo golubova i nisu ih mogli uhvatiti, namočili su pšenicu u rakiju i posuli je ispred crkve. Ubrzo doleteše golubovi da je kljucaju: tri-četiri zrna, i već su pijani i pohvatani...

Kad je Joško Rašaj jednom prilikom bio u Mužlji, pitao sam ga imaju li Cigani doista puno djece - kako je to opšte mišljenje. Rekao je sledeće: “Ako su vjernici, da; ali ako nisu religiozni, nisu ništa velikodušniji u planiranju obitelji od Gadžeja." (Gadže – tako nazivaju Cigani sve one, koji ne pripadaju njihovoj narodnosnoj zajednici).

Župnik Jakob bio je pravi factotum – ezermester. U to se vreme u mnogim podružnicama odvijalo toliko popravaka koliko verovatno nisu bili obavljeni dugo vremena - a on je dosta toga napravio sam. Pomogao je i pri popravci krovišta crkve sv. Matije u Bučki, gde sam ja zapravo vodio složene poslove. U to je vreme u Jugoslaviji je već svega manjkalo – i tako zidari nisu mogli rezati velike komade dobruškog crepa kojim su pokrivali crkveni krov. Odgovarajući rezač sam konačno našao negde u Koruškoj, mislim da na Prevaljama.

Radna snaga su bili svi Bučkljanari, a stručna ekipa je bila iz Škocjana – i tako smo lepo dovršili pokrivanje krova – i tada sam dobio premeštaj. Posle manjih mesta sa kraćim delovanjem sam konačno došao u Vojvodinu.

=== Mužlja ===

Mužlja je nekada bila samostalna opština, a danas je to naselje jugozapadna četvrt glavnog grada Banata, Zrenjanina, nekadašnjeg Velikog Bečkereka.

Župa Mužlja obuhvaća dve gradske mesne zajednice: Mužlja i Sava Kovačević. Pripoda jpj i bivša samostalna župa Ečka kao i podružnic, selo Lukino Selo, a i Stajićevo i Lukićevo - bivša njemačka katolička župa Sigmundfeld.

Pod njezinom je suupravom i župa Belo Blato.

Kad sam 8. septembra 1984. stigao na Malu Gospu u Mužlju, zatekao sam ovde marljivu i pastoralno angažiranu skupinu, koja je djelovala osobito na polju savremene veronauke: župnik Štefan Zorka, kapelani Stanko Tratnjek i Srečko Golob, koji je bio ujedno i župnik u Boki i okolnim župama Jaši Tomiću (Modošu) i Neuzini.

»Conditio sine qua non« (nužni uvjet) za rad ovde bio je, naravno, znanje mađarskog, što je za mene bila tabula rasa. Teško sam si predstavljao, da ću jednom u tom jeziku bez teksta propovedati, a ni u snu nisam maštao, da ću u budućnosti čak sastavljati originalne pesme, i to čak akrostihe.

Eno jednu takvu Božićnu višejezičnu čestitku »Isus u štali se rodi« sa porukom mira i pomirenja:

"Isus u štali se rodi" je božićna pesma na četiri jezika: slovenačkom, srpskohrvatskom, mađarskom i engleskom. Može se i pevati po želji, jer ima svoju melodiju koja paše za sva četiri teksta. Pjevajte radosno, širite žar mira i ljubavi, radujte se životu koji je najveći Božji dar čoveku.

Angeli so oznanili (slovensko)	Isus u štali se rodi (srpskohrvatski)	Kellemes Karácsonydala (magyarul)	Hi, Merry Christmas' (English)
1.Angeli so oznanili Novo pesem so zložili: Glejte, okrog polnoči En otroček se rodi. 2.Lepo pojejo krilatci: In med sabo vsi ste bratci; Saj Odrešenik je dan, Od Očeta vam poslan. 3.Obnovimo srce grešno, Za dobroto bo uspešno; Naj v ljubezni zagori, A zamere odpusti. 4.Naj med nami sloga vlada In molitev naj pomaga; Ljubi Jezus, zmago daj In po smrti večni raj!	1.Isus u štali se rodi, Svemir peva o slobodi: Ustajte pastiri vi Stado čuvaćemo mi. 2.Usred noći nebo sjaji Šteta, što mnoštvo ne haji: Tamo majka Marija Ama dete povija. 3.Ljubite se među sobom Izmirite se sa Bogom Skromnim jaslam priđite Emanuela štujte! 4.Radost među nama vladaj Osvetu svako nadvladaj Dajmo srce bližnjima, I čestitajmo svima!	1.Kellemes Karácsonydala, Ez az angyaloknak hála: Legyen ébren teremtmény, Lám, közel van Betlehem! 2.Egyszer Jézus ott született, Menjünk meglátni Kisdedet: Ennek anyja Mária, Szent József ház oszlopa. 3.Korán felkelnek pásztorok, Akik nyájukat vigyáznak; Reményt, hitet a szívbe A kis Jézus önt bele. 4.Csodálatos Isten fia Oltárunkon most jelen van: Nyissunk neki szívünket Templomból jön szeretet.	1.Many angels fly together Endless song hear whole universe: Redemeer’s in Bethlehem, Reverers let be creatures! 2.Yes, from Virgin he is born, Christ is name of your Messiah; Hurry-scurry fasten there, Rush and straw is anywhere. 3.Incomprehensible kindness Shows to peoples little Jesus: There’s source of comprehension. Mass is his standing presence, 4.And confession sins forgiveness: So I wish you Merry Christmas! How we can greet Savior now? I know: giving him pure soul.

Lako i brzo mađarski

Postojao je udžbenik mađarskog s naslovom: »Lako i brzo mađarski«. Ali sam se uskoro osvedočio, da učenje tako posebnog jezika ne ide ni lako ni brzo. Prednost je bila u tome, što su moja subraća tada svi bili Slovenci, a Mužljanci su uglavnom svi znali srpskohrvatski, da smo se mogli brzo sporazumeti.

Salezijanci koji ovde rade svi su taj jezik savladali. Prvi župnik koji je došao u Mužlju 1965. godine bio je Jožef Tkalec. On - prekomurski Slovenac - za vreme rata išao je u mađarske škole i stoga je savršeno poznavao i govorio književni jezik. Ostali sveštenici iz Banata školovali su se većinom u Đakovu ili Zagrebu, gde je nastavni jezik bio hrvatski te su tek kasnije mogli usavršavati svoje znanje materinskog jezika.

Nisam imao pojma o ovom jeziku, jer ne pripada nijednoj od grupi koje sam učio kod kuće ili u školi, a to nije bio mali broj: slovenački, srpskohrvatski, engleski, nemački, italijanski - pa onda mrtvi jezici kao što su latinski, grčki i jevrejski. Usprkos tolikim razlikama u jeziku Mađari su mi bili ipak simpatični po mentalitetu, jer sa Slovencima dele istu pravu katoličku veru, vole cveće i pesmu – a kao i moji sunarodnjaci su vrlo radini i marljivi, o čemu je svedočio već kod dolaska u Mužlju divni perivoj ruža, koje je sadio i gajio tadašnji dugogodišnji predsednik crkvenog odbora Karči Borbelj (Károly Borbély).

Makar kažu da Madžari prednjače na ovim prostorima i psovanjem, gde se u tome takmiče Hrvati i Srbi, ja nisam dobio taj utisak – barem predamnom nisu psovali ili ja nisam razumeo ili je Mužlja onaj blaženi otok, gde prednjači pred psovkom molitva i pesma.

Suprotno uvreženim predstavama nije to bio nekakav divlji ili nasilnički narod, nego miroljubivi porodični ljudi, koji već u tadašnje doba nikada nisu tukli svoju decu, nego su ih lepim rečima – uz koju iznimku – vaspitavali u poštene građane i dobre katolike.

Ne sluteći kako će mi to koristiti, već sam nekoliko godina pre toga u Beogradu naučio čitati mađarski, što mi nije stvaralo problema – jer je tamo bila kantorica Olga Malbašić, čija je majka bila Mađarica a otac Srbin, koji ju je izvukao iz samostana kad je kao mlada pripravnica otišla kod časnih sestara. Kad sam je u poslednjoj bolesti posetio i doneo joj svetu pričest u njezinom porodičnom stanu u Ruzveltovoj 12. na prvom spratu, gde je stanovala zajedno sa Slovenkom Angelom Zorko, nikako je nismo mogli utešiti zbog ove njene »nevernosti« duhovnom pozivu, koji je kao najmlađa od trih sestara rado prihvatila, ali nije smela nastaviti zbog više sile. To je pouka mladima, da treba slušati Boga u tim stvarima duše više nego ljude.

Tako sam naučio pevati i svirati staru božićnu pesmu "Az ige megtestesült Názáretben" ("Reč je telom postala u Nazaretu"). Otpevao sam je i odsvirao na klaviru - koji su imali u svojoj dnevnoj sobi posle blagoslova kuće i pričešćivanja - za jednu našu vernicu, koja je poreklom bila Mađarica, i stanovala je blizu naše crkve iznad bencinske pumpe pored ulice Vojvode Micka; ali niko od ukućana nije znao ni reč mađarski. Nisam ni ja - ali dao sam sve od sebe da je usrećim za Božić i bakica je bila toliko dirnuta da je plakala - a naravno i ja.

Čim sam svoje stvari sa Karaburme preselio u Mužlju, celi sam tedan čitao privatno misu na mađarskom – a u nedelju sam već služio misu u Ečki i pročitao kratku propoved. Pomogla mi je pesnica Márta Lukáts, koja je željela postati časna sestra, ali zbog bolesti nije bila primljena u samostan. Ostala je neudana, radila je u apoteci, a u humanitarnoj krizi stekla trajne zasluge kada je nesebično i neograničeno svim potrebitima - bez obzira na veru i narodnost - delila lekove koji su uvezeni preko Karitasa ili Maltežana.

Kad sam završio misu, upitao sam prisutne vernike – tada su mnogi još išli na misu: “Jeste li razumeli što sam vam rekao?” Odgovorili su: “Jesmo.” A ja sam im rekao: "Ali ja ništa nisam razumeo". I bila je istina: kad su drugi govorili mađarski, ja sam samo gledao i tek nakon tri meseca počeo sam razumevati pojedine reči i rečenice, pogotovo ako su govorili sporo.

Ne pišem ovo poglavlje da bih sebe hvalio ili uzdizao našu zajednicu, nego da pokažem da smo u najtežim okolnostima - kada bi nas poglavari prvim treptajem oka odmah povukli u Sloveniju – ipak ustrajali u nenormalnim ratnim i posleratnim uvetima - i činili dobro ovdašnjim ljudima, također uz podršku iz Slovenije i Mađarske. Katolička crkva jeste saborna - univerzalna, tj. poslana za sve ljude svih vremena. Naša su dakle briga svi oni koji žele prihvatiti Kristovu blagovest ili trebaju neku drugu pomoć, bez obzira na veru, narodnost, rasu ili položaj.

Boka 122

Ne govorimo ovde o poznatijoj Boki Kotorskoj na Jadranskom moru, nego o Boki u Banatu, koju nazivamo i Hrvatskom odnosno Srpskom Bokom. Kad sam 1984. godine došao u Mužlju, Srečko Golob je bio župnik u Boki i još dve župe. Jer još nisam znao dovoljno mađarski, sam već prve školske godine počeo predavati veronauk na srpskohrvatskom jeziku u Boki i njezinim pripadajućim ograncima. Kao župe su tamo pripadale Jaša Tomić (Módos) i Neuzina (Nezsény). Kad bih hteo opisati sva mesta i dogodovštine, nastao bi celi roman – ali mesta koja sam barem jedan-dvaput obišao i blagoslovio po nekoliko kuća, jesu ova: Krajišnik, Višnjićevo, Lazarevo, Sutjeska, Sečanj, Busenje, Despotovac, Jarkovac, Dobrica, Dubica, Botoš, Šurjan, Konak, Stari Lec, Dužine.

Da kažem nekoliko reči o Boki. Hrvati iz Turopolja doselili su u Boku 1801. godine i to obitelji Matanović, Filković, Ilijević i Žunac, koje su bile plemićkog podretla, pošto im je Marija Terezija ustupila Vojvodinu umesto Vojne krajine gde bi izgubili plemićki naslov i privilegije.

Treba napomenuti da smo, između ostalog, svake druge nedjelje u mesecu išli misiti u Konak, gde su pevala dva kantora: Bugarin i Mađar; Donja, koji je stanovao u susedstvu crkve, bio je zvonar. Kad smo blagoslivljali kuće, pratio me jedan od odbornika – i kad smo se vraćali noću, ja sam ga podupirao jer – čašica na čašicu – ipak se poznalo; ja tom prilikom nikada nisam uzimao alkohol, nego poneku kafu, mleko ili čaj.

Zanimao sam se i za bolesnike koje sam redovno posećivao. Za celo to vreme nije došlo u crkvu nijedno dete. Šta je bilo tome uzrok? Ljudi su pričali, da neki učitelj Gojko tuče decu, ako čuje da kod njihove kuće slave Božić ili Uskrs te stoga dobiju lošu ocenu. Pričalo se čak da ih uhvati za kosu te glavom udara o školsku ploću. Možda je bilo nešto na tome, jer čak i na sahrani ili misi zadušnici nisam video nikad prisutno nijedno dete… Posle demokratskih promena devedesetih su stvari ipak krenule na bolje.

Jedne nedelje čekalo me iznenađenje: posle mise prišla mi je kod oltar jedna žena iz Konaka, gde sam nedavno blagoslovio kuću. Mislio sam da se želi ispovedati jer je kleknula preda mnom: ali je njena ispovest bila druge vrste. Jadala se da ju je muž nedavno toga napustio i da bi ga ja mogao zameniti. Ostao sam bez daha od čuđenja kad sam vlastitim ušima slušao:

“Muž me ostavio; klečim pred tobom i molim te da se ti oženiš sa mnom.” Da nije bilo u crkvi, glasno bih se nasmejao; takva ponuda i prilika! Ipak - zar žena ne zna da sam ja – što Srbi kažu – kao monah, već odavno venčan sa Crkvom. Da sam se mislio ženiti, davno bih to učinio - ali nisam tražio ženu baš iz tog razloga, jer bih tada morao okrenuti leđa Isusu odnosno svom svešteničkom pozivu, što ne bih učinio za bilo što na svetu. I da bih se stvarno želeo oženiti, to bi učinio u svojim mladim godinama te ne bi čekao do sada - ali ne bi oženio ni ovu raspuštenicu i Ciganku sa njenom higijenom.

To sam joj odmah rekao u lice bez dlake na jeziku: da sam zauzet za Boga od mladosti i da mi ne pada na pamet da pođem za Cigankom. Pored toga sam joj spočitao, da me čudi da ona kao hrišćanka ne zna da se kaluđeri ne venčavaju sa ženom nego sa Crkvom i da su stoga za žene nedodirljivi. Mislim da sam ispravno postupio što sam joj odmah dao do znanja da je moje srce doživotno predano nebeskom Zaručniku; neka računa na pomirenje s mužem – sa tim uputstvima je otišla kući.

Ovo spominjem jer se neke duhovne osobe igraju vatrom: ne daju niti jedan jasan znak da su vezane i onda druga strana naravno živi u iščekivanju i iluzijama. Slično je sa bračnim drugovima – nekoji se ponašaju kao da nisu vezani časnom rečju ili čak Božjim blagoslovom kod oltara za celi život. Iz toga dolaze mnoge porodične nesreće.

Slučaj Jaša

Spomenuo bih i događaj u Jaši Tomiću, nekadašnjem Modošu na rumunjskoj granici. Februara 1985. bila je jaka zima sa mnogo snega. Kolege Stanko i Srečko bili su na katehetskom tečaju na Mirenskom gradu kod Gorice, a ja sam slavio misu te nedjelje u Boki. Preko tedna sam odlučio posetiti Modoš, gdje nije bilo blagoslova kuća barem 40 godina. Naslove sam ispisao iz knjige krštenih i umrlih – a venčanja tako nije gotovo ni bilo u crkvi. Dobio sam i pomoćnika koji me proveo barem kroz Forštat – kako su zvali tadašnji Partizanski put na početku Jaše.

Drugi dan hodali smo po Slogini, gdje je bilo nekoliko katolika. U jednoj kući su stari i bolesni roditelji rekli da im je sin u partiji, da radi u mjesnoj zajednici, te da se roditelji zbog toga boje blagosloviti kuću a ja bez pomišljanja:

“Nekada su roditelji zapovedali djci, a danas je obrnuto”, komentirao je njihovu izjavu. To je sigurno razbesnelo njihovog sina da mi sutradan postavi zamku: dvojica milicionera čekala su me nekoliko sati kraj auta, dok sam opet obilazio kuće te blagoslivljao domove. Kad sam tamo stigao oko jedan sat sa svojim suputnikom Kovácsom, koji je poznavao celo selo, morao sam sam otići sa milicajcima u stanicu milicije. Tamo su me ispitivali i oduzeli sve novine i kalendare koje su mi našli u tašni.

Nisam imao adrese unutra, nego sam ih za pojedine ulice pisao od dana do dana na manji papir, ali nisu ih našli. Tada su mi zabranili da blagoslivljam kuće, a ja sam im odgovorio su po ustavu vera i blagoslov kuća slobodni i besplatni – pa nisu imali što reći. Kad sam izašao iz milicije bez svih novina: Ognjišča, Glasa koncila, Marije, Zvonika, - a uzeli su mi i sve kalendare – bio sam doduše uplašen – ipak sam nastavio posete tamo gdje sam ih započeo – i one godine obišao sve katoličke obitelji, za koje sam saznao.

U Jaši je dakle divljao progon protiv Katoličke Crkve. Tamo je posle rata umro i od svih poštovani sveštenik Jožef Šmit, koji je bio poreklom Nemac ali se smatrao za Mađara. Tobože je nekom Nemcu izdao krštenicu, pa su ga zatvorili u Jaši i zbog lošeg postupanja je umro baš na dan svoje prve mise. Sahrana je trebala biti u 14 sati. Tada su javili, da se prelaže na 16 sati – i svi, bilo katolici bilo pravoslavci, su sačekali i svečano ispratili na zadnjem putu svetog svećenika-mučenika. Progoni i zlostavljanja vernika su se nastavili i zato nismo tokom mise videli nijedno dete u crkvi. Još 1987. godine učenicima je preko razglasa u školi naređeno da ne idu u crkvu – ali zapravo nikada nisu u ono vreme ni išli.

Dolazili su samo Cigani iz siromašne ulice Čerga, tamo desno od katoličke cerkve. Uni se nisu plašili jer nisu ni išli u školu pa tako nisu znali za protuvustavne zabrane mesnih drmatora. Tako sam im mogao držati veronauku u parohiji i jedne nedjelje za vreme letnjeg raspusta smo ih krstili čak 12: od najmanjeg do najvećeg. Dogovorili smo se da dođu na misu koja je bila u jedanaest a svirala je gospođa Cica. Nije bilo nikoga osim redovitih vernika. Pri kraju mise počeli su dolaziti i nakon nekoliko minuta svi su se okupili ta njihov sat ne ide po srednjoevropskom vremenu.

Šta sam mogao drugo nego da sam ih krstio na njihovu veliku radost.

Ovu sam zgodu zapisao i poslao Glasu koncila u Zagreb, koji ju je odmah objavio pod naslovom: "Slučaj Jaša Tomić" uz zaključak da u Srbiji nema verskih sloboda nego ugnjetavaju katolike; pored toga oduzimaju versku štampu koja se slobodno štampa u zemlji.

Nakon nekog vremena pozvali su me na razgovor u Zrenjanin. Neki ćopavi udbaš mi je zamjerao što sam to objavio u novinama i time zemlju stavio u loš glas pred svetom. Odgovorio sam mu da nisam ja koji prikazujem našu državu Jugoslaviju u lošem svetlu, nego da to rade oni koji uskraćuju sveštenicima i vernicima ustavom zajamčenu versku slobodu. Tada mi je rekao da ipak ne trebam obilaziti vernike, a ja sam mu pokazao onu knjižicu iz Novog Sada, gde su bile naštampane neprikonosvene verske slobode.

U to vreme mi sveštenici a i vernici sve su više osećali da dolazi vreme promena te da se otvara mogućnost slobodnog ispovedanja vjere. I tako je ovo bila stvarno moja poslednja obrana zbog nekog verskog čina. Ko bi si predstavljao, da će za nekoliko godina veronauka ući i u državne škole…

Opasnosti na putu

Prevoz humanitarne i druge pomoći gotovo je uvek bio povezan sa strahom kako će posao uspeti. I dan danas se čudim kako smo u to vreme bili toliko bezobzirno drski da smo se uopšte odvažili na taj osetljiv poduhvat. Već samo čekanje na granici bilo je veliko opterećenje - jednom smo morali na vrelom letnom suncu čekati devet sati pre graničnog prelaza Herceg-Szántó - Bački Vinogradi - tolika je bila gužva. U to vreme rat još nije bio počeo, ali u Jugoslaviji je falilo praktički svega - ali u Mađarskoj se moglo nabaviti jeftinije - ali kako to prevesti preko?

Na putu smo se suočavali i s drugim neugodnostima koje smo morali rešavati usput.

Doista, takva su putovanja gotovo uvek bila povezana s nepredvidivim zapletima i raznim opasnostima, ne samo što se saobraćaja tiče.

Humanitarna pomoć 122

Kad je počela već u zadnjim godinama Jugoslavije kriza i pomanjkanje, kršćanska nas je ljubav potakla da pomognemo ljudima ne samo duhovno nego i telesno, naročito za zdravlje. Svake smo godine išli na raspust i rodbina te prijatelji su nama ponekada poklonili stvari, koje smo mogli proslediti potrebnijima; naročito dragocena pomoć su bili lekovi, kojih pomanjkanje se je sve više osećalo.

Samo Bog zna što smo učinili naš tadašnji župnik Stanko Tratnjek i ja da bismo lekove sigurno preneli preko granice, do carine u Zrenjaninu i onda na zadnje odredište: ili u zrenjaninsku bolnicu, mužljansku ambulantu ili u parohiju, gde smo ih u određenim danima delili potrebnima.

Danas bih slobodno mogao reći da sam barem ja imao više sreće nego pameti. Nisam poznavao relevantne propise u raznim zemljama kroz koje smo putovali i prevozili tako osetljiv teret - a za neke stvari uopšte nije bilo propisa - i mi i carinici smo se prilagođavali prilikama, koje su postajale sve zamršenije.

Redovno je važilo, da kada smo lekove preneli preko granice u Vojvodinu odnosno Srbiju, više nije bilo problema. Naravno, morali smo se prijaviti na carinarnici u Zrenjaninu. Neprocjenjive zasluge u tome ima preduzeće Tranšped u kojoj je radila bezgranično požrtvovna sestra zrenjaninskog župnika protonotara Jenőa Tietzea Valika (1945.-2010.) te supružnici Peter i Mira Mezei iz Mužlje.

Kako su ratna dejstva popuštala, su i u Srbiji propisi postajali sve zahtevniji i stroži te više nije bilo moguće uvoziti humanitarnu pomoć drukčije nego na adresu Karitasa. Naravno da nisam znao za tu promenu, a kad sam oko 2002 jednom donio celi avto lekova na carinski pregled u Zrenjaninu, delatnica mi je rekla:

“Budući da ne možete uvoziti, bolje da se odreknete ovih lekova u korist države.” Bio sam iznenađen tolikom promenom i to od one iste službenice, koja nam je ranije uvek izlazila ususret te sam lanuo: “Nikada se nisam odrekao od lekova ni pod Miloševićem, a neću ni pod Tadićem” (bio je prvi demokratski izabran predsjednik nakon pada Miloševića 5. oktobra 2000.). Ne znam kako bi slučaj završio, ali baš je tada došao na carinu i predsednik Maltežana, dr. György Szőlősi (1939-1909) – i ljubazno ponudio:

"Ako ne možete uvoziti za Karitas, uvozite za Suvereni Malteški red." Tako je i bilo: imali su dozvolu za uvoz humanitarne pomoći, a lekovi su morali biti poslani u Beograd na ispitivanje; kad su ih dobili natrag, sve do jednoga su nam dali u Mužlju da ih podelimo bolesnicima.

Na početku krize dovoljan je bio potpis lekara da su lekovi doista namenjeni za Karitas. Ovj potpis je bez oklevanja davala dr. Agi Hallmai (1951.), naša požrtvovna lekarka i saradnica u župi; međutim nije se usuditi podeliti svoj potpis dr. Dénes Ambrozi. Embargo i sankcije pogodile su i redovnu nabavku enargenata.

To je također uzrokovalo nestašicu benzina; dobivali smo mesečne bonove za 20 litara. Kad sam upravo dolazio s carine, imao sam između ostalog i lepu pošiljku Krkinog azitromicina (sumameda). Moj davni prijatelj milicajac Milan Udovčić iz Mužlje, koji mi je dao bon, jako je kašljao i na moje pitanje rekao da ima upalu grla i dijabetes, ali nigde ne može dobiti lijekove. “Ja imam dovoljno lekova i daću vam prema potrebi;” – i ostao mi je zahvalan do kraja života.

Počeo sam uvoziti lekove – glede na potrebe u malim količinama, koliko su nam ih poklonili; potom su usledili Karitas i Malteški vitezovi, koji su ponekad uspevali uvesti cele kamione hrane, lekova ili drugih potrepština, koje su delili svim ljudima u potrebi, bez obzira na veru i narodnost, i bez obzira na bezbrojne poteškoće, koje su nam stajale na putu.

Kod delenja lekova nam je često pomagao lekar-onkolog Pál Babinszki, kojemu sam ja prevodio upute sa stranih jezika. Kad smo tada zbog vremenskog ograničenja morali deliti i u nedelju, redovito je dolazio na svetu misu. Nažalost, ubrzo nakon toga dobio je tumor na plućima, te je izza operacije ubrzo umro; kao onkolog-specijalist dobro je poznavao ovu podmuklu bolest.

Nakon operacije povjerio mi je da je već pre 15 godina prestao pušiti. “Posljedice se ne mogu poništiti – nešto uvijek ostane i grebe po plućima sve dok ne nastane rak. Polovica pluća mi je bila odsječena." Operacija je bila uspješna: ali polovica pluća nije mogla opskrbiti tako snažno telo s dovoljno kisika. Zato je bio uveren da je pušenje štetno i da ne treba pušiti: ko je već počeo, neka što pre prestane - jer posledice mogu biti kobne: kad bi čovek najviše mogao uživati u obiteljskom životu, odjednom ga pogubi prokletstvo ove podmukle bolesti – koju je pušać sam izazvao.

U prevozu lekova iz Slovenije u Mađarsku nesebično su nam pomagali tadašnji lendavski župnik Jožef Bernád (1942., rodom iz Pinca), još kad je već bio u mirovini, kao i dvojica župnika s mađarske strane: župnik i dekan u Lentiju Jožef Tüske te župnik Tornyiszentmiklósa. Lendavski župnik je nekoliko puta prevozio lekove preko malograničnog prelaza, jer smo baš sa mađarske strane naišli na najveće poteškoće, a ponekad su nas čak i vraćali natrag u Sloveniju s lekovima zajedno.

Ali imali smo svakako Božji blagoslov u tim nastojanjima, da pomognemo potrebnima. Kod svega toga nismo imali sami nikakvu korist, osim nade, da to anđeli pamte.

Jednom smo se Stanko i ja vraćali iz Slovenije s autom punim lijekova. U Mađarskoj se tada – na dan 20. augusta – slavio blagdan Svetog Stevana Ugarskog kao državni praznik – također u Lentiju. Ostali su bili na ručku, a mi smo provjeravali da nije nekom leku istekao rok trajanja. Kad smo pošli na put, preporučili smo se svetom Stevanu Kralju, neka pomogne, jer ionako pomažemo njegovu narodu; i stvarno: preko mađarske carine u Tompi smo srećno prošli. Ali je u Subotici mlađi srpski carinik počeo nešto gnjaviti; zatim se obratio starijem, koji nam je samo mahnuo rukom da nastavimo putovanje - i tako smo opet mogli pomoći najpotrebitijima.

Stvari su se sve više komplicirale. Jednom je carinik u Subotici tražio da mu platimo 1000 maraka, što je za ono vreme bila ogromna svota. Slučajno sam tada imao novaca za mise i dao sam mu te marke koje je verovatno stavio u svoj džep. Mi, s druge strane, nikada nismo tražili niti smo imali bilo kakvu korist od nošenja lekova - radije gubitak: bili smo vođeni Kristovom ljubavlju da pomažemo ljudima u potrebi. Kad su time zapreke postajale nemoguće, shvatilo smo, da nemamo potrebe pridonositi takve žrtve mi, koji imamo duhovno poslanstvo – kad država, koja ima zemaljsko poslanstvo, ne brine dovoljno o dobrobiti svojih građana i postavlja prepreke onima koji bi to hteli.

Drugom prilikom uzalud smo pokušavali prebaciti lekove preko granice iz Mađarske: došli smo na granični prelaz Hercegsanto-Bački Vinogradi, pa Tompa-Subotica, i konačno Röszke-Segedin - džabe, svugdje su bili neumoljivi: "Embargo i sankcije ne dopuštaju uvoz lekovi." Počeo je padati sneg, već se smračilo - iz Szegedina smo već krenuli na slepu sreću prema Rumuniji, hoće li nas možda tamo pustiti bez da bi znali koliko stotina kilometara nas još čeka dok stignemo do neke odgovarajuće carine. Tada sam Stanku spomenuo prepričavanja, da se u Rumuniji krade. Okrenuo sam kola natrag prema Segedinu, gde smo prenoćili u semeništu. Nakon doručka predsednik Karitasa je napisao nekoliko redaka i time su nas mađarski carinici pustili u Srbiju. I što je tamo pisalo? Da je ova pomoć za »Vox humana«, humanitarnu organizaciju Vojvođanskih Mađara.

Nekoliko mjeseci kasnije stiglo je pismo u kojem mađarska carina traži odgovor na upit gde su oni lekovi: u Mađarsku su stigli iz Slovenije, ali ne i iz Mađarske van. Onda sam napisao tako, da ne bi izdao ni crkvene ni državne dobrotvore: “Lekove smo zabadava pokušali prenesti na nekoliko carinskih prelaza, no svugdje smo bili odbijeni. Ali onda smo naišla na jednog carinika koji je bio stvarno ČOVJEK i on nas je pustio preko.” Nakon toga više nije bilo potraživanja.

Moje propovedi

U najtežim ratnim godinama i tik pred njima sakupio sam svoje propovedi teh ih dao izdavaču Vinku Furlanu. Za likovnu opremu pobrinuo se moj brat Blaž (1955.) - akademski slikar i tadašnji voditelj Karitasa na Polzeli.

Ovaj ciklus propovedi, obogaćen mnogim zanimljivim primerima iz sadašnjosti i prošlosti, najavljuje pesmica koja označava celu zbirku: »Izvoljeno ljudstvo« (»Odabrani narod«), kao i propovedi za godine A (»Jaz sem s teboj« - »Ja sam s tobom« 1992), B ( »Pogumno naprej« - »Hrabro napred« 1991) i C (»Nikar se ne boj!« - »Nemoj da se plašiš!« 1990):

Izvoljeno ljudstvo (slovenački izvornik)	Izabrani narod (srpskohrvatski prevod)
IZVOLJENO LJUDSTVO spodbuja Gospod: Osamljeno nisi, saj JAZ SEM S TEBOJ; Po poti ljubezni POGUMNO NAPREJ, Sovražnikov hudih NIKAR SE NE BOJ!	IZABRANI NAROD potiče Gospodin: Nisi usamljen, pošto JA SAM S TOBOM; HRABRO NAPRED putem ljubavi, NEMOJ DA SE PLAŠIŠ ljutih neprijatelja!

Prilikom pregleda moje tri knjige najblaži je bio pomoćni ljubljanski biskup Jože Kvas (1919.-2005.), koji je predložio samo jednu sitnu promenu. Malom primedbom oglasio se i poznati mađioničar i rudnički župnik Mirko Žerjav (1919.-1999. https://www.obrazislovenskihpokrajin.si/oseba/zerjav-mirko/. Pisac verskih knjiga Janez Jenko (1923.-2010.) smatrao je imao više primedbi. Gordijski čvor konačno je presekao jezički stručnjak i moj osobni prijatelj - koji je dao povoljan sud - Janez Gradišnik, koji je napisao pismo ovakvog sadržaja (1917.-2009. https://sl.wikipedia.org/wiki/Janez_Gradi% C5%A1nik ):

„Pokazalo se na moje zadovoljstvo da je poznavanje jezika oca Jelena sasvim zadovoljavajuća. Kao njegovu glavnu vrlinu naveo bih to što ga nisu zatekle pogreške današnjeg pisanja, koje su inače iznimno raširene. Od kuće ili iz škole donio je sasvim solidno jezično znanje, koje mu omogućuju da se izražava lepo tečnim, dovoljno bogatim i istinski materinjim jezikom."

Sada više nije bilo zapreke i propovijedi, koje su olakšavale rad mnogim propovjednicima, mogle su se slati u tiskaru Tipograf na Rijeki, odakle ih je preuzimao izdavač Vinko Furlan.

Joška Rašáj

Što se tiče apostolata i humanitarnog delovanja, dugo sam bio povezan s katoličkim pokretom koji je imao pastoralnu skrb za Cigane i druge selioce. Ovako se sve dogodilo:

Jednom, 1979. godine, upravo sam završio jutarnju misu u crkvi Presvetog Srca Isusova u Nišu. Visoki bradati muškarac u pratnji golobradog mladića dolazi u sakristiju s molbom da želi služiti misu. S bradom je izgledao toliko neobično da ga ne bih mogao ubrojiti među katoličke sveštenike na koje sam navikao. Pitao sam ga za "Celebret" – papir, kojim dokazuje svoje svešteništvo. Nije ga imao, ali mi je pokazao kalež s patenom te hostijama, rekavši da ima sve potrebno za misu – i ja sam mu, naravno, dopustio.

Tada sam ga otpratio negde severno od nas, levo od pruge, do jedne muslimanske dobrostojeće ciganske obitelji, što je bilo za mene nešto posebno, ta u taj deo grada moja noga još nije kročila. Mladi bračni par nije mogao imati dece, a prema kosovskom običaju - bez obzira jesu li katolici, pravoslavci ili muslimani - svake su godine za Veliku Gospu, 15. avgusta - hodočastili Mariji u poznato svetište Letnica. Nakon 17 godina ustrajnih molitava i hodočašća dobili su konačno dete – bez veštačke oplodnje, potpuno prirodnim putem – što je svima izgledalo kao pravo čudo. Iz zahvalnosti prema Majci Božjoj, koja im je od Isusa isprosila ovo dete, nazvali su ga Marjan. U vreme naše posete ovaj živahni i crnooki dečačić imao je 7 godina.

Od tada smo bili u pismenoj vezi; opet me je posetio kada sam 1984. iz Beograda premešten u Mužlju. Sa mnom je obišao gotovo sve ciganske obitelji od Mužlje do rumunjske granice, bez obzira pripadali li romskom plemenu (koji su u većini) ili Sinte (nemački Cigani s mnogo nemačkih reči) ili kakvoj drugoj skupnosti. U ove druge uglavnom spadaju oni koji se za vreme praznika bave ringlšpilom - a takvih je bilo i u našem susedstvu.

Rekao mi je da se taj dečko, što ga je pratio u Nišu, doduše oduševio radom s Ciganima i naučio izvrsno njihov jezik; taj posao od čovjeka ipak traži veliku ljubav prema Bogu – ali on nije bio spreman na te napore: vratio se lagodnijem životu i brzo zaboravio ono što je naučio.

Tako je Joška Rašaj, star i bolestan, oko 1990. predvodio križni put na Vršačkom Bregu, gde se oko crkve nalaze postaje križnog puta. Zadnji put kad smo se videli, bio je toliko slaba srca da sam ga na nekoliko postaja morao zameniti i govoriti umesto njega - on na ciganskom, a ja, naravno, na srpskohrvatskom.

O njemu bi se moglo kazati sa rečima Svetoga pisma: „Revnost za tvoju kuću izjeda me (Iv 2,17).“ Koliko je ovaj čovek učinio za europske Cigane, ne može se rečima iskazati! Naravno da postoje razlike između narečjima u različitim zemljama - ali on je poznavao i te dijalekte i čak me naučio neke od najosnovnijih reči, kao što je: "Taves bahtaló!" (Zbogom!) Ovo malo znanja povećalo je moj ugled među Ciganima i pridobilo mi prijatelja te tako olakšalo propovedanje Isusova evanđelja mira, sloge i razumevanja.

„Joška Rašaj“ napisao je i romsku gramatiku i rečnik na francuskom, kao i knjigu, koja je prevedena i na mađarski: BARTHLEMY, André: Cigányország útjain. [Stazama ciganske zemlje.] Lámpás Kiadó: Abaliget, 1992. 191 s. Tako je za njihov duhovni napredak mnogo učinio, a postavio na noge u tu svrhu i pokret CCIT, koji je organizirao susrete za duhovnu pomoć Ciganima, i to svake godine u drugoj zemlji.

U bolnici 76

17. novembra 2000. doživeo sam prometnu nesreću u Sefkerinu kod Pančeva. Dogodilo se da me - već je bila noć - jedan stariji čovjek udari autom jer je - po njegovim rečima - zaspao. Naravno, to nije rekao milicajcima. Odmah su me kolima Hitne pomoći odvezli u bolnicu u Pančevu. Nazvao ih je mobijem taj neki dečko - zapanjujuće, već 2000. godine! – imao sa sobom mobilni telefon i tako nije bilo potrebe tražiti telefon u selu koje je bilo udaljeno oko dva kilometra od mesta nesreće, koje se zove Vodice.

Na putu su me pratila tri momka: Žolti, koji je također bio ozleđen u vilice, a sada je factotum u internatu Emavs, a ujedno pomaže i u biskupiji; brat sveštenika Zolija Ernő, koji je veroučitelj u školi; i još jedan autostoper kojeg smo usput pokupili. Njih dvojica su me pratili da mi pokažu put do Ivanova, mesta u blizini Pančeva, gdje su imali slavu, na kojoj bi ja bio svečani propovednik. Stoper je neozleđen odmah otišao, njih dvojica su ostala s avtom, a mene su odneli na zračnom jastuku pa nisam ni osetio slomljenu čašicu na desnom kolenu, što se očajnički menjalo čim su me izvukli iz avta te sam osetio strašan bol.

Ali pojavilo se pitanje – ko će bolnicu platiti! Zato su iz uprave pančevačke bolnice u Mužlju usred noći nazvali naše sveštenike Stanka i Stojana, tako da su odmah osobno došli osamdesetak kilometara daleko. Tek kada je bolnica dobila jamstvo da će moje lečenje biti plaćeno, primili su me na odel. Zaista nije bilo puno – oko 300 maraka za skoro mesec dana. Da su bili humani, kao što nisu, prihvatili bi me bezuvetno, na što lekare obavezuje i Hipokratova prisega. Na žalost u ono vreme nije još postojao ugovor o osiguranju između Slovenije i Srbije.

U Pančevu su mi neke dobre sestre rekle: „Vidiš, neke od nas su dobre; nismo sve takve kao ova ili ona.” I to je bila istina: bilo je među njima dobrih sestara ali i drugačijih.

Kad su me usred noći doveli u bolničku sobu u Pančevu, tamo su svi pušili, da je bilo nesnosno zagušljivo. Zamolio sam ih da ne puše, a oni su mi se rugali: "ko ti se ne sviđa, idi u drugu sobu" - kad se uopšt nisam mogao pomaknuti. Ipak onaj momak, koji je stvarno bio najstrastveniji pušač i pušio je cigaru za cigarom – zapravo mi je najviše pomogao koliko je mogao, ta bio jedan od retkih pokretnih; dobrih ljudi ima posvuda.

Nakon operacije u šok sobi nas je bilo samo troje i mislim da se tamo nije pušilo. Jedan je bio miroljubiv, a drugi svađalica, a telesno vrlo jak. Kad se vraćao negdje s polja, pao je s motora i slomio je nogu. I tako slomljene noge dovukao se nekako opet na moter te se dovezao do mesta gde su mu pružili prvu pomoć – negde oko Kovačice. Otac mu je bio Srbin, majka Slovakinja, a on je bio fanatični pristaša Arkana s kojim je bio u vojsci i pomogao je u »etničkom čišćenju«; bio sam ispunjen užasom kada sam morao slušati njegove vojničke i ljubavne pustolovine i pomalo shvatao, »zašto su nas bombardirali«, kako se stalno ljutio. Nije razumeo da su on i slični njemu tome najviše doprineli svojim okrutnostima – od kojih je bio najveća surovost upravo »etničko čišćenje«, koje su zapovedili oni gore na vrhu – a posledice su snosili oni dole.

Brzo sam se osvedočio da ni u civilstvu taj siledžija nije znao za šalu i - iako je i sam bio gotovo nepokretan - dvaput me pokušao pretući. Prvi put sam ga nekako smirio sam, ali drugi put sam se požalila dežurnom lekaru na nagovor sestara. Sigurno mu je bilo zaprećeno otkazom, jer me posle toga ostavio na miru. Makar se kleo da je dobar hrišćanin, nije poznavao milosrđa i praštanja. Jednom zgodom ga je u Pančevu slučajno motorom udario neki Kinez: »Osvetiću mu se čim izađem!« se je zaklinjao. Ali ovaj njegov drug ga je mirio: »Kako ćeš to moći kad su svi Kinezi jednaki i liče ko jaje jajetu?« 

Ali i on je bio samo jadan bolesnik, te je u ponoć zaželeo neko sredstvo za ublažavanje bolova. Sestre su bile daleko, u staroj bolnici iz vremena Marije Terezije nije bilo zvonca, a bolovi su postajali sve jači. Počeo je zvati: “Sestro, sestro!” Ali nije bilo odgovora. Onda smo se u nesreći ipak svi složili te zajedno uglas počeli zvati sestre. Kad su one najzad čule takvu viku, ne samo jedna, nego čak četvoro ih je dotrčalo - i to pravo na mene, koji sam po svemu sudeći najviše vrištao.

“Što se dereš, šta ti treba?” “Ne meni, nego ovog našeg druga jako boli noga i ne može spavati.” E, sad je dobio što je tražio: “Bum!” i zabola mu je sestra iglu u bedro tako snažno, da je od bola zastenjao. “Sad više ne znam gde me više boli: ili gde je prelom ili gde me bocnula iglom.” Ipak je lek počeo polako delovati i jadnik je konačno zaspao.

Velika uteha u bolnici bili su mi posete sveštenika. Pančevački župnik Mihály Erős omogućio mi je primanje svetih sakramenata i nabavio mi vino i hostije da u ovako očajnom stanju mogu barem služiti misu. Nekoliko puta me posetila moja sestričina Pavla iz Beograda, koja mi je uvek donosila potrebne stvari. Dolazili su mi i svećenici iz Mužlje kao i naši vernici Aranka Palatinus, Terezika Szabó, Irén Gera i neki drugi. Ovo mi je doista bila velika uteha i ohrabrenje, da izdržim u takvom neprijateljski nastrojenom okruženju.

Najveća okrepa je bila zame, kad mi je došla u posetu iz Pančeva Slovenka gospođa Mimica, koja je nekada radila u ovoj bolnici i koja je uvek donosila sunce u tu tužnu staru zgradu a posećivala me gotovo svakog dana. Ona je nesebično obilazila i druge pacijente. Stres nakon nesreće terao me da plačem gotovo svaki dan te se nisam mogao suzdržavati: jednostavno se događalo.

Taj plač prestao je tek nekoliko meseci nakon nesreće, kad sam se već oporavljao u Topolšici – makar sam iz tvrde građe i ne sečam se da sam kada u životu plakao. Istina da na stare dane ponekada od ganuća moram da zaplačem, pa mislim da je to zbog slabljenja srca; ali u mladosti mi se to nije nikada dešavalo.

Kad je jednom došla u posetu, baš kad sam plakao te me upitala kako sam. Ne sećam se baš, šta sam odgovorio, najverovatnije da se ne osećam dobro.

Pa mi je iskusna Mimica dala mudar savet: “Kada vas pitaju kako ste, uvek kažite da vam je dobro. Tada vas više ništa neće pitati i puknuti će od zavisti što postoji neko na svetu kome je dobro."

A kako da kažem da mi je dobro? Najpre su mi kod dolaska još iste večeri zašili jezik koji sam pri udaru pregrizao; a zatim su operirali koleno i slomljenu pločicu svezali nekakvom žicom. Ležao sam kao klada i mislio sam da više nikad neću moći hodati, jer su mi i nogu stavili u gips. Nije bilo nikakvih vežbi, pa je telo postajalo sve tromije. Jednom sam usnuo san, da kao vežem šnire na cipelama; makar san, to me je uvelike utešilo i probudilo nadu, da ću jednom ipak prohodati i moći brinuti o sebi.

Za onaj plač je bilo i razloga. Neću ovde spominjati nepažnju i grubost – kojom su neki lekari ili sestre radile sa bolesnicima. Kad su na primer bušili šipku kroz nogu nisu davali ni lokalne anestezije. Tako su pričali za jednog Cigu, da je molio: »Doktore,, ljubim te u k., nemoj me bušiti bez anestezije!« - ali ništa mu to nije pomoglo.

Nekoji su radili površno ko da ne rade sa osetljivim ljudima. Kad su me vozili na snimanje, ostavili su me čitav sat vremena čekati vani na hladnoći dok su me vodili na rendgen; još dobro, da sam zaštitio glavu onom znamenitom vunenom crnom kapom, po kojoj su me poznavali i moji bolesnici. Onda su me posle snimanja ostavile sestre tamo unutra u onoj sobi, da sam si nakupio zračenja barem za idućih deset godina.

I u zrenjaninskoj bolnici nismo imali nikakvo poznanstvo. Da smo ranije tamo donosili dosta lekova odavno je bilo zaboravljeno. Došao me vežbati neki terapeut-lekar kući, ali se kasnije ispostavilo, da me noga stalno boli zbog toga, jer kostke još nisu bile dovoljno srasle, već samo površinski, što su kasnije ustanovili u Topolšici.

U bolnici sam ležao gotovo mesec dana – kad sam bio otpušten i odvežen u Mužlju. Kad su me trebali vratiti u Zrenjanin kolima hitne pomoći bila je opet potrebna ne znam čija garancija, da ću vratiti ćebe - jer bi me inače vozili bez pokrivača u ledeno mrzlim kolima. Sestričina Paula se pobrinula, da je bilo ćebe vraćeno. Verojatno bih se smrznuo u hladnom autu da mi nisu dali deku uz garanciju da ćemo je vratiti pacijentu – jer sam bio samo u tankom bolničkom ruhu.

Domovino – ti si zdravlje!

Ivan Cankar napisao je crticu: “Domovino, ti si kao zdravlje.” Ali ja bih isto mogao uzviknuti iz svog iskustva, samo da izostavim reč “kao”: “Domovino, ti si zdravlje”.

Napokon su me poslali u Sloveniju. Poveo me župnik kod BDM u Beogradu Jože Hauptman, koji je usput noću posećivao svoju rodbinu na nekim brdima, od kojih pola nije bilo kod kuće.

A onda u Sloveniji iznenađenje za iznenađenjem.

Najpre kod osobnog lekara Boštjana Hostnika koji mi je prepisao hlađenje bolne noge. Samo malo leda i bolovi - koji su me mučili danima i noćima - brzo su popustili. Dole se nitko toga nije setio.

Zatim su me februara odveli u toplice Topolšica. Dobio sam dva tedna, ali produžili su mi na tri. U toplicama – gde sam se vidljivo oporavljao – savetovali su mi da tražim još i za četvrti tedan. Zvao sam telfonom Ljubljanu i javila se neka lekarka koja je bila stvarno dobrog srca. Kad je čula moj zahtev, odmah je rekla:

“Kako to da sta našli baš mene koja sam tako dobrog srca da nikome ne mogu ništa odreći. Deci dajemo samo četvrtu sedmicu - ali dobro, dobićete i vi." Nisam znao šta da kažem od radosti; bio sam joj izuzetno zahvalan, jer mi je ta terapija puno značila i ojačala me iz dana u dan.

U znak zahvalnosti toplicama upisao sam svoju izvornu pesmu u knjigu utisaka:

Toplice Topolšica (slovenački izvornik slovostih – 20.II.2001)

Banja Topolšica (srpskohrvatski prevod)

Tam daleč pod hribi Šaleške doline Osamljena jasa očem se odkriva: Pod Raduho temno in strmim Smrekovcem Lepota – odsvit je nebeške modrine.   Izvira zdravilni izvirk iz globine – Ceniti ga znajo bolniki nesrečni: Enako v veselje je mladim in zdravim – Trpeči hite sem iz vse domovine. Očara turiste iz daljne tujine Prijaznost osebja, sestra in zdravnikov, Okolje zeleno in jed okrepčilna, Lepote narave in srčne vrline. Še enkrat jim v hvalo zapoj melodijo Izletniški raj si – Topolšica krasna! Cvetijo tu rože dobrote, ljubezni – naj Angelski zbori te blagoslovijo!

Tamo, daleko ispod brda Šaleške doline Očima se otkriva samotni proplanak: Pod Raduhom mračnom i strmim Smrekovce, Lepota, koja je odraz nebeskog plavetnila.   Lekovito vrelo izvire iz dubine – Nesretni bolesnici ga znadu ceniti: Jednako je radost i za mlade i zdrave - Trpini navale iz cele domovine. Očarava turiste iz dalekog inostranstva Ljubaznost osoblja, sestara i lekara, Okolina zelena, a hrana osvježavajuća, Ljepote prirode i vrline srca. Zapjevajte im pjesmu još jednom u hvalu Vi ste raj za odmor - Topolšica prekrasna! Ovdje cvjeta cvijeće dobrote i ljubavi – Blagoslovili vas anđeoski zborovi!

U Topolšici smo tada imali vremena na pretek. Istina je, međutim, da su nas zaposlili terapijama, i inače vrlo ozbiljno. Maserka je dolazila svako jutro rano na masiranje i to iz Dobrne! Ali nije dobro odradila samo mene, nego i druge.

Bilo je tu i vojnika na civilnom služenju vojnog roka. To su bili vrijedni momci koji su pomagali u svakom pogledu, jer tu je bio i centar za oboljele od multiple skleroze. No, za njihove mlade snage nije uvijek bilo dovoljno posla, dosađivali su se i razgovarali, što je naravno smetalo osoblju. No načelnik je bio odlučan i stavio natpis u prostoriji: “Ako nemate što raditi, nemojte to raditi ovdje!” I očito je pomoglo.

Ponekad su mi dolazila i braća i sestre, jer Topolšica nije daleko od mog rodnog sela Šentilja. Neke od njih vozili su i nedjeljom na misu - ali ja se još nisam osjećao sposobnim za to, pa sam išao na misu u svoju sobu. Kako nisam imao društvo koje bi me moglo ometati u sabranoj molitvi, ekonom Blaž Cuderman rado mi je uplatio razliku i tako sam zaista mogao na miru razgovarati s dragim Bogom.

Nakon toplica odveli su me na Rakovnik na njegu. Bilo je novo iznenađenje: svaki dan dolazio je taksi iz Soče i vraćao me natrag. Tako da mogu reći da je tretman bio zaista temeljit i učinkovit.

Napisao sam članak za časopis Zdravje gdje sam sve to opisao. Ne sjećam se jesam li i ja poslao. Nikad ga nisam vidio tiskanog. Naslov članka je bio: "Majko, ti si kao zdravlje!" Kako da ne budem impresioniran: takva briga i profesionalizam u Sloveniji kakvih je u ono doba nedostajalo - barem nekima - u Srbiji. Nisam li već negdje ranije spomenuo da je, zbog pogrešne politike tadašnjih čelnika, bila pogođena sankcijama i embargom.

Obilazak bolesnika 80

Prilikom blagoslova kuća moguće je ujedno doći u vezu s najosetljivijim skupinama vernika, a to su bolesnici, posebice oni koji su vezani za krevet. Za neke ljude dom je bolje rješenje nego biti kod kuće gdje im ne mogu ili ne žele poslužiti kako treba.

Nisam kao mlad sveštenik mogao zamisliti da nije tako lako okrepiti dušu bolesnika; zli duh dobro zna da se bliži kraj čovekova zemaljskog života i napreže sve svoje sile da spreči njegovo obraćenje. U tome mu katkada pomaže obitelj, koja ne poziva sveštenika k bolesniku, ili u praznoverju sprečava njegov dolazak, govoreći da će bolesnik zbog toga umreti. Čovek je naravno slobodan u donošenju odluka: ali prijateljski pristup, poniznost i molitva puno pomažu; ipak to ne uspije uvek i tada sam bio mnogo tužan i razočaran.

Moja prva služba bila je u Cerknici. Mnogo puta, čak i tamo gdje nije bilo nade, dogodilo se da se bolesnik pomiri s Bogom.

Imao sam sreću gotovo sve bolesnike pripremati za odlazak na onaj svet tekom službovanja u Bučki, koja je tada brojala nešto manje od 600 stanovnika. Pravo je čudo da je u ovoj župi, koja se u staroj Austriji smatrala liberalnom, i staro i mlado išlo na misu u osam i deset: crkva svetoga Matije gotovo uvek bila je puna. Ali nastojao sam im uvek pronaći zanimljivu priču i primer iz života te temeljito objasniti neku versku ili moralnu istinu – a kako su slušali dečki okupljeni na koru, pa i pevači, koje je vodila neumorna Mimi; ona je znala sve stare pesme napamet..

Kad sam 1975. došao u Beograd, u novoosnovanu župu na Karaburmu, odmah sam primetio da dolaze samo prijaviti sprovode – a svi su umrli neproviđeni. Zato sam krenuo da blagoslivljam kuće u gradu Beogradu, kao i preko Dunava, jer smo i duhovno opskrbljivali ovaj deo: u Borču, kao i u okolnim naseljima kojih je dosta: Krnjača, Vrbovski, Jabučki. rit, Glogonjski rit, Ovča.

U Krnjači sam sreo jednog starog pravoslavnog sveštenika koji je slično kao ja putovao po ovim selima, gde je u to vreme bilo mnogo nekrštenih – i krstio ih je odmah kod kuće. Kako onde nije bilo crkve, svoju je kuću u Krnjači preuredio je u crkvu – koja i danas stoji. Vlast mu je pretila da će srušiti "crkvu na crno" - a on je rekao: "Ako to učinite, odmah će u inozemstvu saznati za vašu netrpeljivost" - i crkvu nisu srušili.

U Borči - gdje je 14. septembra slava za Uzvišenje svetoga Križa, dobro smo se slagali i s pravoslavnim popom Perom, inače Rusom po rodu. Posećivali smo se za vreme svečanosti. Ovaj gorljivi sveštenik rekao je da i on posećuje bolesnike - ali ih se boji podsetiti na primanje sakramenata, da se ne bi uplašili. Rekao sam mu da im to spomenem prvom prilikom i da oni uglavnom prihvate poziv. Često se članovi obitelji više boje pozvati sveštenika nego sam bolesnik, zbog praznovernog straha da će bolesnik umreti: ali Isus ne donosi smrt, nego zdravlje i život, život večni.

To praznoverno krivoverje može otkloniti samo revni dušni pastir redovitim posećivanjem svih bolesnika. Tada obitelj i drugi postaju uvereni da Isus ne donosi smrt, već upravo suprotno; ali tamo gdje sveštenik posećuje samo smrtno bolesne, smrt obično sledi nakon takve posete, ali ne i zbog nje.

Kad sam pun novih planova stigao u Srbiju 1975., tražili su jednom krstim neko dete u Borči: majka mu je bila pravoslavka, otac katolik. I ja sam, prema ondašnjoj pretjeranoj slovenačkoj pokoncilskoj praksi, zahtevao temeljitu pripravu (ali oni su inače bili dobri vernici). Otac Pero mi nakon otprilike mesec dana priprema kaže:

„Što komplicirate stvari – krstite ovo dete; inače ću ga ja!" Nisam više oklevao na njegovu reč. Potrebna je doduša priprema roditelja i kumova, ali sam uvideo, da se je treba prilagoditi glede na okolnosti.

Milicajac u bolnici

Slično sam postupio i nakon dolaska u Mužlju.

Čuo sam da je jedan čovek iz Mužlje teško bolestan u bolnici. Bio je 29. novembra 1984., na državni praznik. Išao sam mu u posetu biciklom, ali je usred puta spao lanac. Nisam razumeo tihu opomenu i nastavip prema nekadašnjoj hirurgiji. Na odelu se odjednom digla uzbuna – pozvali su i milicionera. Kasnije sam saznao da je tamo radila jedna bezbožnica koja nije volela sveštenike – ni katoličke ni pravoslavne – i pozvala je policiju.

Otišao sam s milicajcem u prijemnu sobu, gde mi je rekao da je morao doći jer je bio pozvan. Pitao me što se desilo. Rekao sam da sam čuo da na ovom odelu leži teško bolestan jedan naš vrlo gorljivi vjernik (što možda baš nije bilo sasvim tačno), i posetio sam ga. Taj milicajac je imao puno razumevanja i pitao me znam li već mađarski. Rekao sam mu da razumem vrlo malo, a govorim čak i manje.

“Moja žena je također Mađarica. Mađarski je težak jezik, zar ne?’ Naravno, radosno sam se složio s njime. Oprostio sam se od njega s uputom da u posetu bolesnicima budem vrlo obziran i vrlo oprezan, što sam mu rado obećao. Inače, u to vreme sami delatnici i lekari nisu imali ništa protiv poseta sveštenika, pa se moglo barem nešto učiniti po tom pitanju.

Drugom prilikom posetio sam besvesnog bolesnika na odelenju "Nervno". Nisam mu mogao pomoći drugčije, nego da ga samo pomažem svetim uljem i brzo sam otišao iz bolnice. Nakon nekoliko meseci moj pravoslavni kolega Anđelko ispričao mi je što se zatim dogodilo:

Kad sam stigao jednoč u bolnicu, vratar me nije pustio unutra. Bio sam odevena u mantiju kao i obično. Pa sam upitao: „Zašto me ne puštate unutra?“ – „Zato što neovlašteno posećujete bolesnike. Nedavno ste bili kod jednog takvog pacijenta, a zatim ste u žurbi napustili bolnicu.« „Ali to nije tačno; ja posjećujem naime samo svoju suprugu, koja leži na jednom drugom odelenju. Druge pacijente u bolnici ne posećujem.” Tako je i bilo. U obilasku bolesnika u bolnici nisam imao konkurenciju ni među pravoslavnim ni među katoličkim kolegama. Ali bilo bi dobro.

Naravno, stanje se znatno popravilo nakon demokratskih promjena, najpre 1989., a zatim 2000. godine. Katolika u Bačkoj ima više, i tako tamošnji sveštenice uglavnom – osim u Novom Sadu – imaju nesmetan pristup vernicima.

Korona je zacementirala ove posjete. Iako je glavna opasnost prošla, barem zasad, u mnogim je mestima i danas na snazi u bolnicama zabrana poseta svima, pa tako i sveštenim licima. Žalosna je to činjenica, jer ostavlja u izolaciji sve, ne samo covid-bolesnike, upravo onda, kada bi dobre i utešne reči, ali i duhovna okrepa kroz molitvu i sakramente, bile najpotrebnije.

Godine 1985., kada sam bio u posjeti, primijetio sam u podrumu zgrade stare Ginekološke klinike u Zrenjaninu papir s natpisom: "Sveštenim licima ulaz zabranjen". Tu zabranu sam protumačio na sledeći način, rekavši da se ona naravno odnosi na članove komunističke partije jer ju je ta stranka odredila. Ali ja nisam njihov član pa se to na mene ne odnosi. I po mogućnosti nastavio sam posećivati bolesnike, što im je donosilo mnogo duhovne radosti i utehe, a mnogima je Isus i okrepio zdravlje.

"Ako te napadne korona" 85

Sve do 1947. godine, kada su otkriveni streptomicin i drugi antibiotici, nije postojao učinkovit lijek protiv tuberkuloze – i tako je umrla od nje gotovo cela moja rodbina; za usporedbu danas imamo celi niz cepiva protiv korone. U najkraćem mogućem roku sam se i ja vakcinisao Pfeizerovim cepivom i do sada sam primio tri doze. Neki ljudi iskorištavaju nezadovoljstvo javnosti hitnim mjerama protiv korone koje su ipak nužne kako bi barem malo suzbili opasnu zarazu.

Dapače, diljem sveta postoje celi pokreti nezadovoljnih ljudi koji odbijaju cepljenje, koje je do sada (2022.) jedini način uspešne zaštite od ove nove, nepoznate i podmukle bolesti, koja svakim danom odnosi nove žrtve: redovito među necepljenima, ali ponekad i kod starijih cepljenih, koje obično prati i neka kronična bolest. Za necepljene nema spasa ako ih napadne teži oblik covida-19.

Teško me pogodila smrt zbog korone moje sestričine iz Beograda, koja je bila zdrava ko dren, ali se nije htela vakcinisati – pa je zbog korone uskoro preminula; jednako i moj rođak u Sloveniji nije bio vakcinisan, pa su se lekari tri mesece borili za njegovo zdravlja u Mariboru – i on je preminuo. Oboje nisu bili cepljeni – a ovaj mali ubod sigurno bi ih spasilo od prerane smrti! Istina je, doduše, da korona može napasti i cijepljene. Općenito se pak smatra da vakcinisana osoba ne oboli od tako teškog oblika i da unatoč zarazi preživi; uz to se puno lakše oporavlja. Stoga se vakcinisanje svakako preporučuje onima kojima je to dopušteno.

Od decembra 2020. godine već pratim širenje ove pandemije u kineskom Wuhanu i već od tada upozoravam prijatelje i poznanike da budu oprezni. U Srbiji se bolest počela širiti 2021. godine, a od 15. marta do 6. maja čak je uvedeno izvanredno stanje koje je barem malo obuzdalo zarazu.

Već 2020. napisao sam pesmu o koroni i kao božićnu i kao uskrsnu čestitku na mnogim jezicima – ali s obzirom da još nije bilo vakcine, nisu baš mnogo optimistične. Tada, na Božić, 25. decembra 2020. na Zemlji je živelo 7.834.543.258 ljudi, od čega je 80 002 079 bilo zaraženo koronavirusom, 1 753 792 umrlo, a 56 341 152 ozdravilo.

Če te pogubi korona (črkostih slovensko)	Ako umreš od korone (slovostih srpsko-hrvatski)	Dangerous a corona (acrostic English)	Ha megtámad a koróna (betűvers magyarul)
Če napade te korona Eh - ne bije že plat zvona! Ti pomaga, da še dvomiš? Enkrat pa si roke lomiš! Prejmi nase križ trpljenja – Oznanjuj vest prerojenja, Glej ponižnost Betlehema! Upanje ves svet prevzema. Bolj ko prazno slamo mlatiš – In z nikomer se ne bratiš: Kaj ti mar kovid skrivnostni – On je tu – Bog vsemogočni! Rad' se med seboj imejmo, Odpustimo vsem brezmejno. Naj objame nas ljubezen – Ah – končana bo bolezen!	Ako umreš od korone? Kad sva zvona ti zazvone: Onda valjda upitaš se: Uj, odakle snašla mene? »Možda po sredi je greška: Redovno raskužim ruke, Eto, maska nije teška. Što – sa nikim se ne družim? Ovo ti je glavna mana: Da sebično sebe maziš. Kad je duša puna rana – Onda svoje pravo tražiš. Red je, da se Bogu moliš, Obilaziš ucviljene: Neka leči Božić-Bata Evro-narode, i mene!	Dangerous coronavirus Anxsious now is whole humankind. Nobody is safe from illness, – Grows a number of funerals. Everybody entertains hope: Rather vaccine as infections! Others help to luckless persons Under heavy circumstances. Save souls, bodies - lovely Savior! All we hope rescue from Jesus: Covid is not invincible, Only love overcomes despair. Redeemer is for us born – Over illness, death governs. Not be afraid of anything; And we wish you: Merry Christmas!	Ha megtámad a koróna Akkor baj lesz rokonságnak – Mert nem bírnak látogatni Engem a kovid kórházban. Gonosz kétségbeeséssel Téríthet az igaz útról - Ámde bizalommal fordul Máriához lelkem, szívem. A Szűzanya oltalmazónk, De a Fia mi Megváltónk, Ki gyógyítja betegséget, Orvosolja sebeinket. Reménykedjük Karácsonykor: Óhaj repül Istenünkhöz: Nagyon bánjuk bűneinket – Akkor irgalmazzon minket!

Korona je veliko zlo naslov je akrostiha iz proleća 2020. Unatoč optimističkim predviđanjima nekih da će korona biti gotova za mesec-dva, bio sam u pravu kad sam smatrao da će trajanje ove nepoznate bolesti biti produženo; i doista je tako bilo. Ipak su pronašli ne samo jednu vakcinu koja može spasiti život. Tako su hvala Bogu 27. decembra 2020. počeli s cepljenjem u EU – a u Srbiji već pre Božića. Predsednik Aleksandar Vučić potrudio se nabaviti sve postojeće vrste: rusku, kinesku, Pfeizer i Astra Zeneca.

Korona ga krona zelo! (črkostih slovensko)	Korona je veliko zlo! (slovostih srpsko-hrvatski)	Mysterious corona-virus! (acrostic English)	Koronavírus nem tréfa! (betűvers magyarul)
Korona ga krona zelo Obup se razširja po spletu Resnično, novice nas žro Ostajamo zbegani v svetu. Nikar se starina ne boj, A tudi mladina zaupaj. Gospod je življenja s teboj Alelujo veselo zaukaj. Zakaj se korone bojiš? Lahko da nevarnost ti žuga: Obenem pa grešno živiš – Ko da sta s hudičem si druga. Razvijajmo slogo, pomoč Ogibajmo greha se, mraka Naj sveti Velika nam noč, A krona nebeška nas čaka!	Korona je veliko zlo. Oh, uznemireni su ljudi. Razmatrajmo svi zajedno - Ostanimo smirene ćudi. Ne plašimo bolesti se: Al oprez će čuvat nam leđa - Jer zloća opasnija je: Energiju, ljubav nam vređa. Veselimo Uskrsu se. Ekološki priroda blista. Lišavajmo suvišnog se: Kad duša je kreposna, čista. Ojačajmo slogu, pomoć, Zar nije to prilika prava? Ljubaznost je duhovna moć - Osmišljena, divna i zdrava.	Mysterious Corona virus sows a death Yet, everyday over whole the world; So mankind race not without great reason Terrible days in isolation survives. Equally as in Chine now in America Risky situation worse is from day to day. In Christ we only give hope with sincere heart Obeying to the strict measures of state. Ululate painfully on funeral of dears So many people, every day more, more, Corona brought harmony to enemies - Organize defense against common peril. Resolve that all peoples in love will live, Obvious sign God’s benediction will be. Now congratulate I from heart on Easter day - Angels protect you on your quotidian way!	Koronavírus nem érti a tréfát! Orvosság semmilyen nem létezik ellen Rendezvény, társasság elmarad majd minden, Olvasván szentírást – gazdagabb lesz szellem. Nagyon kell vigyázni, veszélyt elkerülni Akkor Üdvözítő nyújthat segítségét, Vele még mindennap lehetne örülni, Írta a szívünkbe mennyből üdvösségét. Rend legyen, tisztaság, védett kéz és arcunk, Ugyan, majd közelebb leszünk az imában. Sötétség, gonoszság távol legyen tőlünk, Tudjuk: uralkodik Isten a világon. Rábeszélj embertársadat a jóságra, Énekelj, Húsvétot vidám gratulálva, Félelem nem lesz több – jött már az Egyházra Az ki feltámadott – békéjét kínálva.

Neki ljudi danas strahuju od cepljenja, govoreći da uzrokuje neplodnost. To nije istina, nego obrnuto: naime, 90% onih koji su preboleli teški oblik korone postalo je neplodno. Glavni uzrok neplodnosti nije korona, već neprijateljski odnos prema životu. Ako neko živi pre braka kao da je u braku, a u braku kao da je slobodan, je li to poticaj za prihvatanje dece? Da ne govorimo o pobačaju, koji neki pokreti smatraju “pravom na vlastiti trbuh” – a ne uzimaju u obzir da i nerođeno dete ima pravo na život. Zatim kontracepcija – zato nema dece!

Trebamo se vratiti Božjem i prirodnom zakonu, pa će prestati korona, rat i nemoral – a deca će rasti sa poverenjem u Boga i bolju budućnost.

Srebreni jubilej

U Bečkereku 29. maja 2022. održana je 25. godišnjica osnutka Devojačkog zavoda Karolina Szathmáry. Svečanost je započela misom zahvalnicom koju je predvodio biskupov zamjenik László Gyuris, a misi su nazočili protonotar Jenő Tietze, sveštenici József Mellár, Sándor Hajdú, verbit Elija Ohoiledwarin te salezijanci Stanko Tratnjek, Rafo Pinosa i Janez Jelen.

Generalni vikar je u svom govoru spomenuo kako je nekoć njihova učenica bila i službenica Božja časna sestra Marija Margita Bogner (1905.-1933.), rodom iz obližnjih Melenaca. Ona svojom poniznošću, strpljivošću i vedrim podnošenjem neizlječive bolesti može biti uzor ne samo duhovnim osobama, nego svim vernicima. Zahvalio je požrtvovnim sestrama za ovih 25 godina, jer već četvrt veka ovde postoji devojački internat u koji su ih slali brižni roditelji znajući da su u dobrim rukama.

Sestra Gizela Rácz osvrnula se na početke i spomenula naputak utemeljitelja: „Ahova Isten kúld, oda áldása is elkisér“ („Kamo god te Bog pošalje, njegov vas blagoslov prati i doživetćete njegovu milosrdnu ljubav.“) 2. jula 1996. u Budimpešti provincijalka Mária Jozefina i njezine savjetnice odlučile su pozvati devojke iz udaljenih krajeva Vojvodine u praznu kuću u Cara Dušana 59 u Bečkereku kako bi očuvale svoju versku, kulturnu i nacionalnu svest. "Odmah sam stavila ovaj poticaj u Božje ruke, i on je učinio divna dela kroz naše ruke."

Predsjednik vojvođanske skupštine István Pásztor u svom je govoru zahvalio katoličkim sestrama i svim požrtvovnim suradnicima na njihovom izvanrednom svedočanstvu: »Mislim da ovdje u Bečkereku izuzetno važnu ulogu imaju dve crkvene ustanove: dečački zavod Emavs u Mužlji, koji vode salezijanci, i devojački, koji vode sestre notredamke.«

Provincijalka Maria Andrea Ivanics osvrnula se u daleku prošlost, kada je utemeljiteljica reda Marija Terezija Gerhardinger odlučila prihvatiti poziv tadašnjeg čanadskog biskupa Aleksandra Bonaza (biskup od 1860. do 1889.), te tako je sedam sestara osnovalo 1880. u Velikom Bečkereku školu za siromašne i napuštene djevojke.

Usledila su uverljiva svedočanstva nekadašnjih pitomica sa zaključkom: "Našla sam dobro vaspitanje i iskrene prijateljice koji su mi blago za celi moj život danas."

Zanimljivo otkriće iznio nam je restaurator Miodrag Mladenović iz Restauratorskog zavoda u Pančevu, koji je obavio izuzetno zahtevan posao. Stare građevine, slike, freske i kipovi zahtevaju stručnjake koji razumeju problematiku. Tako je krenuo u obnovu 140 godina stare slike koja je zatečena zapuštena kod obnove nekadašnje bratske škole.

Ponekada kod restauracije građevina, slika i kipova, koriste se jeftinim rešenjima za njihovo uništavanje, jer nestručnjacima povjeravaju posao koji ne poznaju.

Originalni kipovi, freske i slike baroka, klasicizma i drugih starijih stilova izrađeni su i oslikani tako precizno kao da se radi o čipki, litografiji ili fotografiji. Nestručnjaci ili šušmari ih preslikavaju grubo, neprecizno i površno, tako da se vide potezi kista, pa čak i ostaci boje, kao da je reč o impresionističkom umetničkom djelu, a onda oni dobro naplaćuju svoj nestručni rad, iako tako "restauriranim" površinama nedostaje preciznost i postojanost boja.

Isto vredi i za pozlaćivanje. Stari su umetnici neke delove pozlaćivali metodom matiranja, druge kovali, na treće lepili zlatne listiće, četvrte bojali zlatom - sve je imalo svoje značenje i davalo umetničkom delu neponovljivi sklad. Naopako restaurirani kipovi i slike postaju poput jeftinog "kiča" jer su zapravo preliveni bojom.

Na ovoj jednoj slici restaurator je otkrio neverovatne detalje. Samu sliku je 1880. godine nacrtao Josef Keβler (ili József Keszler 1827.-1887.), slikar nazarenske škole, koji je izradio mnoge značajne portrete tog vremena.

Primetio je da biskup na slici ne predstavlja Karla Boromejskog, kojeg poznajemo iz njegovih portreta. Karel, zamaknut u nebeske visine, koji samo baci pogled na sestre (gore desno) ih šalje da brinu za napuštene djevojke (dolje), za koje ih mole njihove siromašne majke (gore levo) - očito je neko drugi. Usporedbom suvremenog portreta poznatog bečkog slikara Lea Reiffensteina (1856.-1924.) koji je nakon smrti doneo kao litografija u novine Vasárnapi újság 1889. godine, može se zaključiti da je služio kao uzor Karlu Boromejskom sam čanadski biskup Aleksandar Bonaz (1812.-1889.), koji je od 1860. biskupovao u Temišvaru. Biskupija je tada obuhvaćala današnji Temišvar u Rumunjskoj, Szeged u Mađarskoj i Banat u Srbiji. Restaurator Miodrag Mladenović potvrdio nam je uvjerenje koliko je stručna restauracija starina zahtevan ozbiljan restauratorski posao, jer su praktički sve oltarne slike umetnine velike vrednosti, kao i kipovi i oltari. O tome govori i njegova knjiga: "Borromeo szent Károly ikonjának új éléte" ("Novi život slike svetog Karla Boromejskog").

Nakon ručka je predstavljena knjiga o karitativnom djelovanju sestara Notre Dame, autora Ferenca Németha, pod naslovom: „A leánynevélés szolgáltában“ („U službi obrazovanja djevojaka“).

Zlatni jubilej

U svetom pismu jubilej označava posebnu godinu oproštenja greha i potpunog oprosta kazne za njih. U Levitskom zakoniku, spominje se da se "jubilej" slavi svakih pedeset godina; tada treba osloboditi zarobljenike i robove, oprostiti sve dugove, vratiti imovinu prodanu siromasima, a Božja se milost u to vreme obilno očituje (3 Mz 25, 8-13)

U Katoličkoj crkvi „sveta godina“ označava jubilarnu godinu oproštenja greha, pomirenja i obraćenja, pokore i svete ispovedi. Godina jubileja je Isusova godina oproštenja i Božje milosti. Prva takva jubilarna godina bila je pod papom Bonifacijem VIII., kada su hodočasnici navalili u Rim da dobijo stogodišnji oprost. Pape su smanjile to na 50, a onda na 25 godina. Na pedeset godina slavi se dakle zlatni, na 25 godina srebreni jubilej: bilo bračnih drugova, svešteništva ili redovništva. 50-godišnji jubilej se tako naziva zlatnim, 25-godišnji srebrnim, 60-godišnji pak bisernim.

Ja ove godine slavim 50-godišnjicu svešteništva. Moj veliki prijatelj ljubljanski nadbiskup Stanislav Zore podsetio me na još jedan jubilej, kojeg također slavim ove godine, a to jeste biserni jubilej mog redovništva. Da bi ove milosti ne ostale samo meni, želim ih podeliti najprvo sa svojom subraćom svećenicima i redovnicima, a zatim i sa svom rodbinom i svim ostalim vernicima, naročito onima, kojima sam služio tokom svog svešteništva kao duhovni pastir.

Mnogi su me pitali gde sam slavio ili gde ću slaviti taj zlatni jubilej. Nešto ste mogli zaključiti već iz ovoga, što ste pročitali u ovoj spomenar-knjizi. Ipak ću ovde redom nabrojiti sva ona mesta; ako je Božja milost sveopšta i bez granica, neka bude i naše veselje sveopšte i obuhvati sve više ljudi.

Ako se nekome to čini mnogo, kaže poslovica, da je mnogo, ako vas biju – a veselih događaja u naše sumorno vreme nema nikada dovoljno, jer tada svoje brige, želje i nade donosimo po rukama Majke Božje Bogorodice pred prestolje Božjeg milosrđa.

Ove godine slavim svoj zlatni jubilej – svoju zlatnu misu – 50 godina svešteništva. Sastajali smo se s kolegama iz razreda - mislim svakih pet godina. Zbog udaljenosti i poslovnih obveza nisam uvijek mogao prisustvovati tim sastancima. Povodom pedesete obljetnice - 6. lipnja 2009. - bio sam nazočan susretu u Vili Široko kod Šoštanja. Odveo me brat Jož koji je bio domar u Domu kulture u Velenju.

Ovaj skup je bio zaista dobro pripremljen, a pokojni Edi Jan održao je govor. Između ostalog je rekao:

Okupili smo se danas na jubileju, jubileju sjećanja, kada smo svi radosni zavirili u nepoznati svijet, kroz vrata našeg zajedničkog prebivališta; prije pedeset godina, svi u veselju, u vjeri u sebe, puni optimizma, zakoračili smo iz dvorišta naše škole, u vedra, svijetla, nova vremena; da zvijezde s neba spustimo, da se svijet vrti kako nam srce kaže!

Plesali smo, preli, voljeli se, radili, veselili se i molili, slast i gorčinu života konzumirali; dobili smo što smo zaslužili… Neka oko danas osuši suzu sreće, suzu svijetle uspomene, da budemo sretni ti i ja i naša domovina!

Osmi razred završili smo u Starom Velenju 1959. godine - a pedesetogodišnjicu smo proslavili u Šoštanju - mjesto radnje bila je Vila Široko 6. lipnja 2009. godine, kamo me odveo brat Jož.

Ja sam pak skupinu profesora (tada su još bili živi) i studenata pozdravio originalnim skandiranjem koje glasi:

SRETAN ZLATNI JUBILEJ

Brzo su prošle godine naše mladosti, Jednom smo zajedno sjedili u istoj klupi, Sada smo puni iskušenja, mudrosti I ide nam dosta dobro ovdje u Europi. Mi smo stari školski drugovi ponovo okupljeni, Godine nam savijaju kičmu, Ali naše srce ne mari za starost, Ovu zdravicu rado pjeva svojim drugovima. Ista nas majka Slovenka rodila, Učila je dove, pjevanje, govor: Materijal za učenje unaprijedio je naše znanje: Bilo je krajnje vrijeme da dobijemo krila. Istog dana kada smo otišli iz škole, Opet nam je drago jer nismo sami ovdje. Jednom ćemo se s anđelima radovati: Isus i Marija uvijek će biti s nama. </poema> |} Ti su susreti bili prekrasni, nažalost prerijetki. Do danas su nam se redovi toliko prorijedili da nas nema tko okupiti - kao što, primjerice, imamo godišnji susret svećenika koji su zaređeni 1972. Od njih 61, ove 2022. godine 26 ih je. nas lijevo, koji smo slavili zlatnu misu - dok su u Sloveniji ove godine zaređena samo 4 novaka! ==== „Oče in učitelj mladih“ 95 ==== Na koncu je še pesem, ki sem jo našisal v čast »očetu in učitelju mladine« - svetemu Janezu Bosku. Druge moje pesmi in sestavke pa lahko najdete na spletni strani https://sl.wikipedia.org/wiki/Uporabnik:Stebunik#Moje_pisanje:_pesem_in_proza Oče in učitelj mladih (črkospev) <poem> OČE IN UČITELJ MLADIH 1.Oče in učitelj mladih, če bi spet med nas prišel, eno bi besedo šepnil v Uho in nežno nas objel: »Če zares Marijo ljubite In jo v čednosti posnemate: Tudi vam zajamčim milost, Enkrat v raj da pridete.« 2.Let že dvesto je minilo, Jezusu si rad sledil. Mati dala je vodilo, da Ljubit mlade si učil: »Če zares Marijo ljubite In jo v čednosti posnemate: Tudi vam zajamčim milost, Enkrat v raj da pridete.« 3.Ah, grozijo nam skušnjave, duša je v nevarnosti. In če prosimo zaupno, res Hitro nam pomagaš ti: »Če zares Marijo ljubite In jo v čednosti posnemate: Tudi vam zajamčim milost, Enkrat v raj da pridete.« (Odziv na natečaj leta 2015. ob dvestoletnici don Boskovega rojstva *16. VIII. 1815 Becchi †31. I. 1888 Turin)

https://sl.wikipedia.org/wiki/Uporabnik:Stebunik/peskovnik11_-_sl-sh